Svake večeri ja u autobusu bar malo dremnem. Verovatno bih spavala i duže, možda i kao zaklana, da me neko ne probudi. Sinoć sam, mrtva umorna i danima neispavana, rešila da prekid sna predupredim. Čim je autobus krenuo, poslah sestri poruku da ću spavati, te da me ne zove pre sedam. Tad ću verovatno biti već nadomak odredišta.
Nije mi vredelo, razume se. Sestra se uzdržavala neko vreme, ali majka me zvala. I kad mi mobilni razbije san, ne vredi više da pokušavam (a duša mi spava).
Ophrva me san nanovo baš kad treba da izađem. A i tokom puta mi se glava naginjala udesno. Iskreno se nadam da je nisam prislanjala na rame momku što je sedeo do mene. Možda je zato, mučenik, u jednom momentu (videh) bio nagnet napred i oslonjen o sedište. Morao da izvrda moju nasrtljivost (a kad sam budna, skroz sam pristojna, majke mi... i ne bih ikom ni roguljama prišla).
I onda izađem, onako snena i bunovna, pa ne znam ni gde sam ni ko sam (kao da inače znam). Gledam, nema sestrinih kola (da me čekaju). Bejahu neka bela, ali tek što pođoh ka njima, kretoše, s nekim čičom za volanom. Začujem topot dečjih nogu i pomislim da to moji sestrići meni u zagrljaj trče. Gotovo pohrlim da ih zagrlim, pa videh, nisu oni.
I kažem posle sestri: ja mogu (onako bunovna) da uđem u tuđa kola, da izgrlim tuđu decu, da izljubim tuđeg muža... Čekaj, pa ja svog i nemam.