Требало је да продужим ланац на једној наруквици и да заменим копчу на другој, за шта су ми била неопходна клешта, и то не једна - најмање двоја (од оних нових жутих, тако усамљених, никакве вајде). А бејах баш у журби, не знам где ми је глава (кажем, као да то није редовно стање).
Осврнух се око себе, али их нигде не спазих. Погледах под сто, под кревет, на сто, на табуре... Од клешта ни трага ни гласа. Није то уопше ретка ситуација: клешта ми свакога дана бар једанпут нетрагом нестају, као да у земљу пропадну, а онда, кад већ полудим од муке (јер немам кад да чекам да се смилују и врате), појаве се на месту на које сам петсто пута пре тога погледала (и нисам их уочила; имам утисак да се притаје у неком ћошку, па, док ја кукам и лелечем, махнито се окрећући око себе, она се пригушено кикоћу).
Међутим, доживела сам трауму кад сам схватила да су клешта остала у црвеној торби, а црвену торбу, пуну накита, сестра је однела ЧАК у Аранђеловац. Одмах сам се латила телефона, молећи бога да је сестра још тамо.
Међутим, доживела сам трауму кад сам схватила да су клешта остала у црвеној торби, а црвену торбу, пуну накита, сестра је однела ЧАК у Аранђеловац. Одмах сам се латила телефона, молећи бога да је сестра још тамо.
Однела си ми клештаа, закењках, врати ми иих, не могу без њих да спаваам. Знам, одговори мирно она, видела сам их и узела (али док се опет нађу у мојим рукама, има да потраје).
Стави их под јастук, наруга ми се отац малопре кад му се пожалих на неочекивану невољу (и застој у послу). Није упућен: клешта ту најчешће и остају, под јастуком или крај њега, евентуало негде ниже, под ногама.
Клешта су у мом животу добила исти статус као и интернет: могу да их користим или не, али стално морају бити уза ме. Колико сутра купићу дупликате (надам се да неће сва нестајати у исти мах)! Постала си зависник од клешта, рече ми малопре сестрић (од којег сам једна хтела да позајмим, да је срећа хтела да их поседује). Јесте, још и то, поврх свега.
Нема коментара:
Постави коментар