Канда би се могло (а и ваљало би) с отвореним прозором спавати... но још лето (званично) није -- стра' ме зимских демона.

А могло би се спавати и у гаћама... Није ме стра'! ;)

Амбициозност

Маша је амбициозна, тврди један њен друг (је'н, два, три -- све што кажеш то си ти), којем та Машина особина, да се закључити, не одговара и мрси конце. 

Пре сам највише волео Машу, и то је рекао, а сад је више не волим (због оног поменутог у претходној реченици). Она хоће у свему да буде најбоља (нисам баш приметила и не бих рекла); а хоћу и ја да будем први (додаде, с нескривеном горчином и повређеном сујетом)! У том грму лежи зец... и држи узалуд дигнута два прста.

Кад се Маша једног дана (још док ју је волео, јер ваљда њена амбициозност није долазила до изражаја), дошавши у школу, јавила само другарици, а њега "није приметила", он се жалио учитељици. И учитељица питала Машу што се тако понела. Учитељице, прекипело је и Маши, он хоће да се венчамо, а ми смо још деца (и даљи род, што му Маша стално напомиње, али он канда инцест не сматра неким прекршајем). 

Јесте, сложила се учитељица. А несуђени младожења канда је подвио реп (и остао кратких рукава -- њих није морао да подвија).

Моја мајка некад (некад? пре ће бити врло често) поставља невероватно глупа питња. Хоћеш лењу питу, довикну ми из кухиње. /Пита ли ко жабу би ли се жртвовала и ускочила у воду? Као да ме пита хоћу ли да донесем дрва из подрума, па није сигурна да ли ћу се наканити./ Кад нисам хтела?! /Да л' је икад ико убележио датум кад сам ја колачу рекла не?!/

Неким мушкарцима, кад зађу (и то не много дубоко) у године, не остаје ништа сем пара и аута. Па звецкају кључевима, прсе се и шире, а под разређеном косом ћеле вире. 

Не знам само колико се жене ложе на испушене мутикле за воланом. Истина: кад коса оседи, човек дебелог новчаника за воланом више вреди. Има жена које им, због наведених врлина, прогледају кроз прсте (и косу зачешљану с чела на потиљак).  Клинкама је и волан (па нек је и од аутобуса) довољан (ако је веровати статистици и броју мојих вршњакиња, које су, док бејаху средњошколке, луделе за Ластиним шоферима.
Каква афричка шљива! Ич не помаже ако се парама не подмаже! ;)

XXXL

Кажу људи често: пошаљи луду у војску, па седи и плачи. Тако слично сам баш поступила ја. Објаснила лепо сестри (том регруту) које улошке да купи. Колико коштају? Толико и толико. Колико има комада? Десет (рекох, али џаба); има и двадесет, али хоћу десет.

Једино не рекох да је паковање зелено (јашта) с наранџастом. Зато сам добила зелено са љубичастом. И осам комада. Од којих је сваки од Вардара па до Триглава.

Не знам шта с тим да радим. Док размоташ и замоташ мине летњи дан до подне. А у подне се умоташ (као пиле у кучине).

Димензије улошка (чији један крај допире до по леђа, а други минимум до пупка) превазилазе границе XXXL доњег веша (да не кажем гаћа, можда ми неко замери и прогласи ме простом). Две жене може истовремено да подмири. Још само да сам сијамска близнакиња!

Њена реч је последња

У градском аутобусу данас случајно преко рамена неког господина и међ гомилом сличних (сивих, тмурних, тужних...) слика спазих и његову. И глумци умиру (кад им време није), зар не? 

/Смрт граби све без изузетка, смрт све изједначује, од смрти нема заклона, не зна се где те смрт очекује, зато ти њу очекуј на сваком месту... Вијон, Епикур, Монтењ... Пуца ми глава од њеног права да тачку стави кад јој се прохте./

Завртех главом у себи. Ето шта на крају од свих нас остане: бледуњаве слике на задњим странама Политике!

Кад се маслачак зажути, нико се не нада смрти.  А смрт се не устручава ни у пролеће да бане. Маслачак је тад мелем ономе ко преостане.

Новинари се већ дуго маскирају у нарикаче и као уходе ушуњавају у погребне поворке не би ли изблиза чули коју срцепарајућу изјаву покојникових наближих сродника. Те реченице кроз које се спонтано излива породични бол постају наслови у најновијем издању дневних новина. 

Да бисте могли да претпоставите каква је атмосфера на комеморацијама и сахранама (нарочито младих људи), нужно је нагласити: ДА ВАМ ПРЕПУКНЕ СРЦЕ.  

Да обичан човек може да схвати како се осећа мајка која изгуби своје дете, нужно је покрупним словима назначити: МАРИНКОВА МАЈКА СЛОМЉЕНА, па испод, још крупније и болдирано: ВРАТИТЕ МИ МОГ СИНА ДА ГА ЈОШ ЈЕДНОМ ПОЉУБИМ. Срамота! Новинари су постали лешинари који се не устежу од копања по срцима уцвељених.

Бивша супруга је на комеморацији била видно потресена. Не, него ће да води коло и подврискује! Али ХРАБРО СЕ ДРЖАЛА СВЕ ДО ЈЕДНОГ ТРЕНУТКА. Разуме се да ћете сад сви кликнути да видите кад то она више није "тврда срца била".

Зна се где је седела, киме је била окружена и да је пар пута (зна се тачно кад) заплакала, те коначно, прекривши лице длановима, зајецала уз песму коју пева покојник.

Ово је прешло сваку меру и границу пристојности и људскости. Хвала небесима што нисам "новинар"! 

Правопис је у рукама држала и Моника Белучи. Сад кад навале да се описмењавају! ;)

Природа је то лепо смислила (да старост што лакше одболујемо): упоредо с лепотом почнеш да губиш и вид (те не гледаш зло очима и не вриштиш престрашено пред излозима и огледалима). 

Некад волим кад се вратим кући. Пролеће се разбашкарило, птице повремено цвркутну... Из кухиње мирише кисели купус (нема везе што се сарма очекује тек у мају), а у вангли (завирила сам под крпу) нараста тесто (мајка погачу замесила).

Некад баш волим кад се вратим кући. :)

Вишак м.да и мањак бубрега

Ја љуштим лук, а на ТВ-у Он. Не марим, окренута сам му леђима.

Не прође ни три минута; ја сецкам лук, а с екрана се опет зачу Он. Тата, опет овај? Тата ћути, ништа не говори. /По цео дан блене у ТВ -- давно је подлегао колективној хипнози. Не вреди ишта да му говорим: не верује мени, свом рођеном детету, свом, ма како јаловом, изданку, да не треба да верује Њему./

Одем до собе и кад се, након минут-два, вратим, опет се зачу ОН (и опет продаје муда за бубреге; колико ли тај човек има на располагању?). ТАТА, дрекнух (ко да је тата крив), па овај опет на телевизији?! Пусти, молим те, Парове или Фарму (мање је зло)!

Боравак у мојој кухињи озбиљно угрожава моје нервно здравље (за родитеље више нема спаса: остали су без бубрега).

Не веруј птици која данас пева; обуци зимску јакну!

Ако баба неће, има ко хоће

Понекад, сасвим нехотице чујем туђе разговоре. А разговори, и поједини говорници, знају да буду тако занимљиви. Онда ја будем непристојна, па начуљим уши, а каткад и у блокче прибележим. На локалној аутобуској станици аутобус за Београд увек је паркиран и пред њим се окупљају путници, ишчекујући да возач отовори (углавном само предња) врата, па да се најближи и најбржи на њима заглаве. Основно правило при освајању седишта је: ко пре девојци -- његова девојка, али често и оно моћније: ко јачи и безобразнији -- тај се прогура и седне.
Елем, ја, по обичају, ушла међу првима и села готово скроз позади, где увек седам. И то обавезно, не знам из ког разлога, на леву страну. Још гледам да ми прозор буде чист (кад замагли, обришем га марамицом ко права домаћица... јер волим путујући да гледам ливаде и дрвеће; ), да ми не западне преграда између окана и сл. (извољевам кад већ могу и имам кад; загусти ли, ни степенику не бих нашла мане). Међу првима уђе и неки деда, којег је баба (не очева мајка -- та је давно иструлила; његова рођена, а времешна, жена) у стопу следила. И завали се деда на седиште до средњих врата, заузевши место и за сапутницу. 
Кад баба пристиже, приговори, мада више у шали: ништа паметније ниси мог'о (да нађеш)?

А деда се не даде: ајде, бре, седај, ако 'оћеш (кад већ имаш где, не измишљај и не тражи длаку у јајету)... Још додаде: да си млада, па да гледаш (и бираш)... Угнезди се баба до прозора и престаде да гунђа.
Тад се огласи  жена, млађа (а, да будем искрена, ружна ко гроб), са седишта иза њих, с којом су вероватно познаници, живе у истом селу... Немој да дираш бабу, прекори га шаљиво, мора и она да гледа (где седа?). А деда се обрати баби: ево видиш, ова ће да седне (што је деди мило... кад бабе не би било...) 
Одмах деда навраћа воду на своју воденицу и размешта крило за млађу комшиницу.

Није живот лист хартије

Летос сам купила цело паковање папира за штампање (само је у мојој кући имао другу намену: за писање и цртање). Ваљда петсто комада. И одока: охохо. Баш то су помислиле и моје сестричине спазивши први пут пакет. /Вероватно су им и бале на уста кренуле./
Од тада је из дана у дан видно "мршавио". Децу импресионира велика количина. Такође их подстиче да се бахато односе према позамашним резервама. 
Моје сестричине узму да цртају, онако, кад није баш да им се црта, али не знају шта ће друго. Дохвате једну бојицу, прву која им падне под руку или је нагазе, па све њом цртају: и стабло и крошњу, и птице и цвеће, и сунце и траву (рецимо, све браон)... Овлаш и млитаво држећи писаљку, повуку једну линију, па тврде да нису баш тако хтеле, линија није испала како је требало, врднула је где не треба. И онда... наљуте се, папир сместа згужвају и баце, па оду по други, чист ко суза. /Није да их не разумем. Тако бих ја са животом: не да окренем нови лист папира (а неуспели цртржи да ми остану иза и сећају ме), већ да потргам све лоше стране, да почнем испочетка, да ми буде без иједне мрље./ Гумицу нису користиле, не марећи што сам их ја због тога корила.
Тако су пакет од петсто комада срубиле зачас. Кад купим нов, оне то неће видети. Добијаће по комад, и то покаткад (кад проценим да горе од жудње да се ликовно искажу). Нек науче да цене мале ствари. И да их густирају.

Па шта би било кад би се човек тако према данима односио? Устанеш једног дана и не допадне ти се, па га одбациш. /Ко онај Јоца из песме, што је зевнуо двапут тога јутра, па реко: нека, устаћу сутра./ Устанеш, кренеш, нешто забрљаш, па одустанеш. Нека, и сутра ће сванути.  И тако дан по дан, дан за даном... Оде живот! 
Није живот лист хартије. Кад забрљаш, крпи, лепи, замазуј, прекрајај, прецртавај, преусмеравај... док не начиниш да иоле ваља.

Ко зна -- зна

Неки људи знају да се поносе и малим успесима. /Чак и да их увеличају. И кад прескоче поточић, лупају у сва звона ко да су препливали Јадранско (или ма које) море./
Ја то никад нисам знала (а било је и значајних резултата). И пред сваким сам успехом била уздржана и нема. 

Неко ми је говорио: уживај у својој слави! А ја нисам знала, сем у крсној -- ту бих се добро накркала купуса и проје (торту да не помињем).

Мало-мало па неко писмо "запали интернет". Не знам шта да се ради: да л' да оснујемо неку специјалну ватрогасну јединицу ил' да повисимо вредносне критеријуме? ;)

Небо је граница... која се размиче

Е, можда сам јој песму прочитала двапут (толико ми је Маша допустила), истражила шта значи штропот и појаснила песничку ситуацију... и она је све скапирала. 
Песму Григора Витеза, "Сто вукова", ја сам јој и одабрала. Пет дана пред такмичење Маша је решила да учествује. И час посла она то набуба. Једном се само загледала у мене, рекавши, смртно озбиљна: морам да ти запамтим покрете усана (видите како она темељно приступа рецитовању)! Но пргава и својеглава, неће увек да слуша. Опире се. Каже: ја сам талентована, ти ниси... ти си за прављење (којечега, за ручни рад)... Коначно, синоћ наједном рече: не морам да учим, ја ћу победити! Па како знаш, прснух у смех (због њене одлучности и самопоуздања). А она поче да набраја: па знам; победила сам на маскенбалу (тетка за Ноћ вештица направила маску заносне вештице, ако те госпођице уопште могу поднети такав епитет), победила сам на Тари (у трчању, за најоригиналнију маску... морам да поменем и другу награду за глуму)... 
Е, мораш и да се потрудиш, није све у таленту, рекох, не престајући да се смешим. Али јок, неће Маша више ни реч да изусти. Сматра да зна и неће да понавља једно те исто.

Данас наступала (пред публиком потпуно опуштена и слободна, каква ја ни данас нисам нити ћу икад бити) на школском такмичењу за ученике од првог до четвртог разреда. И победила. /Једна је учитељица, члан жирија, рекла: добро сте то твоја тетка и ти урадиле. А Маша се чудила како она то зна./
Увече ми рече: јесам ти рекла да ћу да победим? /Мала се навукла на награде; зло ће бити кад јој нека измакне./ Вала, истина. Шта ти је моћ подсвести и позитивног размишљања!
Самоувереност и горе размиче. Машо, твоме ђогу свуд су броди ђе год дођеш води. Само је небо граница... која се размиче. 

Мало-мало па ми неко (мање или више изнервиран мојим детињастим понашањем, безлобним мислима и отвореним срцем) одбруси: одрасти! Нисам ваљда луда!

Помислих данас, пазећи где ногом газим: како сам срећна (чак и овако згрчена од хладноће)! Могла сам да се родим као кишна глиста (и да будем розе -- ужас), па да ме киша измами у шетњу ка Храму Светог Саве. Сада бих била само мрља на асфалту или посмртни остаци на непажљивим ђоновима. ;)

Комшиница, године и пламен којег нема

Ништа није случајно. Нисам ја случајно вечерас пропустила аутобус и нисам случајно пешачила узбрдо (уживала сам у пролећу). Нисам случајно на пола брда срела комшиницу и с њом проћаскала... не више од пола сата.Нисмо случајно говориле о женама с вишком килограма и о (ненаданом) мршављењу истих, о здравој исхрани, пестицидима... Све је то имало сврху: да ми поскочи, мало пољуљано, самопоуздање.
Рекла ми је: видиш како ти изгледаш, ко да ти није ни тридесет! /А јесте ми, далеко више. Има неки стари народњак о томе како "проође лето триидесетоо", Северина се вајка "лете ми, летее триидесетее", а и Легенде досипају со на рану: стижу ии четрдесетее (ето и госта незвана) -- све је то време одавно скинуло с мог репертоара./ Пре неки дан, а можда и јуче, прочитала сам негде да човек не престаје да се игра што (о)стари, већ (о)стари што престане да се игра. Мислите о томе... и трк на "игралиште"! 
Хвала, хвала, комшинице, ко снег на шпорету се истопих. Могла је и да ме слаже, али нема везе, ја се још увек смешим... и тим комплиментом, ако не чињеницом, тешим... што живот пролази... дан по дан (а шта бих с њим још не знам).  
Ја се правим да сам (још) млада и лепа, а, ето, нико ме неће. Додуше, правим се и да желим да ме неко хоће. /Или ипак... можда Неко, ал' не било ко, поготово не свако... Ал' д(р)уга је то прича... ако није песма.../ 
И тако, правећи се, промичем кроз пролеће, између расцветаних грана, насмешена и срећна (што сам жена, недосегнута -- настрана је моја жудња да туђу не утолим). Сниијеег паадее наа бехар, наа воћее; неекаа љубии когод коога хоћее... Ах, нико (изгледа) нема части ни страсти, ни пламена доста да мене воли (џаба ми противпожарни апарат виси о зиду)...

Пубретет и друге тешке речи

Узвртела се моја сестричина, ко да су јој се пундраћи населили у интимне одевне предмете. /Кад скидате веш са жице, добро га протресите; не зна се којим путевима ће пундравци доспети у доњи веш ваше дечице./ Блесави се, скаче, кревељи, глумата... А све је то често прилично напорно... за одрасле, односно публику. Ја не знам шта је теби, више пута дрекну њена мајка. А она се само смешка и наставља по своме.
И данас за ручком, кад Миа поче да измишља и извољева, сестра и ја натукнусмо како ју је вероватно спопао преурањени пубертет. /О, боже, ја то не могу да поднесем, нећу да моје сестричине уђу у пубертет! Ајд после осамнаесте, некако бих поднела, али с девет година, нееее!/
Ниисаам, побуни се Миа, шта лупате вас две, не дрма ме пубретет; видите, ја то не знам ни да изговорим! 
Нас две се насмејасмо. Ко да је правилан изговор услов за зачетак тог осетљивог и тешког доба промена. Кад би погрешним изговором могао да избегнеш неке неминовне промене у животу, ја бих вазда говорила стаерње.

Практична жена с упалом мишића

Моја сестра с деветогодишњом ћерком гледала неку емисију "Практична жена". И синоћ се утркују да ми објасне о чему се ту ради. Сестричина се мало спрда с најавом, која гласи отприлике овако: она може све, и да буде лепа, и да кува, пере, децу чува... Она је практична жена! Како то нисам најбоље упамтила, мало сам вечерас вршљала по интернету и нашла сам. Емисија почиње уз песму групе С.А.Р.С. (одмах сам их препознала). Моја практична женаа кува, пере, спреема; она рачуна водии, када мене немаа; децу пази, мене мази строго сваки дан. Моја жена практична, скроз фантастична... /У стварности, ја сам сигурна, те практичне жене далеко су од фантастичног, а блиске свету демона, оним лепотицама с брадавичавим дугим носем. Па где може све то да постигне, а да остане леп?)... 

Каже моја сестра како те дотеране, супер жене, које све стижу, "набијају комплекс" овим обичним женама, што по цео дан црнче и падају с ногу, покушавајући и код куће штогод да привреде. Ма пусти кучке, знаш да то не може бити потпуна истина. Опусти се и не обраћај пажњу на гомилу неиспегланог веша. И не веруј у рекламе и шарене лаже.
Једна од тих "савршених" хтела је с гледатељкама да подели тајну свог доброг изгледа. И тврдила да се може кад се хоће (има кад ће). Сестра одмах скочи да ми покаже како је предочила могућности одржавања кондиције и витке линије у кућним, конкретно кухињски, условима. Каже, треба вежбати успут, упоредо с кућним обавезама. /Да будем искрена, кад смо код речи, кажу да има начина кад има воље. У пракси, додуше, човек се често опружи ко пола коња и нема снаге да мрдне./
Елем, та госпођа, можда нека фитнес инстукторка, немам појма, вежба (и кућне послове обавља) као да се игра. Има неколико деце (и варате се ако мислите да је то довољно да, трчећи од једног до другог и удовољавајући им, постигнете или сачувате виткост). Док храни једно дете, она прави чучњеве између залогаја. Сви заједно носе прљаве тањире до судопере и скакућу ко зечеви. Док се игра и прави кулу од коцкица, она повремено прави и склекове. И моја сестра се, илустрације ради, баци који пут на под. /Ја се не бих ни нашалила: мрзим склекове!/ Тренутак потом пожали се да има упалу мишића (хоће то, и од гледања других у екстремним спортским активностима). Данас се пожали да је боле мишице, не зна што. 
Како не знаш кад си синоћ три склека урадила, подсетих је. /Непромишљено од тебе, сатиреш се, жено, улагани мало./ Обе се насмејасмо. 
Многе практичне женее у кујни склекове рааде, децу ко тегове дижуу да дуже остану млааде... 

Мени уопште није битно чиме се дечко бави, да ли је криминалац или директор, каже старлета. /Како не рече: небитно да ли је столар или пекар./ Није, дакле, битна дужина, битна је дубина... џепа. ;)

Зло је, моја вијернице љубо! Имао сам од злата јабуку, но црвљива беше... (Десетерцу помрсила конце. ;) Епског певача у главу звекнула, још је трља. ;) )

Кад порастем, бићу старлета (прва у свом селу)

Она има деветнаест година. И сан, да постане старлета (ах, трновит је то пут: и прелази се искључиво растављеним ногама), прва у свом селу (или граду, свеједно)... јер их тамо нема. /Па то је исто као да ја чезнем да се прво у мојој кући појаве бубашвабе или пацови (пу-пу), јер их нигде у селу нема./ 
Да ли си имала секс у колима? НАРАВНО да сам имала. /Куку, готово да се љутну! Какво питање! Па деветнаест година, јасно да је већ прошла сито и решето./ Их, да је у једном (велик град, многи скупи аутомобили... а сваки другачији од осталих). /Некад девојке у тим годинама нису имале уопште (или сам ја вазда била глупа и необавештена), а камоли да се "опробају" и у ауту и по буџацима, и с Куртом и с Муртом, и спреда и одостраг.../ "Нисам никад била са девојком, али била БИ (без х; из кафића у кафић, из аута у ауто, с ку... овај колена на колено, ко још и Правопис да листа)!" Ето, да се зна да је на све спремна и за све могућности отворена, да не кажем раскречена. 
Снимила би порнић ради популарности. Па јашта: кад има циљ, нека не бира средства. А и порнић, ко да је то нешто! Све као и досад, само те сниме... па те јавност види, па ти се подсмева, па те запамти, па уградиш силиконе, па те зову у ријалитије, па ти се подсмевају... И онда постанеш популарна. /Рекох ти, пут је тај трновит. Ал' и све су друге избодене ко јастуче за игле, и оне су једном ноге дигле... па их не спуштају. Без муке нема науке, нема леба без мотике, и ниједна старлета није богом дана: намучило се то рипајући преко мушких полних органа./ 
Највише воли секс отпозади и кад је на њему. /Значи, о интимним склоностима ове девојке јавно говоре као друге о омиљеним књигама и филмовима, с једнаким задовољством./ Мислиш, на њима?! /Један ко ниједан. Ако каниш да будеш старлета, немој да се снебиваш и шкртариш, није то добро за посао./ Хоби јој је да вози добра кола и излази с добрим фрајерима (ах, радости; нема везе што ће те отворено звати фуксом).

Јуче се родиле, а данас су већ Медузе (јер такав је њен уменички атибутив; могу само да нагађам у каквој је алегоријској вези с толиким пипицима) које се (с поносом) пред камерама гузе! 
Мени је баба, кад из куће на седамнаест степени изађем у мајици кратких рукава,  говорила: немаш ти мајку (да се о теби стара и од прехладе те чува)! Да ли су старлете и оне којима је сан да то постану сирочад?! 
Родитељи, мислите на време: избаците телевизоре кроз прозоре, искључите интернет, вежите својој деци очи, затворите их у кавезе (слаба су заштита стаклена звона)! И дајте им књиге! Књиге, браћо и сестре, књиге, а не авиони, камиони, добра кола и дупета гола (истурена ко пикадо, па колико се ко овајди)!

Сви зидови су једнаке висине ако плафона нема! Е, прескочићу те да си још толики! ;)
/У стари, тако само зиду поручујем колико сам решена да га савладам. А могу се и каквим триковима послужити: наскочити неком на рамена, прокопати рупу, видећу већ... Тек, нећу пред њиме као пред несавладивом препреком стајати./

Неупарена и онај шеснаести

Мој старији сестрић у суботу слави рођендан у играоници. Малопре ми његова мајка рече: морам да јавим да ће бити петнаест одраслих. Ја сам та петнаеста, приметих, неупарена (и непарна). И обе се насмејасмо. 

Увек сам ја она која штрчи и која се не уклапа. Она која лута између дечјег и света одраслих људи, деце и њихових родитеља, брачних парова. И мало ми је досадило, право да вам кажем, хтела бих да се "утопим у масу". 

Како бих међ децом била омањи џин (који, истина, уме једнако да машта и да се игра из све снаге) међу патуљцима, фали ми онај шеснаести, да ме од радозналих погледа брани (а нашла би се још каква намена). Мада, биће да би тек тад сви зинули (од чуда, а успут и да смакну залогај с виљушке). ;)

Искочио кључни осигурач

Један од најнепријатнијих догађаја јесте кад укључим лаптоп и кликнем на мозилу, а схватим да нема интернета. 
Ноћас сам најнормалније све искључила и легла. Шта се преко ноћи десило? Нема уопште моје опције за интернет. Куцам ону шифру коју ми је Боки ставио пре неки дан, и ништа. Најпре не паничим. Пипнем све каблове у близини, проверим и рутер, и сплитер, и утичницу код телефона. Стиснем и гурнем све прикључке у за њих намењене шупљине, да не кажем рупе. Онда наново погледам у монитор и веома се забринем. Још једном опипам каблове, да будем сигурна да је све на месту, мало испомерам део кабла у ходнику, са којег се огулила гума, па оне жице делују врло осетљиво -- можда је ту дошло до неког прекида. Ништа, ниједне зелене тачкице на рутеру Да није искључен прекидач на продужном каблу? Није. Хм... ШТА СЕ ОНДА ДЕШАВАА?! Већ више не могу да останем прибрана и смирена. Аааа, где је фиксни?
Боки, имам проблем са интернетом, тј. немам интернет! Мој сестрић зна колико је то озбиљно и колико опасно по моје живце и сместа долази да отклони квар или бар "постави дијагнозу". Нема ниједне тачкице на рутеру, виде и он. Али он бар зна шта даље да чини (ја само могу да седнем и плчем). Ишчупа продужни, па рутер укључи директно. И ништа, ниједне тачке. Укључи га у другу штекдозну. Ништа. Зар то може да цркне, питам (пу-пу, језик прегризла). Може, насмеја се Боки. Ја већ почех да наричем (како и доликује над покојником; ко да чека нов), а Боки ме умири: чекај, можда није. Укључи рутер у шпајзу. Зелене тачкицеее! Ах, већ сам тад одахнула. Знам да ће Боки проблем да реши, само кад су тачке ту. Зелено, волим те зелено, нарочито кад навешћујеш интернет. 
Сигурно је искочио осигурач, примети Боки, а и ја готово истовремено склопих коцкице. Да, даа, приметила сам да ТА пећ није довољно загрејана.
Татаа, довикнух му (док је пушио напољу ослоњен о сто), хајде да промениш осигурач док се види (кад сам ја устала већ беше прошло подне, а нисам, зачудо, одмах јурнула на интернет; одмакао је дан и примиче се тама). Нећу да мењам до вечерас, исцери се он, пошто већ беше начуо да нема интернета. Па лако је спрдати се с туђим мукама. Мораш да промениш кључни осигурач (да не дође до породичног курцшлуса)!
Народ каже да нема душманина док ти га не роди мајка, ал' мени га и баба обезбедила.

Фејсбук и ђаво

Кад укључим лаптоп, ја увек најпре отворим Фејсбук. Кад неко време проведем у кухињи, па се вратим у собу, ја учиним исто: завирим на Фејсбук (ко да тамо има нечег). А Машу то увек нервира. 

Данас је таман била почела да гледа "Радну акцију". Хајде, рече ми нервозно. А ја се не обазрех, сем што рекох: сад ћу, ево сад ћу... 

То чувено "сад ћу" зна баш да се отегне, а и Маша хоће по своме и хоће то одмах.  Зато, у знак протеста, љутито додаде: боље да онај човек (Цукемберг, ко други) није ни смислио Фејсбук! Могуће, могуће, али ђаво му не даде мира.

Патетични осврт на непосађено дрво

Много је, чак превише, ствари које никад нисам урадила. Ствари ситних и лаких, чак елементарних, које и не примећују они њима благословени. Или сам то чинила врло ретко, па и тад трапаво. Колико сам мало у животу иког грлила (трапаво, како рекох... сем ако рачунамо децу -- њих сам једино грлила слободно, неспутано, из све снаге)! Колико нисам љубила ни шапутала...
Много је ствари које никад нећу стићи да урадим, ствари лаких и ситних, а тако бескрајно битних. Много корака које никада нећу начинити или, пак, хоћу, без страсти, несигурним и клецавим ногама, једном (место онда кад се пода мном земља угибала -- није то то). И до гроба ће ме болети силна љубав, недаривана, која ме из амбиса чупала, и о коју сам се истовремено саплитала... ишчекујући оног кога нема.
Премало сам уживала... у животу, други пут бих то знала, тако некако (и у мушком роду) гласи део једне песме Изета Сарајлића. Али другог пута, по свој прилици, нема. Чак и кад би га било, морала бих да поседујем свест о овом претходном, како не бих правила исте грешке.
Превише је онога што нисам доживела. Премало дивних ствари у којима сам уживала. А нико ми није бранио. И са тим ћу страшним губитком једном морати да се помирим. 
Најжалије ми је можда... што толика пролећа и јесени минуше, а ниједно дрво не посадих, да му се радујем кад листа и да с њим делим сету кад оголи (ја бих уздисала јер на свету никог попут мене нема, а оно би имало мене да га волим). 
Сад је вероватно за то касно (лажу кад кажу да никад није)... Много година треба да ојача и удебља се стабло, да на њему заруде трешње (оне крупне, тамноцрвене, слатке као мед... можда баш сласни врускавац, као онај у приповеци Светолика Ранковића)... 
Касно је да посадим дрво на које ћу се једном сама попети. Док се оно разрасте, мени ће се покрхати гране. Могла бих само  да се склоним у његову хладовину, те чежњиво гледам кроз грање небо и мирим се с неминовним одласком: лисје жути веће по дрвећу, лисје жуто доле веће пада...

Ко никад није чежњиво погачу у рерни гледао, чекао да се допече (док црева му крче и кмече) и патио што ће и потом чекати да се прохлади (а најрадије би је шчепао, испекао и уста и руке) -- тај не зна шта су муке.

Важно да си здрава

Недавно ме Маша, планирајући породично летовање у Грчкој, упита: хоћеш и ти са нама? Немам ја, Машо, паре, рекох. Она тек један трен поћута. Па добро, нема везе што немаш паре... важно да си здрава. Насмејах се.
Више пута ја сам својим сестрићима (нарочито кад се заваде око глупости) говорила о томе како многа деца немају ни храну, ни воду, а камоли играчке (до плафона, с којима не знају шта ће). Објашњавала сам им да није важно (а ни могуће) да имају све што пожеле и да је најбитније да човек буде здрав. Ето, нисам то говорила узалуд.

Ђачка љубав

На великом одмору моја Маша стоји с другарицама у ходнику. Ужина, ћаска и смеје се. Понекад низ степенице са горњих спратова сиђе један дечак, који се допада њеним другарицама. И оне циче од радости што су га виделе. Још ако и њему, нехотице, поглед на њих падне, куд ћеш веће среће. Кад ме гурнуо (случајно) једном, па сам пала, рекла је Сара, пружио ми је руку и ја сам устала. /Маша ми је верно представила читаву сцену, укључујући и сјај у Сариним очима. Ђачка се љубав на песку пише: ко те јаче на мермер гурне, он те воли више./ Ах, што би тек било добро да је сломила лакат, а он да је посети у болници, да седне на њен кревет и да јој се потпише на гипс... Е, животе, шкртице!

Који је разред тај дечак, питам. Не зна Маша, али има дванаест година. Ију, па он је шести разред (ложите се на маторце; не разуме то тетка, увек је била супротно оријентисана)! Маша се смеје. Не свиђа се он њој (као, има младеж, бљаaк...), само њеним другарицама. Што лажеш, Машо (имала сам ја и пре, кад ми се сестричине осаме и опусте, прилике да начујем име тог малог и кикот у својој соби). Нее, и даље тврди она. Пре ми се свиђао, признаде (некако је атмосфера била подесна за поверавање; сва срећа што ме Маша опет не упита: а у кога си се ти заљубила -- ала бих се нашла у небраном грожђу). Ахаа, доброо. 
Могу вам рећи да се идеал дечачке лепоте генерацијама не мења. И у "моје време" (мислим, моје ђачко доба) било је довољно да дечак има плаве или зелене очи, па да се пола школе за њим помами. Друга половина, додуше, беше заљубљена у једног тамнопутог. Али треба узети у обзир да је било и неопредељених тј. оних које ни једном ни другом нису налазиле ману. А на личном примеру су осетиле да од вишка глава не боли, поготово кад се "вишак" воли.

Кад порастем, бићу певачица

Кад порастем, ја ћу да будем певачица, одлучила је Маша (још не зна да ће до краја четвртог желети да буде и учитељица, лекар, ветеринар...). Али позната, као Јелена Томашевић, на телевизији! /Како не знаш шта ваља!/ Нећу да певам на пунолетствима и да ми бацају паре, додаде, да је случајно когод погрешно не схвати, па је ловом почне засипати. 
А што нећеш то, питам (баш ме занима). Па то ми јеe... досадно, рече Маша. /Јесте, а и ако оркестар сместе до кухињских врата, промаја бије ко луда (чувај здравље)!/ Шта знам, можда цењени (и нарочито полупијани) гости намећу такав репертоар.
Њена другарица, међутим, хоће да буде баш то што Маша неће: она да пева, а лова да пада и здесна и слева.  Додуше, искрена да будем, не памтим кад сам видела да се неко на слављима  разбацује новчаницама, нарочито не оним крупним. То само ако ко, дрхтавих руку, пружи коју двестотинку (за две-три песме), а од којих се певаљка кисело осмехује. 
Паметна деца -- треба на време испланирати будућност. /А не ко ја -- допустити јој да ме затекне неспремну; мене још увек сестричине питају: а шта ћеш ти да будеш кад порастеш? Кад порастем, бићу прах. Уздах, праху прах и то ће бити потпуни крах./ Ко пева -- зло не мисли, али, у сваком случају, мисли како сламарицу да напуни.

Маша водитељка

Маша ће на приредби поводом Дана жена бити водитељ програма. Има читаву страну озбиљног (и вероватно знатно старијем говорнику намењеног) текста да прочита. И чита одлично! /Рекла сам, признајем: запамтиће ова школа кад је у њој била моја сестричина! А шта ћете, право сваке тетке је да се тако хвали и верује како су јој сестрићи најлепши, најбољи, најпаметнији... на свету./
Све смо лепо увежбале: где појачати глас, где направити паузу, где дужу, где краћу, кад спустити глас, а кад подићи... Знамо ми то још како (тетка је школована спикерка). И чита Маша ко велика. /Да будем искрена, говори далеко боље од многих великих./
Кад је прекјуче у школи имала пробу, каже, сви су је гледали ОВАКО (како ви не видите, замислите прваке ослоњене о своје руке на клупама и исколачених очију, којима не трепћу). Нису ни причали (другари и другарице), додаје, и сама запањена (замисли тог чуда; нико није брбљао, како иначе бива).
А јуче, каже (тоном који одаје малчице повређену сујету), учитељица ми је рекла да (треба да) говорим мало спорије. А ја сам овако причала, поче да вергла (ДанасЈеОсмиМартДанЖена... -- спојеност треба да сугерише вртоглаву брзину), гледајући ми право у очи и ишчекујући моје мишљење, пре свега одобравање. Па добро, лепо ти је рекла учитељица, рекох мирно (није смак света, има дана -- поправиће се), мораш мало спорије. Е, па што ми то ниси рекла, прекори ме озбиљно, и просто љутито, Маша; ја само тебе слушам (само твоје савете и примедбе прихватам)!/Осмехнух се и помиловах је, исказавши колико то годи мојој сујети./ Ја сам овако читала: бла-бла-бла-бла-бла (то ја тако кажем, она говори свој текст)... а ти ми ниси ништа рекла (ниси рекла но-ноо)!
Упс, мора да ипак није тако брзо говорила док смо вежбале, сигурно бих јој скренула пажњу.
Било како било, с Машом нема циле-миле... има све прецизно да се зна. Она пажљиво слуша и следи моја упутства, а и ја морам да сносим одговорност и за речено и за прећутано.

Колачи за Задушнице

Моја мајка вечерас је правила колаче за Задушнице. И мајка је рекла да се дотле карамел-коцке не начињу (па само ако ми вежу руке на леђима; а и тад бих извела неку вратоломију, да их напред пребацим). Ставила их је у фрижидер, помешавши га ваљда са сефом (и да је сеф, читаву бих ноћ нагађала док шифру не потрефим; мада постоји и лакше решење: развалиш сеф и не боли те глава).
Колачи су за Задушнице и покојнике (њима за душу, нама у гушу... али НЕ пре суботе). И карамел-коцке, и пуслице с орасима, и чупавци...
До Задушница има још два дана. Та жена није нормална, ко то да ишчека! Па могу и мени у суботу да буду Задушнице! Додуше, онда бих, како год окренеш, у суботу омастила, тачније осладила, брке. Но бојим се да је слаба вајда и слаб апетит кад из тебе никну маслачак и боквица. Радије ћу прекршити њену забрану (што је сигурно -- сигурно је), само (и сваки пут) кад јој попусти пажња.

Једнозуби ме неће

Упркос томе што се, морам признати, веб камера донекле понаша као фотошоп (или можда ботокс), не могу порећи да волим кад ми дан почне (додуше тек од пола један; јутро сам прескочила, тј, преспавала, повремено кашљући и шмркћући) као овај. 

У једној поруци на Фејсбуку обавештена сам да сам, како (и иако) године пролазе, све млађа. И осмехнух се, онако чупава, очију крмељивих и чудно сјајних, што због прехладе, што због чежње за оним чега (кога) нема (слабост тела смекшава и душу: кад болест ломи тело, душу лакше обузима сета).
Ах, како би то лепо било и ваљало би да је истина (само да кроз коју годину не завршим у кревецу; нек се подмлађивање заврши на двадесет пет... а да ми остане сећање на вишедеценијско искуство, па да живот види кад ја чврсто ухватим дизгине)!
Но немогуће да ме време, које све пред собом, без милости и колебања, сатире, у журби (јер, чак и кад ти се чини да мили, оно увек, ко сумануто, лети) није опазило, а не знам ни што би ми доделило привилегован статус кад га ничим (сем можда наивним и искреним осмехом, сем можда детињом душом) нисам подмитила. 

Или тек беше (онај свој злокобни и алави) зуб опрало (кад ја пред спавање оперем зубе, одбијам и слатко да грицнем), па га мрзело да ме њиме нагриза (кад време опере зуб, и оно, канда, одбија слатко -- стрепи од каријеса).