Кад порастем, бићу певачица

Кад порастем, ја ћу да будем певачица, одлучила је Маша (још не зна да ће до краја четвртог желети да буде и учитељица, лекар, ветеринар...). Али позната, као Јелена Томашевић, на телевизији! /Како не знаш шта ваља!/ Нећу да певам на пунолетствима и да ми бацају паре, додаде, да је случајно когод погрешно не схвати, па је ловом почне засипати. 
А што нећеш то, питам (баш ме занима). Па то ми јеe... досадно, рече Маша. /Јесте, а и ако оркестар сместе до кухињских врата, промаја бије ко луда (чувај здравље)!/ Шта знам, можда цењени (и нарочито полупијани) гости намећу такав репертоар.
Њена другарица, међутим, хоће да буде баш то што Маша неће: она да пева, а лова да пада и здесна и слева.  Додуше, искрена да будем, не памтим кад сам видела да се неко на слављима  разбацује новчаницама, нарочито не оним крупним. То само ако ко, дрхтавих руку, пружи коју двестотинку (за две-три песме), а од којих се певаљка кисело осмехује. 
Паметна деца -- треба на време испланирати будућност. /А не ко ја -- допустити јој да ме затекне неспремну; мене још увек сестричине питају: а шта ћеш ти да будеш кад порастеш? Кад порастем, бићу прах. Уздах, праху прах и то ће бити потпуни крах./ Ко пева -- зло не мисли, али, у сваком случају, мисли како сламарицу да напуни.