Волите ли да једете кексиће и карамеле? Ја то, рецимо, радим овако: отворим кесу чим је купим и док једну лешник-карамелу још и не поједем, напипавам другу и приносим је устима (прождирање слаткиша је ко врзино коло: не можеш да станеш, преплићеш док "музика не утихне"). Притом најчешће читам и, онако удубљена у штиво и омамљена слашћу, колико још у кеси има ја се не питам и не гледам. Напослетку је неминовно да (не водећи прецизну евиденцију о бројном стању у кеси) коначно завучем руку, ишчекујући наставак сласти, и установим да је празна. 

Кад би се само нека камера затекла у том трену уперена у моје лице! Тај осећај празнине (коју рука опипава, очајна, у неверици, више пута) један је од најгорих.