Тек што су за Светог Аранђела гости поодлазили (поноћ се већ опасно примакла), а ја се насадила за сто (ништа слађе него јести тад, па нек ми се у желудац ували; све дотад сам дадиљала на спрату).
Ја седим с једне стране и једем, а Матија с друге и чачка неке кутијице с тамјаном и брикетима (затекле се ту на столу). Шетајући између кухиње и дневне собе, сестра то запази и упозори га да не дира, да је то опасно (док је Матија тупо у њу бленуо и климао главом као да је тобоже разумео и оканио се ћорава посла).
Наставих мирно да једем, па се у неком моменту и забленух у Миу, што је скакутала са столице на столицу, док Матија наједном не промумла: А-А! Како му је, срећом, успело да ми привуче пажњу (и одврати ме од кашике и жвакања), погледах га, а на исплаженом и црном језику још му се топио брикет (изгледа да је страшно наликовао на бомбону, па је Матија морао да провери).
Бацих успаничено кашику (она звекну о тањир), те скочих и повиках, а сестра одмах утрча, па малог дегустатора зграби и однесе до купатила. Тамо му је више пута добро испрала језик. А кад га најпосле пусти, он хукну (лакну му): аа, добро је... нецу висе!
Касније сам га, а и наредних дана, с времена на време припитивала: хоћеш брикет? Нецу, клиберио се он (као да зна за шалу). А што нећеш? Је ли сладак брикет? Бљак, није. И тако, кад год се сетим, ја питам: хоћеш брикет? Нецу, исклибери се он. А једном, неочекивано, узврати, ђаволасто осмехнут: нецу; оцес ти брикет? Е, мој Матија, брикети нису брускети (иначе би давно пали у уста тети)!
Ја седим с једне стране и једем, а Матија с друге и чачка неке кутијице с тамјаном и брикетима (затекле се ту на столу). Шетајући између кухиње и дневне собе, сестра то запази и упозори га да не дира, да је то опасно (док је Матија тупо у њу бленуо и климао главом као да је тобоже разумео и оканио се ћорава посла).
Наставих мирно да једем, па се у неком моменту и забленух у Миу, што је скакутала са столице на столицу, док Матија наједном не промумла: А-А! Како му је, срећом, успело да ми привуче пажњу (и одврати ме од кашике и жвакања), погледах га, а на исплаженом и црном језику још му се топио брикет (изгледа да је страшно наликовао на бомбону, па је Матија морао да провери).
Бацих успаничено кашику (она звекну о тањир), те скочих и повиках, а сестра одмах утрча, па малог дегустатора зграби и однесе до купатила. Тамо му је више пута добро испрала језик. А кад га најпосле пусти, он хукну (лакну му): аа, добро је... нецу висе!
Касније сам га, а и наредних дана, с времена на време припитивала: хоћеш брикет? Нецу, клиберио се он (као да зна за шалу). А што нећеш? Је ли сладак брикет? Бљак, није. И тако, кад год се сетим, ја питам: хоћеш брикет? Нецу, исклибери се он. А једном, неочекивано, узврати, ђаволасто осмехнут: нецу; оцес ти брикет? Е, мој Матија, брикети нису брускети (иначе би давно пали у уста тети)!
Нема коментара:
Постави коментар