Krvave priče

Oduvek su mi se, često nepoznati, ljudi poveravali. Iako im ja o sebi uglavnom ne kazujem ništa zauzvrat. Valjda delujem kao izvrstan slušalac (što i jesam; u svakom slučaju, lakše mi je i milije da slušam no da odgovaram na (mahom neprijatna) pitanja).
Najgore od svega mi pada sklonost žena da mi govore o svojim menstruacijama (ako to nisu sklone da govore ma kome, ne znam). Žene su prosto opsednute svojim menstrualnim avanturama.
Jao, dobila sam. Ili, jao, nisam dobila. Jao, kasni mi. Jao, poranila mi. Jao, nikako da mi krene. Jao, nikako da mi stane. Jao, imam odliv. Jao, ja ne dobijam redovno. Jao, dobijaš li ti redovno? Jao, boli me stomak, dobila sam. Jao, možda sam trudna, nisam dobila.
Jaoo, jedino što ću ja dobiti je nervni slom od vaše sklonosti da preda me izručujete intimne detalje, koji me se ič ne tiču. A iz učtivosti moram da klimam glavom i smeškam se saosećajno (moleći se bogu da vam što pre padne neki sočni trač na pamet i skrene pažnju s omiljene, krvave, teme).
Kao, mi smo žene (za mene ne postoje čvrsti dokazi), mi imamo istu tajnu (za koju i vrapci na grani znaju), mi treba da se poveravamo jedna drugoj... Ta manite me, ne želim da znam niti me se tiče da li, kad i kako krv iz vas otiče.

Pitanje za one koji su mi u susedstvu: imate li na zajam odraslu mačku, spremnu da smesta neprijatelje lovi do istrebljenja (ja već neko vreme nemam ni kučeta ni mačeta, a gde mačke nema, kolo vode neki koji meni nisu po volji, pogotovo što jedu moje orahe)?

Петице (и понека четворка) за пчелице

Паметне су ми ко пчелице. И добијају петице. Али зна да падне и која четворка. Паметне ми, али брзоплете, вазда журе.
И није баш да су луде за учењем. Све мораш да их тераш. (Не разумеју то моје сестре, заборавиле како је бити мали и ђак, оптерећен обавезама, а жељан пландовања.)
А нису ни амбициозне, ко што деца знају да буду. Немају у том на кога ни да повуку.

И кад их мајке коре, оне имају противаргументе. Па поправићу, каже Маша, шта има везе. Свака оцена је за ђаакаа, полушаптаво и кроз осмех изговара Миа (као да мајку покушава да одобровољи). 

Криво ми што знам да зна, каже једна мајка. Што да друга деца буду паметнија, каже друга.
Ко каже да су паметнија, кажем ја, оцена не мора да буде меродавна. Многи заврше факултете, а и даље пућпуричу. 

А мајкама није до шале и све оцене мање од петице сувише су им мале.

Правда за прворођене

Вечерас ми се Маша пожали, тачније закењка: боли ме грло, а нико на мене не обраћа пажњу! Како нико? Сместа сам је упртила у наручје (пазећи добро како повијам колена, да ми не прсне кичма од двадесет и три-четири кила), па се одгегала до најближе столице, на коју се спустих да подржим у наручју тај драгоцени терет (што се осећа запостављеним).
Нико моје најстарије сестричине (и њихову потребу за пажњом) не разуме боље од мене. И ја сам најстарије дете. И ја сам много патила кад отац млађу сестру носи на раменима, а мене неће, тврдећи да сам, будући првак, исувише отежала.
Најстарија деца не могу да дођу до родитељске и рођачке пажње од оних који су рођени касније и који ће стога увек бити "мали" (па их треба више мазити и пазити).
Захтевам правду (и нужну количину нежности) за прворођену децу! Нека ти млађи каткад старијима место (и родитеље) уступе.

Melanija i (masovna) erekcija

Melanija, kanda je ovih dana to ime najčešće spominjano u medijima. (Čak sam i ja jednom prilikom, baš u noći kad je ona proglašena "prvom damom", oslovljena njenim imenom. To valjda treba da bude kompliment, baš sve što njena pojava implicira.) Jeste... manje zbog toga što se preziva Tramp i žena je novog predsednika Amerike, više zbog toga što je s jugoslovenskog prostora, dakle naša (Srbija bi vrištala od sreće i da je Ruskinja, a ne Slovenka). I ne samo zato: Melanija je i izuzetno lepa, zgodna (pa bila je manekenka, ništa čudno), iako već sredovečna (teško mi to da prevalim, kad je otprilike mojih godina). Da budemo precizniji: izgleda ko avion! Stoga joj osobito muškarci "uzimaju meru" i pronose slavu.
Moj zet je preksinoć, sedeći zavaljen na krevetu kraj sestre i gledajući TV, izjavio: aala je dobraa (a biće da je deceniju bar od njega starija, što potvrđuje onu narodnu izreku o vinu koje s godinama biva sve bolje, pa i mlađana grla za njim žude, i o matoroj... dobro, koku za supu ćemo preskočiti, pošto, po mom mišljenju, ženu, za koju je metafora, svodi na telesni nivo i donekle degradira, omalovažava)! Sestra ništa nije izjavila niti mu šamar zavalila, glavu mu nije otkinula niti ga popreko pogledala, ma ni trepnula nije niti kakav znak dala da je svesna tog verbalnog neverstva.
A ja bih prsla od muke da imam muža, pa da tako drugu ženu hvali (kao da ga pali... a nije da nije). I ako mu ne bih oči iskopala, vala bih mu nešto (a nije grkljan) iščupala. Šaalim se, nisam ja takva zloća i nije to moj način; zgrčila bih srce i, povređena, utekla mu duboko u sebe (gde me možda nikad više ne bi našao). Suludo, znam, ali znam i sebe.
Nedavno mi i jedna drugarica reče kako bi svog dečka odvela na koncert orijentalnog plesa (u kojem smo nas dve tad uživale), jer zna da to voli, da bi mu se dopalo. Najpre je samo pogledah, pitajući se koliko joj je to pametno (ko da nekog kome je propisana dijeta odvede u poslastičarnicu). Nisi ljubomorna, upitah je sa smeškom kasnije. Ne, kaže ona, meni još bolje: napali se (na njih, plesačice... vrsne umetnice, da pomenem uzgred, ali, brate... viri gola noga, gola ramena, goli stomaci... pa nije čovek od kamena, živa duša), pa posle mene (presamiti preko astala?)...
Nasmejah se (što ti je praktična žena, da i iz takve situacije zna da izvuče korist, tj. zadovoljstvo), a nije mi smešno. Džaba mu ako će druga da ga pali, a na mene da se svali. To je normalno, kaže ona razumno, muškarci se pale na sve (žene), to je prirodno, na svaku ženu može da im se digne (a mogli smo da budemo fini, pa da dožive erekciju)... Ko(ja) pre shvati i prihvati, manje pati, izgleda. 
Đavo da ih nosi, ja s tim (pa nek je prirodno po sto puta) ne mogu da se pomirim. Zato bolje da se ne udajem; što (stavši nezgodno na ludi kamen) sebi na muku da stajem.

Dve strane (istog stola)

Mirno nedeljno popodne u dubokoj jeseni prekide nekoliko prodornih pucnjeva, što se razlegoše selom. Ili se neko oženio, ili se nekom dete rodilo, rekoh, tek onako (niko ne puca zbog masnih kolača; jedino ako su pregoreli, pa da iskaže oštri protest), naglas. Ili je neko nekog ubio, kroz smešak se nadoveza strina, srknuvši potom kafu. (Vidiš, to mi nije palo na pamet, ko da nikom u susedstvu ne može sve da dođe do grla, a ruka do oružja.)
Nas dve ko dva načela: optimizam i pesimizam, za istim stolom.

Upozorenje: radnici na putu

Večeras sam iz Beograda stigla ranije i morala sam kući da idem pešice (ne mogu da čekam bus sat vremena).
Nadala sam se, pošto već beše pao mrak, da su radnici pokupili svoje alatke i okončali radni dan. Ali džaba sam se nadala. Zatekoh ih u punom poslu. Jedni nešto tovare u kamion, drugi kopaju ručno, bager rkće ko besan... Oči radničke i otud i otud, s obe strane, a ja moram da prođem između, ko kroz špalir. Dobro veče, rekoh dvojici prvih, a mlađih, na koje naleteh, ali oni me ne čuše. 
Dobro veče, rekoh potom starijem čoveku, pa ga, kad je već upro pogled u mene, i upitah (da smanjim neprijatnost) hoću li ja moći da prođem (bager se beše posred puta poprečio). Ma kako nećeš ti da prođeš, odgovori on (ne znam je li to kompliment mojoj liniji ili sam mu zaličila na Banović Strahinju, kojem "svud su brodi" gde god mu se ćefne). I još dodade, želeći da razgovor potraje (kanda su, tako raštrkani u mraku, i usamljeni): kad će da se završi ta škola (kad mi je ranac na leđima, a zelena kapa na glavi, od kojih se godine jasno ni po danu ne vide). Biće, rekoh, diskretno se, više iz pristojnosti, osmehnuvši,odlazeći dalje, a on ostade za mnom da se smeje (svakako ko lud na brašno, ako ne u naćvama, ono bar u kašiki).
Dobro veče, rekoh i sledećoj dvojici (jedan s jedne strane, drugi s druge strane, ko ona dva jarca na brvnu, između kojih treba ja da prođem). Levi me pogleda (već su nam se oči susretale minulih jutara, sećam se), pa odmah skoči da zaustavi bageristu (sreća, te bagerista dobro čuje) i upozori me da pazim na blato. Ma daj, čoveče, samo da prođem već jednom, očistiću čizme. Napravih dva koraka, a on, otišavši preda mnom, baci mi (ipak kasno) pod noge neku dasku kao crveni tepih. Već sam zgazila u plitki glib, ali hvala, vrlo ste ljubazni.
Bagerista i sam oseti potrebu da mi se obrati (i on je od mene hteo koji tren pažnje; saobraćaj je zaustavljen, pa verovatno nemaju prilike da ćaskaju s prolaznicima, osobito prolaznicama): možete li (da prođete), gospođo? Aman, onaj me pita kad će kraj školi (pa neka i srednjoj, znači nemam više od osamnaest), a ovaj me naziva gospođom (gde ću da se udajem maloletna).
A iza bagera, taman da poslednjem poželim dobro veče, kad on, ako me oči i položaj njegovog tela ne prevariše, mokri (nije se nadao da će iko prolaziti). E baš da ti ne bude toliko dobro, sad si našao, mogao si malo bar da se zakloniš.
Noć je već osvajala iskaljani (na jednom mestu, teškim mašinama, gotovo raspolućen) drum, pa još jasnije biva kako su im oči užagrile. Svi bulje, manje ili više očigledno, u me ili za mnom (ne osvrćem se, ali znam). I to ne zato što sam ja neka vanredna lepotica, no što je to u prirodi uličnim radnicima (da žensko kraj njih ne može proći, a da im ne poispadaju oči). Radnici na putu (ili radovi, svejedno, neće se kanal iskopati sam), upozorenje je koje za žene treba da ima dodatno značenje.

Nužna je mozila da bih srećna bila

Kad se čovek u jesenje veče vraća kući nakon napornog dana, uvek se raduje. Srećni muževi raduju se svojim ženama, srećne žene raduju se svojim muževima, riditelji se raduju deci, deca roditeljima... A ja (ako zanemarimo susret sa sestrićima, koji su uglavnom radost, a znaju malčice da budu i muka), želim samo da se uvučem u topao krevet i vršljam po internetu.

I naravno da sam sinoć poludela kad sam uvidela da to neće biti moguće. Odmah sam se uzvrpoljila, posegnula za svakom slamčicom koja bi me mogla spasiti: Aleksa, vidi, umeš li ti... pitaj Bokija... ne ostavljaj me bez interneta čitavu noć, ako boga znaš, šta da radim, pomagajte, ljudi... jao, jadna, hude li sam sreće... Aleksa čvraka i ovo i ono, na svoju ruku i po Bokijevim instrukcijama, restartuje, vadi bateriju i vraća... ali ne beše vajde (da je traktor, pa da ga očas posla rasklopi i sklopi; za kompjutere je majstor stariji brat).
Nije bilo pomoći, u deset sam morala da legnem (a nisam sigurna koliko sam brzo uspela da zaspim).

Moja najmlađa (i najnemirnija) sestričina zablokirala mi je mozilu. To dete ne zna kao sva druga deca da sedi i mirno gleda. Ne, ona nasrće na laptop i udara svim prstima po svim tasterima (ubeđena da to ume jednako spretno i smisleno kao ja). Ja je zato nikad ne ostavljam bez ličnog nadzora ili bratske straže (Igjat je, kad ona počne da ludi, zagrli i kaže: ja d'žim, ja d'žim... ali ko to može da zadrži!). Moja sestra s majkom u kuhinji ispija kafe i priča priče (a laptop, prepušten detetu na milost i nemilost, kako prođe). Pa posle: ja sam pazila! Ma šta si pazila, nisam ja ćorava, i neće mozila da zablokira od masnih kolača (a verovatno se i toga tastatura prejela).
Večeras, stigavši kući, reših da pogledam, možda se problem, nekim čudom, sam od sebe rešio. I, gle, stvarno, jeste. Nude mi mogućnost da osvežim ili zatvorim "prozore". Sto jedan prozor! Tačno sto jedan put mala ludača stisnula je spot sa onim Džonijem, za kojim svakog dana vrište. Džoonii,Džonii! Jes, papaa! Iiting šugaar? No, papaa. Teling laajs? No, papaa!  Open jour maut! Hahahaa (vrag je taj Džoni koji se noću šunja po kuhinji i krišom tamani šećer)...  
Džonii, Džonii... da se nosiš u tri lepe ...! Ne želim više nikad u životu da čujem za nekog Džonija, a kamoli da ga vidim. /Lažem, ima jedan kojem bih se obradovala i koji se raduje meni, ali to je naša slatka tajna./

Ostavili mi na konaku najmlađe dete, ne bi li se odviklo od majčinog mleka.
Vidimo se za Svetog Nikolu, reče zet (vazda bio šaljivdžija, ali i u šali treba imati mere... i milosti prema svastici). ;)

Neko izvrdava, a neko ne ostavlja za sutra

Danas sam se sat vremena baktala po varoši, čekajući bus do kuće (uđem u centru, izađem na prvoj stanici). Izdangubila sam silno vreme jer ne htedoh da gacam po onom blatu (nanetom na asfalt), kraj onih silnih vodovodnih cevčuga (što čekaju da ih postave u rovove duž celog puta), bagera i kamiona, a, pre svega, kraj buljuka radnika. Nije mi nimalo prijatno da prođem: ja sama, a oni u grupi, ja gledam preda se (kakvi crni u zelenu travu, kad sve blatnjavo) ili u mobilni, oni u mene...
I kažem sestri da sam se zeznula što nisam sa njom otišla kući kolima, pa sad moram da dangubim jer neću da prolazim kraj... znate već.
Pa neće radnici da te j... (a jok, ne bi žaba u vodu, samo da zastanem malo ili da "mahnem repom", pu-pu), sestra iskaza njoj svojstveno razumevanje, tj. podsmehnu se mom infantilnom izvrdavanju neprijatnosti.
Ali tebe hoće, nisam mogla da joj ostanem dužna (pa uzvratih klinački: sve što kažeš -- to tebi). Potom poslah i novu poruku (da je dokrajčim): ne mora to danas, kud si potrčala. A ona (za razliku od mene, što bežim glavom bez obzira i od pukih seksualnih aluzija, a kamoli eventualnih činova) uzvrati mi (nimalo se ne opirući, već mirno snoseći svoju verbalnu sudbinu): ne, što možeš danas, ne ostavljaj za sutra.
Eto, za moju se sestru može svašta reći, no lenjost joj se nikako ne može pripisati.

Krempita i nesanica

Imam pouzdanu informaciju (čula sam svojim ušima) da majka noćas pravi krempitu. Takva informacija automatski izaziva nesanicu: neću oka sklopiti dok krempitu ne okusim! (Više bih volela da je slistim, ali majci se taj glagol nimalo ne bi dopao.) ;)

Neće pred gostima

Znas KOL'KO je on debeo, opisa mi Matija svog vršnjaka, ne krijući zaprepašćenje. I dodade (da potkrepi svoju izjavu): on moze da me podigne (u tome je poenta, debeo ovde znači velik i snažan)!
Nije lepo da za nekog kažeš da je debeo, prekorih ga. Pa JESTEE debeo, čisto se Matija ljutnu i smrači (kao da mu istina daje za pravo da je tako grubo istura; mali, pa još ne zna da je učtivo neke istine izvrdavati ili ublažavati). Ali ružno je (čak i ako jeste debeo) da mu to kažeš... možeš da ga povrediš), nastavih ja da mu pojašnjavam. 

Pa NEECU pred gostima, ako je to ruzno (nije dete ni bilo svesno), obrecnu se Matija, gotovo besan (zna on za red, ako mu se na to ukaže, i nije zloća koji uživa druge, makar i debele, da vređa).

Slatke (ali nejestive) uspomene

Tata, jesi li (mi) kupio nešto slatko, pitam. Nisam, kaže tata. I pride: pet dana jedeš slatko po slavama, šta će ti? (Ne zna on kakve su muke moje kad me žudnja za slatkim saleti.) E, tata, od uspomena se ne živi!

Ponos i dika

Matija se pred gostima, tj. decom (s kojom se u sobi igrao), Mia nas je (strčavši do kuhnje) obavestila (po svršenom poslu), iznenada bio skinuo go golcat (bar dopola odozdo). Došlo mu da se tako glupira. 
Pa šta mu je to trebalo, da se obruka, rekoh sestri. Što da se obruka, sestra se čisto ljutnu, kroz osmeh, aludirajući na to kako se sin ima čime ponositi. (A, doduše, oba mi sestrića imaju sreće: njima cure zamerke (u centimetrima) naći neće.)
Kad je Matija prvi put spoznao tu genitalnu radost, odnosno pozamašne dimenzije svog polnog organa (od svih eufemizama za dečji penis povraća mi se više nego od onih nadimaka kojima odrasli muškarci tepaju svojim voljenim "vršnjacima"), turio ga je na dlan i, gotovo u zanosu, hvalio se po kući: vidi, mama, vidi kako je porastao... Mia, vidi! 
Celi svete, i ti vidi, nema dete čega da se stidi (naprotiv)!

Drvoseča koji nedostaje

Mada nikad nije bio osobito snažan, ima već prilično godina kako mi je otac vidno malaksao. Ni dosad baš nije spadao u neku silu, ali sad baš posustao. Ne bi to ni bilo toliko bitno (nije Sizif, da se uz brdo s kamenčugom pentra, a ni snaga, da klade valja) da svake jeseni ne treba spremiti drva za ogrev.
Džaba su nam preci ostavili dobre šume, kad nema ko da ih proređuje.  Nisu ludi oni što u mladosti (i doba reprodukcije) "jure" sinove (pa im se možda i posreći). Mom ocu u deo pale tri ćerke, a nijedna među njima da bude drvoseča (dobro, ja umem da iscepam koji panj, da me mine želja).
I pre neki dan smo pravili plan kako da se dokopamo drva (u rođenoj šumi). Muka je što nemamo odgovarajuću fizičku snagu. Nema ko da zasuče rukave i zabaci sekiru na rame (dok po drvetu ne raspali): jedan zet ne seče drva u šumi (nema iskustva s testerom), a drugi ni na drvljaniku (greje se na gas).)  
Rekoh tati: trebalo je da misliš o tom kad si udavao ćerke, sad je kasno (a znam, niko ne planira da ostari i onemoća). Najpre pitaš svakog kandidata: sečeš li ti, ljudino, drva u šumi? Ne? Žalim  slučaj, onda, momče, ne poseduješ kvalifikacije neophodne za ovo mesto (ume zima da zagudi, pa šta ćemo onda, moj brajko, od ljubavi se ne živi nit pada drveće). Ćerko, biraj dalje, ovaj nije za našu kuću! (Šta, trebalo je i ja da potražim kakvog drvoseču? Znam jednog da paše: seče drveće kao zmaj... ali ne u mojoj šumi.)
Sad razumem onu staru muku srpsku. Džaba se moj stric od prostaka (s muškim naslednicima), koji su ga zbog ženskog poroda zadirkivali, branio izjavom da je ćerke teže napraviti (moraju da budu lepe). Nisu ludi oni pradedovi koji su kose čupali dok se muško dete u kući ne rodi. Ajd' što lozu i prezime produži, nego drvo može da prekrati (kad zazimi, valja se grejati). Ajd što je ćerka predviđena da održava tuđ odžak (gde li je taj dimnjak koji ja treba da oživim, gde ugarci koje treba da raspirim?) nego nije predviđena sekire da se laća.

Nepravda

Jasno mi je zašto postoje neudate žene -- recimo, da priča o njihovom bračnom statusu bude jedna od poslastica za slavskom trpezom.
Tek ako sam bila progutala sarmu (izvrsnu, moram da primetim), a jedna bakica upita moju sestru (domaćicu) jesam li se udala (u međuvremenu). Nije (a već decenijama pitaju ljudi, usta ih zaboleše), kaže moja sestra. (Da napomenem: baba mi ne priča iza leđa, već s desnog boka, pokraj kojeg je sedela -- obraća se sestri jer meni slabo ide pantomima od ruke, a baka ne govori.) A što? Pa neće (žaba u vodu, ni mačka slanine), kaže sestra. Baba opet ne htede da se pomiri s mojim datim (vanbračnim) stanjem: ŠTO? Što mora da se uda, odgovori sestra. Pa lepa je (šteta, grehota da propadne, a nikom u šake da ne padne), primeti baba. Eto kako lepota zalud vene i strada. (Nekad sam bila lepa i mlada, sad može nekom da zasmeta prisvojim li oba epiteta.) Izgleda da te potencijalne mladoženje kriju da im treba debela dioptrija ili su ćoravi kod oba oka! A da znaš, bako, koliko je neudatih, skromnih i milih, lepotica i koliko udatih grdoba, koje zvocaju i bljuju vatru. Nepravda, pa to ti je!

Banja

Priča mi pre neku noć drugarica kako je, idući na terapije u obližnju banju, sretala naše školske drugarice (a kad se doteraju sve te žene, niko rekao ne bi da ih satiru išijas, skolioze i diskus hernije). I dodade, osmehnuto: nemoj ti da misliš da si mlada!
A ja baš hoću, što da ne mislim (ne osećam i ne vidim)! Ne znam zašto ljudi žele da naprečac ostarim kad ja neću. Neću i nema šanse da me iko (ni milom ni silom) privoli.

Bagrem koji merka i grana na kojoj sedi majka

Nešto još (dok vremenske prilike dopuštaju, dok ne zagudi) s drvima kuburimo. I majka prekjuče reče ocu kako je malo falilo da naruči sečenje onog bagrema (osušenog i obezgranjenog, ostavljenog od majke na miru samo iz praktičnih razloga, a na radost očevu i moju, budući da smo nostalgični i sentimentalni) pred kućom.
Ne, prekorih je (zar si poludela?), da nema čovek o šta da se obesi (stvarno, nije da planiram, ali nek se nađe, ne ište nam leba). Ne bi ti to isekla, primeti otac, jer posle ne bi imala gde da zavežeš žicu za sušenje veša.
Ma ona je toliko opsednuta sečenjem (dreća), da bi odsekla granu na kojoj sedi, dobacih. Očeve se usne oko cigarete razvukoše u osmeh (voli moj otac kad sam duhovita, a i biće da sam u tom na njega povukla).

Svake večeri ja u autobusu bar malo dremnem. Verovatno bih spavala i duže, možda i kao zaklana, da me neko ne probudi. Sinoć sam, mrtva umorna i danima neispavana, rešila da prekid sna predupredim. Čim je autobus krenuo, poslah sestri poruku da ću spavati, te da me ne zove pre sedam. Tad ću verovatno biti već nadomak odredišta.
Nije mi vredelo, razume se. Sestra se uzdržavala neko vreme, ali majka me zvala. I kad mi mobilni razbije san, ne vredi više da pokušavam (a duša mi spava).
Ophrva me san nanovo baš kad treba da izađem. A i tokom puta mi se glava naginjala udesno. Iskreno se nadam da je nisam prislanjala na rame momku što je sedeo do mene. Možda je zato, mučenik, u jednom momentu (videh) bio nagnet napred i oslonjen o sedište. Morao da izvrda moju nasrtljivost (a kad sam budna, skroz sam pristojna, majke mi... i ne bih ikom ni roguljama prišla).
I onda izađem, onako snena i bunovna, pa ne znam ni gde sam ni ko sam (kao da inače znam). Gledam, nema sestrinih kola (da me čekaju). Bejahu neka bela, ali tek što pođoh ka njima, kretoše, s nekim čičom za volanom. Začujem topot dečjih nogu i pomislim da to moji sestrići meni u zagrljaj trče. Gotovo pohrlim da ih zagrlim, pa videh, nisu oni.
I kažem posle sestri: ja mogu (onako bunovna) da uđem u tuđa kola, da izgrlim tuđu decu, da izljubim tuđeg muža... Čekaj, pa ja svog i nemam.

Dobra tetka može biti samo ako ne rađa. A sad se nešto mislim, ni u čemu ne valja preterivati: dosta sam bila dobra. ;)

Dete koje je zagrizlo vreme

Prekjuče smo Maša i ja kontruisale veeliki sat od kartona. Zelen, pa sa malom zelenom i velikom roze kazaljkom. Ta roze je, izgleda, Staši zapala za oko, a potom i za zub. Zagrizlo dete kao kiflu (pa sam morala da ravnam i kratim, dok kazaljku u funkciju vratim; kud bi onako okrnjena pred učiteljicu). I posle ocu objašnjava kako je to izvela: am (tako gricnem vreme, pa ga progutam... ako mi neko iz usta ne iščupa)!
U ime čitavog roda ljudskog, Staša je vratila milo za drago: zagrizla kazaljke i, posredno, vreme, što, alavo, sve redom grabi, pa stisne šapom, te reži i maklja... I neka je (malu pakost moćnijem načinila, a nama zadovoljstvo kratkotrajno). Dosta, brate, i vreme onim zubom glođe šta stigne (još mu ništa ne uteče otkad vreme neumitno teče).

Od muzike krave više mleka prave

Nedavno u jednom švajcarskom seocetu jedna Milica slušala je na terasi muziku, a krave s pašnjaka namah prestale da pasu i pohrlile pred terasu. Uprle pogled u nju, da podele uživanje. Načuljile uši, oborile setno trepavice, pa se smeše i noge im klecaju od slasti (da potraja, sve su mogle u nirvanu pasti).
Krave vole da slušaju muziku, čula sam (proverila nisam jer decenijama već, otkako baba prodade i Šarulju, i Divnu, i Julku... ne posedujem nijednu; a šteta, kako bismo mi sad puštale Malu noćnu muziku do daske i igrale, nespretno, po livadi, dok ja pomno pazim da mi koja papkom na nogu ne stane). Malopre odgledah snimak na kojem čovek na livadi svira trombon, a iza brda krave niču, pa trče i od miline riču dok se muzičaru primiču. 

Muzika ih opušta i onda daju čak tri posto više mleka no one kojima se koncerti ne priređuju. A tri posto, ma koliko to sitno zvučalo, za proizvođače mleka, kaže članak, nije zanemarljivo. Od muzike koja im prija, mleko kanda biva gušće, masnije  i ukusnije, pa još teče ko reka.
Razumem ako slušaju Mocarta, Betovena, Vivaldija... Klasika je blagotvorna.  Ali u mom selu se priča (a imala sam prilike u prolazu i da načujem) kako jedan stočar svojim kravama pušta lokalnu radio stanicu s vrrlo iritirajućom muzikom. Ajd' što ponekad odjekne kolce, ne fali im ništa  (i dobro je za kondiciju) da opletu koji moravac. Ali štala uglavnom odzvanja od turbo folka. Meni se digla kosa na glavi, a mogu misliti kako je tim stvorenjima što im tranzistor brunda na uvce. Mučne nedužne životinje, upirući se da uteknu strašnim mukama, sigurno se pribijaju uza zidovei trpaju seno u uši. Možda riču kao besne, ne bi li se gazda dosetio, te smilovao i prestao da ih zlostavlja. Istraumirane, konačno možda i pouskaču u jasla. Od takve muzike više štete nego koristi (krave, polulude, mogu da završe na nekoj životinjskoj psihijatriji). Turbo folk im, sigurna sam, ne paše, od njega mleko može samo da im presahne (i vime brontira).
Seljaci, pažljivo birajte repertoar. Pa jesu to krave, ali nisu baš tolika goveda (muzički neobrazovane, ali osetljive umetničke duše).

Mnogo mrzim da ustajem iz toplog (ma kako praznog) kreveta i idem do kupatila.
Ali još više mrzim (i ne mogu) da uranjam u san kad mi se piški.
Jooj, živote, gorak li si (kad je bešika puna)! ;)

Što ste lepe

Prespavala sam jutro, pa pitam majku kakvu je frizuru imala sestra (otišla na nenku proslavu). Nemam pojma, nisam ni videla, kaže majka. Videla samo malo Mašu. 

Pa zar nisi išla do kola? Jesam, kaže, ali bolela me glava (i valjda joj pao mrak na oči). Samo sam rekla (kad su se već frizirale i sestra šminkala, red je): što ste lepe! 

Znači, lagala si (ili majci dete ne može drukče da bude), zacerekah se, a ona mi se pridruži. Pa posle vi nekom verujte da vas iskreno hvali.

Ipak je strašno

Muž moje drugarice nešto smislio, reče mi ona. Kazaće ti posle, dodade (i probudi još više moju radoznalost), valjda da mi ručak ne presedne. A nije ništa strašno, oseti potrebu da me uspokoji (i sačuva mi apetit). Konačno ne izdrža, već izjavi: da te uda ovde, da ostaneš. Znači, ipak je strašno, nasmejah se. /Pa ti posle nekom veruj na reč: strašno nije, a za leđima burma se (ko laso) krije./

Sledećeg dana telefonom rekao joj da me ne pušta (kući) dok mi on ne nađe mladoženju (koga naći neće ni uz pomoć sveće).

Ta manite se, ja sam gora od Milića barjaktara -- ostala bih (devojka) doveka (jer bih svakom našla mane). Nijedan ne paše (pogrešan grad, pogrešna republika, daj bože da nije i planeta).

Slab sluh i oštećena stolica

Gledam danas malu stoličicu moje Mie. Na njoj već odavno (otkako ju je ona prerasla) sedi Matija. Stoličica lepa, s nekom žirafom i još ponekom životinjom, ali pocepana ko sedište u prigradskom autobusu (pokidan skaj i deo suđera nedostaje). Ko je pocepao ovu stolicu, upitah. Matija, reče moja sestra.
A Matija, čuvši to, sede i (da pokaže kako je to činio) produbi na stolici ranu. Ti si mi, kaže, vikala: Matija nemoj da cepaš, ali ja te nisam cuo. Eto kako "slab" sluh utiče na trajnost nameštaja.

Sekiracije zbog depilacije

Ja danas gotovo da nisam izlazila iz frizerskog salona. Uglavnom sam ležala izvrnuta na krevetu, dok su mi frizeri (Maša, potom Ignat i na kraju Staša) četkom mrsili (kidali i čupali) kosu, te pravili frizuru (ne dao bog da ko vidi kad me oni udese). U takvim situacijama ja se samo prepustim (mukama) i gledam ako mogu da se izvrnem potrbuške, ne bih li iole odmora ućarila. 
Dok sam ja bila u tom porodičnom frizerskom salonu, sestra je bila u kozmetičkom. Češljajući me, Maša upita: a mama je otišla na depilaciju? Da, rekoh. Druga žena će joj depilirati guzu, donekle zabrinutim (i pomalo gadljivim) glasom, upita. Pa što misliš da će guzu depilirati, zasmejah se. Ne zna (ili neće da kaže). Ona tamo i gaćice skida, opet upita. Aha, zacerekah se, a potom pokajah: ma nee, ne znam (bolje da dete ne zna sve, odbiće da odraste).... 
Maša ipak nastavi da se sekira: jaoo, mamaa, osramotiće se! A ja opet prsnuh u smeh. Što misliš da će se osramotiti? Pa znaš kako je dlakava (kad si još dete, i najmanja dlačica čini ti se impresivno stasita), i dalje Maša brine maminu brigu. Šta je dlakavo, kako znaš, gde si videla? Pa ribica (eto, pa vi ne skrivajte akvarijum pred decom), videla sam kad se mama kupala, izjavi Maša, ne prestajući da se bakće oko moje kose (ko prava frizerka: frizira i ne zaklapa vilice). /Priznala posle sestra da je jednu depilaciju bila preskočila, inače ne bi tako čupava bila./ Ma nisu druge žene ništa manje dlakave od nje, ne sekiraj se, rekoh.
A ti se ne depiliraš, upita me iznenada. Ko, jaa? Ma nee, taman posla! /Jeste, treba da joj priznam, pa da me ne ostavi na miru dok ne nabrojim sve delove na kojima dlake nemam./ Ja nikad neću da se depiliram, dodade, kad porastem. Nećeš, nećeš... I ja sam tako mislila, ali za lepotu čovek proguta i sramotu.

Muke s brazilkom

Kad pišem, shvatili ste već, ja nekad nemam dlake na jeziku (kao što nemam ni... ma ništa, nema veze).

Elem, ljubiteljke brazilki lako mogu dospeti u nezgodnu situaciju. U toaletu se spoznaje koliko je taj trend ("ko od majke rođena") nepraktičan (i može biti neprijatan).

Mlaz mokraće, kao da je Tarzan, mora da se niz lijanu spušta pažljivo do ve-ce školjke. Ako lijane nema, onda zna da zaluta i dođe do neugodnih problema. Ne zauzme li žena odgovarajući položaj (a gde da sedne na šolju koja nije njena vlastita), mokraća začas sklizne na pogrešan put, neretko na farmerke. Zato, uz sebe treba uvek imati džemper, koji se može vezati oko struka (dok kroz masu mineš, da ne pukne bruka). Ili torbe s duuugim ručkama, radi kamuflaže (zabaciš malo torbu odostrag, taman da prikrije mokru mrlju, dok se ne sušne ili bar dok zadnjicu u neko sedište ne uvališ).

Verujte mi na reč (koje prašume iskrče, takve će muke da muče), ako hoćete. Ili proverite, ako ste u prilici, dakle žensko.

Kriza srednjih godina

Malo-malo, pa odnekud pred mene bane kriza srednjih godina (te ovaj se žali, te onaj se žali... a meni i dalje ništa ne fali... sem onog što je falilo vazda). Kako to izgleda, da li nekog obiđe, je li sklona diskriminaciji (možda me se kloni ko komarci)? Mene je i pubertet jedva okrznuo, ako ne računamo telesne promene.
Pa to je, reče mi jedan sagovornik, kad podvlačiš crtu (valjda ne onu belu, u prahu), gledaš šta si postigao, stekao... (Pa kad vidiš da nema pas za šta da te ujede -- merkaš o koje drvo da se obesiš!)
/E, pa ja sam onda u krizi celog života (mada bi se, moram priznati, onaj pas dobro omrsio), iskliberih se (uvek se smejem svojoj muci). Vazda podvlačim, računam, sabiram (a nikako da se saberem) i oduzimam... I merim, s jedne strane sve što nemam, a s druge ono malo što imam... pa kako je prvo uvek teže, tu (dobro) preteže... Al' šta ćeš, gaziš kroz život nakrivljena kantara./
A ja mislila to kad se muškarci i žene švalerišu (naročito s mlađim partnerima; dosadi im stalni, takođe u godine zašao, pa da u ljubavni život unesu, kakvo-takvo uzbuđenje, i povrate samopouzdanje), nasmejah se samoj sebi.
Doduše (mnogo sam glupa), kako se to onda manifestuje kod samaca? Ili je možda baš u tome (i moja) tajna: samci ne prolaze kroz krizu srednjih godina (koje su to uopšte godine i zar su za sve iste)?

Nije mala, a ispod astala (jedva stala)

Na dan slave Ignat se, a potom i Matija, zavukao pod sto i žute stolnjake. Tako su praktično bili nevidljivi za sve sem mene, ja sam ih začas otkrila. A(jde) ti, a(jde) ti, Ignjat me pozvao, i rukom. I kako sam mogla da odbijem svog malog sestrića? 
Da ste samo videli kako se obojica raduju mom neočekivanom boravku u njihovom skrovištu. Jedino se moj zet čudom čudio (dok je, sedeći na krevetu, igrao igrice na mobilnom) i dozivao taštu (koja beše u kuhinji): dodji da vidiš gde ti je najstarije dete!
I tašta došla, zadigla stolnjak, te se malo (koliko kičma dopušta) posagnula. Da li si ti normalna, upita, buljeći u mene, prućenu po podu kraj sestrića. Ne znam dokle namerava da mi postavlja isto pitanje. A svaki put joj, ko i tad, kažem: nisam.  Ne vredi, kao da ima slabo pamćenje ili se (majka ko majka) nada promeni situacije (da se naprasno opametim i unormalim).
Ajde da pričamo priče, predložih sestrićima (čim se stolnjak nanovo spusti ko zavesa na bini i ostaviše nas na miru). Ajde, spremno prihvatiše oni. Koju ćemo, upitah (a vazda samo dve-tri vrtim). Sumu, reče Igi. Suma, tj. šuma jeste Radovićeva priča o Krokodokodilu... koji ništa nje bio dobar i bio je vrlo nevaljao. A onda... ma neću da vam kažem, dođite pod astal.
I jednog od narednih dana Ignat se, sa Stašom, zavukao pod maleni sto u kuhinji (na kojem ni stolnjak ne beše naročito dugačak). I odmah pozvao mene (ko jednom na pod legne, vazda će mu se tu praviti mesto... a ne treba me nagovarati). Kleknem ja, spustim se i zavučem, koliko je bilo moguće. Dopola stanem pod astal (sestrići i za toliko srećni), uglavim se nekako, a sve ispod struka ostade da mi štrči izvan. 
Spolja nisam ko iznutra mala, pa ispod astala jedva stala (i to ne cela, ali da ne cepidlačimo).

Sve za san

U školi danas izgleda zadaju domaće zadatke za čitavu porodicu. Toliko je zadataka da dete ne može fizički da postigne traženo, pa taman da šest ruku ima. U stvari, sa šest ruku može mnogo više nego s dve. Jedna piše, jedna crta, jedna boji, jedna računa... Često su to zadaci i za mama, i za tetku...

Nekad se, kao večeras, osećam kao da radim u nekom telefonskom centru za pomoć učenicima nižih razreda, ili njihovim brižnim i nervoznim majkama.

Gotovo da nema večeri kad me ne zovu. Često jedna sestra ili sestričina na fiksni, druga na mobilni, u isto vreme. Ili, dok mi jedna sedi nad glavom i zapomaže, druga zove telefonom, pa ne znam gde ću pre.

Moj je princip da sestričinama ništa, literarne sastave naročito, ne pišem. Želim da se opismene i da same nauče lepo da se izražavaju. Ali ima trenutaka, kao večeras, kad popustim (sa živcima).

Mnogo je lakše da napišem nego da se satima preganjam i upućujem ih, a one ko da sede na ušima. I kasno bude, spava se i njima. E, onda, ja ne da ću napisati domaći, nego ću da sklepam i doktorat, samo da me puste na miru, da prekinu vezu ili da im vidim leđa, pa da mogu u krevet da se strovalim.

Ne da ću da napišem pet epskih deseteraca, nego čitavu pesmu junačku. I ne da ću da nacrtam gusle, nego sve instrumente u simfonijskom orkestru. I ne da ću napraviti od kartona sat, nego i onu kukavicu, i sajdžiju. Samo da se muke okončaju i umorne oči sklope.

Televizor -- zlo i naopako (dobro)

Postoje ljudi koji čim legnu na krevet da gledaju TV -- zaspe. I postoje ljudi koji legnu da gledaju TV i ne zaspe odmah, ali ubrzo. I jedni i drugi spavaju, manje-više, čvrstim snom... sve dok se neko treći (budan, a željan sna, za koji mu je nužna apsolutna tišina) ne primakne daljinskom. Postoje takvi ljudi, a slučaj je hteo da dve takve osobe borave sa mnom pod istim krovom. I da je sreća da samo borave nego i gledaju rijalitije (ne znam šta sam ja bogu zgrešila). 

 Neretko legnem u krevet, polumrtva, a ispostavi se da se narednih sat vremena prevrćem ko na iglama (doduše, kanda je narodna izreka u tom omanula: na iglama se čovek ne bi mrdao, manje bi bolelo). Napokon shvatim da moram da ustanem i bar utišam televizor. Uđem u kuhinju, besna, ali na prstima, lagano gazim da se problem ne probudi.
Gledam oca. Spava. Sklopljene mu oči, šta bi drugo radio? Ali kako priđem televizoru, on se prene. Gledaš ovo, pitam, učtivo (dok mi ne pukne film). Gledam (nego šta nego gledam), obrecne se on (kivan zbog toga što stalno, i danju i noću, gasim TV, koji on i njegova supruga ne bi gasili nikad), katkad i ne otvorivši oči. Ili drekne: šta mi gasiš to kad gledam (a ne gleda, nisam ja ni luda ni ćorava)! Nekad uđem, pogledam -- on spava ko klada. Primaknem se i na korak da budem sigurna da su mu oči sklopljene. I nekad oči takve ostanu, a nekad im se, bogami, pridignu kapci i podiđe me strava (ko da sam statista u hororu). Kad kapci ostanu spušteni, priđem televizoru i, sa naročitim zadovoljstvom i olakšanjem, isključim ga (te kuća namah uroni u potpuni mir). Onda onaj što je spavao ko zaklan zna da u trenu vaskrsne i jezivim glasom krikne: ne diraj (ostavi) to! Neretko i iz kreveta skoči i iskolači oči (sreća da nije naoružan, letele bi glave).
Malopre uđem u kuhinju. Otac spava i glave ne diže. Ali majka, čim oseti da je televizor stišan, otvori donekle oči. Gledaš ovo (a lepo sam videla, nije gledala). Gledam, odgovori ona.
Gledaš, kako da ne! /Da bar ima kataraktu i na ušima, pa da mirno spavam... kad mi se posreći./ Ja ne mogu da spavam od televizora, a oni bez njega.

Sinđelići u infinitivu

Mia je ovih dana učila glagolska vremena (sadašnje, prošlo i buduće). I danas smo telefonom malo vežbale i razjašnjavale. I odrastao čovek da se pogubi (u moru onih vremena, gramatičkih brojeva, lica i rodova), a nekmoli dete.
Šta je to infinitiv, Mia upita. Ponovih nekoliko puta, a ona gotovo isto toliko reče: ne kapiram, na razumem. /Samo što se ne zaplaka. Ja navalila ko mutava, ko da se dete sprema za prijemni u srednju školu bar; a oni sigurno to u četvrtom razredu ne rade na taj način./
Skontala je doduše da se neki završavaju na sti (njih smo malo pod tepih, gurnuli), a većina na ti ili ći. Glagoli koji se u infinitivu završavaju na ći u futuru se obavezno pišu odvojeno od pomoćnog glagola hteti, a koji se završavaju na ti - spojeno u slučaju kad mu prethode.
I jezik me zaboleo: nositi, pevati, skakati, šetati, spavati... stići, prići, poći, doći... Reci mi neki glagol na ti? Kako se završava u infinitivu taj i taj glagol? Navedi mi neki glagol na ći. A Mia, ko iz topa: Sinđelići. Reče (prvo što joj na pamet pade), pa se zacereka(smo).

Štreberi i pederi

Maši je Uroš sinoć, u šali, rekao da je štreber. /Lako je studentu šaliti se s đačićem na početku školovanja./ Šta je to štreber, začudila se Maša. /Uvek pita za reč koju ne poznaje i ne razume./ I Uroš joj objasnio (nisam čula kako). A meni je mama rekla, usprotivi se Maša, da su to dva muškarca koja se ljube. Svi u sobi (uključujući i mene koja sam baš tad banula) nasmejaše se (a Maši ništa ne bi jasno).
Ti si mi rekla da su štreberi dva muškarca kad se ljube, obrecnu se večeras Maša na majku. Sestra i ja prsnusmo u smeh. Nee, to su pederi; štreber ti je neko ko se od knjige ne odvaja, ko iz knjige ne vadi nos, samo uči, uvek i sve zna, uvek je aktivan na času (posle od takvih, verovatno, postaju asistenti i profesori fakulteta, lekari i sl.) Svi mi različito kažete (ne znam kako je Uroš okarakterisao štrebera), ljutnu se gotovo Maša zbog unošenja zabune u njen usmeni rečnik (za sve je kriva rima).

Hah, pa možda pomenuta dvojica jesu i štreberi, ali na osnovu tog ljubljenja zasigurno je samo da su pederi (ako nisu biseksualci, što bi izazvalo niz novih pitanja: ko su, šta su, s kim i kako...).

Gotovo svakodnevno pomislim na Van Goga. Nažalost, nemam sličnih umetničkih sklonosti, ali imam jednoipogodišnju sestričinu koja koristi svaku priliku da me povuče za minđuše (a uvo nema kud nego da bude istrgnuto).

Tetkin savet

Ja (sestriću, na Fejsu): Ajd budite pametni i nemojte da se drogirate (dok ja spavam, pa ne mogu, virtuelno jašta, da vas držim na oku)!

 

On (tinejdžer): Nećemo, droga nije naš fazon.

 

Ja: Nije vam fazon, a i skupa je, brate (ne ide da se rasipate). ;)

Izuzetno dete protiv margarina

Ti si stvarno neko izuzetno dete (polako, ne dajte se prevariti, samo je na prvi pogled pohvala), malopre mi se izjada majka (očajna što nije mogla da bira prvorođenče po svojoj volji i svojim aršinima). Ovog puta zato što sam joj rekla da je fil i ovako odličan (za mene i bolji), te da bih ga na tortu stavila bez margarina (ne razumem što se traži hleba, a naročito proja, preko pogače). /To da iznesem pred goste, zgranula se žena, ko da sam joj rekla da kore nafiluje blatom./

A može li se živeti bez margarina, a?! Pa ko je još video torte bez margarina, ko? Ljudi moji, ovo dete hoće osim sveta kapu (pa i torte) da kroji!

Osećam se ko Buridanov magarac: fil odovud, fil odonud (kud god kućom prođem); jedan hladan, drugi vreo (a oba uskusnaaa, istovrsna)... Samo, dok je budala od gladi (kraj obilja) skapala, ja ću pasti od prevelike slasti.

Plakanje protiv vrtića (ko sirup protiv kašlja)

Ne znam u čemu je problem, možda što se svaki čas prehladi, pa onda "uzme bolovanje". Taman se privikne na vrtić, pa mora da odsustvuje. I zato Didi svakog jutra, kad u vrtić stigne, plače.
A jednog dana plakao je i kad je tata došao po njega (Didi plače ko da pije sirup protiv kašlja: dvaput na dan). Ne, nije želeo da ostane još.
Razumem što plačeš kad te dovedem i ostavim, rekao je tata, ali što plačeš sad, kad idemo kući? Pa da bi tebi bilo žao, iskren je bio Didi, da me više ne dovodiš. 

E, tako malen, a već zna da cilj opravdava sredstvo i suze (vrte gde burgija neće). Dobra strategija zlata vredi. Al' od vrtića nema spasa, sem kad u školu pođeš (a to je već druga muka, ovaj, priča).

Ovo i ovo

Pokazah večeras namjlađim sestrićima buketiće (spremljene za dekoraciju): pink i zeleni. I pitam jedno, pa drugo: koji ti se više dopada, koji je lepši? Ovo, nasmeja se Ignat, i uperi prstom u roze, ali odmah potom, pokazavši na zeleni, dodade: i ovo. Staša takođe reče: ovo, ovo, ovo (nisam dodala buketiće, nego ona dva "proziva" naizmenično i uvek iznova)...
Odrasli, mučeni neodlučnošću, često imaju dilemu: ovo ili ovo. A deca s neodlučnošću drukče izlaze na kraj: ovo i ovo.

Nema spavanja: majka pravi tortu, treba da se ližu vangle! ;)

Malo je falilo da se prelomim u struku. Ne, naravno da nisam tako vitka, no sam kaiš kačila ne gledajući u nj: pa jednu rupu promašila, a drugu nikako da dosegnem. ;)

Ptičica u crvenom i crna lista

Didi ima tri i po godine. Ali i kad su ti godine jednocifrene, zna da te savlada umor, a neretko saleti i mrzovolja. 
U poslednje vreme Didi s večeri prilegne na ugaonu i neće da obuče pidžamu (iako mu se spava ili baš zato). Ne vredi da ga mole, kume i ubeđuju. Ali pre neko veče se desilo da i ja budem prisutna (došla u goste, pa i na konaku ostala). I setih se da je Didi maločas na mobilnom gledao neki spotić s Deda Mrazom (baš rano počnu da vrte te novogodišnje motive i likove, ko da mi bičem šibaju vreme i teraju ga u galop). I odlučih da pomenutog starca pozovem u pomoć (on će znati pospano dete da obrlati).
Ako ne obučeš pidžamu, rekoh, Deda Mraz ti neće doneti poklon. Didi već drugačije pogleda, pokušavajući da utvrdi koliko je to što govorim istinito, pa da postupi u skladu s tim. Jedna ptičica (kojoj Deda plaća zdravstveno i penziono osiguranje), nastavih da priču činim uverljivijom, sad je na terasi (ako je i bila iole krupnija, mora da se načisto skvrdžila), viri i prisluškuje. Evo sad prolete (Didi i sam pogleda ka vratima što vode na terasu). Priljubi uvo uz prozor, malo počučne u saksiji s cvećem (da je ne uočimo) i vidi ko je obukao pidžamu, a ko ne. Ko pidžamu ne obuče, za njega nema poklona. Ptičica ima spisak (na kojem beleži neposlušnu decu), dodade Didijev otac. /Da, i onda sve prosledi Dedi: Laza nije hteo da obuče pidžamu (i onda za Lazu nema poklona, Deda ga precrta na spisku i uštedi koji dinar), Viktor je odbio da obuče pidžamu, Jakov je obukao samo jednu nogavicu (daćemo mu šansu da se popravi i drugu nogu u nogavicu stavi) i Luka, Didijev drug iz vrtića.../  Cinkara, rekoh, i Didijev se tata nasmeja. 
Ne želeći da se nađe na crnoj listi ptice u crvenom odelcu (da se zna u kojoj firmi leba zarađuje), Didi leže na rudu, tj. ugaonu, a tata mu navuče pidžamu. Opirao se tek malčice i nećkao (kanda već prerasta prvobitnu naivnost i koleba se, ali ne sme da rizikuje s novogodišnjim poklonom). Šta bi želeo da dobiješ za Novu godinu, upitah, da ga motivišem dok i druga nogavica ne bude na mestu. Kamion, zeleni (čuvaj ga dobro, mogao bi da dobije noge, ako se zateknem u blizini), veliki, do sijalice (u dnevnoj sobi, tu valjda planira i da ga parkira).
I ja jednom, nastavih da ga odobrovoljavam, nisam obukla pidžamu i više mi ne donosi poklon. /Didi sad svako veče oblači pidžamu, jer iako sam ja otišla, pernata drukara još po terasi krilima mlatara./

Ali kad bi Deda Mraz znao, to vama kažem, kakvu imam spavaćicu (kratku, ljubičastu), progledao bi mi kroz prste (i gde god bi mu se posrećilo).

Волите ли да једете кексиће и карамеле? Ја то, рецимо, радим овако: отворим кесу чим је купим и док једну лешник-карамелу још и не поједем, напипавам другу и приносим је устима (прождирање слаткиша је ко врзино коло: не можеш да станеш, преплићеш док "музика не утихне"). Притом најчешће читам и, онако удубљена у штиво и омамљена слашћу, колико још у кеси има ја се не питам и не гледам. Напослетку је неминовно да (не водећи прецизну евиденцију о бројном стању у кеси) коначно завучем руку, ишчекујући наставак сласти, и установим да је празна. 

Кад би се само нека камера затекла у том трену уперена у моје лице! Тај осећај празнине (коју рука опипава, очајна, у неверици, више пута) један је од најгорих.

Repetiranje puškice

Jesi li videla brata danas u školi, upita moja sestra. Jesam, više puta, reče Milica, pravi puškice (za test iz nemačkog). On pravi puškice, iznenadi se majka (što majke znaju u sposobnosti svoje dece da sumnjaju), pa on to ne zna ni da koristi (ko da je, u najmanju ruku, posegao za automatskom puškom ili snajperom). Ali kud svi Turci (koje nemački muči), tu i mali Neca.
Možda ne zna najbolje da rukuje pomenutim oružjem, ali, ispostavilo se, zna da se snađe. Pitao nastavnika da ode do ve-cea. 
Nastavnici obično znaju zašto đaci usred testa moraju da piške. Hoće da varaju deca. Ali ne i Neca, on neće, nastavnici misle. U Necu imaju poverenja i prema njegovoj bešici obzira. A Neca nije mokrio (u džepu je puškicu krio, pa iščitao i na čas se vratio). Nastavnik ni slutio nije da je mali Neca naoružan tim deminutivima (i spreman da oružje upotrebi... da ocena manja bila ne bi).

Eto, majko, ne sumnjaj u svog potomka: kada njemu do nevolje dođe, on će znati puškom baratati. I Neca zna puškicu da repetira (nema veze što to ne čini u učionici).

Kotrljam kamičke jer mi beže rime

Bejah nedavno na slavi, dole nadomak Kosova. A tamo je običaj da se za slavskom trpezom (uz pokoju neslanu šalu i brzinsku svađu pripitih gostiju) izriču zdravice domaćinu, pa i da se zapeva. 
Pevao i domaćin, više segmente nekih izvornih pesama. Jedna od omiljenih mu Tri livade. A na repertoaru ima i neku za koju ja nikad pre nisam čula (domaćinova snaha mi došapnula): čuvam ovce, kotrljam kamičke (ko da ih na Terazijama čuva, inače bi se u travu upleli)... Nasmejah se (tuđoj muci). Nastavak mi niko ne reče, ali svak ko se iole razume u versifikaciju lako će stihove dopuniti.
Čuvam ovce, kotrljam kamičke, mladost prođe, ja se rado sećam rime.

Sreća (koje nema)

Sedam noći nije me bilo kod kuće (ali umori se čovek i od gostovanja).
Moj otac večeras reče: ja mislio nećeš ni da se vraćaš! Nisi ti te sreće.
A potom otvoreno iskaza svoju bojazan (pobojao se ili ponadao, ko će znati): ja mislio ti se udala! Nisam ja te sreće. ;)

Svet je pun jadnika kojima najveće (a možda i jedino) zadovoljstvo pričinjava kad komšiji (uz njihovo svesrdno zalaganje) crkne krava!
Nekom smeta moje "lažno" predstavljanje na Fejsbuku, kao da su oni što podatke prepišu iz lične karte iskreniji i dobronamerniji od mene (i ko da ime čini čoveka).
Fejsbuk smesta traži da se imenujem kako me kum krstio (i pride identifikacione dokumente, neće da mi veruju na reč), ne bi li moji prijatelji znali s kim imaju posla (ko da inače ne znaju: ja masku ne nosim i nisam licemer).
A ja NEĆU, pa nek svi pocrkaju (i strovale se pokraj one moje, ni krive ni dužne, krave, koja se smatra nepodobnom jedino stoga što NEĆE DA BLEJI, ko svi pristojni članovi stada)!

Slika (i ton) iz detinjstva

Malopre sam se živo setila detinjstva (i majčine nežne ruke): četiri dana se nisam češljala /prvo, što sam htela da mi frizura (neke lokne vajne) duže potraje; drugo, što sam četku kod kuće zaboravila/, pa kad sam dohvatila četku, a četka kosu... jauknuh i umalo mi suze ne potekoše (a psovku ne uspeh da progutam). ;)

Dok bejah u gostima, najviše su mi nedostajale novine (navikla sam da ih nosim u ve-ce, lažu me da vreme koje tamo provedem nije izdangubljeno). ;) Moji sestrići to rešavaju mobilnim telefonima. Doduše, njima to bude skoro svrha odlaska u vece, a ono što je primarno dobije sekundarni značaj.
Tako je mog sestrića, jedanaestogodišnjaka (ali još malenog), majka (besna ko ris) jednog jutra, nakon bezbroj opomena,  pred vratima kupatila (u kojem zna da boravi po četrdeset pet minuta) ćutke čekala ko mačka miša. A kad ga je ščepala... zažmurila je (da ne gleda) i ova priča.

Lepo ona peva, znala sam da je kvalitetan pevač i to ne sporim. Ali sedeh skrštenih i ruku i nogu tokom čitavog koncerta. Pa ne pada čovek u sevdah uz one balade. Znaš šta je Miroslav Ilić za ovo, rekoh sestri (u decembru smo lomile čaše od kristala).
Ne znam čak ni njene pesme (ni melodiju ni stihove, tek poneki refren). I ne sviđaju mi se ti novi, moderni tekstovi o ljubavi (tandara-mandara-broć, trla baba lan da joj prođe strofa, trt-mrt: volim, ne voli me, pa prizivam smrt...).
Ali, moje sestričine i sestra su išle (želela sam da budem ako ne sa njima, bar uz njih). Zato sam išla i ja. Ne bih se ustezala ni kolebala ni da su išle na koncert Šemse Suljaković i Južnog vetra (taj vetar bi mi verovatno urnisao bubne opne, ali svejedno).
Ako to nije ljubav, ja ne znam šta je.