Кад уђох у аутобус и упутих се у суседно село, сунце беше таман на врхунцу снаге: пржи ко лудо, нека ми опрости што сам му окренула леђа (седиште окренуто уназад, а ја на њега села бочно). Испоставило се да ми је тај принудни положај омогућио посебан поглед и овај текст који управо пишем. У једном трену, и то правом, поглед ми паде на млађаног возача. Не што ми је симпатичан, привлачан, ништа слично - поглед спонтано одлутао. А он, шофер, не смањујући брзину, баш тад диже десну руку с волана да се прекрсти (зна се шта је приоритет; уосталом, ваљда Господ све види и све чује, па ће, ако устреба, и кочницу да нагази) једном... други пут... трећи пут... све време се осврћући и погледајући на цркву, која је од друма удаљена бар два километра (ваздушним путем).
Док сам се ја једва уздржавала од истог чина (да се прекрстим и левом и десном, и рукама и ногама - где да дижем ноге, кад бејах у сукњи; само ми се усна иронично, а дискретно, изви устрану), он се, након кратког предаха, прекрсти још три пута (од вишка глава не боли, а Бог можда шлихтање воли). /Некад си имао да се прекрстиш кад крочиш у цркву и пред иконом, евентуално, као моја баба, који пут пред спавање. Шта је ово сад, људи моји, да се крсте и кад се који год сакрални појам помене. Виде цркву на туристичкој, или каквој год, карти и крсте се док им рука не малакше./ И све време се притом освртао (кратко трзајући главом, те лево, те десно, те на цркву, те на волан); напокон и уназад, јер је аутобус напред хрлио. Сва срећа да пред црквом не беше каква свечаност, да поп не запева (од волана да му начисто одврати пажњу)... скрљали бисмо се очас посла у најближи шанац (па би нам се рођаци, пријатељи и познаници већ сутрадан и сами крстили, из другог разлога, и макљали панаију).
Не верујући својим очима, бејах упрла прекоран поглед у шофера (што он најпосле и интуитивно осети, те му се очи начас сретоше с мојима - за шта је опет морао да се осврне, а ја седех тек на другом седишту). Побогу, човече (немаш очи на леђима), да изгубимо живот због твоје потребе да се представиш као (вееликии) верник! (Да будем искрена, кивна сам и сад. Радо бих завирила у СИ-ВИ сваког Ластиног возача, чак и оних што су похађали тек специјално одељење основне школе.) Тек да знаш, вера се не показује и не мора да се види - она се осећа. /Додуше, није тобожња дубока религиозност у овог возача једина и највећа опасност: стекла сам утисак да не испушта мобилни из руку. Нико га није обавестио како је то забрањено, а сам не увиђа да путницима држи главе под гиљотином, тј. у торби./
Два сата пре тога тај младић се беше вратио из Београда истим аутобусом као ја. Како је целим путем торокао с возачем, а овај услед и ради тога возио спорије но иначе (због чега сам ја за длаку изгубила локални бус), имала сам прилике и да закључим да потиче вероватно с Косова. Није ми намера да вређам, потцењујем или било како омаловажавам, али ти нарочито имају потребу да се прсе патриотизмом и православљем (па неретко, да не кажем редовно и обавезно, изгубе меру; претерани патриотизам и религијски фанатизам дођу ко катаракта, а, признаћете, није згодно да човеку падне мрак на очи док је за воланом, поготово службеног возила).
Док сам се ја једва уздржавала од истог чина (да се прекрстим и левом и десном, и рукама и ногама - где да дижем ноге, кад бејах у сукњи; само ми се усна иронично, а дискретно, изви устрану), он се, након кратког предаха, прекрсти још три пута (од вишка глава не боли, а Бог можда шлихтање воли). /Некад си имао да се прекрстиш кад крочиш у цркву и пред иконом, евентуално, као моја баба, који пут пред спавање. Шта је ово сад, људи моји, да се крсте и кад се који год сакрални појам помене. Виде цркву на туристичкој, или каквој год, карти и крсте се док им рука не малакше./ И све време се притом освртао (кратко трзајући главом, те лево, те десно, те на цркву, те на волан); напокон и уназад, јер је аутобус напред хрлио. Сва срећа да пред црквом не беше каква свечаност, да поп не запева (од волана да му начисто одврати пажњу)... скрљали бисмо се очас посла у најближи шанац (па би нам се рођаци, пријатељи и познаници већ сутрадан и сами крстили, из другог разлога, и макљали панаију).
Не верујући својим очима, бејах упрла прекоран поглед у шофера (што он најпосле и интуитивно осети, те му се очи начас сретоше с мојима - за шта је опет морао да се осврне, а ја седех тек на другом седишту). Побогу, човече (немаш очи на леђима), да изгубимо живот због твоје потребе да се представиш као (вееликии) верник! (Да будем искрена, кивна сам и сад. Радо бих завирила у СИ-ВИ сваког Ластиног возача, чак и оних што су похађали тек специјално одељење основне школе.) Тек да знаш, вера се не показује и не мора да се види - она се осећа. /Додуше, није тобожња дубока религиозност у овог возача једина и највећа опасност: стекла сам утисак да не испушта мобилни из руку. Нико га није обавестио како је то забрањено, а сам не увиђа да путницима држи главе под гиљотином, тј. у торби./
Два сата пре тога тај младић се беше вратио из Београда истим аутобусом као ја. Како је целим путем торокао с возачем, а овај услед и ради тога возио спорије но иначе (због чега сам ја за длаку изгубила локални бус), имала сам прилике и да закључим да потиче вероватно с Косова. Није ми намера да вређам, потцењујем или било како омаловажавам, али ти нарочито имају потребу да се прсе патриотизмом и православљем (па неретко, да не кажем редовно и обавезно, изгубе меру; претерани патриотизам и религијски фанатизам дођу ко катаракта, а, признаћете, није згодно да човеку падне мрак на очи док је за воланом, поготово службеног возила).
Убрзо након тог инцидента (који вероватно нико од других путника није ни регистровао, а могуће ни сматрао спорним), крај пута сустигосмо основца, који се изгледа превише "ширио" путем. Стога возач плану (да га чује саговориник - увек они имају неког ко се крај њих наџогери и не поштује видно истакнуто упозорење да не узнемиравају возача; а и сами возачи најчешће не заклапају вилице), иако дете још не беше ушло и није могло да га чује: па помеери се, јебем ти и оца и мајку (ето, нема више родитеља којем успева да избегне нежељени сексуални чин... и добро у томе што нема дискриминације, возач се побринуо за родну равноправност)!
Недавно исказана религиозност и поштовање према религијском објекту нису га омели у упражњавању групног и истополног секса (зар црква није против хомосексуалности?), на који друга страна не само да није пристала, но о том није ни обавештена. Не могавши тако лако и брзо да утажи гнев (о, зар вера божија у том не помаже, зар гнев није грех?), још се осврте на малог, који у међувремену беше ступио у возило, да му коју прогунђа и стави до знања какав је прекршај направио (тобоже неко га је обилазио, а он не имаде куд да се помери). И још, чини ми се (баш тад, ко за инат, бејах скренула поглед), бесно лупи у стакло које га дели од путника (кад се њему, великом вернику, не уклањају смртници са пута).
Молим челнике превозних предузећа да као возаче запошљавају искључиво атеисте, не бих да ме (туђа) религиозност отера у гроб.
Недавно исказана религиозност и поштовање према религијском објекту нису га омели у упражњавању групног и истополног секса (зар црква није против хомосексуалности?), на који друга страна не само да није пристала, но о том није ни обавештена. Не могавши тако лако и брзо да утажи гнев (о, зар вера божија у том не помаже, зар гнев није грех?), још се осврте на малог, који у међувремену беше ступио у возило, да му коју прогунђа и стави до знања какав је прекршај направио (тобоже неко га је обилазио, а он не имаде куд да се помери). И још, чини ми се (баш тад, ко за инат, бејах скренула поглед), бесно лупи у стакло које га дели од путника (кад се њему, великом вернику, не уклањају смртници са пута).
Молим челнике превозних предузећа да као возаче запошљавају искључиво атеисте, не бих да ме (туђа) религиозност отера у гроб.
Нема коментара:
Постави коментар