Ja ne pratim kalendar, pogotovo crkveni. Ali kad mi rekoše da je Krstovdan, jela sam onaj sir nazor.

 Svađaš se s majkom, ne podnosiš oca, prezireš sestru, ne trpiš brata... Mrziš pedere, pa i Cigane... Ali danas je Krstovdan, nadam se da postiš.

 Lep dan.
Možeš otići kud god poželiš.
A ja se vraćam kući.

 Kad umreš, ne ostane upražnjeno mesto.
Svi se malo razmaknu da naprave komociju. Ni prazan prostor ne ostane kao dokaz da si postojao.

 

Morala sam da promenim kabl na ružinoj papuči.

Majstor: Hoćete ovaj stari ili mi da bacimo?

Ja: Šta će mi, da se obesim?

(A za toliko će i novi poslužiti.)

 Gde god nađeš zgodno mesto, ti drvo posadi, škoditi ti neće: kad olista, pod njega ćeš ti turati smeće.

Mislite o tome šta i kako sejete. Dolazi doba žetve!

Neki vladika spustio se padobranom u Đurđeve stupove međ raju. Jebote, ko nekad Lepa Brena na koncert u Rumuniji ili Bugarskoj.

Hleba i padobrana (helikoptera)!

 

 

Ne bismo, kažu, došli u ovu situaciju da su poštovane preporučene mere.

Gledam danas na Terazijama: pola ljudi izađe iz trole bez maske!

Usred pandemije, u punom trojelbusu - bez maske! Pa ja namaknem masku kad na ulici prolazim kraj dvoje-troje ljudi.

Zar je toliko teško nositi masku u rizičnim situacijama?! (Sami procenite rizik.)

 Upravo sam (strini) zakazala magnetnu rezonancu za decembar iduće godine.
Ako planirate da se razbolite, zakažite na vreme.

Je l' zlatan udžbenik ruskog da bude 1.400?

 

A jebale ih ove zdravstvene knjižice, zar su morale biti baš iste kao lične karte?!

Odem kod lekara (zbog drugih, ja sam zdrava zdravcita), pružam ličnu kartu! Knjižicu onda samo na granici.

 Priđem šalteru da prijavim majku za kontrolu, a naspram šaltera - crkva, jebote!
Dođosmo kod lekara, aj, Bože, pomozi!

22. 9. 2021.

Ovo je poslednja, a, po svoj prilici i prva, slika jednog malog slatkog psića, kojem nije suđeno da živi voljen, mažen i pažen. Nije mu suđeno da živi...

U selu se pojavio prekjuče, u naše dvorište puno životinja ušunjao se juče. Pod stolicu na terasi sakrio se od pruta i upiškio od straha. Ljudi veruju da je nasilje rešenje, a nije, nikad nije. Ja sam mu se obratila ljudski, ili pre pseći,, uzela ga i spustila u dvorište.

Jutros kad sam pošla od kuće, on me, veseo i već mi odan do (bliske) smrti, ispratio do stanice. Životinje pamte dobročinstvo, osećaju prijateljstvo i uzvraćaju jednako.

I ja sam ga uslikala. Mogao je nekog silno da voli, onako kako njega nije voleo niko. Ili je mogla. Ne znam je li bio dečak ili devojčica.

Danas, dok sam bila odsutna, ovog nesrećnog psića pregazio je auto. Pod točkovima se okončalo njegovo potucanje od nemila do nedraga. Život prosto nije fer!

 

Da vam je srce puno ljubavi koliko su vam usta puna boga...

Jebote, više se izgleda ni nužda ne može vršiti bez pominjanja Gospoda. Majke mi, stra' me ovog sveta što se unazad sunovraćuje.

 

Pošto joj pomogoh da obuče pidžamu, Staša je zahtevala čitanje slikovnice o mačku Findusu i petlu.

Dok čitam, ja povremeno i pitam, da vidim je li razumela.

Petson kaže da je petla uzeo jer mu je bilo žao da Gustavson napravi paprikaš od njega.

- Šta to znači? - pitam. - Od čega je Petson spasao petla?

- Od hrane. Da ne postane hrana. On je dobar čovek!

 Jooj, jesenje sreće: braon jakna opet oko mene obleće!

 Odjutros se gorko kajem što noćas nisam napunila peć.
Daj nek prevagne ta jesen da znam šta mi je činiti. Ne mogu se igrati toplo-hladno.

 

Čarape koje sam htela da obujem bile su probušene. Umorih se od same pomisli da, još neprobuđena sasvim, u iglu s onolickom rupicom uvlačim konac.

A onda mi sinu: pa imam mašinu!

 "Kako ukloniti stomak za 4 minuta."
Valjda u fotošopu?!

A kako ljudima ne dosadi da nose one sad već odavno neoriginalne majice s natpisom: Da je tupadžija biti lako, tupadžija bi bio svako?!

 

Ona nešto želi.

A ja je uveravam: Doći će kad bude trenutak, ne brini.

- Nadam se - kaže.

A ja želim da otkloni svaku sumnju: - Veruj, i biće.

Onda se setim, pa moram (u zagradi) da budem iskrena:

(Mada meni nije bilo. Valjda ne umem lepo da verujem.)

I onda se obe svojim ekranima (i mukama) nasmejemo.

Ona za mene predstavlja jezički autoritet koliko i sam Pravopis iz 2010, Rečnik Matice srpske i ostali priručnici. Oko dilema koje ne uspem da razrešim uz pomoć literature, s njom se konsultujem.
Večeras mi je odgovarala redom na pitanja koja sam joj poslala u fajlu...

Odgovori su uglavnom bili: može, tako je, tačno...

A na pitanje kako se piše Kama sutra, odgovor je glasio: - Čekaj da pogledam svoj primerak. :)

- Kad meni bilo teško da kupim (a kamoli primenim) - nadovezah se.

 - Nema šta da se primeni, mnogo sam više očekivala.

Eto da mi ne pada teško kad nemam ni s kim. I da ne bacam pare.

 

Dok jesen ne prevali, dođe mi da zaposlim nekog preko noći. Pa ja samo dovikujem instrukcije, a on ispunjava.

Tanki prekrivač, toplija strana! Tanki prekrivač, svežija strana, s lubenicama! Tanki prekrivač, toplija strana! Otkrij mi noge, samo preko stomaka! Narandžasta štep deka preko! Samo narandžasta štep deka!

Dao bi čovek otkaz treći dan i zaposlio se u rudniku, da dane dušom.

Iz hitne na Banjici poslali nas na rendgen. A tamo bradonja, kad mu pruižih uput, reče da bi trebalo s majkom da me vrati kod onih mladih lipicanera jer mu nisu poslali elektronski. (Gospođu pre nas je vratio s porukom da i oni lipicaneri treba da rade svoj posao. Očito ga mnogo srde.)

Kako je ipak uvede, gotovo istog trena prozvaše je preko razglasa. (Valjda je uput ipak stigao.)

I za tri minuta eto je izlazi.

- Gde sad idemo? - pitam. - Šta ti je rekao?

- Rekao mi je, ali ja ne znam gde, ništa ga nisam razumela... - pokušava da se seti.

- Kod lipicanera?! - dosetih se.

- Jeste! - obradova se i nasmeja.

- Ajmo onda natrag (u konjušnicu)!

 Još gomila praznih sedišta a ona hoće da sedne baš do mene. Sad ja moram celim putem da držim ranac
A posle će mi amputirati noge.

Žali mi se snajka jutros na stanici: - Nešto me boli noga, da nije od promene vremena?
Bogami, biće da jeste, za ovih pola (ti) veka prilično se promenilo.

 Sve što je pucalo sad hoće da spadne. Oj, radosti, i nek spada još, sve sem grudni koš!

 Dok čitam knjige (kakve god), ja obavezno (jače je od mene) "lovim" jezičke greške.
I, moram vam reći: mnogo su vam loši ti lektori.

 To više nisu tetovirani ljudi, to su ikonostasi.

 

Pitam se da li popularne ličnosti čitaju sve one stotine i hiljade komentara pod svojim postovima. (Kratak je život da se tako traći. A opet postoji, ma koliko mala, mogućnost da je neko nešto značajno i lepo napisao.)

Meni se smuči već što vidim cifru, recimo 336. A čak nisam ta ličnost.

 Potreban je samo neko hrabar da povede masu.
Budi prvi... koji će ući u autobus parkiran na peronu.

 

Možda i najveći nemir među ionako zbunjen i sluđen narod unose oprečne informacije iz medicinskih krugova.

Kad ti da je kovid izmišljotina ili da su u vakcinama čipovii i da svim vakcinisanima sleduje sterilitet, ako ne čak i smrt, kaže komšija,recimo, bravar, prodavac novina, kasirka, vozač autobusa, pa čak i diplomirani pravnik, nastavnik, i đene-đene. Ali kad to čuješ iz medicinskih ustanova, ponajčešće od spremačica, medicinskih sestara, ali i doktora, jasno je da tek tad laik nevoljnikne zna šta da misli.

Odu ljudi da se vakcinišu, a sestre im,nedvosmisleno, sugerišu kako to na njihovom mestu ne bi činile. Još gore kad to čine lekari.

Valjalo bi da medicinski radnici u svojim zdravstvenim ustanovama traže uljeze. I svak da se drži svog posla. Čistačica metle, a virusolozi virusa. Čistačicu pitaj kojim sredstvom da izribaš sanitarije, a o kovidu slušaj od onih kojima su virusi i lečenje struka,

 

Ako ne želiš masku da nosiš zbog sebe, tvoja stvar. Ali imaj obzira prema drugima. Možda si zaražen, a pojma nemaš. Kad saznaš, već je kasno. Ideš okolo i "daruješ" darom koji po nekog može biti koban. (Čak i kad boluješ samo od gripa, uljudno bi bilo da maskom sprečiš širenje zaraze.)

Još gore je kad postoji mogućnost da si zaražen ili znaš da jesi, ali se ponašaš kao da nisi ili kao da si tek prehlađen. Gomila ljudi naokolo šeta bolesna i netestirana. Nema distance, nema izolacije. Budući da smo usred pandemije male su šanse da ih je uhvatila samo kijavičica.

Kovid je zarazan! Ignorisanjem ove činjenice neće mu se oduzeti to svojstvo. Nikom ne možeš da veruješ. Stavi masku, to možeš!

 

Jedan čovek, uprkos pandemiji, načinio proslavu, na kojoj se polovina prisutnih zarazila, te su neki dospeli i u bolnicu. Jedna žena, koja ne beše prisutna, ni luk jela ni luk mirisala, zarazila se posredno i upokojila.

Ne prođe ni godina, ni pandemija, a čovek upriliči novo veselje, s još više zvanica. No sad je imao i prikladnu pesmu, da uz nju pada u sevdah: Neeće Gaara da primi vakciinu, ne priiznajee svetsku medicinu!

Ja ludih ljudi; to pola familije da posahranjuje, ima i dalje da poriče, i da urliče kako ne priznaje svetsku medEcinu. Kanda se svak na greškama ne uči.

 

Bez brige, nećete se pod maskama ugušiti.

Pa kako svi oni hirurzi ne pomreše po operacionim salama?!

 

Najmanje što čovek u uslovima pandemije može jeste da, koliko je to moguće, drži distancu, koristi alkohol i nosi masku.

Ali čovek ne dato neće, nego još ismeva onog koji hoće i zasipa ga drvljem i kamenjem.

 

Kod Beograđanke je majka s detetom greškom ušla u vozačevu kabinu. U stvari, vrata su tako pregrađena, i ja sam se za malo prevarila. Izvinila se uljudno, ušla gde treba i sela pored jednog tinejdžera, a naspram još dvoje.

Čim se smesti, upita prekorno: - Gde su vam maske?

Ne čuh šta oni odgovoriše, pretpostavljam: - Šta će nam?

- Pa čisto zbog virusa, koji je zarazan - odbrusi ironično i zajedljivo.

Čovek prekoputa, s maskom navučenom do korena nosa, samo je saveznički vrteo glavom.

Na Terazijama srednjoškolci izađoše, a za njima i gospođa koja je naspram onog gospodina sedela s maskom koja tek što ne spadne s nosa.

Čuh je kako dovikuje: Ej, deco, svaka vam čast! I ako ste joj rekli. Ja ne nosim masku, ali moram zbog ovakvih budaletina. Radim neko snimanje, pa pre početka seta moram da stavim...

I nastavi da ogovara ženu koja nije htela da ćuti: - Vi niste videli, ona je prvo ušla u kabinu kod vozača...

- Stvarno?- deci je laskalo što imaju podršku. A ona je morala bar malo da ismeje "brnjičarku" i tako joj se osveti

O ljudi moji, nema nama spasa! Budale same sebe ne prepoznaju, u drugima ih vide.

 

Ništa mi ne treba, samo da stignem kući, svučem ove farmerketine i izvrnem se na krevet. (Pet minuta kasnije mogu nešto i da pojedem.)

 Kad jednom završiš fakultet i zauvek se (ne) udaš, ljudi više nemaju šta da te pitaju.

Evo me ko Zlatokosa: dva sam sedišta u autobusu isprobala i na treće sela.

 

 Jutarnja (jesenja, životna) dilema: ustati ili odustati?!

 Ako baš sutra odnekud iskrsne čovek mog života, nek me zaobiđe.
Jedem papriku s belim lukom (i ne znam za dosta).

 Nema tragičnije spoznaje od "nemam više vremena", bila ona deo poetskog ili proznog iskaza.

 Ignjatove prvačke muke

Za domaći stalno ima nešto da se boji, da se zaokružuje... Ignjat dan za danom boji, zaokružuje, pa zavapi: - Jao, crknuću od ovolikog posla!
O da znadeš šta te jošte čeka... ;)
 

- E, što je bio težak engleski, mnoogo težak!
- Pa što, šta ste učili?
- Kako se kaže dečak i devojčica.

-Ignjate, ajde da učimo engleski!
- Ma pusti, to je engleski, nije bitno!

- Ignjate, hajde da učimo engleski!
- Jao, hoće ceo svet da postane Engleska? (Inače, koji će nam engleski!)

Dok Ignjat crta, boji, piše, majka katkad nešto sugeriše. A on ne voli da mu se pamet soli!
Samo se zavali u stolicu i brecne:- Evo ti, radi ti, radi (kad znaš bolje)!

 Sređivala sam radionicu.
I dobila žulj od metle. Nije to za moje umetničke ruke.

 Ako nešto radiš i kukaš, neće ti biti lakše, ali će ti biti teže.

Sestra uđe u kuhinju baš kad sam uz slaninu rezala paradajz.

- Dobra ti ta dijeta!

- Ja držim dijetu kakvu ja hoću. Važno je da deluje.

(Uzgred, autifagija nije dijeta. Mrzim dijete!)

 Pre samo nekoliko minuta ovaj stomak je bio znatno manji. Hmm, šta se dogodilo?!
Stavila sam naočare, proklete bile! (I šta je sad realno stanje?!)

 U jednom tramvajčiću preporučen broj putnika 100 (a može i više).
Korona ič ne mora da se pomuči.

 

Debela baba žgoljavoj na Kališu: -Kako si ti bila onako krupna, i šta bi od tebe? Istopi se sva!

I daje joj savete kako da se ugoji: Jedi više hleba, od hleba se najviše goji!

Ladno obrnula igricu

 Čovek na sedištu ispred mene povremeno kašlje i uopšte mi nije prijatno. Rekla bih da teže i dìše, ako ne umišljam. Evo, bogami, i žena kašljucnu. Dislretno sam pobegla na zadnje sedište. Muke novonastalog doba...

 Ne znam za vas, ali ja više ne mogu da trpim mnoštvo: mnoštvo odeće, mnoštvo obuće, mnoštvo ljudi, mnoštvo događaja, mnoštvo proslava, mnoštvo mogućnosti, mnoštvo propuštenih prilika, mnoštvo naspram mene jedne... Na korak sam od ludila!

 Da mi je samo jednom pogledati Tvorca u oči, samo da mu kažem dve-tri reči:
- Moj život... to je TO? Al' si se pretrgO!

 Nekad bih se obesila, bez objašnjenja. Ali nemam vremena još i oko toga da se bakćem.

 

Ogledajući se, ovako rekoh svojoj drastično smanjenoj stomačini: - Spašćeš ti, spašćeš ko bela lala! (Ne pijem ja džabe kefir i cimet.)

Mora da se zna ko kosi i ko salo neće da nosi.

 

Iskrsne mi poneka slika pred očima, pa sve češće mislim da nam nema spasa.

Uskoro se nužda neće vršiti ako se istovremeno ne objavi na društvenim mrežama.

Ako je potreba da se uspomena na vredni porodični trenutak objavi postala (a jeste) bitniija od samog trenutka - vrag je odneo šalu.

Nisam ni ja normalna, ali to je posve druga priča.

 

Preko dana ne stižem da jedem (koliko bih mogla i koliko htela, a bogami ni koliko je potrebno).

Sad jedva čekam da svane.

Kako vi spremate voćni obrok?

Ja prođem selom pa ovde šljiva, onde grozd, ovde breskva, ovde... ne mogu od komšije.

 

 Postaje mi neugodno. Svi žive na Instagramu, odeveni u svilu i kadifu, i imaju holivudske osmehe. A ja čak ne umem ni da glumim.

 Prijatelju, dok si ga snivao,
život je odmicao, život je bivao.

 

Sad shvatam da je moja majka dudove posekla iz predostrožnosti.

Hoću (tako nekad) da se obesim o dud, a duda nema.

Ona hoće da se duže patim.

 

Nikako ne uspevam da nađem logičnost u odlukama vlade i kriznog štaba.

Kad je u ovoj zemlji bilo mnogo manje obolelih, a takoreći nikako dece, odeljenja su bila podeljena na grupe, deca sedela samo u svakoj drugoj klupi i gušila se bespotrebno pod maskama sve vreme.

A sad s hiljadama obolelih, među kojima je dosta mladih, sva deca su nagnana u škole i maske, ako sam dobro razumela, moraju nositi samo kad na času govore.

Jeste mi tužno što godinu i po dana nisu mogli da se druže. Ali nisam sigurna da je sad trenutak za to. Podilaženje javnosti nekoga može skupo da košta.

Danas učiteljica pitala prvake: Da li vi znate šta je himna?

- Pa šta si rekao? - pitamo ignjata.

- Ja sam rekao: znam, ono kad igraju fudbal.

 

 

Staša (dok se Ignjat spremao za prvi školski dan): Ignjate, znaš koliko je dva i dva?

Ignjat: Jao, Stašaa, znaam.

Staša: Četiri! I kaži da te to sestra naučila!

 Dobrog i ludog ništa ne može razroditi.

 Nekako mi je cela godina sranje kroz gusto granje.
A moglo je i gore: da (ne samo) granje bude retko, a ja da sedim ispod.

Nekako mi je cela godina sranje kroz gusto granje.
A moglo je i gore: da (ne samo) granje bude retko, a ja da sedim ispod.

Čovek mi rekao da sve radim duplo sporije (manje) no disad. A ja milosti nemam ko da su ova leđa tuđa.

I ni u čemu nemam mere. Da me muškarci išta zanimaju, sigurno bih bila nimfomanka.

 31.avgust 2012.

Bratić mi se zaposlio i preselio u drugi grad. Zbog iznenađenja koje sam mu priredila, kaže, umalo nije zaplakao.

Bratičini sam noćas sašila atraktivnu majicu od likre, što nikad pre nisam šila. Kaže: Samo s tobom od familije mogu da sarađujem. (Valjda jer sve prihvatam, ne pridikujem, razumem...)

Moje osnovno zanimanje je tetka. Ovakvi trenuci pokazuju da ga obavljam valjano. Srećna sam zbog njih što osećaju i cene moje zalaganje.