Е, сад кад сам ја научила да месим лепиње, нећемо ми више оне декавце јести. Неће нама нико више лебац зачињавати састојцима из косе и ко зна све чиме, што му се нађе при руци ил' у брашно склизне.
Никад није касно да изучим кухињске вештине. Ево, моја сестра, најмлађа (средња је и кувала и месила највише од свих) није знала јаје да испржи пре удаје (није јој запињало то знање: имала две старије сестре, а и мама јој "убацивала црвиће у кљун"). Па после није имала куда. Лепо нам је баба целог живота причала да се од љубави не живи. Мора муж и да једе, а не само... у њу да поваздан гледа.
Пре неки дан сам научила, а данас већ други пут замесила лепиње (не каним да се удам, већ да једем укусније, ако не здравије). Не знам што је моја мајка од тога правила драму и одбијала да у брашно завуче руке, то уопште није никакав проблем (сем ако мораш да месиш за породичну задругу, која броји бар десет чланова - у таквој једној сам као мала живела и није ми сметало, ваљда што ја нисам била редуша).
Него највише ме нервирају непрецизни и недовољни подаци. Колико времена треба да нараста тесто у плеху, питам. Е сад ћу баш да мерим време, каже моја мајка. Па нећеш ти, ја ћу. Ја све волим прецизно да знам.
И мрзим кад ми се неко меша у посао, имајући надмен и подсмешљив став онога који зна боље. Кидам оне јуфке, руке ми се све тестом замазале, а она се с кревета цери (као да је она научена рођена), па најпосле устаде да ми "соли памет" и лично демонстрира како то треба. Лези, жено, бре, остави ме да радим како знам и (не) умем.
И још за мешење не постоји универзалан рецепт (свака домаћица ради то на свој начин). Док је мајка пре неки дан лежала с високом температуруом, стрина ми је давала инструкције. И ја таман све то утувила у главу, кад данас све другачије. Не вадим тесто из вангле, оставим га да одстоји и нараста још, па онда стоје лепиње у плеху, да још нарасту и на крају их пред печење помажем водом, да ми лепо ужуте. И поруменеле су (у језику домаћица глаголи пожутети и поруменети имају исто значење). Додуше, морам признати, мало су се и препекле. Но, добро, први се мачићи (само фигуративно!) у воду бацају; да замесим још пет-шест пута, па ћу сама знати кад, шта, како и зашто. Онда још неко да ми сазида фуруну (на месту оне старе преиначене у гомилу цигала и камења, крај места на којем је некад била пушница, од које је само успомена остала - ето приказа пропадања једног сеоског домаћинства), па прсте да поједемо. Пекарска индустрија може слободно да рачуна на позамашан губитак (позмашан захваљујући мојим родитељима, ја тог ђубрета нисам много јела).
Никад није касно да изучим кухињске вештине. Ево, моја сестра, најмлађа (средња је и кувала и месила највише од свих) није знала јаје да испржи пре удаје (није јој запињало то знање: имала две старије сестре, а и мама јој "убацивала црвиће у кљун"). Па после није имала куда. Лепо нам је баба целог живота причала да се од љубави не живи. Мора муж и да једе, а не само... у њу да поваздан гледа.
Пре неки дан сам научила, а данас већ други пут замесила лепиње (не каним да се удам, већ да једем укусније, ако не здравије). Не знам што је моја мајка од тога правила драму и одбијала да у брашно завуче руке, то уопште није никакав проблем (сем ако мораш да месиш за породичну задругу, која броји бар десет чланова - у таквој једној сам као мала живела и није ми сметало, ваљда што ја нисам била редуша).
Него највише ме нервирају непрецизни и недовољни подаци. Колико времена треба да нараста тесто у плеху, питам. Е сад ћу баш да мерим време, каже моја мајка. Па нећеш ти, ја ћу. Ја све волим прецизно да знам.
И мрзим кад ми се неко меша у посао, имајући надмен и подсмешљив став онога који зна боље. Кидам оне јуфке, руке ми се све тестом замазале, а она се с кревета цери (као да је она научена рођена), па најпосле устаде да ми "соли памет" и лично демонстрира како то треба. Лези, жено, бре, остави ме да радим како знам и (не) умем.
И још за мешење не постоји универзалан рецепт (свака домаћица ради то на свој начин). Док је мајка пре неки дан лежала с високом температуруом, стрина ми је давала инструкције. И ја таман све то утувила у главу, кад данас све другачије. Не вадим тесто из вангле, оставим га да одстоји и нараста још, па онда стоје лепиње у плеху, да још нарасту и на крају их пред печење помажем водом, да ми лепо ужуте. И поруменеле су (у језику домаћица глаголи пожутети и поруменети имају исто значење). Додуше, морам признати, мало су се и препекле. Но, добро, први се мачићи (само фигуративно!) у воду бацају; да замесим још пет-шест пута, па ћу сама знати кад, шта, како и зашто. Онда још неко да ми сазида фуруну (на месту оне старе преиначене у гомилу цигала и камења, крај места на којем је некад била пушница, од које је само успомена остала - ето приказа пропадања једног сеоског домаћинства), па прсте да поједемо. Пекарска индустрија може слободно да рачуна на позамашан губитак (позмашан захваљујући мојим родитељима, ја тог ђубрета нисам много јела).
Нема коментара:
Постави коментар