Jebote, ovaj svaku vakcinu dočeka na aerodromu?

Ne mora ni da se vakciniše, garant već ima antitela!

 

 

Nas dve ćemo sutra nešto šiti.

Upozoravam je da mi je soba u prilično lošem stanju (mada ću malo i pospremiti).

- Staviću naočare za sunce- spremna je da mi olakša situaciju.

- Bolje dvoje (i što tamnije)!

 Maša: - Veruješ li ti u život posle smrti?

Ja: - Ja ne verujem ni u ovaj koji (ne) živim.

 Ne vidim drugi izlaz sem staze koja vodi u Narodnu biblioteku, da tri dana samo ćutim u čitaonici. Nikako na društvene mreže da ne zavirujem. Ako je s ovim svetom sve u redu, sa mnom nije.

Izludeše me patetika, licemerje i poltronstvo na društvenom mrežama. Sve vrvi od vojvoda i serdara.

Ja to više ne mogu gledati (a da ne prevrnem očima).

Noćas sam na netu razgledala bicikle.

I evo sad neću moći da živim od reklama.

A gde su vage za merenje telesne težine, a?

Neko zabušava na poslu.

TV: Danas je od korone preminulo 15 osoba. (I svaki dan 13, 14 ili 15-16).

Moj otac: Ovo kao da neko bira.

Ja (kliberim se): Pa naravno da bira. (Nekad i slepi nehotice nazru istinu.) Neko bira, obmanu montira.

Overa

Nedavno mi je stigao novi krevet (veelik, toliko da naglašava osećaj samoće).
Snajka mi, s vragolastim smeškom, rekla da treba da ga "isprobam" (khm, koncentrišite se na navodnike).
Drugarica mi danas drugim rečima preporuči isto: - Sa srećom da ga koristiš! Rekla bih ti još puno šta, ali ćeš da se ljutiš.
- Ma reci - navalih - neću. (Mislim, pretpostavljam i sama, ali da joj reči ne stoje u grlu.)
- Treba da gaa... overiš! Moraš da obeležiš teritoriju!
Sad, ako ću da ispunjavam želje, kako otac i majka ne mrdaju od kuće, ostaje mi samo da iščekam proleće. Kad odu u baštu jedina mi je prilika za "overu". A zna se čija je teritorija i ko udara pečat.

Uđem u radnju s rinfuznom robom, a prodavačica tek prislonila nezapaljenu cigaretu na usnu i, manje spolja, a više u sebim prevrnu očima.

Pa nisam te ja,ženo, opsedala ceo dan i ne gledam u pasulj kad ćeš ti da pušiš. Izvin'te što vas uznemiravam na radnom mestu!

(Znam, sigurno si za mnogo bolje rođena, htela si da budeš kapetan lađe, ali šta ćemo - kučka je sudbina.)

 

Ja: Čitala sam juče kako za doručka treba pojesti količinu veličine dve pesnice, za ručak jedne, a zavečeru pola.

Sestra: Pa to je kao ono: doručkuj sam, ručak podeli s prijateljem, a večeru daj neprijatelju.

Ja: Ja nemam neprijatelja! Moram sve sama (pa ne mogu prijatelja da opterećujem).

Dok smo bili u izolaciji, a i inače, Ignjat ima običaj da najednom klekne i poturi mi leđa: Ćeši me!
I onda krene s navigacijom: Gore, još gore, levo, dole,još malo dole, desno, desno, opet gore...
A ako nešto progunđam, on kaže: Šta ću ti ja kad volim da   se ćeškam.

 

Nedavno dve moje prijateljie bejahu u prilici da biraju. Pa jedna reče drugoj: - Hajde prvo ti, ti imaš troje dece!" - reče majka jednog deteta.

- Ja s vama nikad ne bih stala u red - rekoh i svi se nasmejasmo (činjenici da ja nemam nijedno).

Po tom kriterijumu bila bih poslednja.

I iskoristih priliku da podsetim na uobičajeno društveno vrednovanje žena: - U našem društvu najmanje se cene one koje se NISU NI UDAVALE. Čak i one koje su se udale, pa razudale - više se cene.

Dok o tebi govore da se nisi udala, još imaš šanse, mada sat ubrzano otkucava. Ali kad kažu "nije se ni udavala", jasno je da niko više ne veruje da će se to ikad promeniti - prošao je voz.

Dakle, nije se ni udavala najgora je etiketa koju ti mogu prilepiti.

Dve prijateljice, njihov mladi kolega i ja slatko se ismejasmo (oni mirna srca, a i ja bez gorčine).

U svoju odbranu majka jednog deteta navela je razuman argument: - To sam ja rekla da ona ne kaže: Biraj ti, ti si starija!

Eto, da izbegne potenciranje godina, prebrojasmo i decu i muževe, pa koja ima-ima, koja nema - nije se ni udavala.

Kad tetka sinhronizuje

Dok bejasmo u izolaciji, odgledali smo mnogo crtaća, neke i više puta na dan. (Ušuškamo se svi na ugaonoj u dnevnoj pa uživamo.) Kako neki ne bejahu sinhronizovani, morala sam Ignjatu i Staši, bar povremeno i najbitnije, da iščitavam.

Kad Širkan ubije Bagiru, Mogli ga nađe i bez uvijanja saopšti poruku: - Šir Kane... jebaću ti mater!
Ignjat me najpre sa smeškom upitno pogleda. A onda se oboje zacerekasmo. 

Shvatio je Mogli da tu lepe reči ne pomažu. A shvatio je i Ignjat prednost sinohronizacije.

 Zazirem od ljudi što se u ma čemu povode za masom, naročito od onih obuzetih nacionalnim i religijskim zanosom. To osećanje uvek je bar delom lažno, tuđe, kojem se priklanjaju poput vuka u jagnjećoj koži. Kolektivna vera često je sačinjena od individualne nevere.
Sve sveto, istinska veza između neba i čoveka dešava se u potaji, bez posrednika, dostojanstveno, bez svedoka, a naročito bez masovne histerije, pompe i kamera.

Majka: Staša, ajde da se kupaš!

Staša: Ne mogu, imam obaveze (oko mobilnog telefona, u koji je buljila).

Pre neki dan Staša je učila da vozi bicikl, dok sam je ja (i bukvalno) podržavala. Najpre smo za to koristile livadu, a onda trotoar. I dok sam trčkarala za njom, ona je vezla kao navijena: - Ja pre nisam znala da vozim a sad mi je lako kad imam... učenika (misli učitelja).

Ignjat ima dve vaspitačice. U prisustvu one koju i privatno poznaje on je, po sopstvenim rečima, malo nevaljao (pretpostavljam da to znači da malo više trčkara i galami - on je dobar dečak).
- Nećeš više da budeš nevaljao? - pitala ga majka.
- Pa šta ću kad sam navikao - objašnjavao je Ignjat.

 Ne da sam pogrešila vrata nego planetu.

Ne mogu više da čamim u rovu. Dođe mi da skočim na čistinu i jurišam na kovid urlajući: - Hajde, gađaj već jednom, evo ne šitim se, naubijaj se i idi u pičku materinu (da živim ko čovek, ako ne umrem)!

Bolje on nego svojeručno da se eliminišem.

Hoću bar triput nedeljno u čitaonicu (tamo odmaram dušu i sabiram misli), hoću da šetam gradom, sama samcita, i razmišljam, hoću u školu rolera, hoću da razgledam metražu, hoću da budem slobodna!

Neću na skijanja, ne loži me premijerna vožnja gondolama, ne zanimaju me kafići i restorani, neću sa stadom da otvaram spomenike... Neću opet da propustim miris lipe u Beogradu.

Hajde, dođi, dođi ako si rešio, da završimo jednom s tim!

Danas je Svetski dan borbe protiv vršnjačkog nasilja.

Deca su danas u školu oblačila roze majice.

Bravo, samo oštro!

(Posle su ih neki mangupi verovatno čekali iza ćoškova, nazivajući ih pederima.)

 

Labud u pačjem dvorištu NIKAD neće govoriti jezikom koji patke razumeju.

A jedini način da patke prihvate ružno pače jeste da kvače.

Zet krečio zid Mašine sobe u neku srebrnu boju. Sestra ga uslikala s leđa, poslala mi sliku i ispod piše:

- Lepo izgleda! (Misli na zid. Ili je subjektiivna.)

- Ipak bi mogao da smrša neko kilo. (Ne mislim na zid.)

I kad gledamo u istom pravcu, ne vidimo (nekad namerno) obavezno iste stvari. ;)

Mrzim kad se tuširam kod sestre (bilo koje), pa ne znam u kojoj je bočici šampon, a u kojoj gel za tuširanje. 

I onda moram da čkiljim dok mi oči ne ispadnu (u kupatilo ne nosim naočare, jer ne planiram da čitam, no međutim...).
To bi se, brate, moralo jasno razgraničiti, obojiti, iz aviona da se vidi: ko crni i žuti sok!

Mnogi umiru od virusa koji ne postoji.
Neka ih neko obavesti, da ne gube glavu uludo, ljudi moji!

Pojedini ljudi umiru zbog neobaveštenosti: virus ne postoji!

Što toliki ljudi umiru od izmišljenog virusa, aman?

Ne glupirajte se, ljudi, nađite neki realan razlog!

 

Pre tuširanja pogledala sam neke zelene čizme na sajtu Obuće Metro.

Posle tuširanja na Fejsbuku me sačekala reklama za Metroovu stranicu.

Idem sad da guglam: čovek mog života.

(Ne znam kako se toga nisam ranije setila.)

 

I dopuna:

Nakon objavljivanja ovog statusa, jedna sestra obratila mi se u inboksu.

- Nađe li šta?

- Ko traži taj i nađe. To ti je odgovor.

- Da znaš, slažem se.

- Ja samo zanosim masu, hoću da budem zanimljiva.

- Što uvek jesi.

- Ne guglam, samo se pravim.

- Heheehe, znam te, puško, kad si pištolj bila.

- A ni iz čega metak ne ispalih.

- Nema veze, ja ti želim da ga primiš, heheeheh.

 

Ako budem... ranjena, ona je kriva.

Pre tuširanja pogledala sam neke zelene čizme na sajtu Obuće Metro.

Posle tuširanja na Fejsbuku me sačekala reklama za Metroovu stranicu.

Idem sad da guglam: čovek mog života.

(Ne znam kako se toga nisam ranije setila.)

 

 Poslednjih godina na nebu dobra berba baš... (Likuje Svevišnji gledajući nas kroz trsku i šaš.)

 Poslednjih godina na nebu dobra berba baš... (Likuje Svevišnji gledajući nas kroz trsku i šaš.)

Naša šetnja svela se na bazanje po kineskoj radnji (i spratu i prizemlju) u dva navrata.

Prvi put Staša nije znala šta će: Stvarno ne znam, ne zezam se.

Dok sam joj predlagala plastičnu hranu (za kuhinjicu), ona se brecnu: Ti, ako si dete, kupi šta hoćeš. Ja ti kažem da želim nešto dole.

Kretoh odmah za njom, ali ona me uhvati za ruku i povuče ka stepencama: Bolje da te odmah vodim,dok ne vidiš još nešto interesantno!

Ako ste se pitali ko od nas dve voli da troši pare na (interesantne) gluposti, sad nemate dileme.

 Policajci prekidaju korona žurke, osim ako je "veselje" pred gondolom.

 

Mia (uči o I svetskom ratu): - Jedinice su popunili i regruti.

Ja: - Šta su regruti?

Mia: - Vojnici koji nisu obučeni .

Ja: Šta, goli su?! (A decembar, more.)

Mia: Aaaa!

Da se smrznu dok ne prođu vojnu obuku, ako omaneš s akcentom.

 

Sestra: Maša učila biologiju. Kaže da je radila s tobom. Izlučivanje. I razmnožavanje...

Ja: Razmnožavanje nije sa mnom radila. To treba vi s njom da radite, ja se nisam razmnožavala.

Sestra: Ako nisi, čitala si u knjizi, znaš ti. A izlučivala jesi.

Kako sam čitala, tako sam i primenila.

16. februar 2020.

S Matijom i Miom spavam u dnevnoj sobi, na ugaonoj, uzdužno. Preksinoć smo s Mašom spavali popreko.

Sestra se interesuje za udobnost. Pita Matiju kako spava.

- Kako ti spavaš? - upita i mene.

- Ja? Zatvorim oba oka i izbrojim ovce do pedeset.

(Ja u životu nikad nisam insistirala na udobnosti. Bitno mi je da spavamo zajedno.)

 Dobro se dobrim vraća, ali najčešće ne od onih kojima ga činiš.

14. februar 2020. Dan ljubavi

Svi su danas dobili najmanje jednu poruku - od Vibera.
Viber kaže: - Ljubav čine male stvari.
"Tehničari" like this.

 Što mrzim kad ne zaspim odmah nego blenem dva sata po internetu. A onda moram da ustanem i odem do ve-cea, kako bih mogla da zaspim.

 

Nošenje maske je najvažnije, držanje odstojanja i, naravno, da se ne okupljamo u velikom broju.

Dakle, do trideset u kafićima i restoranima i ne više od pet-šest hiljada na otvaranju spomenika.

Kovid bolnice se ponovo pune. (Kakvo iznenađenje!)

Izgleda da smo počeli da se ponašamo previše opušteno, kao da virusa nema... Prave se žurke, ide se na zimovanja...

Dobro što se niko nije setio da otvara spomenik.

 

 

Kad vidite pantalone za koje se tvrdi da su univerzalne (odgovaraju veličinama S, M i L), to uglavnom znači da onaj ko nosi L u tome izgledati kao debil (a tako će se i osećati).

Ali jeste li se uvukli? Jeste! Veličina je univerzalna.

 Najbolje se osećam kad ćutim, kad ni sa kim ne razmenjujem ni misli ni reči. (Za nežnosti i za sličice ne mogu da tvrdim.)

 

Poslala sam Maši neke zadatke, da vežba za test glasovne promene. Očekujem da ona meni pošalje (tačna) rešenja.

A ona mi piše: - Ti si umislila da si mi nastavnica i napravila mi test. I kazaćeš mi: - Mašo, dobila si keca!

Ja: - Nisam ni umislila ni napravila - kopirala sam.

Maša: - Katastrofa! Sve sa interneta, ništa ne znaš sama!

Eto, loša tetka nastavnica. :)

Sinoć su nas na probi hora snimali. Mrzim snimanje, ali volim hor.

I šta ću, moram malo da se doteram. A ne šminkam se i nemam šminku. (Čak ni labelo nisam uspela da nađem, dok proba nije okončana).

- Kako si lepa! - rekla mi jedna od drugarica.

- A nemam šminku (bar ne klasičnu) - uvek imam potrebu da se pravdam pred komplimentima. (Plava cvetna haljina je moja šminka.)

- I ne treba ti!

Pa... nije loše, nije loše za bezmalo dve četvrtine!

 

Lako mi je da budem trezvenjak.

Nemam s kime piti ladno vino.

 

 Sređujem ormare.
U roze torbi našla sam 357 (ha, samo što ne pevaju) dinara, u džepu zelene jakne rafaelo kuglicu. Budite vredni, isplati se!

Volela bih da osmisle neku društvenu mrežu na kojoj se svak predstavlja samo govorenjem (onoga što misli), pa da vidimo ko su sve te lepe slike s Instagrama i Fejsbuka, od kojih se ne može živeti.

Ignjatove priče

Pošto sam mu čitala svoj tekst iz zbirke "Priče iz izolacije" (i pošto ništa nije razumeo), Ignjat je rešio da i sam neku priču ispriča (a ja brzo zapišem)...

Maca i kuca

Mačka ide po ulici..Kuče naiđe.

Mačka kaže: - Ej, ćao, kako se zoveš?

A kuče kaže: -Kuče.

 Pita mačka: - Ej, koja je ovo rupa, bre?

A kuče odgovori: - Kalanizacija!

Mačka kaže: - Fuuj, kako smrdi!

I kuče kaže: - Pa šta ću ti ja; ljudi su otvorili to, nisam ja otvorio.
I na kraju, mačka kaže: - Ej, aj da uđemo unutra!

Kuče kaže: - Neema šanse!

Mačka kaže: - Dobro, onda ću sama.

A kuče: - Ej,čekaj mene!

Ignjat: E, ajde ponovo! Obriši ovo! (Ali tetka neće da briše, već novu verziju piše.)

 
Maca i kuca 2

Mačka izlazi iz kuće I kuka: - Joj, gde mi je hrana? Kad će mi ova vlasnica doći više?

Izađe kuče komšija i posle kaže mačka: - Eej, komšo, gde si?
I kuče kaže: - Ej,šta radiš?

Mačka: - Ništa, hoću da odem do šopnga da kupim granule I neke miševe.
Kuče: - Ej, i ja tražim neku plišanu mačku.
Mačka: - Joj, ja sam gladna, vlasnica neće da mi kupi granule.
Neki čovek zaustavi kola. I kuče stane na zadnje noge I kaže va-vaf. I čovek se uplaši i pobegne.
I posle mačka uđe pozadi. I kuče drži volan, pa, kad prikoči, naočare mu padnu na oči (dotad su mu stajale na glavi). I posle odu do šopinga,  kupe pun gepek granula.
I posle su se zaljubili.

Pripovedačeva tetka (mora da se umeša): - A ne može, nisu ista vrsta!
Pripovedač Ignjat (ne da se pokolebati): - E pa u mojoj priči su se zaljubili.