Кад се родио Игњат, још док је читава породица била у заносу што смо прегрмели порођај, Маша ми (у њеној соби тад бејасмо саме), озбиљна лица, тоном који потврђује да је немогуће избећи судбину (и да је бесмислено да се томе опирем), рече: и ти ћеш родити бебу, кад будеш жена... за три дана (ууу, чисто сумњам да је могуће у тако кратком року и жена од мене да постане, а камоли мајка - треба то најпре зачети, па пустити да одстоји девет месеци)! Притом ме гледала право у очи, не допуштајући ми да помислим како ја ипак могу да изврдам. Зна она да ја увек нешто измишљам: те нећу, те не могу, е баш нећу, још сам мала... Али изгледа да више не признаје никакве изговоре.
Личим јој на жену, само још мало да стасам и да се заљубим (зна Маша да се бебе праве од љубави), па да се посла латим. Нема више циле-миле; како су могле и умеле све друге жене, имам и ја да се снађем (па није то ваљда нека наука). И у теткином стомаку треба да израсте бар једна беба!
Нема коментара:
Постави коментар