Двосмерни кашаљ

Како јој се брат тек родио, па је мален, нежан, још ненавикнут на овај свет, Машу су по кући често упозоравали да не кашље "на њега", тј. да, у моменту кад је кашаљ снађе, одврати од брата главу (некад није довољно ни подесно руком уста затиснути), ако не може да се удаљи (пет-шест километара). Мало-мало, па је неко подсети: не кашљи на бату, да се и он разболи! И Маша је све то поштовала, како је знала и умела, покорно, ћутке.
А једног јутра док је седела на кревету, на којем се тад башкарио и њен новорођени брат, деси се да брат изненада кашљуцну, а Маша се тргну, погледа га оштро и прекори: шта кашљеш на мене, да се и ја разболим! 

Рачуна Маша да се кашаљ преноси у оба смера (а брату тек десет дана од рођења, не стиже још да изучи бонтон).

Кућне крмаче

Не верујем да се то десило случајно. Таман кад сам опрала зубе (и ставила тачку на њихову целодневну активност) у кухињи се појавила шерпа из које је требало помазати фил од торте. Хоћеш да полижеш ову шерпу, довикну ми мајка (вајдица би било, да се лакше пере... а обично бих прихватила обе/ручке). НЕ, опрала сам зубе (категорички одбих, ма не би ме сад нико приволео, нема силе, не покушавајте), довикнух и ја њој. Дај тати, сигурно ће једва дочекати. Дај, прогунђа он (дограбивши шерпу, како сам и претпоставила), као да му неко пребацује тежак терет на леђа. Па морам ја кад нико неће (јадан човек и тешка судбина), ја сам ко крмача пребирача (поменуту госпођу не знам и не знам јој навике, али овај наш прасац уопште не бира, тако да му је поређење крајње неподесно)! Е тешког ли живота и гадног ли посла!

Ивер не пада далеко од кладе

Летос се враћамо из ноћне шетње, а придружише нам се сестрићи с неким другарима. Сестричина, у раном тинејџерском добу (тек се задевојчила), застала крај тих дечкића (смешкају се и ћаскају, како се то већ у тим годинама ради, додуше, претпостављам, донекле уздржано због близине одраслих). Видим да јој се један допада, а јесте лепушкаст (имам високе естетске критеријуме), одобравам. Мама се обазре и позва је да пожуре (ноћ одмакла, жени се придремало). Аман, сестро, зар  не видиш ("колико је сати")?! (Вероватно сам одмахнула главом у правцу деце, дискретно, толико да ми се глава замало друмом закотрља.) Баш немаш обзира! У, јесте, поколеба се она, и начини неки смешан израз лица, успоривши корак истог трена. (Промакло жени; иначе води рачуна о дечијим потребама и интими.) 
 Ти сад, обрати се мени, наредних пет-шест година мораш да пазиш... (баш тако је рекла, само што ја умем да читам и тачке). Значи, ја да шпијунирам (кад је она у Канади и не види толико далеко и детаљно)? Ма само тате, каже она, да видим ко је и какав је. 
Претварамо се у наше бабе, с којима смо у детињству вадиле очи, тврдећи како је небитно ко су му (било којем) преци. А сад видимо, још како је битно, зато што ивер (углавном, не искључиво) не пада далеко од кладе. И како један народњак каже: гледај мајку, бирај ћерку (то уопште није глупо, мада може да буде непријатно, ако је сувише очигледно, да ћерка замери). Та мудрост и на тате и синове може да се примени. Ма читаво породично стабло треба изанализирати (ко зна шта се све крије под тим лишћем), да не буде после белаја.
Ја сам још између два света, деце и одраслих, па ћу да будем посредник. Видим оно што једни више и што други још не виде. Згодна је то позиција.

Највећа аброноша

Моји родитељи редовно од мене сазнају вести из фамилије. Оженио се тај и тај. Откуд знаш? Видела на Фејсбуку. Породила се та и та. Откуд знаш, питају, ко ти рекO? РекО ми Фејсбук. највећа ововремена аброноша (сви све сами причају, не мора нико ни да те заголица, а камоли на муке да те стави).
Не прође од догађаја, у најгорем случају, ни пола сата (то је већ подобар период, дотле вест обајати), а већ сви знају ко треба да части.
Па кад пре стиже да објави, пита мој тата. Е, много си наиван, и неупућен, не користе сви (као ја) само лаптоп (а и он је преносив), користе и мобилне телефоне, постоје интернет клубови...
Фејсбук отприлике касни који минут (неретко и мање) за ма којим догађајем. Прднеш, и одмах објавиш (па луди смо сви до једног), кажем, да би тати било сликовитије (хвала богу, тиме се још нико не дичи). А јел' смрди, пита он. О, лудог ли човека! Па само још фали апликација за (неријатан) мирис!

Јуче и сабајле

Кад је Маша летос, у рано јутро (вероватно и пре доручка), затражила јафу, мајка је прекори: не можеш да једеш јафу сабајле! Па није сабајле, примети Маша, јуче смо је купили.

Лепе жене (нашминкане) пролазе кроз град

Једна моја сестра, каже, не може никуд без пудера, а ни свега осталог што по лицу маже (редовно се шминка). А памтим једну "драматичну" епизоду из живота сестра од стрица: док бејаше средњошколка, десило се да једног дана остане без пудера, па није могла да се погледа у огледалу (бубуљице - чудна ми чуда; добро, нисам их имала, па можда зато не увиђам озбиљност проблема) ни да оде у школу (без маске).  

Друга се жали да не зна да се шминка, за шта криви мене, јер сам јој ја, каже, целог живота говорила како је најлепша природна лепота (а она млађа, била наивна, па ми поверовала; па ако и није најлепша - најреалнија је). /Шта ћу ја, и ја сам чула од Здравка Чолића, а после ме у то убеђивали и неки песници./
Па кад си приметила да је губиш, да јењава и осипа се, ти заврши курс шминкања и спасавај што се спасити да, ако ти је воља (и ако мислиш да се то тако ради; ја лично не волим камуфлирање истине, чак и кад је изборана). Већина жена се шминка, немам ништа против. Па су заносне, па им се диве. Вероватно су лепше и свакако атрактивније него ја. Али тек кад ту шминку скину могу да ми изађу на црту, па да видимо како ствари стоје (а како се подупиру).

Слободна места за бучну фамилију

Ми смо на плажи спадали у бројнију, а тиме и бучнију, групу, која свакако, хтела - не хтела, скреће повелику пажњу околних поизвртаних телеса на себе. Сви начуље уши и разрогаче очи да што не промакне. А и ми, вала, грлати, никад се и не устежемо кад говоримо, не шапућемо. А како и да будемо тихи: два зета, две сестре (једна грми кад говори, а ни друга не цвркуће) с три детета... и ја... што немам ни кучета ни мачета. Шалим се, мужа и децу (засад) немам, али имам куче(та) и четири мачке, званично у мом власништву (од тога једно маченце, именовано Ђубренце, иако је чисто и добро ко лебац - име му не пристаје ни буквално ни метафорички; један мачак и две мачке, и један црни мачор, што се мачијем стаду пришљамчио, па час нестане без трага (у суседном дворишту), час се створи пред кућом па потера моје мачке (страствен и никако да их се окане), које одмах стругну уз јеловину или јабуку и деру се отуд као бесне, протестујући (обе се уметнуле на газдарицу, не можеш им ни рогуљама прићи).
На плажи смо увек око себе имали подоста слободног места. Погледаш лево, нема где кап кише да падне (далеко било), погледаш десно - немаш где да згазиш, сем да неког обогаљиш. А око нас простора колико волиш. Испрва сам помислила да је више купача тамо где нема лежаљки, а тек накнадно схватих: људи нас се клоне (незгодни смо за бубне опне)!

Свастика која извољева

На летовању ми најтеже пада исхрана. Ја мало више од осталих пазим шта ћу јести (не гутам све на шта наиђем... нешто и сажваћем, ха-ха). Поједине намирнице, које су се током летовања, налазиле на столу, ја код куће и не пипам, ма не гледам. А и иначе сам једном давно проглашена за првог извољевача. Слабо се и тешко прилагођавам, што уопште, свесна сам, није за хвалу. Не једем кобасице, не једем паризере (а тога је било у изобиљу - ко нам је крив што смо зетове оставили у продавници док смо ми похитале на дечију представу), не једем паштете... Једва се, бре, прехраних и заситих. Не једем глупе кобаисце (може, ако се мора - само чајну), не једем шљ пилећа прса, не једем паштету (мада овде каткад понекад чалабрцнем: глад и вука гна из шуме, а камоли мене да једем паштете)... А они свим тим фрижидер напунили и само макљају. Можда су намерно све поменуто у корпу трпали, очекујући да им у повратку буде комотније (кад свастика скапа).

Стаадоо моојее

У дворишту ми се сваког дана сјати гомила мачака, што наших, што рођачких (сви трче на моја јасла ко муве на мед). Док мајка сваког дана храни (омалено) стадо (стадашце) оваца, моја обавеза је да оброке сервирам мачкама и псу (што се мајке тиче, сви би могли слободно да скапају, не би им замерила). Куд год ја кренем, оне искачу преда ме и подлећу ми под ноге, услед чега би неко могао остати богаљ (највероватније бих то била ја, кад се затетурам преко тих стеница; они, само ако би имали среће - вероватније је да не би ни зенули). Саплићем се о њих и псујем сваки пут кад једва извучем живу главу (рецимо избегавши пад низ степенице). Оне, претпостављам, како спазе само моје ноге (то ме подсећа на оне дебеле ножурде што се вазда врзмају цртаћем о Тому и Џерију, а да главу тој сподоби нико није спазио), док прелазе двориштем уздуж и попреко, потрче за мном ко ћораве (у ствари, да трче за мном, па и по јада, али оне трче преда ме). 
Вазда су им гладне очи, свеједнако очекују пилеће коске и скачу којекуда као нинџе. Незајажљиве су, једу као проваљене и никад им није доста. Оне алаво гутају, ја досипам грануле и певушим: стаадоо моојее, самоо ћеш остааатии, моојии су мее реешили удаати (што би се негативно одразило на њихову уравнотежену исхрану - мојој мајци мачке су задња рупа на свирали). Ма шаалим се (сирочићи, како су се сневеселили), таман посла, немајте бриге. Мислим, можда су и решили (још пре деценију-две), али - мрка капа (истина, таква ми уопште не пристаје, мораћу да је променим).

Ђубренце, оно најмање, жуто, маченце (које и пола године откако се родило изгледа као недоношче), најсимпатичније је (што је мало, то је и слатко), али и најдосадније. Ево баш док ово куцах, искористило је прилику да ми се увуче у собу (мајка је отварала врата, а оно утрчало, па ми се преко лаптопа попело до главе и преде ли преде). Кад седим и куцам, оно из залета прескаче пола метра од кревета до мојих ногу (све ми на фармерицама јуче поизвлачило петље), угнезди ми се на бутини и лати се кудеље (преде, преде).

Док обедујем, Ђубренце успе да ми ускочи у крило, па се испод моје руке (што ужурбано храни изгладнела уста) примиче столу. На столу пре неки дан бејаху две мрље од киселог млека и ја му допустих да их језиком уклони (што да се отура, кад може маче да се прехрани). Да је мајка којим случајем видела ту сцену, ако не би добила инфаркт, попуцали би јој конци на свежој рани. 
Мачке су ми верне као куче, у стопу ме прате. Кад ујутру устанем и отворим врата собе, истрче преда ме у ходнику (једва ишчекају да се пробудим). Кад уђем у купатило, оне прилегну пред вратима да сачекају (у случају да нису успеле да се за мном провуку унутра).
Стадо моојее, само ћеш остаатии, моојии су мее реешили удати (само их мало секирам, нема ништа од тога).

Управо ме зверски "ујела" једна кучка, која је у ствари оса (не верујем да је пчела - уопште није слатка). Увукла ми се, гадура, у пиџаму, дугих ногавица (како ли се неопажено домогла моје бутине, да ми је знати, кад је имала охохо путовати)! И како сам пред комп села, пиџама јој би тесна, па кучка намах поста бесна и узе ме на зуб, тј. на жаоку (ала сам вриснула, до неба се чуло). Ем је непристојна ем је окрутна: само што ми крв не потече!

Жваке, упаљач?

Пре но што се упутих ка станици, свратих до киоска да допуним Бусплус картицу. Неке жваке, упаљач, затече ме продавачица неочекиваним питањем. (Да ми треба, жено, тражила бих!) А ја нити жваћем жваке нити пушим. Упаљач узмем у руке једном годишње (а крај оца и мајке, тога ми не мањка), кад подлажем ватру, и тад се редовно опечем, јер ватра неће да плане - мајка ми се није обрадовала (која би?), а жваке не могу да видим већ бар деценију и по, откако су ми из зуба извукле неколико пломби. 

Више не питају: још нешто? Морају да наведу одређене производе, свакако је то неки нови трговачки трик.
Могла је исто тако да ми понуди кондоме, хемијску оловку... Није ми јасно што баш то нуди (мада знам да ју је неко принудио, а то се највише тражи; сад ме и на другим трафикама подстичу да жваћем жваке и пушим, иако цигарету никад нисам такла). Кад се пет минута касније опет вратих, да уплатим и допуну за мобилни, она ме, не дижући главе, механички, упита исто. Жваке, упаљач? /Хоће силом да ти продуже куповни списак и истерају паре из џепа. Али ја нисам ни сенилна (уосталом увек пишем шта ми треба) ни наивна, да ми неко ма шта намеће./ 

Аман жено, треба ми само оно што ти тражим!

Гардероба је прогнала одећу

У последње време продавци су постали крајње сумњичави и, услед тога, визуелно (у неку руку и физчки) агресивни. Иду ти за петама и у стопу те прате и још те, за сваки случај, гледају подозриво и сасвим отворено и директно као да је сваки потенцијални купац и лопов, док се не докаже супротно.
Кад се Игњат родио, још док није напустио породилиште, Маша и ја смо (док нас је зет нас следио) скокнуле до Нушићевог пролаза (у једну продавницу одеће, тако сам мислила, за децу и играчака), да му купимо једног лава, што сад као пас чувар џеџи у кревецу подно његових ногу. Кад се већ нађосмо ту, желели смо да погледамо и одећу за бебице (никад се не зна, можда баш ту има нечег дивног зеленог).
Продавачица све шњува за мном и пресреће ме, не могу од ње да прођем (ја лево, она пред мене, ја десно, она пред мене). Аман, жено, умеш ли то да радиш мало дискретније? Ал' кад се већ око нас мота и иде нам на нерве, упитах је где се налази одећа за бебе. Молим, не чу ме она. Одећа за бебе, понових. Опет ме погледа ко да тражим аутобуску карту за Сланкамен: молим? Немогуће да ме опет није чула (већ ми мало неугодно). Биће да није разумела (од тога ми није ништа пријатније, ко да сам мутава, па ми треба преводилац, да би ме трговци разумели). А зар сам у зони сумрака? Одећа за бебе, за  облачење, показах руком низ тело (већ сам скоро добила комплекс, зар толико неразговетно говорим, да жена не разабира шта?). Био је то мој последњи покушај. Ааа, гардероба, насмеја се, коначно схвативши она. А ја остах збуњена. 
Зар је, и кад, одећа проглашена неподобном и замењена трајно гардеробом?

Манекенка за неки број већа

 Недавно ми је за славском трпезом код другарице сервиран и један необичан комплимент. Једна средовечна гошћа, коју ту из године у годину виђам, претходно је била гост у другој породици, па је тамошњој домаћици објашњавала ко сам ја. Кад цитира саму себе, умало се нисам задавила залогајем сарме, што га баш бејах убацила у уста. Рекла је: знаш она мала што је као манекенка. Ијух, прснух у смех, у неверици (па гледам се ја вазда у огледалу, нисам се препознала; додуше, сад су ин и оне мало крупније манекенке, што у продавницама одеће траже најмање М величину). Добро, знам ја да је она вероватно мислила на мој стил и необичне, смеле одевне комбинације и боје.
Од изненађења заборавих да захвалим жени (а јесте мало незгодно: ако не кажеш хвала - неучтив си, ако кажеш - као да не видиш добро... и подржаваш лажну слику о себи, прихваташ титулу која ти не приличи).
Већ који минут потом озбиљно сам покварила манекенску линију (мало супе, мало сарме, па ћуретина, па тортице...). Не иду "витка" линија и манекенска каријера уз крсне славе.

Мешана музика

Кад смо пошли на море, зет је, изненађујуће, имао избор музике који ми се није допадао. Иако иначе углавном у колима слуша Радио С и Маша отуда зна већину песама напамет, сад му нешто (у зло доба) дошло да слуша народњаке. 
Шабан Шаулић, и ђене-ђене. Ту још има озбиљне драматике: два галеба бела летели морем, а бура је била (замислите, већ сте се наејежили). Ветар их бации на једнуу стеееенуу (у мајку му, гадно), а он ту остааа сломљених крила. Ето испита за праву љубав: место да поступи како љубав налаже: "где ти умреш, умрећу и ја", она је побегла главом без обзира, гадура (од оних жена, свакако, што се теше сазнањем: један се отегао, други се протегао). Од осталих песама припала ми је мука (кривине су мало припомогле).
Кад се пожалих зету (смилуј се, ако за бога знаш), он ми одврати: шта хоћеш, да си код ... (оног другог зета, који нас је својим аутом следио), слушала би само ово (Миланче Радосављевић или Радовановић, или обојица, нисам сигурна), ја мешам (мало Радио С, углавном Радио Џанарика). 

Трпех ја, трпех, па у једном трену завапих: промешај мало (буди од речи), мајке ти, изаћи ће ми душа на нос!

За жене (с)права ко и у крава

Кад ново биће дође на свет, сви виде само срећну бебицу која спокојно спава и насмејану поносну мајку над њом. А нико не види дојке што се отегну до земље, стврднуте као камен и вреле као вулканска лава. Нико не осећа повишену температуру породиље, не види сузе што јој капљу, не чује њено болно јечање.
Истина је да се већина жена (по својим сестрама судим) нађе у истим мукама (ценим да су им теже од самог порођаја), док то млеко за њихове потомке не потече како треба. Христових се мука напате док не почне да пршти на све стране и док бебе не ојачају и постану алавије. 
Читава се породица укључи у саветовање и масирање (па не можемо да стојимо и гледамо равнодушно). Кад човека, тј. у овом случају жену, стисне бол, не мари много за стид и срам. Свачије су руке добродошле, ако се од њих очекује излечење. Међутим, кад се сестра недељу дана након порођаја поново обрела у породилишту, где су јој стручна лица помагала око успостављања лактације, увидела је да су је сви породични масери само мрцварили - снага кладе ваља, а млечни канали се лаким додиром прста разрађују.
Сем тога, неизбежна је и ручна пумпица за измазање груди. Једна справа врло смешна, једнако као и сам чин измазања породиље. Мислим, смешно је мени што са стране посматрам, тим женама није до смеха. Да не дође до појаве маститиса, жена мора бити заиста ревносна у тој актиности. Тако је зет једног дана оставио сестри чашу на којој пише Књаз Милош и заповедио јој да наточи млека до слова М (а зачудили бисте се колико времена и труда треба да се прелије КЊАЗ).
Маша такође гледа како се у чашу налива млеко што од брата остаје. Хоћеш ти да пробаш, задиркујемо је. А она се смешка и одмахује главом. Гади ми се, каже (направивши гримасу и стукнувши корак уназад), збуњено осмехнута. Што, и ја сам пробала од обе сестре (добро, признајем, гадим се и ја мало, али је радозналост победила), рекох Маши... Само не знам чије је с већим процентом масноће, обратих се сестри, решена да будем духовита.
Кад сестру беше опхрвала температура па је малаксала, нас троје смо поделили дужности: зет масира (тобоже зна како треба, добио је инструкције од другог зета, који, испоставило се, такође нема појма), ја "пумпам" ону ручну музилицу (да пукнеш од смеха како комична сцена), а од сестре је довољно што истура ту млекару и трпи.
Није ми први пут ни лако да гледам како се жене (поготово кад су ми сестре)  муче, па ми паде на ум спасоносна идеја. Зашто за њих неко не осмисли електричне музилице (зашто краве да имају повлашћен положај и боље услове)? У једном моменту зет и ја смо запретили сестри да ћемо, не буде ли довољно упорна, позвати Огњена да интервенише с музилицом (ваљда би му краве на кратко уступиле). 
То би био хит, вала би се жене из читавог света помамиле! Лепо то смислиш и патентираш (свакако би и добру зараду донело), па да те види бог, кажем зету. A севап би био! И мајке спокојне, и бебе сите  и живци (свих чланова породице) на броју.

Нема хлеба док га не умесиш

Е, сад кад сам ја научила да месим лепиње, нећемо ми више оне декавце јести.  Неће нама нико више лебац зачињавати састојцима из косе и ко зна све чиме, што му се нађе при руци ил' у брашно склизне.
Никад није касно да изучим кухињске вештине. Ево, моја сестра, најмлађа (средња је и кувала и месила највише од свих) није знала јаје да испржи пре удаје (није јој запињало то знање: имала две старије сестре, а и мама јој "убацивала црвиће у кљун"). Па после није имала куда. Лепо нам је баба целог живота причала да се од љубави не живи. Мора муж и да једе, а не само... у њу да поваздан гледа.
Пре неки дан сам научила, а данас већ други пут замесила лепиње (не каним да се удам, већ да једем укусније, ако не здравије). Не знам што је моја мајка од тога правила драму и одбијала да у брашно завуче руке, то уопште није никакав проблем (сем ако мораш да месиш за породичну задругу, која броји бар десет чланова - у таквој једној сам као мала живела и није ми сметало, ваљда што ја нисам била редуша).
Него највише ме нервирају непрецизни и недовољни подаци. Колико времена треба да нараста тесто у плеху, питам. Е сад ћу баш да мерим време, каже моја мајка. Па нећеш ти, ја ћу. Ја све волим прецизно да знам. 
И мрзим кад ми се неко меша у посао, имајући надмен и подсмешљив став онога који зна боље. Кидам оне јуфке, руке ми се све тестом замазале, а она се с кревета цери (као да је она научена рођена), па најпосле устаде да ми "соли памет" и лично демонстрира како то треба. Лези, жено, бре, остави ме да радим како знам и (не) умем.
И још за мешење не постоји универзалан рецепт (свака домаћица ради то на свој начин). Док је мајка пре неки дан лежала с високом температуруом, стрина ми је давала инструкције. И ја таман све то утувила у главу, кад данас све другачије. Не вадим тесто из вангле, оставим га да одстоји и нараста још, па онда стоје лепиње у плеху, да још нарасту и на крају их пред печење помажем водом, да ми лепо ужуте. И поруменеле су (у језику домаћица глаголи пожутети и поруменети имају исто значење). Додуше, морам признати, мало су се и препекле. Но, добро, први се мачићи (само фигуративно!) у воду бацају; да замесим још пет-шест пута, па ћу сама знати кад, шта, како и зашто. Онда још неко да ми сазида фуруну (на месту оне старе преиначене у гомилу цигала и камења, крај места на којем је некад била пушница, од које је само успомена остала - ето приказа пропадања једног сеоског домаћинства), па прсте да поједемо.               Пекарска индустрија може слободно да рачуна на позамашан губитак (позмашан захваљујући мојим родитељима, ја тог ђубрета нисам много јела).

Какав пепси, каква пица, све што нам треба је "повојница"

Кад је моја сестра стигла с бебом из породилишта, у кући се затекло подоста најближих рођака: тетке, тече (упс, само један, нисам допринела тој множини), стриц, стрина, бабе, деде... да не рачунамо ситну децу оба пола. И сви подобро изгладнели, бацају чежњиве погледе на погачу и пиле, што дремају на кухињским елементима. Увијају се ко на иглама или обилазе око пилета као мачка кад месо нањуши па се узврти около.

Једна од најпримамљивијих ствари код порођаја (туђих) јесте "повојница" - тачно одређени оброк (погача, пиле, главица лука, вино и торта или колач), који жене (мајке свекрве, снајке, стрине, бабе, ујне...) доносе породиљи, а како она никад нема ни снаге, ни воље, ни времена, а ни капацитет толики да све сама изједе, родбина свесрдно помаже.
Елем, црева крче, мушкарци се поизвртали по угаоној и све ишчекују да се сестра појави (поцркасмо од глади док она изађе из собе) и начне - јер мора, тако кажу, прво она да окуси од свега (хм, нисам сигурна да јој је овог пута то успело, чини ми се да сам лично ћапила мрвицу од оног пилета - просто је штрчало и мамило, а у мене воља није јака; но што нико није видео није се ни догодило). 

А сестра око бебе у послу, никако да је у кухињу намаме. Кад коначно штрпну од свега помало, настаде опште рођачко весеље и гозба попут оне раблеовске (а нека од јела бејаху доведена готово до истребљења). /Мени се увек највише допадају погаче (ма како једноставне биле) и усољене главице лука (од ње сам бар пола појела, само зато што није имало смисла да сестри не оставим)./
О, рађајте, жене, и кад повојнице примате, обавезно зовите и мене! Какав пепси, каква пица, све што нам треба је "повојница"!

Кад порастем, и ја ћу да грдим

Шта ћеш бити кад одрастеш, питала сам Младена једном (можда тад беше тек првак). Нее знам, каже он, можда учитељ. И одмах затим додаде, смртно озбиљан: да грдим децу, пошто и наша учитељица нас стално грди.
Ланац освете тако се ниже с колена на колено, те плаћају они што су ни криви ни дужни.

Гузица и глав(н)ица

Да беба не плаче, морала сам је узети у наручје. Познато је да на децу делујем као седатив: како их такнем, готово да још не почнем ни да их љушкам ни да им певам, а они се смире, па и заспе.
Али како ме виде у том повлашћеном положју (с бебом у рукама), Маша заседе на кревет, простре преко својих ногу прекривачић и заповеди: дај мени!
Да је не једим, ја задржах само бебину главицу (тетка главу чува, какве чизме), а остатак(све време га придржавајући) тобоже ставих Маши у крило. Ево, Машо, нека код тебе буде гуза, а код мене главица!
Маша пристаде и десетак секунди подржа то што јој дадох, па одгурну брата: ево теби гузица (нећеш ме преварити, знам ја шта је главно)!

Ко (цео дан) кува - сит је (свега)

Кад год се зима понаша као да је пролеће, ја мајци и оцу попујем: обуците јакну! А они ни пет пара не дају, јакне не узимају, ни џемпере чак, а неретко излазе кратких рукава. Никад да се науче памети! И овај пут се показало да такво њихово понашање има несагледиве последице (по мене). 
Мајка се разболела, цео дан главе, а ни шта друго, не диже. Отац не беше код куће, а и да је био, не зна да кува. А сутра Задушнице. Мислим, ја нисам празноверна и обично сам само неутрални посматрач (који с времена на време, посматрајући, нешто прогунђа у знак протеста). Мајка је она која, као и већина жена у мом крају, прави пикнике по гробовима. Но, пошто су моји стари тако васпитани и у загробни живот веровали (ко бајаги, знам да су се и сами колебали, али нико нема петљу да прекине традицију), не желим да поступим противно њиховим обичајима (те да им и на оном свету кидам живце). Зато засуках рукаве и латих се посла.
Пре свега заложих ватру сувом кором дрвета и гледах дивећи се како ватра намах запуцкета. Мајка ми се обрадовала (кад ме родила, не види се од пелена какво ће чудо из њих да израсте), помислих самоиронично, упали се из првог покушаја.
Како је мајка јуче већ била испекла коре за колач, стрина ми је помогла да начиним фил, па сам колач довршила. А онда је још триста обавеза пало на мене (тачније, сама сам их себи наметнула, јер ја кад се латим варјаче, не знам за доста). Да бих скувала чорбу од дулека, најпре сам морала да га ољуштим, а то је  тешко и изискује невероватно снажне руке. 
Уз стринине сугестије, подмесила сам и квасац за лепињице. И квасац се, гле чуда, дигО ко луд, да не поверујем. Први пут у животу месила сам неку врсту хлеба. И, да видите (не можете да пробате јер имам мало), умем. И ништа то није компликовано, не знам што се моја мајка увек буни кад предложим да меси хлеб. /Огадили су ми се сви они хлебови које купујемо. Недавно смо читали и да се у њих додају неки састојци из косе. Сестра ме упита: шта мислиш, одакле је коса? Откуд знам, сигурно није с ћелавих глава. Кинеска, одговори она, гадећи се. Ма иди, шта ме брига је ли кинеска, турска или шпанска, ко да има неке разлике./

Кување можда и не би исцрпљивало толико да уз њега не иде и гомила прљавих судова у судопери, која невероватном брзином раастее, постаје све већа (упркос томе што их ја сваки час перем) и напослетку личи на Монт Еверест. Морадох да нађем нови сунђер. У фиоци нема чега нема: кухињска даска, љубичаси цегер, розе кеса, жута кеса, бела кеса, шраф, сијалице, Атлантида, црвена кеса, затварач за флаше, поп с брадом - љубим руку (само вербално дакако), трулекс крпе...  Ах, коначно: сунђер! Пошто њиме манух који пут по неколицини чинија, сиђох у подрум по брашно.  (Успут нахраних чопор који чине један пас, две званично моје мачке и две што се по дворишту врзмају и прате мене у стопу, а нестају брзином светлости кад из куће изађу моји родитељи. Џаба покушавам да их убедим како мачке које однекуд бану доносе на праг срећу; нису ни они луди: кад би прихватили сваку "срећку", двориште би ми зачас постало азил за одметнуте или прогнане љубимце.)
Док се дулек динстао, ја сам месила те лепињице специфичног облика, од којих један симболизује женског, а други мушког умрлог претка. Мушке су у облику крста, а женске... хм... округле и на једном месту допола засечене ножем, ма... ако смем да вам кажем... као гениталије (немојте ми замерити, али сличност је толико верна - само клиторис што јој не извири - да би се могле симболично служити у гинеколошкој ординацији или секси шопу).
Нису ми се лепиње ни испекле лоше (двема што су у смедеревцу малчице прегореле док сам у соби зурила у Фејсбук изрендала сам прегорело дно, па су биле ко нове). Онда сам још скувала ону чорбу, па се бацила на прављење гибанчица, у мојој кући званих "ружице". Како је остало и кора и дулека, начиних очас и три прута пите (ух, сад ми дође да устанем и подсетим се како ми је укусна). 
Ближило се време татиног повратка с посла (одавно је пао мрак), па, опет уз стринину помоћ (наишла је у правом тренутку) испоховах шницле. Додуше, једна тура коју ми је она пржила умало је загорела јер се стрина забленула у Силу (те турске серије неповољно утичу на квалитет наше хране). И кад сам је након тога шта год питала, стрина ме није примећивала. Како је седела наспрам телевизора, гледала је само пред себе, није више имала потребу да се осврће ни лево ни десно. И ништа није чула. Стрина, шта сад, ставим уље и млеко? Аха. Колико уља? Стрина не реагује. Добро, ионако не бих желела да ставим толико (улих у шерпу отприлике за једну кашичицу). Стрина, колико млека? Стрина нит говори нит ромори. Не даје знака да ме је уопште регистровала. Накренух шерпу с млеком, онако отприлике, посолих и промешах (тако сам морала сама да направим пире, како знам и умем). Е, како је - тако је, и ко воли нек изволи. 
Након свега уопште више нисам била гладна (не верујем да је то због окрајака од колача које сам појела и остатка фила који сам из шерпе полизала). И коначно сам разумела домаћице које, кад сервирају оброк након дугог бављења око шпорета, а саме не седну за сто, изјаве: ја сам сита!
Уопште није лако бити домаћица. И бесмислено је цео дан потрошити на кување (мада, да имам децу, волела бих да једу домаће и квалитетно). Кад бих још била и мајка, кичма би ми пукла за три дана. Сркнух мало чорбе, мљацнух пире и меса, прогутах још који колачић (увек ми мало), па се у кревет стровалих. Е џаба ти било. Надам се да ми скоро неће пасти на памет слична глупост - да се играм домаћице, и то не било какве, но најбоље, потпуно предане, што не стане док с ногу не спадне.

Матија хоће млеко

Матија се увек буди рано, тј. кад ја још нећу, не желим и не могу да се пробудим. Али он има неке захтеве, који се, пре или касније, неодложно и беспоговорно морају испунити. Добро, може да толерише неки минут док се ја наканим (а баба се некуд изгуби из куће баш кад не треба)..
Пре свега користи аргумент: сад је дан (докле, тетка, да спаваш). Оцу меко. Ја нешто промрмљам, молећи се да заборави на то (па није дошао с робије, причекаће док се баба врати) или да се мајка већ једном појави и нахрани унуче. Он, мученик, стрпљиво лежи крај мене, гледа кроз прозор у дан, па онда опет подсети: оцу м'еко! Како ја и даље мрмљам: мхм, ево сад ћу... он настоји да ме ободри (не бих ли дигла најпре очне капке, па и дупе). Само сипас меко, сипас воду (у неку чинију, ту се потом убаци флашица с млеком - објашњење за неупућене), угејес меко... схатас? И морала сам да схватим, насмејаши се, те да се придигнем, жмирећи, и дограбим флашицу. Глад и вука гони из шуме, а тетку из кревета.

Интернет и тачка

Опседнутост мале деце рачунарима, игрицама и интернетом утиче и на (не)познавање правописа. Машо, кажем јој, на крају сваке реченице стоји тачка (добро, још је мала, па јој не помињем упитнике; узвичник се, рекла сам јој, ставља кад се нечему јако радујемо).
Знам, знам, ускаче ми у реч она, ве-ве-ве.рс. То ве-ве-ве јој је посебно битно кад на интернету тражи игрице. И зна се да свака тачка мора бити на свом месту, иначе ће "чаролија" изостати.

Низак ударац

Продавац и ја мимоишли смо се пред пекаром: он беше, неким послом, из пекаре изашао, а ја одмах потом у пекару крочила. Једва да пожелех добар дан двема радницама, а за леђима зачух: здраво, изволи! (Пекар већ беше дотрчао натраг и с врата ми се обратио, да му колегинице не преузму задовољство да ме услужи.
Обазрех се, збуњена, и ледена израза лица (некад тешко те маске мењам, заборавим на учтивост, ма ни кисело се не осмехнух), иако се он смешкао благо (спреман да усне развуче шире, ако му дам повода). Један (тамо неки, одређени) хлеб, затражих, и даље резервисана и на дистанци.  Приметила сам већ раније, пролазећи, да продавац радознало на мене погледа. Биће да тестира свој шарм, па не може да прихвати пораз (моју тоталну равнодушност). Е, бато, не труди се, џаба за мном трчиш - ја сам ти низак ударац у сујету!

Бели мантил против беле куге

Испоставило се да та патронажна сестра, којој је дужност, мишљах, само да посећује мог тек рођеног сестрића и надгледа његов разој (а самовољно је на се преузела и додатне обавезе, видећете које), и није тако смушена како се чини. Једва да је бебу и окупала људски, умотава је у пешкир, а гледа у мене: а  кад ће тетка... (мрзим те три тачкице) јел' сме да се пита? (Врло је интересантна та учтивост радозналаца, услед које питају да ли смеју да гурају нос у туђа посла тек пошто то већ учине.) Сме, осмехнух се ја лењо и усиљено, такође учтиво (проклети моји родитељи што су ме тако васпитали, место да је распалим песницом у нос), али немам одговор (па и да имам и да је потврдан, за бебу је то недовољно, морам да имам потенцијалог оца, узорак сперме, волшебно зачеће, шта год). Питају ли те често, додаје још. Не, хвала богу (ретко допуштам онима што ми нису ни род ни помози бог да ми приђу близу). Излетело јој, помислих, добро, занемарићемо. Али маже она бебу кремом, механички и рутински, а једнако о мени мисли: још тетку да наговоримо (као да би она од тог имала какве вајде; нит би се сладила нит би ишта на "пројекту" радила). А ја сам досад мислила да лепа реч само гвоздена врата отвара, не и материцу, кад, изгледа да и ноге шири (моје би, вала, изискивале мноого јача средства).
Мислила сам да је посао патронажне сестре само да обилази бебе, нисам се много изненадила кад сам открила да посећује и пензионере, али се и сад чудом чудим што по кућама врбује неудате тетке, покушавајући да их нагна да рађају (можда добија повишицу за предану борбу против беле куге). Изгледа да су јој овлашћења много шира него што сам претпостављала, а цени да има и велику моћ убеђивања. Које си годиште, наставља да утврђује колика је вероватноћа да се њено залагање оконча мојим размножавањем. Па још можеш (да ми не рече, умрла бих, као нероткиња, у незнању).

Ја ћутим, не упуштам се у расправу (нећу са странцима да говорим о својим репродуктивним органима, биолошком сату, о својој слободној вољи...), а она тумба оно дете, а у мене зури. Навалила ко мутав на телефон: треба и ти да родиш дете (не одустаје). Што мораш да се удаш (не знам откуд мисли да не желим или да не могу), шта те брига шта кажу (као да је мене икад интересовало, а још мање спутавало, мишљење чаршије)...
Сваког дана место да гледа своја посла, тј. купа и повија бебу, она гледа да мене принуди да се побринем за потомство (шта она има од тога бога питај). Највише ме запрепастило сазнање да ми ради и иза леђа. Док сам ја хранила бебу у соби, она у дневној покуша да нахушка моју мајку (а ја ни слутила нисам да се неко мојом судбом бави). Треба да роди дете, говорите јој и ви чешће (ко да мене неко може да присили, намоли, обрлати, убеди.... уосталом, зар се тако деца праве?).

Мајка је пита за мишљење о сестрином здравственом проблему (рачуна, медицински је радник, зна више но лаик), а она свеједнако (занесена) о мојој празној материци мисли: а јел' има она неког... извините што питам (кад знаш да је потребно извињење боље да си се угризла за језик). Молим, збуни се моја мајка (испрва је није разумела, јер једна у клин, а друга у плочу; сем тога, и њој је непојмљива таква дрскост и упорност). Ако немам, она ће да ме с неким упозна (о вечно бих јој била захвална, јер ко би мене иначе хтео да... узме... за жену; ваљда се подразумева да бабадевојке немају никакве критеријуме и само чекају да им ма какав мушкарац падне шака).
Остало је још само да се обрати мом оцу (рачунајући на његов, непостојећи, ауторитет, а не знајући за његово, никад изговорено, гесло "живи и пусти друге да живе") и почне да обилази моје ближе и даље сроднике, које још није имала прилике да упозна или затекне, у нади да ће ико од њих на мене извршити пресудан утицај и навести ме да легнем на руду (тј. у нечији кревет, па на породиљски сто).

И тетка мора бебе да рађа

Кад се родио Игњат, још док је читава породица била у заносу што смо прегрмели порођај, Маша ми (у њеној соби тад бејасмо саме), озбиљна лица, тоном који потврђује да је немогуће избећи судбину (и да је бесмислено да се томе опирем), рече: и ти ћеш родити бебу, кад будеш жена... за три дана (ууу, чисто сумњам да је могуће у тако кратком року и жена од мене да постане, а камоли мајка - треба то најпре зачети, па пустити да одстоји девет месеци)! Притом ме гледала право у очи, не допуштајући ми да помислим како ја ипак могу да изврдам. Зна она да ја увек нешто измишљам: те нећу, те не могу, е баш нећу, још сам мала... Али изгледа да више не признаје никакве изговоре. 

Личим јој на жену, само још мало да стасам и да се заљубим (зна Маша да се бебе праве од љубави), па да се посла латим. Нема више циле-миле; како су могле и умеле све друге жене, имам и ја да се снађем (па није то ваљда нека наука). И у теткином стомаку треба да израсте бар једна беба!

Примопредаја беба

Уђеш, па десно, соба десет. Ту се преузимају кмечећи пакети (додуше, испрва су обично мирни и поспани). Сестре их допреме са спрата, уједно допративши и мајке (све се, осмехнуте, гегају у спаваћицама), да се обуку, па куд који мили моји.
Најпре се зет и ја наслонисмо на зид (све с носиљком и силним кесама у рукама), али како чусмо да се тог дана отпушта тушта и тма беба (хиљадили се), схватисмо да ће то потрајати (свеједно, данас немамо важнија пола).
Гомилу кеса спустисмо на празне столице у холу, на које се спусти и зет, а Маша и ја с упереним апаратом, чини ми се сатима, чекале смо пред лифтом. Знам да одозго довозе мајке с бебама. И како се врата лифта отворе, ја укључим апарат, а оно - ништа: или нико не излази, или медицинско особље, спремачице, друге породиље... Изгубисмо стрпљење, па се ушетасмо: од лифта до зета, од зета до лифта; мало седнемо, ко на иглама, па опет до лифта дођемо. 
Таман кад помислисмо да више не можемо издржати, испостави се супротно. Фотограф, асистент и бабица, у колони, с фотографском опремом, одоше лифтом негде изнад. Сликају неког у апартману, рекох зету. Док се не врате они, обуставља се испорука беба. Тако је и било. Читај, сутра у новинама, рекох зету, ко се породио. (И нисам видела сутра, али прекосутра сазнадох да се породила жена оног Срђана  из Моби Дика; можда је због његовог потомка настао онај застој.) Да оседим чекајући да фоткање прође, само да већ нисам седа.
Пред лифтом стрпљиво стајаше и један буцкасти тата, који касније подели "муку" с нама. Други тата с неком "згужваном" носиљком у једној и вукући у другој руци, отприлике четворогодишње, дете, уђе у лифт. Чудила сам се, нико му горе неће дати бебу, куд ли иде тај човек. Врло брзо се вратио, празних руку, тј. носиљке. А шта си мислио, преко реда да се домогнеш свог наследника?
Насадио се потом крај врата десетке и чека. Гле овог шунтавка, рече мој зет. Шунтавко стварно беше збуњен. Вероватно неки интелектуални тип, а не каменорезац ко мој зет, што чврсто на земљи стоји (сем кад негде седне).
Недалеко од њега ушетао се омањи Цига, радник ЈКП  (и да му зет није видео фасциклу с тим логом, све њих, нажалост, друштво трпа у исти кош...нтејнер), с носиљком која се, иако делује потпуно празна, некакако отрамбесила у руци. Шта ли је у њу стрпао, боже (како му је стало, да ли има од нас више смисла за организацију?), питала сам се. Крај нас шеснаест, до врха пуних, кеса (после смо видели да је било и оних који су опрему за мајку и бебу доносили у коферима, нисмо ми најгори)! 
И свима сам им после видела наследнике (свим тим, мање-више изгубљеним мушкарцима). И жене. Само је шунтавко чекао и чекао (не видесмо кога). 
У једном моменту приђе нам возач (зет и он се знају са неких ливада, на којима са својим тимовима, матори коњи, шутирају лопту) и упита зета: како ти се зове жена, да не чекаш. Потом је бабици сугерисао да је најпре пусте. Али није вредело, другима је било више стало да пре стигну кући.
Тог дана на отпуст је чекало двадесет беба, било их је ко плеве! Наша је стигла у првој тури: из  лифта је ишетало четири-пет медицинских сестара, с једнаким бројем беба у наручју, и исто толико мајки. Испод кратких спаваћица женама вире мрежасти улошци, покоја озади има и црвену флеку (да, даа, крвав је то посао дете родити). Све су исцрпљене и, како касније видех, све до једне надрндане, брецају се само, на мужеве поготово (од којих многи, мученици, још нису ни свесни шта их је снашло; али добро, ако ћемо право, они и јесу понајвише криви).
Од очева и остале родбине не може се проћи кроз чекаоницу. Сви се наџогерили уз излог (крај којег бебе, једна уз другу, незаинтересовано дремуцкају) разнежено и с поносом гледе, смејуље се и коментаришу (и своје и туђе). Људи навалили ко да су поклоне уз новорођенчад делили. А додуше јесу (прекривачић им је зелен и то је лепо, а што је торба тегет - пих). 
Једно бепче истурило ножице из пелена па се њима игра, скроз се распојасало. Насмејах се кад видех да је цигино. Па они као да су од природе предодређени да буду распојасани, неспутани и слободни. Међутим, касније од сестре сазнадох, што све објашњава - мајка га је сама (како другачије до офрље) повила.

Наш Игњат је отргнут од мајке баш у време ручка, што му се уопште није допало (једва да је презалогајио), па је сад захтевао наставак. Тек пошто му је удовољено (добила је мајка столицу и место иза зида), умирио се, али намрштио (и одлутао у мислима). Каже зет: зар је могуће да повуче на течу? И онда крете да гледа уколо, озбиљна израза лица. Види рекох, повукао је на мене (пу-пуу, то је само шала): види како нешто размишља, као да га тешке мисли море.
Људима иза наших леђа такође је привукао пажњу : види како је сладак, види му подочњаке ко да се није наспавао (па и није, кад је морао сабајле да се роди). Ја се окретох, сасвим случајно, а они се насмејаше и лакну им тобоже, па се нашалише: могли смо да кажемо да је ружан (да се опеку, кад нису знали чији је).
Беба за бебом напушта породилиште, а мој сестрић стрпљиво чека и све пропушта (јао, тешко мени - иста тетка). Ма и куд да журиш, живот је пред тобом, тек ти је четврти дан! Е да је мени ова памет, а твоје памперс пелене, где би ми био крај!

Цепај, брате, и не само тате

Рођење бебе последњих година готово редовно, поред свих других трошкова, изискује и обнављање гардеробе новопечених очева (ако не и шире фамилије, јер они што цепају ко да псују - свима по списку или насумице). Ради свођења тих трошкова на најмању меру, очевима треба препоручити да, док не приме срдачне честитке (такве су само кад се цепа) од свих рођака, комшија и познаника, не мењају мајицу (ма колико оштећена била, макар о концу висила) или да је, као радну одећу, носе преко друге. (Несрећа је што има оних који не знају за доста, екстремиста спремних да овај, мени одбојан, обичај модификују, па кидишу и на друге одевне предмете - не марећи што ће (не)срећник у  гаћама да остане.)
Невероватно какву сласт и задовољство тај вандалски чин некима причињава. /Исто као и пуцање (из пиштоља, пушке, шта се већ коме затекне у сламарици). Може човек да се роди с миром, ал' после мора да се припуца, да село зна, поготово кад се роди МУШКО (у дому мојих зетова, срећом, не постоји та полна дискриминација: прасетина се једнако ждере и алкохол лоче у оба случаја)./
Али очеви се сад (па и мој зет) за то озбиљно припремају. Навуку неку мајицу коју им неће бити тешко прежалити, да удовоље том чудном пориву махом мушке популације (иако сам виђала и жене које свој "занос" због рођења бебе исказују насрћући на јадног оца).
Мој зет је ових дана, по други пут поставши отац, навукао неки стари плави дукс, који већ беше начет, па му је прва честитка од те рупице кренула. На крају дана, залагањем више сродника, успешно му је тек откинут леви рукав.  (Е, па он кад купује дуксерице, не жали пара - то квалитетно и јако.) А наредних дана, срећом, ваљда се више нису сећали те привилегије (иако је поцепана дуксерица била у приправности и при руци).                                                                         Најгоре је кад очеви испод "мајица за цепање" (које често и немају такву намену, но срећни отац буде затечен) немају ништа друго. То стварно не желим да видим... никад више! Недавно сам на Фејсбуку набасала на неке ко зна чије слике, начињене приликом прославе рођења неког ко зна чијег детета. (Слажем се, није пристојно уходити ма ког, поготово непознате. Али нисам одолела, правдајући се пред собом да је људски грешити.) Оца не познајем, као ни остале госте, али препознајем примитивизам и знам који је дете направио јер на њему висе неке рите. Згадило ми се све то, ионако презирем тај обичај (и не радујем се на тај начин нити радост делим с масом - највећу срећу осећам ћутке и некако збуњена).
Молим оне који праве децу да, кад деца приспеју на овај свет, а пре но што гости нагрну на част, депилирају свој торзо. Иначе нека се на фотографишу или нека уз слике, ако их већ каче на Фејсбук, објаве и упозорење да (длакави) призори нису за слаба срца и осетљив желудац (непознатих радозналаца).

Порођајне муке

Никад нисмо сигурни кад је прави тренутак. (Иако ми је ово четврти порођај... а још ниједном нисам ноге раширила.)
Кад је сестра приметила да се "нешто" дешава, почела сам да бележим време (ја увек водим евиденцију јер волим да чињенице сагледам јасно - црно на бело). Спустила сам крај себе папир и оловку, а она иде по кући и обавља уобичајене послове (пере судове, звоца, брише, звоца, гледа ТВ, звоца, звоца, звоца...). Кад јој се згрчи материца (мени се грчи од њене последње активности), кад је заболи стомак, она довикне: сад, а ја одвратим поглед од ТВ-а и прибележим време. Тако смо могли да пратимо колики је временски распон између две контракције, колико се често јавља бол, па да на основу тога донесемо одлуку шта нам ваља чинити. На петнаестак минута (зет и ја се већ значајно погледасмо - то је), па на пола сата (ма шта је сад ово?), па на десет (врло збуњујуће, ваљда временски интервал треба да је све мањи)...
Зет и ја се уозбиљили (знамо сви да ће се то од чега стрепимо збити ускоро), али она (тврдоглава) неће да иде, чека јутро, за кад јој је заказан пријем у Народни фронт (породилиште у којем је већина чланова наше породице дошла на свет). Као да је могуће стиснути ноге и одложити. Знаш колико се жена породило у ауту јер нису стигле до болнице, подсећам је (и мислим се како, да нас та мука и у кући снађе, не бих знала шта да чиним; знам само да се код оваквих непредвиђених ситуација увек помињу стерилисане маказе, врућа вода и пешкири, а шта бих с њима бог свети зна). А она ни пет пара не даје. Легосмо сви, упркос свему што је наговештавало скори бебин долазак.
Око четири зет ме пробуди да се пребацим у њихов кревет, крај Маше. (Ваљда је сестрић у стомаку све јаче лупао о зид материце: пустите ме одаавде, хоћу напољее!) Ја стојим трљајући очи крај отворених врата купатила, а сестра седи на ве-це шољи. А малопре је пишкила, каже. Знам ја да је то један од симптома: мислиш пишки ти се, мислиш каки ти се, а у ствари... Немој да се породиш, упозорих је, тек напола у шали (мислим, јесте да га на овом свету чека којекакво с...., али не морам сестрића баш отуда вадити).  Коначно они одоше пут престонице (дотерало бепче цара до дувара, тј. догорело сестри до... ноката), а ја окретох кључ у брави и увукох се под њихов јорган (џаба, не хте сан на очи).
Добро је, тамо ће све бити под контролом. Само да стигну пре отварања (измеђ ногу; улазна врата породилишта увек су отворена). Кад сам их након сат и по позвала, чекали су (да њен  гинеколог стигне) пред породилиштем (сестра, исцрпљена, спава на сувозачевом месту, ко да је пошла да бере цвеће, а зет се врти ко на иглама). Умало да се породи у ауту (мало је фалило, двадесетак минута тек, рече зету медицинска сестра којој је  касније давао одређене податке, док су му жену журно возили у порођајну салу).
Кад коначно сат откуца седам, доктор у ходнику кашљуцну, како већ има навику, спази зета и упита расположено: јел' има нешто (већ су јој пребацивали: шта ви чекате, Ускрс? иако термин беше крај јануара)? Има, рече зет, такође спреман на шалу (лако је њима, ниједан од њих неће да рађа). Е, то је добро, примети доктор пролазећи, то је добро. У ординацији још једном кашљуцну, како већ има навику, па се умало не загрцну, кад баци поглед на оно од чега живи (док неки живе од својих десет прстију, гинеколог живи од ...). Дајте колица, брзо, наложи сарадницама и сви се узвртеше.
Осам прстију (неких, некаквих, нечијих) отворена (одувек ме занимало колико је то тачно; спојим својих осам прстију па се згранем: кроз толики отвор бепче би се сестри у тренерку стровалило). Докторе, а епидурал, подсети моја сестра снебивљиво. Какав црни епидурал, одврати он, само што се не породиш (замишљам дете како се ухватило чврсто за грлић материце или већ за нешто и виси над амбисом).
И док лупиш дланом о длан, сестрић ми се измигољи, а сестри (и свима нама што код куће ишчекивасмо вест) свану. Породи се сестра без епидурала (тако је сто еврића место на рачун болнице легло на њен лични; чим се вратила, зет је то исплатио) и без проблема. Сад деца неће моћи да јој кажу: не знаш ти, мајко, како је мучно (у њеном случају, срећом, и не беше) дете родити.

Kuku, majko, što nije kržljavko

Ja izvrnuta na krevetu (i pokrivena do grla, što mog zeta vazda iritira – hladno mi je kad nikom drugom nije; a šta mene briga za druge i da l' kome smeta, uostalom pokrivam se i usred leta, tako se osećam zaštićenijom... od ko zna čega), gledam neku tursku seriju (onako, ovlaš, ne udubljujući se mnogo; ta manite me, neće me od tog snaći nikakvo zlo kad od španskih nije; jeste, gledala sam onu Lusesitu, možda samo zbog Gustava, i još neke kojima ime ne pamtim). I pitala sam sestru, preispitujući sebe, da li neke tobože dirljive ili pak bolne scene (u tim trivijalnim serijama) bude u njoj kakva osećanja, nakon čega smo zaključile da sam ja totalno bezosećajna.

Ja ležim, a sestra se pridigla (obaveze je nagnale), pa pred TV-om pegla odeću za sutradan (i ćaska sa mnom; pa rekoh vam, ne udubljujem se: jednim okom gledam seriju, drugim sestru): sebi, jednom detetu, drugom detetu... Kad joj pogled pade na muževljevu duksericu (XXL), umalo se ne uhvati za glavu. Što se nisam udala za nekog pikavca, zavapi i natera me na smeh.

E pa, sestro, nikad dva dobra zajedno. Valjda znaš da ne može i jare i pare. Sve bi naočitog, krupnog (ko od brega odvaljenog), jakog, moćnog muškarca za mladoženju, rmpaliju da ih štiti i brani (i tako to). A kad dođe vreme da se pegla (pa ne može celog veka samo da se "gužva posteljina"), posle: jao, majko, što nije neki kržljavko!

Vidiš razvijene mišice, pa zemljom više ne hodaš (lebdiš) i sve sanjaš kako će te snažno grliti (i tako to, naročito tako to)! A što su te mišice u rukavima kojima kraja nema, a rukavi se gužvaju?
Eee, lepo narod kaže: ako se zaljubiš na prvi pogled, bolje pogledaj još jednom (ne ljubi ga u vrat zatvorenh očiju)... veličinu odeće na etiketi (jer ćeš jednog dana, i sve dane potom, sva je prilika (ovo je ovde Balkan), lično morati da ih peglaš.

И зуб воли слатко што не боли

Кад су недавно Матија, Миа и Маша насилно одвојени од рачунара и приведени за сто да нешто макар презалогаје, ова последња покушала је да изврда. Не може, пожали се, да једе, боли је зуб. А кад једе “пингвине" (на посластицу мислим, а не на кљунаре с јужног пола; ко би нам их откуд допремио, чак и да смо такви грозни прождирачи животиња?), додаде, ништа је не боли (хм, зар је неком то чудно?). Не само зато што је меко, него и што је слатко, објашњава, да буде сигурна да смо схватили како јој баш то прија, а не шкоди, па да јој омиљени десерт (место понуђеног, поврћа и меса) сервирамо као лек.

Свастика без закрпе

Гледа једног дана мој старији зет почетну страну на Фејсбуку, па налети на неку слику којом се потврђује свежа љубавна веза једне познанице.
Е, и ова нашла дечка, примети (помало злобно, као да је неко мање достојан те среће)!  /Па шта сад, ко тражи – тај и нађе! И свака врећа закрпу, мада се нека, мора се признати, бољим дезеном и тканином закрпи./ Кад ћеш ти овако да се сликаш, обрати се мени прекорно (као да би он од тог имао неке вајде).
Изгледа да је мој љубавни (не)живот обојици мојих зетова једна од највећих брига. Свака врећа нађе закрпу, само свастика и даље "незакрпљена".

Маша нема мира ни кад се класика свира

Машина мама пустила на ТВ-у класичну музику, па се опружила на троседу. Слушај, Машо, да видиш како смирује, довикну Маши (у жељи да с њом подели ужитак). 
Али Маша је само погледа и, у намери да њено мишљење аргументовано оповргне, поче да скаче по кући. Ево види, рече, нисам се смирила! Види, дирам зид (свеже изглетован и обојен)! Па скочи с пода на двосед, а с двоседа на фотељу (и тако редом, како јој већ паде на памет, савлађујући све препреке на које наиђе), како би и мајка уочила да је у заблуди, тј. да музика на њено чедо не делује на очекивани начин.
Ко пева (и музику слуша), зло не мисли, али мира (ни кад Моцарта слуша) нема кога су пундраћи стисли.

Дођи чика да 'бону

Како сам се затекла у престоници, и ја сам присусвовала сестрином ЦТГ прегледу.
Она  лежи (прави ми зазубице - цео дан сам базала градом, па промрзла и исцрпљена - само што не заспим) ћутећи и повремено склопи очи (ништа чудно, ја задремам и док ми чупају обрве, а неретко и при депилацији, веровали или не), нешто (ваљда бебино срце) лупа ко лудо (баш ко да се гадно препало... а ко и не би од оваквог света), а зет и ја посматрамо.
Морамо нечим да се забавимо док чекамо, па зет, прелиставши неки часопис, узима бомбону. Дај и мени једну, рекох (вид'ла жаба да се коњи кују...), од лимуна (добро, после сам узела и од наранџе - преглед је потрајао, а уста залудна). Зет ми додаде ту једну, али док сам се бактала око папира, убаци ми још две-три у торбу (он мисли да је то добра фора; да ме обрука, леле, баш је смешно). Кад следећи пут покуша исто (какав смисао за хумор), брже сам реаговала и вешто избегла ту подметачину (измакавши торбу, која невероватно личи на џак и ономе што у њу падне тешко је ући у траг).
У тој ординацији увек су на дохват руке пуне чиније истих, воћних, оних тврдих, бомбона, од лимуна, поморанџе и јагоде, а можда и још понечег (у ствари с укусом тих воћкица). /Додуше, обично се њима Маша служи, као и што испија сокове, које неретко и сама тражи (ако забораве да јој понуде). Мора макар мало воде из оног апарата сама да наточи и да пије и кад није жедна./
И увек је у ординацији гужва: не може од жена, а богами ни од мушкараца, пратилаца, да се прође. Можда (паде ми на памет, кад сабрах два и два, тачније две и две... бомбоне (две у устима, две у торби)) тај чувени гинеколог има специфичну методу, надасве слатку, којом пацијенткиње мами: дођи чика да 'бону! А кад тамо, де прилези полеђушке и рашири ногице! Џаба ти било, да ти застане бомбона у грлу!

Брикети ко брускети

Тек што су за Светог Аранђела гости поодлазили (поноћ се већ опасно примакла), а ја се насадила за сто (ништа слађе него јести тад, па нек ми се у желудац ували; све дотад сам дадиљала на спрату).
Ја седим с једне стране и једем, а Матија с друге и чачка неке кутијице с тамјаном и брикетима (затекле се ту на столу). Шетајући између кухиње и дневне собе, сестра то запази и упозори га да не дира, да је то опасно (док је Матија тупо у њу бленуо и климао главом као да је тобоже разумео и оканио се ћорава посла). 
Наставих мирно да једем, па се у неком моменту и забленух у Миу, што је скакутала са столице на столицу, док Матија наједном не промумла: А-А! Како му је, срећом, успело да ми привуче пажњу (и одврати ме од кашике и жвакања), погледах га, а на исплаженом и црном језику још му се топио брикет (изгледа да је страшно наликовао на бомбону, па је Матија морао да провери). 
Бацих успаничено кашику (она звекну о тањир), те скочих и повиках, а сестра одмах утрча, па малог дегустатора зграби и однесе до купатила. Тамо му је више пута добро испрала језик. А кад га најпосле пусти, он хукну (лакну му): аа, добро је... нецу висе!
Касније сам га, а и наредних дана, с времена на време припитивала: хоћеш брикет? Нецу, клиберио се он (као да зна за шалу). А што нећеш? Је ли сладак брикет? Бљак, није. И тако, кад год се сетим, ја питам: хоћеш брикет? Нецу, исклибери се он. А једном, неочекивано, узврати, ђаволасто осмехнут: нецу; оцес ти брикет? Е, мој Матија, брикети нису брускети (иначе би давно пали у уста тети)!