Много је, чак превише, ствари које никад нисам урадила. Ствари ситних и лаких, чак елементарних, које и не примећују они њима благословени. Или сам то чинила врло ретко, па и тад трапаво. Колико сам мало у животу иког грлила (трапаво, како рекох... сем ако рачунамо децу -- њих сам једино грлила слободно, неспутано, из све снаге)! Колико нисам љубила ни шапутала...
Много је ствари које никад нећу стићи да урадим, ствари лаких и ситних, а тако бескрајно битних. Много корака које никада нећу начинити или, пак, хоћу, без страсти, несигурним и клецавим ногама, једном (место онда кад се пода мном земља угибала -- није то то). И до гроба ће ме болети силна љубав, недаривана, која ме из амбиса чупала, и о коју сам се истовремено саплитала... ишчекујући оног кога нема.
Премало сам уживала... у животу, други пут бих то знала, тако некако (и у мушком роду) гласи део једне песме Изета Сарајлића. Али другог пута, по свој прилици, нема. Чак и кад би га било, морала бих да поседујем свест о овом претходном, како не бих правила исте грешке.
Превише је онога што нисам доживела. Премало дивних ствари у којима сам уживала. А нико ми није бранио. И са тим ћу страшним губитком једном морати да се помирим.
Најжалије ми је можда... што толика пролећа и јесени минуше, а ниједно дрво не посадих, да му се радујем кад листа и да с њим делим сету кад оголи (ја бих уздисала јер на свету никог попут мене нема, а оно би имало мене да га волим).
Сад је вероватно за то касно (лажу кад кажу да никад није)... Много година треба да ојача и удебља се стабло, да на њему заруде трешње (оне крупне, тамноцрвене, слатке као мед... можда баш сласни врускавац, као онај у приповеци Светолика Ранковића)...
Касно је да посадим дрво на које ћу се једном сама попети. Док се оно разрасте, мени ће се покрхати гране. Могла бих само да се склоним у његову хладовину, те чежњиво гледам кроз грање небо и мирим се с неминовним одласком: лисје жути веће по дрвећу, лисје жуто доле веће пада...
Много је ствари које никад нећу стићи да урадим, ствари лаких и ситних, а тако бескрајно битних. Много корака које никада нећу начинити или, пак, хоћу, без страсти, несигурним и клецавим ногама, једном (место онда кад се пода мном земља угибала -- није то то). И до гроба ће ме болети силна љубав, недаривана, која ме из амбиса чупала, и о коју сам се истовремено саплитала... ишчекујући оног кога нема.
Премало сам уживала... у животу, други пут бих то знала, тако некако (и у мушком роду) гласи део једне песме Изета Сарајлића. Али другог пута, по свој прилици, нема. Чак и кад би га било, морала бих да поседујем свест о овом претходном, како не бих правила исте грешке.
Превише је онога што нисам доживела. Премало дивних ствари у којима сам уживала. А нико ми није бранио. И са тим ћу страшним губитком једном морати да се помирим.
Најжалије ми је можда... што толика пролећа и јесени минуше, а ниједно дрво не посадих, да му се радујем кад листа и да с њим делим сету кад оголи (ја бих уздисала јер на свету никог попут мене нема, а оно би имало мене да га волим).
Сад је вероватно за то касно (лажу кад кажу да никад није)... Много година треба да ојача и удебља се стабло, да на њему заруде трешње (оне крупне, тамноцрвене, слатке као мед... можда баш сласни врускавац, као онај у приповеци Светолика Ранковића)...
Касно је да посадим дрво на које ћу се једном сама попети. Док се оно разрасте, мени ће се покрхати гране. Могла бих само да се склоним у његову хладовину, те чежњиво гледам кроз грање небо и мирим се с неминовним одласком: лисје жути веће по дрвећу, лисје жуто доле веће пада...
Нема коментара:
Постави коментар