Китњасте завесе и широке мантије (са дубоким џепом)

Морам да окачим завесу, сутра долази поп, обрадова ме мајка (а тек што сам, ломна и натмурена, изашла из сна и из собе). Па што мораш (погледах равнодушно огољена стакла), неће он да ти гледа у прозор, но у чинију (по којој млати босиљком, светећи водицу) и у паре (нарочито). Е, што су ти свештеници ко лешинари кад осете крв: чим претекне која хиљадарка, они похитају, да се не прелива (а човек шта ће: попу попово, а богу... како хоћеш... и ако можеш). Сви свештеници носе мантије истог кроја: широке и са дубоким џепом... а не стоји то како треба кад је празно! /Не можеш да се ишчупаш из кризе ни да приштедиш, па да под земљу сакријеш (бог све види... па ваљда службеницима доставља информације о стању у сламарицама парохијана; ако има - ето њих, ако нема - не осврћу главе, а можда је и љутито одврате)./

Елем, ту завесу, одмах ми је било јасно, мораћу да окачим ја. Зато што мајку боле ноге (нема смисла), а и не држе је нарочито сигурно: треба да се попне на сто па да се стропошта на под (једно од њих или пак обоје). Да изгуби због завесе главу, а ми да останемо без куварице (једино би поп опет трљао руке због неочекиваног добитка; како год окренеш, паре му се лепе за прсте). Ја ћу ти окачити ту завесетину, рекох (бесна што ћу то учинити, јер ме мрзи, имала бих и паметнија посла). Па се одмах исправих, да јој не наносим емотивни бол: окачићу ти завесу. /Али она већ беше чула мој аугментативом исказани презир према китњастим белим завесама, којима, качећи их, морам да правим и наборе, по могућству правилно распоређене./ Томе се једино моја кичма радује, истежући се и мрмљајући задовољно. Мајка је после вероватно своју завесицу развукла дршком од метле, па сад све стоји као под конац. Ала ће поп задивљен да гледа (док му газдарица паре не преда)!

Како чешљају мајке и тетке

Откад је света и века вероватно, увек се знало кад мајка, и у суседном селу, женско дете чешља. Кад дограби чешаљ па зарије у густу дугу косу, мора дете макар да врисне, ако неће (тј. не сме) из гласа да закука (мајке не подносе кмезе и мекушце, а "тако мора"; слиниш ли, мали цмиздравче, биће још гора). Није ни чудо што после дете има фобију и бежи од чешља (и мајке) ко ђаво од крста. Те жене, обавивши стотину обавеза (због којих вазда кукају и гунђају по кући), нервозне су и на цео свет гневне, а дете сваког јутра чупаво (не може ко сва добра деца да остане уредне косе ни четири-пет година; вазда то треба чешљати, а пре тога, де га ухвати - јер деца на ту операцију ретко пристају драговољно, мораш да молиш и подмићујеш). Хиљаду послова, не зна где ће пре, нема времена за бацање, па чим нађе слободна три минута (док се пере веш и док не искипи млеко), навали на косу као бесна. Но (ако не верујете мени, питајте који год хоћете чешаљ), дечије косе сличе непроходним прашумама - то их до лудила доводи, признаће свака мама. (Неретко у коси буде и меда и џема, мрве од колача, жваке - ма нема чега нема!) Па како се чешаљ очас у косу, као пиле у кучине, заплете (и не зна куд би, ни лево ни десно, ни напред ни назад) и укопа, мајка га љутито цимне, од чега детету полети уназад глава (а мајка ни пет пара ни чешаљ не даје - за туђу главу што да хаје). Те жене, мајке, никад нису знале да чешљају децу (верујте ми, и ја сам била дете; мајка још нисам, али се надам да, научена на туђим грешкама, не бих правила исте на властитој деци). (Кад би им ћерке истом мером вратиле - грдних би се мука мајке напатиле: ала би капале крупне сузе!) Стога кад год моје сестриће дотерају мајке до дувара, ја сестрама отимам из руку четке: дођите ви код своје тетке (тетка више обзира и самилости има, па неће да чупа и цима)! Најпре се четка доњи део косице, а при том се обавезно горњи придржава. После се тек косе чешљају од корена. Чешљање не мора главу да боли: мајке вам журе, тетка вас лагано воли! 

Ја и данас памтим како ме је мајка, рекла бих крвнички, чешљала (из три пута, од корена власи надоле, целом дужином, па шта претекне), не обазирући се на моје запомагање - добро ми је и ово мало косе остало! Е да је мени била једна тетка да ми косу безболно очетка! 

У овој кући нико нема обзира. Нико се не пита (и никог није брига) кад сам ја легла, да ли сам се наспавала, што се осећам као да ме прегазило крдо слонова... Како отворе очи, тако разјапе и вилице и мељу ли мељу (а мени сан на стакленим ногама, скрха се од страве - толике глашчине, звер би се уплашила). Највише волим кад смо код куће само мајка и ја. Ја у соби, читам (што значи да узгред и висим на Фејсбуку, а каткад хватам и зјала), она у кухињи, ћути ко заливена (јер нема с ким да брбља, док јој која стрина не сврати на кафу), само ако пусти јаче телевизор (па ја из собе дрекнем: утишааај, читам, деконцентришеш ме; да јој поднесем под нос само наслов - почела би да муца). Кад је код куће и тата, е, њих двоје као да се недељама нису видели, не престају да торочу. Најгоре је ипак кад порани сестра. Како се за њу маши, капија задрхти од те снаге, степенице се угибају док по њима гази (а селом и мојим поспаним мозгом ти кораци одјекују), па кад шчепа изнебуха браву (умало је не откине, чини ми се) - срце ми задрхти. И све је то ситница док су јој уста затворена. Но кад зине и загрми, нема ти спаса ни да си мртав: што си спавао - спавао си. Сваки час ми неко (неким неодложним послом) улази у собу и као опомињу се међусобно да ме не пробуде, иако ја знам да им је управо то циљ (Маша хоће да гледа цртаће на интернету, а сестра - ко зна). Онда ми Маша улети у собу и запевуши: хајдее, изашло је (нема отад  више од пет-шест сати) суунцее! Ћутим, пркосно заривене главе у јастук: баш ме брига што је сунце изашло, баш ме брига за све (пустите ме да спавам)! Али она хитро притрчи прозору и обе ролетне подигне до самог краја, те пусти дан да по мени пљусне. Маша ми дигне ролетне, а сестра притисак и косу на глави. И џаба више да покушавам: светлости бих и умакла, али од чаврљања не могу да спавам.

Кад год се вратим из престонице, прво што (упалих очију и бледа лица) кажем (мајка то одлично зна и отворено ми се због тог руга - не зна она каква је мука путник бити) кад крочим у кућу јесте: мртва сам (очи ми се склапају, ноге ме не држе)... али нико не потрчи по попа! Исто бих рекла и малопре, само да сам имала коме. Али мој отац и моја мајка (он у кухињи, она у спаваћој соби), спавају као заклани и ич не маре шта им је с дететом (не знају за себе, а камоли за мене). Глуво је доба... ако не вампир, могао ме какав манијак напасти, а они мирне душе снивају. Истина питала ме сестра телефоном, док још бејах у аутобусу, хоћу ли да мајка изађе пред мене. Ма јок, не треба (знам да је боле ноге, а и изазов ми да сама превалим мрачно брдо - има у страховању големог задовољства). Али опет, чудно ми да су толико безбрижни; па не налазе се деца (и још оваква) на путу (а нема ваљаног блата од којег би ме правили)!

Немајући с ким да поделим дивне утиске с концерта, почех с врата да једем... кромпирушу, па медено срце, једну наполитанку, комадић ципирипи чоколадице (све што уочих, напипах и препознах у мраку... јер је сијалица прегорела)... да напуним свако цревце (које је, разуме се, еуфемизам, деминутив)./ Маша ми стално ствара додатне проблеме, остављајући ми на дохват руке слатке непријатеље витке линије; или једи то, дете, или носи кући, па нек ти се мама и тата тове, што мене вазда стављаш на искушење... којем не могу одолети).

Друго што урадим кад уђем у кућу, па затим у своју собу, јесте да укључим комп, па отворим Фејсбук. Треће (трпање свакојаких комада хране у несрећна уста, која не успевају да се супротставе гладним очима) овог пута сам обавила упоредо или наизменично с другим. Остало ми дакле још да се истуширам (па да се стропоштам у кревету). Само како?! Душа ми у носу (ноге не осећам, а спава ми се). Могла сам и да се не туширам (ништа ми не би фалило да прескочим једну ноћ), нисам врла (што би рекла моја баба, и не само моја). Али, после туширања требало би да спавам као беба. Проверићу за који тренутак (који неретко, лако и неопажено, прерасте у (који) сат), чим се дисконектујем.

Против вође, празноверја и полигамије

Не знам јесам ли била више храбра или луда (ако у том уопште има разлике). Сама против свих?! (И сад често заузимам такву позицију, али углавном ћутке, јер сумњам да ишта могу променити у туђој глави.) А бејах тако мала и несигурна (данашња ја дивим се себи тадашњој и скидам капу због поступка о којем ће бити речи)!

Дакле, још у нижим разредима основне школе бејах изопштена из друштва, јер сам стисла петљу (на патици) да противуречим маси и Вођи. После сам научила да није баш увек паметно држати се принципа: што на ум - то на друм, и да је некад паметније (ма колико мазохистички било) - ујести се за језик. Починила сам тежак преступ (за шта је казна била адекватна): усудила сам се да јавно и отворено кажем: ЈА НЕ ВЕРУЈЕМ (у шта друге девојчице верују)! А од мене се ништа тешко није захтевало: тек да, ко сваки послушан поданик, сагнем главу, пасем траву, тачније пијем воду... У највећој тајности, готово шапатом, поверена ми је тајна љубавног успеха. Треба само код куће да испијем три чашице (од ракије; никако не оне за вино, или, таман посла, шољице, а да вам није пало на памет да пијете из шаке) воде, и да при испијању сваке чашице замислим по једног дечака. У року од три дана, један од њих тројице рећи ће ми да ме воли! (Ух, грдне среће!) Ма немој, не мора чак да се каже ни АБРАКАДАБРА?! Хмм... Како сам могла да верујем у такво магијско дејство воде?! Није било логичне везе! (А, не рачунајући длаку у јајету, то је оно што и данас најчешће тражим.)  Хајде да га водом пљуснем, па да ме он после јури, и не одоли те ми призна да је у мене, до ушију (надам се не клемпавих), заљубљен. Хајде да упаднемо у исту бару, па се заједно смејемо, мокри, и он опет не одоли искушењу да ми призна да сам неодољива. Или, да ја будем додола, па играм  боса (додуше није примерено да тако мала будем и гола, обмотана врбовим гранама) док не призовем кишу, на којој му будем чаробна, па ме заволи до лудила. Али, ако се ја налијем воде ко жаба - кога то може да импресионира?! Сем тога, ја сам и тад била непоправљиво моногамна: где да нађем ТРИ дечака?! И шта ме брига ако ме воле и двојица - а оба погрешна?!

Опет, све би било у реду, да сам умела да држим језик за зубима. Али ја сам отворено рекла: НЕ ВЕРУЈЕМ, после чега је предводница наложила осталим девојчицама да ме се клоне и не упућују ме више у тајне љубавне вештине. Е, видите сад на каквом сам губитку, само зато што ми језик (тад још не имадох тастатуру, још бих "лајавија" била) бржи од памети!

Меси ти тетка колаче (чувај језик)

Кад сам ја била мала, тетке никад (упркос свој предострожности) нису могле да сакрију ако праве колаче. Оду по брашно на прстима, тихо разбијају јаја, пазе да млеко не наливају сувише гласно, и таман да, за шећером, умешају и маст, а ја се угризем за језик иии... оде маст у пропаст! (Језик је некад, уз све остало, служио и као апсолутно поуздан детектор за колаче!)  Угризем се изненада, и почнем да кмезим, а баба мирно (не престајући да плете), са осмехом, констатује: "Меси ти тетка колаче!" М? Одмах наберем нос и почнем да њушкам. Ти колачи, који се, сасвим извесно, месе у близини, једини су мелем за повређени језик (замислите само лековиту слику: колачи се топе на језику). Ал' пошто се угризем за језик, обавезно се и поједем од муке: колачи се месе, и меси их тетка, само КОЈА (кад тетака ко на гори листа)?! Па потеци од куће до куће, од тетке до тетке, док најпосле не нађем "одговорну": колаче пече ли пече, па служи децу да језике лече!

Не кашљи, маче (појешће ми комшилук колаче)!

Нисам ја одувек имала овај став: све се може научити (нити сам била спремна да учим)! Кукала сам, и кукала, све док млађу сестру (тада осмакињу, али која је већ, за разлику од мене, познавала основе кувања и мешења) не намолим да испече лењу питу (са џемом од шљива, рецимо). Она имала високе критеријуме (беше врло самокритична), па после јадикује: није испало како треба, није нарасло, требало је још да се пече, не сија се кора довољно... А ја, окорели сладокусац (и крмача за коју нема лоших сплачина), искрено тврдим да је колач добар... БИО (док га нисам смазала... за шта је било довољно да ми сестра на трен окрене леђа). 

После сам схватила да не морам никог да молим (нарочито зато што нема сврхе: ретко ми услишују такве молбе), да се колачи праве врло лако, кад имаш у једној руци рецепт, а у другој варјачу. Не кажу Енглези тек тако за нешто што је изузетно лако: "It's a peace of CAKE!" Ми за то кажемо: мачији кашаљ, али и та мачка не кашље од масних колача (такве и не правим); уверена да и њој припада део колача (а знајући да ја нисам уверена и да ћу наићи сваког трена), осладила се на брзину, па се загрцнула... и кашљее, кашљее! (Престани да кашљеш, маче: сви ће знати да печем колаче!)

Увлачи стомак ил' ћеш сад на липосукцију

Некад је и хтео сам себи да купује гардеробу (само крупније делове), ишла му куповина од руке (и није му одузимала пуно времена). Уђе у радњу: добар дан - добар дан. Имате ли јакну за мене? Продавачица му пружи једну. Проба - таман је. Колико треба? Плаћа. Довиђења.
А сад више неће да купи себи баш ништа. Или ћемо му ми купити штогод, или ће носити "царево ново одело"! Али је лако бити његов гардеробер: носи шта год му даш (сукњу му, додуше, још нисмо нудили). Мој отац је међу првим мушкарцима у овој земљи, пре неких деценију и по, носио карирану кошуљу (Јумко) пинк боје! (А не, није од "оне" сорте; ако неко треба да учествује у "паради поноса", онда сам то ја: била сам тако поносна на њега!) На свадби једне ћерке носио је наранџасту кошуљу, на свадби друге зелену (погодите по чијем избору). На свадби треће појавио би се, ако треба, и го, само кад би се удала. Не бих ја инсистирала да му те кошуље не стоје лепо, али он је вечити дечак, младалачког духа и све моје боје и њему добро стоје.

 Кад му затребају фармерке, донесем кући из једне локалне продавнице неколико пари да испроба (и то траје летњи дан до подне). Једне су прешироке, друге преуске, треће прекратке... ретко се нађу неке да су таман. Он обично није пробирљив, али једном се (једва) увукао у неке ускее, па се побуни: "Шта је, бре, ово, нисам ја педер!" (Тата ми јесте, силом, модеран, али не прати моду баш у стопу, тј. отпозади!)

Навлачи, нерадо, једне по једне, па шета пред комисијом (коју, најчешће, чинимо мајка и ја; кад се затекне која од сестара или пак обе, комисија је у проширеном саставу) као манекен (ал' неки ислужен, Метузалем, са душом у носу). Више се безвољно вуче него што корача, опуштених рамена, преко којих баца поглед на ТВ (да не промакне нешто паметно на Фарми, ко да су толика чуда могућа). Вуче се по писти (тј. кухињи), повијено, тромо... па му стално гунђам: исправи се, закопчај лепо панталоне, окрени се налево, направи окрет, "Фифи, гледај право"... И све морам да га запиткујем. Осећаш ли се угодно? Стеже ли те у струку? А тај струк нам и задаје муке, он је за све крив!

Мој тата је, колико јуче, био витак. У последње време појавио се проблем (у виду сала на стомаку) који се не да рајсфершлусом премостити. Сало је узроковало пометњу међу бројевима: тридесет четири му мале, а тридесет шест велике (јер ако упакује стомак, ногавице му широке -- никад два добра заједно).

Е, хајде, шетај сад од врата до шпајза! Окрени се према мени! Да видим како ти стоје отпозади! Не ваља, увлаче ти се у дупе! Хајде, пробај друге! Е, ове су већ боље. Стежу ли те негде? Он насред пробе, између шеснаестих и седамнаестих фармерица, приседне, замота (на себи својствен начин) једну ногу око друге, запали цигарету и блене у Фарму. Стежу ли те негде? Слеже раменима, исцрпљен, и једва изговара, кењкаво: не знаам! Па како човек да не полуди?! Други члан комисије износи кључну замерку: "Неће моћи под њих да обуче дугачке гаће!" (А без њих тај не мрда из куће све до маја!) 
Е доста ми је, одустајем (од потраге): нема за Рајка капа, ни за мог оца фармерица! Не могу више да се бакћем ни фармеркама ни гаћама! Лепо ћеш ти мени на липосукцију, а и порција ће ти бити преполовљена, па да видиш како ће ти све бити потаман! Има да те сатерам опет у тридесет два!

Звезде, жито и овчице изгубили битку против несанице

Кад кажу да је кревет за једну особу, тако и мисле. Ко год не верује, може да провери (кичма ће му због тога цео дан гунђати). Кад у кревет за једну особу легну две одрасле и два детета (једно ситније, друго већ поодрасло), сви ће (сем тог најмањег које се увек негде удобно углави, а и сви се од њега одмичу, да му не нашкоде) пропатити грдне муке. Сестра и сестрићи, упркос свему (а можда су им позиције ипак биле боље) заспаше за тили час. А ја (иако бејах уморна као пас и неиспавана данима) превртах се (на једвите јаде, немам куд ногу да протурим) сатима (није еуфемизам, буквално) и коначно изгубих наду да ћу уопште те ноћи ока склопити. Легла сам око десет и (ценим на основу неких знакова у кући) нисам заспала пре четири (кад се тата накашљао, било је већ више од шест; ако сам то чула, и тај климави, напокон досегнути, сан био ми је разорен).

За несаницу, кажу, постоје разна решења. Пре спавања чај од липе или камилице, или топло млеко (можда с медом). Не да ли то резултата, ето неба звезданога - да бројиш до миле воље, док с несаницом на крај не изађеш. Или, "гледаш" у тој тами жито како се таласа. Но, жито још малено, скоро никло, а и мраз га опрљио (у ратарство се разумем ко и у свемирске бродове, него прислушкујем оне који знају), па се снуждило (сем тога, вероватно му одмалена говораху: не таласај, што му је погубно деловало на самопоуздање).

Не треба заборавити ни овце (истина, омалено ми стадо, морала бих да бројим много пута изнова, све укруг). Али овце и јагњад прибили се једно уз друго, као да је јовански мраз (не могу се једно од другога разлучити, збијено стадо понаша се ко градивна именица - небројиво). 

Коначно одустадох од спавања и (да лакше пребродим ноћ) предадох се маштању о властитим креацијама за ово лето. Боље да сањам како ми хаљине лепршају око ногу, но да се увијам као црв у мукама несна (сред кревета за четворо тесна).

Породична сукња од сатена (или троје браће - једне гаће)

Кад је једна сестра, пре две-три године, купила себи љубичасту сатенску сукњу, и ја сам је пробала и стајаше ми као саливена (у сваком случају беше сасвим удобна). А свииђа ми сее! /Иначе, то је мој омиљени и најповољнији начин обнављања гардеробе (ја ни по радњама базала ни новчаник отварала): сестре купе, а и мени паше; што је њихово - то је наше)!/ 

Ту лепу сукњу само је друга сестра обукла једном-двапут на неке породичне свечаности. И недавно је ја поново навучем (да извидим ситуацију), а нешто поуско у куковима, па се придиже, не стоји како би ваљало (и како је стајало). Хм, мислим ја, вага ми нешто прећуткује (да л' из милосрђа ил' из пакости пуке), камуфлира истину (и сало)! Вала сам се и разочарала и забринула ('бем ти сплачине, оне су за све криве... и добра крмача, што им не налази мане). 

Тек данас ми, онако узгред, ова мршава помену како је сукњу одавно (чим јој је у руке пала) сузила, према својим потребама, тј. куковима (или пре - кукићима). Грдно сам се разочарала: ем сузила, ем ми крофну са пуно џема донела! Е, сестро, тако си подла?! Зар сад морам да бушим кашику (мада већа опасност од виљушке прети)?! 

Једна сукња не иде на ове или оне чарапе, овакве или онакве ципеле, не слаже се уз сваку мајицу... али ова наша (породична) иде само на празан желудац!

"Порођајне" муке у фризерском салону

Ја сваки пут одем само да ми се одсеку расцветали крајеви. И само то и платим. Сви савети које узгред, не тражећи, од фризера добијем (а који везе с његовим занатом немају), укључени су у цену (или су бесплатни... или су непроцењиви). Он ме сваки пут (сецкајући моју косу) пропитује зашто се још нисам удала (немам оправдања), планирам ли да се удам (немам планова), кад мислим да рађам (чиме да мислим? и зар од мисли може да се зачне?)... Каже, нећу довека имати ту прилику (као да свако мора бити мајка). 
Млађи је од мене готово дупло, ал' чврсто стоји на земљи (док ја седим, ко на иглама) и отворено гледа у (мени застрашујући) живот. Сваки пут ми дође да завапим: одсеци ми и главу, мање ће болети! 
Убаци ме с врата у "маказе", па не могу да се искобељам. И сваки мој аргумент побије. На крају се повучем, да ме не ошиша до главе, и истом само климам. Разумела сам, да. Колико сутра доакаћу ја тој јајној ћелији, доста је залудна пландовала. 
Додуше, да се удам или не, то ми и оставља на вољу, али, инсистира, требало би да родим дете (и од овог става не одступа). Сад имам фобију не само од (не)рађања него и од шишања!

Ne znam gde mi je guza, a gde glava

Pojma nemate kako vaspitači mogu imati poguban uticaj na ustaljene jezičke izraze (mislite, oni tamo čuvaju, vaspitavaju i obrazuju decu, kad - oni odgajaju jezičke čistunce). Ja danas kažem (i ne lažem) da ne znam gde mi je dupe, a gde glava (što i nije ništa novo: nisam znala ni juče, ni prekjuče, ko zna da li ikad jesam, a sasvim sigurno ni sutra to neću spoznati). No, Maša me opomenu (da pazim kako govorim): ne kaže se dupe, nego guza! Ma, Mašo, ko još kaže da ne zna gde mu je guza, a gde glava (mućni malo ovom drugopomenutom, ako znaš gde ti je)? GUZA, insistira ona i tačka. Ja ostajem pri svome, tj. pri dupetu. Nee, dreknu Maša (i gotovo briznu u plač: što ume tvrdoglavo da brani svoje, pogrešne, stavove; a dreka i suze su argumenti koje ni najtvrđe uši ne mogu da obore), to nijee lepoo (ih, ma zna još kako da bude, kad imaš sreće)! Al' ni ja se ne dam ubediti, i sama sam tvrdoglava kao mazga. Na kraju, ona (očekujući da ću posle toga, konačno, položiti oružje, tj. "odložiti" dupe) upita srdito: "E' vaspitačica KAŽE dupe?" Pa naravno (bez mislosti joj razbih iluziju); kad se vrati s posla, mrtva umorna, ona kaže mužu: ne znam gde mi je dupe, a gde glava (on verovatno priskoči u pomoć da utvrdi na kojim su lokacijama pomenute "tačke", ali to je za ovu priču nebitno). Ali u vrtiću mora da kaže guza. Dupe je, iz nekih, po meni neopravdanih, razloga, prognano iz te ustanove, a i na mnogim drugim mestima proglašeno nepoželjnim i nepristojnim (pa od dupeta ni traga ni glasa, a sve vrvi od kojekakvih guzica). No, iz narodnih izreka ne može ga, brate, niko ukloniti (a da to ne ostavi nesagledive posledice): narodnim izrekama ne prijaju eufemizmi! Pa zamislite: jaoj, ne znam gde mi je guza, a gde glava (a dupe viri ispod mene i od smejanja crkava)!

Забрањена љубав

Моја је баба некад, кад одведе краву комшијком бику, редовно у црквени календар записивала датум оплодње, како би знала дан кад се очекује резултат, тј. теле. Сем тога, имала је неку књижицу где крави пише име, боја длаке и још неколико ситница. А данас сточари једва стигну краве да нахране, колике књиге има да испишу: и ко јој је отац, и ко јој је мајка, ко су ујак и стрина... где је расла, на којим је ливадама пасла, од ког дрвета брстила... Срећа да се старији људи више узгојем стоке и не баве (нису у стању); како би се, несрећници (махом нешколовани, и неписмени чак), у том снашли?!

Јуче сам се опет изнервирала (иако крупне стоке, сем двоножне) немам! Не могу да верујем да држава задире и у интимне животињске односе, да крава не сме да води љубав с ким јој воља. Тачније, не сме ни са ким: ако хоће да роди, мора да се препусти вештачкој оплодњи. Хм, дакле и бикови и краве сексуално су исфрустрирани. Бикови данас могу да стасају само за кланицу (они другу сврху немају). Не могу чак да буду ни волови, јер нико више неће да их преже. Дакле, могу слободно да их прогласе технолошким вишком (или за колатералну штету цивилизацијског развоја).

Још се нисам повратила од тог шока, кад сазнадох и да добровољни даваоци сперме не могу да буду рођени у нашим, српским селима и шталама, заслугом (и на радост) нашег српског, обичног сељачког бика. То, бре, неки Швајцарци, и не знам ти који све, "праве" нашим кравама децу (не знам што је туђе увек боље). Не можеш ти да гајиш "крџава" српска говеда, као што су ти преци чинили, јок! То све мора да буде расно, као брег одваљено, за кориду спремно... Па и такво теле кад израсте не може да се меша у приплод (држава не да). Е, бре, ма ко може животињи и главу (а камоли...) да сачува! Ја бих (рас)пустила те бикове без педигреа, па се после правдала: пукО канап усред ноћи (ко ће да им држи свећу, да не кажем...). Па нека ветеринари (у име државе) стану између разулареног бика (којем је апстиненција дошла до... грла) и краве (да виде како се телад праве)!

Куд иде овај свет (питам, а, на зло, видим)?! Питање је дана када ће сељак (нарочито ако је омален и жгољав) добити забрану да у шљивику (па и властитом кревету) повали сељанку (ма колико да и њој то прија). Држава хоће да држи све конце у рукама, па и учкур од сељачких гаћа;   ако треба, неће презати сељака да ухвати и за к...рагну (нека и он, мученик, од државе неку корист нађе). Жене ће нам п...лодити белосветска "говеда" (па и они тек посредно, неће брке да омасте; и то је можда врло практично решење - свет је пун дркаџија), а наш сељак ће само да гледа (као и бику што беспослен зева сред штале, и њему ће од сећања тек цурети бале)!

Породична (не)толеранција на длаке

Неки у мојој породици немају длаке на језику (а језик им дугачак, по земљи се вуче... и лаје ли лаје, као куче). Неки не могу да поднесу кад им се макар једна (танка, најтања, мала, најмања) длачица, којим случајем, на језику нађе (а ничу где их не сејеш: у лепињама, у колачима, у тањирима - куварице би морале бити искључиво ћелаве и голобраде). Мој тата, рецимо, длаку не може да смисли, а има тако осетљиве рецепторе: длака не сме ни да привири, јер он одмах почне да рига, црева да поврати (сат времена не може да се поврати ни да престане да се гади).

Ал' поред оних који не трпе длаке на језику, има једна што за длаком вазда трага: их, не бисте веровали колико сам пута нашла длаку у јајету (још ни лупаном ни куваном, разуме се).

Ти личиш на ову Јасемин, примети синоћ сестра, удубљена у неку турску серију. Да видим, провирих ја из шпајза (знам ту жену, али да је осмотрим детаљније и прецизније). Лепа жена, може, одобрих јој. И додаде: само мало да подебљаш усне (силиконом ваљда, толико ми треба да будемо још сличније, мисли). Ма шта ће ми, ништа ми ни овако не фали (сем даске у глави), надовезах се ја (да патим за пунијим уснама, сишла бих одавно у подрум, тата сигурно негде има мало силикона), вазда равнодушна према модним трендовима, а богами и мушкарцима (множина ме никад није занимала, битно је шта мисли Један). Фали ти... Саваш (тај који је Јасемин занео), направи се сестра духовита. Хе-хе (насмејаше се моје усне, не много пуне, па ни по данашњој моди), ни он ми не треба (мада човеку ништа не фали); што баш мора да буде Саваш: има још кусова осим Шарова (још наочитих момака - да ти памет, а некмоли срце, стане).

Честицама прашине у мојој соби постало је тесно: од књига не можеш да прођеш! Пробудим се ујутру, протегнем, а брдо књига поспада с мене и разлети се куд која. Пробам да отворим очи, али капци ни да мрдну: навалила се на њих књига коју се склопила синоћ пошто сам заспала. Дигнем главу  (попадаше књиге што су ми се на главу попеле) да погледам кроз прозор: не видим га од књига (ионако су мени само књиге пред очима као Баји Патку долари)! Из сваког ћошка нека књига вири и цери се подругљиво (непрочитана, пржи ме на тихој ватри)! Књиге по ормарима, по столу, по поду, уредно спаковане или расуте (кад посрнем или ме изненаде - заборавим где су, па их нагазим), књиге под јастуцима (а јастука ихахај има), књиге под јорганом... Књиге под пазухом, књиге под ноктима (бар ћу њих да исечем после), књиге међу ногама, књиге ми на нос и уши изашле! Зевнем - а  књига ми испадне из уста (друга се заглавила међу зубима, требаће ми чачкалица - кад не знам да се духовна храна не конзумира као суво месо)! Књиге, књиге, стварате и разгоните бриге (и прашину, притерале сте је уза зид)!

Живот је неком мајка, а неком маћеха

Ма нема правде! Неком се корпа пресипа, а неко једва нешто напабирчи. Зар се то не би могло расподелити праведније и равномерније? А не да моја сестра има дуугу и бујну косу, која допире до струка и ниже (па се сваки час жали како мора да је крати јер јој вуче главу, тешка јој... па косу реже, коса опет расте, и не зна за доста), а ја проређену, што би  наш народ одока рекао "три длаке на глави", шаку јада (пуну нарочито кад оперем косу или се чешљам), која вечито опада и опада.  /Јадна моја деца, нису ни свесна колико имају среће што их нема, јер да се роде - не би имала среће с косом (па ваљда им знам оца, не избива из мојих снова; једино ако се уметну на тетку или бабу). А могли бисмо и да молимо бога да буду мушког пола (да се ђутуре реше многих мука), па да се шишају "на опасно", тј. као хулигани (да наставе породичну традицију)./ 

Затим, трепавице. Њене су бар двапут дуже од мојих, као вештачке. Уопште јој не треба маскара (знате колика је то уштеда, у новцу, времену и енергији - шминкање није напорно колико скидање шминке, свесна сам тога сва три пута годишње). Кад се нешто добија на лепе очи, она може да трепће дупло мање од мене. Па има ли то смисла?! 

А груди? Најмање два броја веће (бејаху)! Додуше, прошли су и њени тренуци највеће славе, нико се није прсио до зоре! Кад родиш дете (а дете вазда гладно ко да долази с робије, а не из материце), мож' да се опростиш од добрих груди. Зна то и да остане повелико, али опадне... вредност. Дакле, засад ја водим, бар у пределу брусхалтера. 

И онда, мајка је моју сестру родила деценију после мене. (Она сад има толико времена више да планира, да размишља, делује, да греши и учи се на грешкама, па исправља... Мада је она већ и досад обавила много шта, колико ја, судећи по протеклим деценијама, не бих могла ни за две наредне. Ову деценију разлике потрошила сам углавном на грешке, а памети се још нисам научила.) Је ли то у реду? Осим кад је наговарам да ми учини неку услугу, јер сам ја старија и немоћнија (породична дужност јој је да преузме моје обавезе, рецимо да ми опере фармерке на руке). То би било у реду, само кад би сестра пристала, али зна за јадац (лисица), па се у таквим приликама јада: нисам ни ја више млада! Хм, дакле треба чекати да новој генерацији ојачају руке. Сестричине, вежбајте, вежбајте!

Склековима против смрти

Кажем пре неки дан Маши, док лежасмо на кревету: Машо, умрећу ти (а ко неће, него штета би било сад, ваљало би то одложити)... Она мало одврати поглед од цртаћа, а ја наставих да кукумачем: боли ме кичма... зато што не плешем... што не радим вежбе... Маша ме погледа и (помисливши ваљда да може да остане без тетке, а није то мало благо, ни буквално, на кило, а камоли...) рече: ајде, плеши, ради склекове (куд да умреш без зрна барута)! 

Ето, дете је већ у проблему сагледало решење. Умрећеш зато што не плешеш? Па плеши! Умрећеш што не вежбаш? Ради склекове! (Еее, ко каже да се смрт не може предупредити?!) Нема после, нема сутра, ни од понедељка: СМЕСТА се дижи на ноге лагане (па ради се о животу и о смрти, зар не?)! Е, моја Машо, тек бих од склекова умрла, само кад бих могла и један да начиним.  

Принц некрофил

Маша је, помињала сам већ, напросто луда за којекаквим принцезама. И прекјуче једну књигу о њима у библиотеку вратила, а другу узела (принцеза никад доста!). Гледам како листа сликовницу и идентификује принцезе (Успавана лепотица, Бела, Аариијеел...), те ми поглед паде на Снежану и на њеног принца. Па тај човек је осведочени некрофил (шта ће њему мртва драга, кад нит је Пандуровић нит је Дис, а није ни гробар?), добацих сестри (а она се засмеја; побогу, жено, зар је смешно кад се неко, па нек је и сто пута принц, пали на лешеве?!). Мора да се грдно разочарао (и од муке појео) кад је овој лепотици испао огризак из грла. 

Е јебига, требало је мање да дрмају онај ковчег. Не може поштен некрофил ни у ког да се поузда, све то неспретно и немарно, уцвељено... патуљасто, а пуца од снаге... и оде маст у пропаст, а јабука из грла - хоп (а принц овај гори од Милића Барјактаревића: главит јунак, свакој нађе ману). Ах, шепртље, деловала је тако свеже и румено као јабука (златни делишес)! Но шта се може сад (принчева се не пориче, а дошло му да нариче... кад патуљци престадоше: док једном не смркне - другом не сване, сто пута се потврдило), такнуто - макнуто: дижи Снежану на коња и терај (и ова ће ваљда да послужи: кад нема кише, добра је и жиива).  

Na ćošku stola sedi samo luda koja ne mari da se uda

Otkad sam (još u detinjstvu) čula da se onaj koji (pri obedovanju) sedi na ćošku stola nikada neće udati (ili oženiti, valjda se to i na muškarce odnosi) - meni je to mesto rezervisano za sva vremena: ja INSISTIRAM da sedim baš tu, ja podešavam raspored za stolom da se domognem baš tog mesta... (Nisam sigurna činim li to što verujem, ili što ne verujem; mislim da sam, odrastajući, prošla obe faze, navedenim redom!)
Majka i sestre redovno mi zbog toga gunđaju (moje ponašanje za stolom, a vala i kad se od njega odmaknem, dovodi ih do ludila), ne razumevajući i ne odobravajući što neko sam sebi "jamu kopa". Kad god se ja "nacrtam" na ćošak (ne mareći što ima i praznih, čak udobnijih, a društveno poželjnih mesta, koja ne prete nikakvim zlom... a izgleda da "mirišu" na bukliju), one me (prosto ljute što izazivam sudbinu i dobrovoljno i oberučke prihvatam ulogu usedelice) pogledaju pogledom "ne znamo više šta s tobom da radimo". Odmah mi, koreći me zbog moje tvrdoglavosti, oslobode sva mesta za stolom: ne zna se koje je od kojeg lepše, mogu da biram (na koje god da sednem - prosioci će mi istog trena istaviti vrata)! Ali, ne, ne vredi, nema sile da me prinudi (volim tu da sedim, volim da se suprotstavljam praznoverju, a uživam što ih nerviram). Jedino što im još preostane jeste da mi stolicu uperenu u ćoše stola makar malo mrdnu ustranu (tim nepromišljenim postupkom verovatno zarade upalu mišića, jer na stolici sedim ja i ne dižem dupe ni za živu glavu). Ne znam kako se dosad nisu dosetile da kupe okrugli sto i nadmudre prokletstvo (čime bih ja, ostavši nezaštićena, neminovno, uprkos opiranju, opet postala vidljiva na berzi udavača).
Sve udavače, u paničnom strahu, beže od ćoška ko đavo od krsta, samo jaa... uvek na ćošku sedim, i šta mi fali (sem muža)?

Једи црве јер бићеш им мезе кад те Харон у чамцу превезе

Обожавам трешње и вишње, али зазирем од црва. И зато сваку воћкицу најпре прстима одшкринем, завирим "кроз лупу", па тек онда, ако нема уљеза, то прогутам. Но, трешње и вишње најсласније су кад их у устима осетиш онако округле и једре, онако сочне, па ти међ језиком и непцима прсну и разлије се црвени сок. Усудим се зато каткад, кад једва заруде (рачунам, нису се још црви ушуњали... рачунам ја, али они не губе време). И деси се и тад да осетим црва како ми се кобеља на усни, као човек да се спасе из утробе кита. Ааа, отрчим до купатила, да га пљунем из све снаге (гадни црв!), не обазирући се на упозорење једне мудрице: неее, знаш пошто је кило црветине! Многи ми саветују да не проверавам садржај воћа (што не знаш, неће те ни болети); уосталом, кажу, имаш два у један - и воће и месо. Једеш и не мислиш (ал' не могу ја то)!

Ах, ти црви, искрсну где их уопште не очекујеш. Једанпут ме Огњен понуди лешник-карамелама. А мени било мало једна, узех и другу (читаву бих кесицу слистила, да је Огњен чврсто није стиснуо). Тек након што сам их халапљиво прогутала, нечије оштро око (јер ја и не гледам, само прождирем: слаткишима не налазим мане) утврдило је да су бомбоне црвљиве (побогу: да сам јуче умрла, не бих знала да је то могуће... али не бих ни појела те гадне створове... док би они мене једва дочекали). 

Како је до тога дошло? Баба Милка је волела да "одлаже" грисине, бомбоне, банане, грожђе... по ормарима (остави, па их заборави). А Огњен је, из тог разлога, волео по ормарима да "претура". Само, каснио је неколико година (претпостављам, на основу даних, тј. прогутаних, чињеница). Но, злату ће се (увек) кујунџија нађе, а и карамелама алава уста (није морао Огњен дуго да трага, само прође испод липе, а ја седех под јеловином, докона).

Кад мало размислим, не би требало ја да се устежем и одбацујем тако олако црве с јеловника. Па, кроз известан број година, с њима ћу се, као Полоније, наћи "на вечери" (они ће да једу, а ја ћу да гледам (шта ме снашло)... и трпим; ни ситнијих створова, ни крупнијег залогаја... а ни да зуцну, ни да зареже... ни стомак да их заболи, да се преједу: све ћутећи до коске те поједу). Треба да их гризем немилице, као киселе краставчиће, на ситне комаде... јер ће они мени једном исто да ураде! Да их глођем, бесно и огорчено, у сласт, кад ми падну шака (трешања, вишања, јабука, крушака...), да их жваћем да све пуца, јер ћу и ја једном допасти њихова желуца. Данас се батргају они кроз мој систем за варење, сутра ћу се ја провући (једва, овако позамашна) кроз њихова црева (дабогда повратили, на нос вам изашла, подли месождери; као читав живот опседају воће, а само месо, па и људско, хоће). Појешћу вас све до једног, црви; трешње, ево, тек што нису: да видимо ко ће да извири први!

Где сте, где сте, "непрскане" ничије невесте?

Кад сам имала неких петнаест година (прође отад готово дупло, кукуу), купим једном кило-два бресака код неког декице. Воће се тад куповало искључиво на пијаци, а продавали су га сељаци, исти они који су га и гајили. Деда ми даде кусур, али хтеде и да ме награди приде... благословом (што да не: ни мене, а нарочито њега, ништа не кошта): дабогда се удала! /И тад, изгледа, било својеврсних, данас веома популарних, "акција": снабдеш се воћем, а узгред те, ни криву ни дужну, стигне  и брак (илити: платиш једно - добијеш два)!/ Дабогда се удала, рече, а ја се смејуљих (уљудно захваливши... далеко ти лепа кућа): девојчурак бејах (и тад, а и сад... упркос крштеници), тек процвала, у црвеној хаљини, као гладиола (удаја ми на памет не падаше ни са тридесет пет). Иди, деда (језик прегризО), каква црна удаја, видиш да сам на прагу живота! /Сад сам давно прешла праг (преко којег ме нико не пренесе, а вала би задрхтале ноге у јунака), прошла и предворје, те се вртим по дневној соби... празној... (у спаваћу собу ког ђавола и да улазим)./ Дабогда се удала, рече деда, ал' не одреди датум, не рече кад (можда још није време?). Вероватно је због тога дошло до збрке у небеској администрацији, па је предмет, можда, коначно и застарео. Деде бар деценију и по нема (отишао богу на истину, ал' никако да му за ме каже неку лепу реч: сит се... неудате не сећа), нема више ни сочних, готово непрсканих, бресака, нема оног дивног доба, а од младожење тек ни трага ни гласа (а камоли белог коња и коњскога каса). 
А благословио ме деда, да га помињем (надам се да се (не) преврће у гробу)! /Забрљао си, вала, боље да ми даде коју брескву кантару иза леђа (више бих се овајдила)!/ 

Нема више непрсканих бресака, за којима ово време и не жуди; тек понека "непрскана" невеста (којој или пара нема или нема познавалаца и љубитеља ретких вредности).

С времена на време зетови ме питају што не нађем неког "дебила", да се удам (од те бриге тешке они не могу да поједу више од пола прасета, сваки понаособ). Ваљда што имам знатно више критеријуме од својих сестара!

Је ли мајка родила јунака тог да на плажи пешкир спусти покрај мог?

Ја волим да на плажу пораним (сама, јер сви други воле дуго да спавају; мислим, требало би и мени још сна, али се жртвујем): раширим лежаљку, седнем крај мора, пригрлим колена, спустим на њих главу (и подочњаке) и гледам у даљину, на пучину (или пак у себе... ију, чега ту све има!)... Бродови, бродићи, чамци, чамчићи... галебови, голубови, таласи (остаци од парадајза, кошчице бресака, коре од банана, опушци)... Дремуцкам, сањарим... а вода пљуска... пљускаа...

Ал' да се жена (хајде, као јесам) усуди да игде буде сама и сачува (какав-такав, бар привидан) мир... то захтева веелику храброст и вештину. Не знам зашто на овом свету жена нигде не може да седи сама, а да јој нека будала не приступи. /Обично се само будале сматрају позванима да вам, иако то не желите, одагнају усамљеност (од које и не патите). Зашто људи (сем што су будале) мисле да је усамљеност увек ко сурова казна... а нарочито да бисте место тога радије били са ма ким?!/ 

Плажа празна, тек понеки раноранилац, на прсте да набројиш (а погледом да сабереш)... Километрима око мене места колико волиш... а он ставља пешкир безобразних пола метра даље. Доброо, моје оружје је истог момента "на готовс" (и сви одбрамбени механизми запети ко пушка). (Ако сам у купаћем, не мисли да немам оружје у рукаву!) Само чекам, да не пуцам прва (тек у самоодбрани)... А ево, манијаци те врсте обично су нестрпљиви и не умеју да камуфлирају (и одложе) своје намере. А како су интелигентни, суптилни и духовити (да ти се желудац од баналности преврне)! Сумњам да сам изгледала као у невољи док сам наносила средство за заштиту од сунца. А ипак, човек је предусретљив: "Треба ли помоћ?" (Од основне школе није читао приручнике за заводнике, форе се убајатиле.) Ма да, не могу да намажем сопствена леђа, но ћу неком непознатом љигавцу дати да на њих спусти своје грозне ручерде! Хм... 

Кад сам се окренула... зажалио је што није на другом крају Црногорског приморја (и задуго му је, сигурна сам, било пољуљано самопоуздање) и што је уопште наумио сабајле у лов на гуске, а налетео на седмоглаву аждају. Само попреки поглед (од кога је задрхтало срце у "јунака") и оштар одричан одговор (и да сам беспомоћна, а нисам од те сорте, оон ће да ми помаже!). Није се макао с места неколико секунди (да ли што су му се ноге одсекле... или да сачува иоле преосталог достојанства), па се диже, покупи прње и нестаде без трага. МЕНИ треба помоћ! Њему сад гомила психијатара неће помоћи да поврати веру у себе (а помислите како је то кобно за локалног ловца на усамљене туристкиње, од којих су неке гадно и злослутно намргођене, па их се боље клонити).

Пуче "јелек", пуче брука... ал' замало

Једне године стрина ми за море иштрикала црвени (некад је та боја била на престолу, док је зелена није свргнула) памучни брусхалтер: само троуглићи и две таанке врпце (по мојој жељи, иако су ме сви упозоравали на могући инцидент: где је танко - ту се кида), да их свежем око врата и на леђима.  /Чудила се, додуше, старија и патријархално васпитана, жена шта ћу и како ћу с тим комадићима, али ја запела: тако ил' никако, набавила јој часопис да види модел, и она, шта ће (вежи коња где ти газдарица каже, па ако се отргне... биће нудисткиња ), латила се посла, па шта ми бог да./ 
Сестра, која је такође сматрала да је врпца одвише танка и несигурна, злурадо се исцери (вероватно и зато што она није могла с нама да путује) : дабогда ти пукао на плажи! 

/Обе сестре ме, иначе, редовно критикују (биће зато што ми завиде) због лагоднијег (читај: оскуднијег) одевања преко лета. Поред тога што им недостаје храбрости да следе мој пример (и мајке су, па им не приличи, сматра провинција), другачије су и грађене те поменути одевни предмет на њима не би стајао исто (НИЈЕ увек боље кад прелива), а вероватно ни дуго: у једном моменту засигурно би  плажом (или двориштем), против своје воље, прошетале у топлесу./
И знате шта се десило? Једног дана опружила се  ја под боровима, пустила мозак на отаву, и не слутим зло... А зет ми за леђима (тако му бејах окренута) нешто приповеда, па се ја окренух да одговорим. Окренух се... нагло... и пуче (чврсто затегнут и свезан) канап (срећом не и брука)! Сва срећа да се нисам нашла у стојећем или седећем положају. Овако сам могла да извадим ствар (из троуглића). Пријатеља који је с нама летовао, а затекао се на месту "несреће", замолих да ми, с леђа, придржи ћоше троугла, док ја спреда, држећи други крај напоузданог одевног предмета,  мајицу (нисам луда ја што последњих година на плажу увек у торби носим гомилу разноврсне одеће: воља ми кратка сукња, воља дугачка, имам и мараму и хаљину... каквих хоћеш димензија и боја) преко главе намакнем (па да сакријем ретко благо, да га погледима не опустоше случајни посматрачи). Он као придржа, овлаш и окрећући главу устрану. Беше му непријатно; мени није... јер да ме  неко видео спреда, било би још непријатније (мени; њима напротив - тад је и имало ШТА да се види, беше више масних наслага). 
Сестра ми нема ни метлу ни бубуљичаву носину, ал', како се испоставило, гадна је вештица; није се њена клетва случајно обистинила - ко вила се чини, ал' зна гадне чини!

Kupuj na brzinu -- kaj se natenane

Kad su sestra i zet u prodavnici nameštaja birali bračni krevet (a i mnogo puta pre i posle toga), ja sam im bila od ključne važnosti u donošenju odluke. Ako se drugo i može proceniti odoka, krevet, bogami, ne može. Na svaki sam legla: ne volim (i neću) da kupujem mačku u džaku... a i dobro mi došlo, posle višesatnog obilaženja radnji, da odmorim noge. Oni zalaze i tamo i ovamo, gledaju i stolove i ormare... a ja se uhvatila kreveta ko pijan plota: samo vrebam priliku da se na neki bacim (ne bejah pijana, ali umorna - noge me nisu držale i prijaše mi da prilegnem koji tren). Sestra i zet mi pokazuju komode, stolice... a ja ne dižem oči (ni zadnjicu) s kreveta (sem da se prebacim u drugi). Gledaju me ljudi ko da igra mečka (a ja se izvrnula ko pola konja - kakva animalna zabuna). Ama, ljudi, zar vi ne marite kakav će vam dušek biti, treba kičma da vam strada! Mene neće prevariti: osetiću ja i ono zrno graška! Sve mora da bude potaman, ništa ne sme da žulja! (Možda mi  na prvom mestu i nije bila dobrobit sestre i zeta, već moja lična, jer sam znala da će biti noći koje ću i sama u tom krevetu prespavati, pa što da se tumbam i patim.) U krevetu svako treba da spava slatko kao beba (al',  kom je volja, ima prava i kao zaklan da spava)!Kupuj na brzinu - kaj se natenane! Il' povedi svastiku da krevetu traži mane!

Uljez u mom krevetu

Ne valja kad si sam(ac). Ako zanemarimo sve drugo, kad god negde odemo, zapadne mi neki pomoćni ležaj, recimo u dnevnoj sobi ili čak kuhinji (a ljaubavni parovi uživaju u luksuzu). Sem toga, kad si sam(a), svaka budala misli da joj je tvoj krevet (ne mari ako je i pomoćni) dostupan i da može u njega da uskoči kad mu volja.

Jedne godine kad bejasmo na letovanju primetim ja s večeri nekog ljigavog gmizavca (kojem ne možeš noge izbrojati) i odreagujem pribrano: vrišteći. On, pola u panici zbog moje "očaranosti" njegovom naočitošću, pola što ga je sestra, priskočivši mi u pomoć, nečim tresnula, dade se u beg (a znate kako brzo trče sve te grozne nožurde) i nestade za tren pod krevetom. Ja tu neću prenoćiti ni za živu glavu! Zar ćete da vam "držim sveću" u tim vašim bračnim odajama?! 

Dvočlana interventna ekipa (moja dva zeta) hitno je dovučena sa terase kako bi otkrila i deportovala uljeza. Odignu jednu stranu kreveta, a na podu od insekta ni traga (kao da je u zemlju propao)... Hmm... Vidi, vidi lukavog čudovišta: uhvatilo se grčevito za dno kreveta (ako ga na to nije nagnao strah za vlastiti život, mnogo mu je stalo da mi se uvuče u postelju; bože, pa nisam Monika Beluči)!
Taj drski napad na moju ličnost ja bih mu, možda, i oprostila (interventna bi ga za to i častila), ali zetovi nisu hteli da mu oproste prekinutu partiju karata: platio je glavom (i svim svojim nogama) tu svoju "životinjsku" strast (da mi u krevet nije uskočio, i danas bi možda još živ bio). Ako ne spavam s dvonožnim božanstvom u ljudskom obliku (ma ima, bre, ima), ne treba mi "stonogato" čudovište!

Нема фрајера (мужа) без бидермајера

Некад сам имала обичај да хватам зјала, и то је једини лов којим сам се бавила. Бидермајер (а следствено томе ни муж) никада није био трофеј за којим сам жудела (што се из (не)приложеног (мужа) да видети). Ипак, из учтивости, кад (због мањка потенцијалних удавача) инсистирају, каткад само, придружим се гомили девојака пред црквом... Станем, скрштених руку, у последње редове (ја сам ту само статиста), да сцена изгледа уверљивије, а "победа", због привидне велике заинтересованости, тешко извојевана. Истински пасионирани ловци стоје у првим редовима (на штиклама од најмање десет центиметара и у сукњама од једва двадесет пет), скачу без помагала као Драгутин Топић с мотком... и имају у просеку шеснаест година. Него шта, на време се почиње: шансе су много веће док их не ухвати ишијас или реума!

Кад треба да устанем рано, могу (и треба) и да легнем исто тако, на време, али ока нећу склопити (у најбољем случају одспаваћу три-четири сата). Ноћас се у свим тим мукама с чврстом несаницом родила и једна лепа идеја. Као гром из ведра неба паде ми на ум једна симпатична тканина, сиве основе, с већим белим и мањим црвеним кружићима, што ко зна колико година већ чами у регалу. (Кад год наиђем на неко занимљиво парче, ја купим и оставим - не иште ми хлеба. Све то чека и дочека својих пет минута и дође ми као кец на десет. Моје сестре сваки пут незаинтересовано примете: опет си купила те крпе - због чега им не замерам (иако се у том изразу и њиховом гласу и погледу осећа презир), јер немају такву креативну машту као ја да место крпа виде готове и заносне одевне предмете.) И паде ми, без по муке, на исти тај (невелики) ум да од тога сашијем комбинезон (изједна шалваре и топић или тако нешто, отворених леђа). Сад сам спровела и други корак: увијала се у тај материјал (крпу, ако неко пита моје сестре)  и пред огледалом, да бар донекле предвидим како ће то све да изгледа (кад прође кроз веште руке моје кројачице). Дакле, умотам се и горе држим прстима и притежем где бих да ми буде уже, уз тело, а доле отпозади око колена на једној нози закачим платно зеленом, а на другој љубичастом шналом за косу. И то већ изгледа врррло симпатично (додуше, оно што ја замислим можда неће бити сасвим изводљиво - ја умем само лепо да сањам, али кројачица и ја увек заједно нађемо неко компромисно и оригинално решење). Пошто сам навикла да ми одећа буде једнобојна, и тек у последње време мало мењам стил (тачније обогаћујем), још се нисам навикла: некако ми мало црвеног међу сивим и белим. Хм, ту ће требати неких модних детаља. Да видим како ће то изгледати са црвеном ешарпом. Окретох се да узмем, али ко сад да се пење и дохвата кутију (у којој су ми мараме и шалови) с ормара. Са табуреа дограбих црвене грилонке, јутрос скинуте, и обмотах око врата. Ммм, ово ми се веома допада. Још кад обујем црвене сандалице, нећу ја имати никакву замерку (а за друге баш ме брига).

Умиљато јагње

Кад сам се већ нашла напољу (а сунце ме пригрлило), помазих мало Васу и све мачке што се око мене окупише (сви створови жељни су нежности као озебао сунца), онако ђутуре, пружајући руке на све стране, па ко се колико овајдио. Онда прескочих жицу да на ливади упознам најмлађе јагње (родило се пре три дана, а још га нисам видела - од ове ненадане зиме нисам смела нос из куће да помолим). И баш оно, новорођенче, прилегло на влажну земљу, склопило окице и снива под топлим сунчевим зрацима. Не смеш да лежиш на хладној земљи, дижи се - полутепаво, полупретећи обратих му се ја још издалека. А она (та шарена малена овчица) скочи и просто улете у моје наручје. Ооо, ово ли је једно од оне чувене пословичне сорте, што се из двају вимена млеком снабдева! Не смеш/да лежиш/на хладној/земљи,/ знаш ли?! Како ја при свакој акценатској целини спуштам и глас и у њу уперен кажипрст, тако она (као хипнотисана) својом главицом (ваљда следећи путању прста) клима. Разумела?! Опет клима. Е, тако, а сад трк код маме! (Којој год овци да приђеш - мама ти је; пословица каже да умиљато јагње две мајке сиса, али ти имаш и трећу на располагању - од вишка глава не боли, а стомак се ко буренце отегне.)

Ове птице горе су од метеоролога или временских презентера  (лажу чим зину): зацвркућу под прозором из петних жила, мислио би човек изгореће земља (и сунце, ко за инат, пригрејало, кроз прозор се чини да није зубато)! А кад изађеш, лед крцка под ногама. Ала бих се прешла да сам ставила рупичасту капицу и тањи шал; једном и мајка да ми да праву информацију (је ли хладно? богами јесте; дакле: дебела зелена капа и исто тако дебео и зелен шал).
Презентерке су иначе оне девојке на телевизији што вам са осмехом топло препоручују да се обучете исто тако и да обавезно понесете кишобран, па после скапате од врућине, а кишобран заборавите у првом ћошку у којем га спустите или га пак (не зна се шта је горе) сувог сувцитог вуцарате читав дан (ко да вам је мало друге муке) јер од кише ни трага ни гласа (неколико потоњих и наредних недеља). /Ја лично, без обзира на прогнозу, кишобран готово никад не носим, јер знам: испустим ли га на трен из руке - кући га нећу вратити (да ми је глава на копчање, тек тад не бих знала где ми је)./ Или пак наговештавају топло и суво време, иако се кроз прозор (иза њихових леђа) јасно види да киша пљушти ко из кабла, а небо се натуштило ко да ће четрдесет дана лити. 

Кад год сам их послушала (исто као и своју мајку - сем јутрос: и ћорава кока убоде неко зрно), обукла сам се погрешно: или цео дан дрхћем од хладноће или ме облива тешки зној. Истина, више ме пута обманула мајка (ко ће кога ако не свој свога) јер чешће њу питам (ипак боље познаје временске услове у нашем дворишту и околини). Она устане пре мене, пре мене изађе напоље (да нахрани животињско царство), па пре мене и осети спољашњу температуру на својој кожи. Ја испрва неко време шетам по кући у пиџами или хулахопкама, увек у дилеми како да се обучем. И онда увек њу питам: да обучем дуге или кратке рукаве, дебеле или тање чарапе, зимску или јесењу јакну... Њено мишљење могло би ми бити од велике помоћи, само ако поступим обрнуто од онога што ми она саветује (е, субјективан осећај је веома битан и други му човек не може сасвим веровати: та жена и у јануару зна да изађе напоље у кратким рукавима, њој је вазда вруће, а мени зими вазда зима - очито су нам термометри различито баждарени). Како после, вративши се кући, редовно гунђам што ме преварила, следећи пут кад је упитам за мишљење о временској ситуацији, она се обрецне: изађи на терасу, па види сама. И тако и радим: постојим мало на тераси, осмотрим около, извирим преко ограде, некад се спустим и низ степенице, па и до саме капије... Па ипак не могу да се поуздам у утисак који стекнем: ћудљиво је време (можда ми се пред кућом смеши, а кад зађем иза ћошка - искезиће зубе)! Једино правило које може бити од помоћи јесте оно којем ме је научила баба: лети се обуци (или беше: лети понеси - џемпер, јакну...), зими како хоћеш!

Како крочих јутрос у кухињу (још ни очи нисам како треба отворила), мајка ме, индиректно, обавести да спадам у подложне можданом удару (сабајле слушала неке лекаре на телевизији). Каже, мождани удар добијају они који имају висок притисак, који "излазе напоље" (док температура варира по десетину степени) и који "седе за компјутером" (нема проблема, лећи ћу, а могу и да клекнем). Поенту је оставила за крај. Ма немој, а од масне хране, јок (само ти запржавај, саамо запржавај; и нема гибанице док се маст низ руке у гаће не слије)?! Вала нек ме дрмне, да ми реши све проблеме! (Жив човек има гомилу мука (с компјутером); мртав само једну - што су му све муке ускраћене!)

Баба Марта

У кући нестало дрва па морадох на терасу да изађем... у хулахопкама и мајици (рекох, зачас ћу ја). И сад ако ме не дрмне нека прехлада, не знам кад ће (целе зиме сам јој одолевала, зачудо беше ми јак имунитет). Погледам около, а нигде не видим канту. Јаоо, препадох се (и разбеснeх), мајка ми није донела дрва из подрума (зар ја сад да силазим по овом кијамету?). Срећом, одмах потом спазим канте прекривене једним џаком, од снега да их штити. Ух, поскочих од среће. Не пада ми на памет да излазим напоље (сем колико да с улазних врата шчепам канту с дрвима) док се пас у дворишту не опружи, колико је дуг. Две су бабе којима бих се обрадовала и у сусрет им потрчала; Баба Марта није међу њима!

Једна телевизијска личност дичи се што већ осам година има исту килажу. Због тога јој се друге сличне (телесним опседнуте) жене јавно неизмерно диве (тобоже; тако кажу, али ја им не верујем: а где може бити да жена жени не завиди... иако ми у овом случају није јасно на чему), а она расте ко квасац (фигуративно расте, таман посла да на ваги спази који грам више – нервни слом би добила). Не разумем такве жене, што претеран значај придају споредним стварима. Да, треба се хранити здраво и умерено, али не треба ни у чему претеривати. То мора да је страшна мука: пре него у тањир стављати све на кантар, у сваком тренутку пазити шта једеш и лупати себе по прстима ако за нечим сласним посегнеш. Мени се чини да су жене које у ресторану искључиво наручују само салату (дакле, оне што су опседнуте својом тежином и жудњом за савршенством, које није могуће досегнути) јако досадне и незанимљиве и ван ресторана (у ком натенане грицкају своје сирово поврће, а бале им цуре док чежњиво вире у суседну порцију). Бојим се да то мукотрпно уздржавање и одржавање виткости не гарантује срећу, па ни љубав. Можда је затегнута и има мањак масти, али, ако мене неко пита, фали јој (тој водитељки) и женствености и тајанствености, грациозности, префињености... И не знам колико да буде згодно и замамно тело, џаба ако је жена (било која) недовољно интелигентна и духовита (макар и савршено, тело без духа нема много чари). Ја немам осам година исту тежину (случајно и срећом имам много мање). Али ни са једном се („згодном“) женом не бих мењала ни за шта на свету. Нека мени сала, не морам да будем савршена. Упркос свему, знам да сам (са свим слабостима) некима заносна, али и то ми је превише: довољно је да заносна будем (као што јесам) - Једноме.

Да бих утврдила материјално стање својих предака није ми нужно њихово сведочење (ионако мртва уста не говоре) нити увид у банковне рачуне (силне је краве и крмаче појела инфлација... кад је ђаво навео сељака да сламарицу замени банком)); довољно је да "видим" колико су пута кумовали (крштавали и венчавали). Ниједном (док има оних што кумствима броја, па, из претходног разлога, ни кумићима имена не знају, иако су их лично надевали)! Дакле, пас није имао за шта да их уједе (а није имао ни разлога, сродили су се живећи скупа пасјим животом)!

За кумове су најчешће (нимало случајно, а захваљујући томе што "кумство се не одбија")) бирани добростојећи домаћини, с бројним њивама и сточним грлима, дубока џепа или дебела новчаника. Тај има пара ко шаше и богато ће даривати дете наше! Па замислите на венчању кад подвикну: куме, изгоре ти кеса (кеса је, као што већ рекох, предмет већег интересовања но њен власник)! То би каквог гољу довело у грдну невољу; једино ако ће да се прави невешт и појури по ватрогасце.

Право да вам кажем, и није ми жао: шта ће ми кумови који ме због новца (не) поштују и (не) цене!

Што су ове агенције за чување деце постале озбиљне. Вала су баш захтевни, само што не траже да их родиш (ух, добро је, јер тренутно немам времена, а имам и друге планове и обавезе). Девојачко презиме? Па шта ако га носим и сад, шта ако се нисам удала? Да ли сте удати? Опет они! Ви то мене малоо... ?!

Имате ли искуства с децом? Да ли имате деце? Немам, сиротица, ниједно из властите материце. Кад почиње да седи, кад почиње да хода, кад ово, кад оно? Па то све могу да „покупим“ за минут на гуглу; у чему је поента?! Објасните у кратким цртама начин купања новорођенчета и на шта треба обратити посебну пажњу. (Е, неће мајка сигурно на посао пре него што беби отпадне пупак! Али можда је и нека ленчуга, покондирена тиква... што и мајчинске обавезе хоће на другог да свали.) Посебно треба обратити пажњу на међуножје: те бебе  знају да се незгодно попишке кад се уопште не надаш!

Да ли говорите неким страним језиком? Изгледа да говорим турски: шта год да кажем –  нико ме  не разуме!

Објасните како се правилно држи новорођенче? Ако је неко хистерично – на сигурном одстојању. Касније, кад поодрасте – на кратком повоцу! Колико деце бисте чували? Колико 'оћеш; питање је колико бих САчувала. Колику плату очекујете? Знам да је трик-питање (ух, кад бих вам рекла колико би ваљало!). Ако кажеш мало, можда те и не плате више: скромно чељаде, што ми да се мешамо кад њој више не треба! Ако кажеш много, елиминисаће те можда јер си нескромна и кочоперна (и јефтиније радне снаге има кол'ко хоћеш). Ако кажеш (истину) – кајаћеш се, ако не кажеш – кајаћеш се!

Ја све у животу покушавам да радим као што пеглам. Кад пеглам, моје сестре се подругљиво цере, одмахујући главом у неверици, а често ми и отму пеглу из руку (па пређу њоме, нервозно и хитро, који пут по одећи, не марећи што не остане посвуда једнако и савршено исправљена). Ја једно пеглам, а друго се гужва, ја пеглам то друго, а гужва се треће, док пеглам треће, изгужвам прво, а пеглајући опет прво, поново изгужвам друго... И тако унедоглед: пеглање је за мене зачарани (и зажарени - некад се и опечем) круг (пакла): пеглам и пеглам, а кад погледам - с места се нисам помакла (увек има неких набора и превоја)!

Сестра и ја данас у једној радњи сретосмо рођаку. Изљубисмо се, упитасмо за јуначко здравље, и тако. Где су вам деца, излете снајки махинално. Моје је у вртићу, одговори сестра. Пошто је питање постављено у другом лицу множине, и сама се осетих обавезном да одговорим (да будем искрена, не одолех да присутне насмејем - мора да сам у прошлом животу била кловн). Мојаа... (поћутах мало, као да се присетим) у јајној ћелији!

Чекајући партнера за лего коцкице

Размишљам данас (баш бејах у продавници метражне робе, која је једно од мојих омиљених места, и замишљах своје нове креације): кад бих ја имала дете, како би оно, "јадно", у вртићу штрчало (и споља и изнутра)! /Свашта ћу да направим за бебу, само док њу неко (мислим, не неко, тачно се зна коме та част и дужност припада) направи мени./ Ал' би бар било борбено (надам се да би повукло на оца, како планирам) и много брже (од мене) схватило како је добро бити другачији, чак и ако то значи да си сам, у свом ћошку (једном ће се појавити неко ко ће разумети зашто си лего коцкице ређао баш тако и наставиће, ћутке, да их ређа баш онако како си ти желео). 

Али ЈА нисам спремна

Кад моја средња сестра беше у поодмаклој (првој, а богами и другој) трудноћи, десило се неколико пута да се рођаке и комшинице интересују: јеси спремна? /Смешне жене; ко њу пита? Кад ти дође стани-пани, де чикам те одустани!/ Јесам, одговара сестра мирно и немарно, не престјући да лакира нокте (иако беше већ готово пет до дванаест, мислим у њеном стомаку). Али ЈА нисам, добацих панично и помало театрално, да ме озбиљно схвате (ко да МЕНЕ неко пита и ко да би имало вајде: дете се, САМО фигуративно, туче док не разбије крчаг), фиктивно се држећи за главу (коју још и данас држим... не само што се одговор није променио, већ што су се та деца, упркос мојој неспремности, намножила, па ми се често на ту исту главу пењу... а и чупају ме, брате) и не престајући да грицкам нокте, са којих је већ допола спао лак. Ко сад да их лакира пред порођај (ко год мисли да је рађање мачји кашаљ, лук и вода... тај никад тетка није био)! 

Не знам шта наука каже о (не)појављивању нагих родитеља пред децом. Распитаћу се, сигурно, кад будем том славом овенчана (а бојим се да ни прављењу детета нећу приступити без претходног подробног проучавања литературе, претраживања по интернету... нећу негде да забрљам); не желим да поступим на њихову штету. Ако морам да по кући шетам голишава и да се правим како сам сасвим опуштена, како ми је то најнормалније на свету – глумићу (само мало да дотерам линију), даћу све од себе (и са себе) не би ли ми дечица израсла здрава „у главу“.                                                           

Знам и да неким женама није проблем да се пред сродницима, сестрама, другарицама свуку до голе коже. Сама нисам од оне сорте што воли да се пред ма ким појављује као од мајке рођена (а неугодно ми је и да друге такве гледам), ни допола, а поготово дибидус (тајанственост је ретка и баш стога цењена). Мада, морам признати, с годинама стеге су прилично попустиле (није баш здраво бити ни превише затворен и стидан), али више сам се нагледала породичне голотиње (кад ми се сестре породе, имају и већих и пречих мука од прикривања деколтеа; сем тога, ем сваки час морају да хране децу, ем треба то масирати - ма не маре жене где им је глава, а камоли с... трук), но што сам се сама излагала погледима (само ако у купаћем костиму незгодно прилегнем на бок или ме талас изненади). Баш зато сам интересантна Маши и она ме већ годинама упорно прогони, канећи да ме макар у купатилу затекне спуштених... пантлона). 
Елем, деси се и случајно да дете види одрасле разголићене (и сад дођосмо до анегдоте која је повод овом тексту; нисам планирала оволики ни овакав увод, али ко ме пита;)). А код одраслих је, из дечије перспективе, све предимензионирано и изазива чуђење. Предео препона особито је деци занимљив те као магнет привлачи њихове погледе и изазива вееелико изненађење. Та опседнутост оним што се помно крије (баш зато што се крије) и дечија природна радозналост родитеље (а и остале присутне) често доведе у непријатну ситуацију (ако су људи одвише крути и не посегну за смехом као излазом).

Кад је један од мојих сестрића (сада тинејџера) био мали (не старији од три године), десило се да је неким случајем бацио поглед на татино међуножје (што је на њега, разумљиво, деловало врло импресивно). И кад им касније ми, његове тетке ( а сестре његове мајке, и свастике његовог оца) одосмо у посету, Алекса нам у једном моменту (без икакве најаве и ничим изазван, само желећи да с нама подели своју спознају) начисто озбиљан, а истински задивљен, саопшти: знате како мој тата има велику пишу! Још нисмо стигли сви ни да се насмејемо (од изненађења; неумесно би било да се ми бавимо истинитошћу исказа), а он скочи и баци се на оца (који беше мирно седео на каучу, не слутећи икакву опасност; а срећом има брзе рефлексе): хоћете да видите?! /Код деце је показна метода незаобилазна; нема лажи, нема преваре: црно на бело (скидај одело)! /

Како (п)остати принцеза

Маша је из библиотеке узела књигу "Како постати принцеза "(или сличнога наслова)... /Боже што међу људима има дангуба и што писцима мањка инспирације! Коме још треба такво знање и шта би човек с тим принцезама - кад се не мажу на хлеб, појма немам!/ Не зна она да су те (праве правцате) принцезе као оно пиво што је краљ џунгле: или јеси или ниси!  Ако те мајка није родила, ту никакве магије не помажу! 
А не знам ни што девојчице толико жуде да буду принцезе (мени су оне прилично безвезе: уображене, умишљене, самољубиве, охоле и праве се да су савршене). Добро, јесте, и ја сам нека принцеза, али сасвим посебног соја (наопака скроз).

И чини ми се да те принцезе ноћу не погужвају постељину, не задиже им се спаваћица, свака нога, свака рука, сваки чуперак осване на месту на ком је заноћио, лежу и буде се насмејане... А где то има (сем у бајкама)?! Ја се пробудим сва изломљена (као она моја сродница, којој је и кроз сијасет душека зрно грашка грдне модрице начинило и сан одагнало), рашчупана (и још ујутру некад заборавим да се очешљам), крмељива (замислите, па то једној принцези нити сме нити може да се догоди), а каткад и зловољна.
Не знам зашто цртаћи, бајке и неке баке захтевају од девојчица да буду принцезе. Али знам да су девојчицама оне дууге и широке балске хаљине неодољиве (и мени су, морам признати, нарочито оне деколтиране, само да нису китњасте). Те принцезе стално иду на неке балове (док на једном не изгубе стаклену ципелицу и онда могу да се опросте од лагодног девојачког живота).  И плешу тако заносно (док принчеви, гледајући из прикрајка, заљубљено уздишу, толико да зидови балске дворане повуку влагу), уз класичну музику (е, ето неке користи од тих модерних цртаћа: Маша препознаје и воли, рецимо, Моцартову Малу ноћну музику). 
Елем, пошто ме сестричина принудила да читам тај "приручник", и ја сам нехотице открила неколико тајни. Рецимо, да бисте постали принцеза, сваке вечери пре спавања треба да прођете четком кроз косу стотину пута (леле, па то не би прошло без упале мишића, кад би се чешљале саме), од чега ће вам коса бити сјајнија (а мени би опале и ове три длаке). Пошто је Маша на све моје примедбе да треба да једе остајала глува (и захтевала да читам још), досетих се како да је притерам за астал. Тобоже сам наставила да читам савете из књиге. Обавезно једите црвену (парадајз) супу, да вам образи буду румени. Маша на то поћута минут-два (колико сам ћутала и ја, ишчекујући њену реакцију), па примети: ти си то измислила. Нисам, нисам, где бих ја то. Хајдемо брзо у кухињу да једемо (уверена бејах да је мајка за ручак спремила баш супу од које ћемо се заруменети, а и најести као прасићи). Маша сва радосна, смеши се и врти на столици, ишчекује, а кад ја отклопих лонац - супа жута! Хм, шта је - ту је, сналази се како знаш. Како Маша спази супу у тањиру, осмех јој се следи и заусти: али то... Баба је скувала жуту супу, да нам се очи сјаје као звездице (сутра ће црвену), ућутках је и умирих ја (улетевши јој у реч, што она иначе не подноси и не допушта). Ух, добро сам се досетила! И Маша и ја покусале смо зачас и са задовољством супицу од чега су њој и наредног дана очи биле сјајне (кад вам кажем, верујте ми на реч - ни увече светла нисмо палили). 
Да принцеза не буде бледа као крпа - на трпези мора да је чека супа, од парадајза црвена - да принцеза буде "сељачки" румена. Да јој очи као звезде с неба сјаје - жута јој се супа, кокошија, даје! Па кад откуд какав принц наочит бане - не падне ли с коња, има срце да му стане (од образа као парадајз румених и очију звезданих и снених)!

Моја најмлађа сестра и ја изгледа имамо породични смисао и за "поган" хумор (има и ова средња, но се прави, нарочито кад је она тема ненадане пошалице). Тобоже наивна сестра данас рече: гле колико се концерата рекламира, а ми ни на један не идемо. Тозовац, Аца Лукас, Аца Пејовић, не знам ти још ко (нисам пажљиво слушала ни рекламе ни њено набрајање). А на чији би ти ишла, упитах. На било чији, ко из топа ће она (ваљда јој је досадило да седи међу четири зида). Најмлађа сестра и ја у исти трен, погледавши се, прснусмо у смех, и она још додаде: немој само на Тозовчев (а ја не знам, можда би јој то, у сваком случају, био бољи избор него Аца Лукас). Трећа сестра само одмахну главом. А јесте проста фора, признајем. Као кад неко каже молим (па га... ни кривог ни дужног, само зато што је учтив), или осам (па се сви исцере и замисле да је "превозно средство" њихово лично), или седам (па га брижно упозоре да пази на шта, а не мисле на ладан бетон). Али нисмо криве што смо слабе на асоцијације, а машта нам бујна. Увек се најпре погледамо, па се после кратке паузе (уздржавајуће, у којој се проверава је ли и она друга исто "чула") закикоћемо, ако се не насмејемо грохотом, у исти мах и у један глас. А нисмо ми криве што свака реч има реп. Ни њен муж (којем често на тај реп станемо) никако да схвати (шта је смешно, нарочито кад се смејемо на његов рачун) и не престаје да врти главом: "нисте ви нормалне"!

Жене на леђима и лавови у заседи

У данашњем Куриру прочитала сам текст који ме, упркос трагичним елементима, добро забавио (скоро се нисам тако од срца насмејала... туђој несрећи, боже ми опрости). И одмах сам помислила: ето ми занимљиве теме! Но, сестра је тај свој примерак однела, а мени дуго да чекам док тата стигне с посла (сврбе ме прсти, смејуље се усне, седим ко на иглама). Реших да потражим на интернету. И гледам, не знам у коју би се рубрику то могло сместити: може да буде Црна хроника (смрти је тамо место), али може и Забава (мени је баш било забавно... и протагонистима, верујем, бар неко време... антагонисту - да не причам), а може и Секс (свеједно је ли дошло до коитуса или се, непланирано и присилно, завршило предигром). Коначно некако спазих, и то баш у последњој рубрици (оно јесте, и кад умреш - баш је јебено): секс све друго гура у запећак. Мало ме нервира што у електронском и штампаном издању не пише исто, али овде је било неких нових, занимљивих и инспиративних података.
Елем, негде у Зимбабвеу један пар, рибар и продавачица (по једној верзији вереници, што и није од нарочитог значаја за поенту), водили су љубав, по обичају  у жбуњу (накрај села и надомак шуме).  Ако код куће не имадоше кеве, којима су вазда начуљене уши, ваљда су желели да освеже своју везу: једном и сто и веш-машина постану сувише конвенционални (али егзибиционизам може скупо да кошта). /Претпостављам да жбуње није било трновито, али је мушкарац прошао као бос по трњу - имао је среће (жена је, добрим делом, прошла кроз један систем за варење)./ Док бејаху у тренутку заноса, пришуњао им се лав и зарежао по једној верзији, а заурлао по другој, мени вероватнијој, те наскочио на истурена леђа, што се пару, нарочито момку, изгледа, није допало (можда га узбуђује секс на јавном месту, али тројка му очито није по вољи). "Младић, који није идентификован, успео је го да побегне када их је лав заскочио." (Да сам ја девојчин отац или брат, прво бих га идентификовала, па му променила лични опис, да ни рођена мајка не може више да га идентификује!/ Јуначки се понео, а и ноге су га послужиле! /Па после ви, жене, практикујте мисионарску позу! Памет у главу: може, може, али ВИ горе, или нека секс окачи мачку (или лаву, ако сме) о реп (да не стављате ви главу у торбу)!/ "Са удаљености је (јуначки) гледао како лав напада његову девојку." Јасно ми је да није могао обуздати заштитнички нагон. /Нису луде богомољке!/ Девојку је лав, разуме се, растргао (шта би друго, није перверзњак да га занима секс с људима). Па добро, кад већ једном мора да се умре, нека буде слатко (али лав је испао прави гад: бар да је сачекао оргазам, него зарежао пре времена)! У једној од верзија каже се да је "звер напала девојку док је уживала " (девојка? звер? свак је уживао на свој начин, а лав се и облизивао) "у романтичном тренутку са својим партнером у ЖБУЊУ" (и с ногама увис - ах, каквa романтика)! Чекај, није ми баш најјасније: звер ју је напала или је побегла (да сачува своје дупе, и све ресто)?! И изем ти романтику (кад си на леђима, а наиђе лав)! 
Читајући данас, најпре сам се насмејала на почетку, не сећам се због чега. Ваљда ми је слика два голаћа усред "акције" и усред жбуња, док им се лав прикрада и "трља шапе", била, упркос свему, врло комична. Потом се поново зацереках, па и наставак прочитах сестри (која у том тренутку бејаше заокупљена Машом и отуда раштрканих мисли): "Преплашени љубавник успео је да се домогне оближњег пута, где су га најпре возачи игнорисали" (какве млакоње; да беше у Србији, исти би зинули у њега, трубили, цркавали од смеха и обавезно све забележили фото-апаратом, па брже-боље окачили на Јутјуб) "јер је на себи имао само кондом" (а не знам и ко би нормалан у ауто пустио непознатог човека са "запетом пушком"). /Страх је, срећом, моћан афродизијак: да је узбуђење спласнуло, остао би го голцат (и то мало би му спало). Тај што му је напокон стао мора да је био из Јазaса!/  Ко, ЛАВ, упита она (у неверици). Побогу, жено, засмејах се још више ја, лав је дошао да их једе, а не да их...

"Становници сада живе у страху од лава, који још увек шета слободно и вреба нову жртву." /А потенцијалне жртве знају за јадац - све апстинирају или се држе старог доброг шкрипавог кревета. Е лаве, што си јео - јео си; сад имаш да спаднеш с ногу ил' ћеш да промениш јеловник и деГустираш људско месо с мањком окситоцина./ Мени је логичније да жене живе у страху од мушкараца. Нарочито пошто сам прочитала и да се у Танзанији 2002. године догодио идентичан случај: лав је напао пар док су упражњавали секс (ти лавови су припадници неке секте гарант - не дају да се људи паре); девојку је појео (наравно, кад су се над њом измакла леђа каваљера), а шта је било с мушкарчином - погађате!  Жене, срећан вам Осми март (ако га славите у жбуну, пазите: никако на леђима)!

Краљица кака

Кад Маша пишки или каки, најчешће инсистира да је обрише и наново обуче њена мама. На томе сам јој захвална, јер мене (на коју би сестра радо пребацила дужност) углавном мрзи да се дижем са столице, а мало сам и гадљива. Док је данас мама обављала поменуту операцију, Маша (очито задовољна њеним учинком) раздрагано изјави: ти би могла да будеш краљица каака, да бришеш гузе свима који каке (замислите тај ужас, џаба ти круна)! И одмах, не обазирући се на то што се мама опирала, приступи инаугурацији.

Није кум ала да поједе цело јаје

Једног је јутра мој тата видео да сам пет осмина куваног јајета појела, а три осмине (њему) оставила. И он је рекао, не верујући својим очима: сад видим на кога је Миа мрљава (ја уопште, ни по којим критеријумима, не спадам у ту категорију, он је у вееликој заблуди). Неколико дана потом, препричавајући комшиници "чудо невиђено" (да дете није појело ни једно цело јаје), још је театрално изјавио: ја кад бих јео као она, умро бих за годину дана (ее, не умире се од умерене исхране, не бој се; пре ћеш умрети од оне трдиционалне запршке с пола литра уља, па ће те домаћица носити на души). А не види кад се примакнем тацни с колачима - не могу ни руке ни уста да зауздам! Свакако сам могла да прогутам и те фамозне три осмине, али нерадо, и нисам хтела да се силим (кад бејах мала, баба би, како би ме приволела да олижем тањир, рекла: е, за толико не ваљаш; а нека, боље да не ваљам него да сам ДОБРА - на кило). Покушавам да слушам свој организам: једем колико сам гладна (сем кад су на столу слаткиши, с њима још нисам добила битку, и не знам да станем), што да се кљукам (имам ја резерви, ихахај, нећу да скапам).
Уосталом, кад је о јајету реч, мој скромни апетит благотворно ће деловати на кућне резерве (отац је превидео ту повољност). Откако је летос неки неидентификовани злочинац подавио све њене сроднице, кокошка, јединица (једина преживела, на коју се стога свалила читава производња), не може да подмири наше потребе (све и кад би три јајета на дан носила): како снесе, тако разбијамо у смесе (принцес-крофне, обичне крофне, пројаре...). А нећемо ми (сем ако баш морамо) она бледуњава, из утробе тренираних носиља (заточених и дебелих), што ждеру концентрате и којекакве прашкове за поспешивање носивости, не, нее. Ми хоћемо ова наша, зеленкасте љуске, и жутог (као смиље) жуманца. Хтели бисмо да купимо још коју домаћу коку, од те старе сорте, ненавучене на "стероиде" (што кљуцкају травицу, док их петао не потера по ливади), али нема нигде ни за лек (ко има - чува их ко очи у глави, не да ни за какве паре). Остаје нам једино да јој допустимо децу да излеже, иако ћемо се начекати док преузму посао. 

Чим сунце гране, ја почнем да сањам. Између осталог, одмах ми се по глави врзмају силне сукње и хаљине које мислим да сашијем (нажалост не лично, још не умем). Најпре се дуго увијам у разне крпе и окрећем пред огледалом, док не утврдим који ће модел од дате тканине бити најбољи. Онда то нацртам, па све однесем кројачици. (Па кад то обучем, ах, милина погледати!)

Данас ми паде на памет да бих од зеленог памука са наранџастим цветићима могла испасти слатка кратка сукњица. Онда узех сукњу коју већ имам, да премерим дужину, да упоредим, да видим да ли остаје материјала и за кратку хаљину (их, похлепна сам, чудо једно). Прислоних сукњицу уза се па упитах Машу (једва јој одвратих поглед од монитора и неког Џонија Теста) да ли јој се допада. Она ме нерадо, тачније незаинтересовано, погледа, нерадо одговори, потврдно... али се окрете за мном и кад се вратих пред огледало. Даа, допада јој се, и више него што сам желела, и више него што је добро. Хоћу јааа, поче да кукумаче (куд је питах). Па немам овакву, Машо, сашићемо неку другу. Али Возе (тј. розе), пристаде она и умири се. Ископам ја одмах неку розе тканину (власништво њене мајке), покажем јој, али она заурла: хоћу истуу, хоћу и пВуугее! Па немам сад пруге, могу да потражим нешто слично и купим. Али хоћу оову, дограби она моју сукњу, моолим те, молим те, да буде моја! Велика ти је, моћи ћеш да је носиш кад порастеш (покушах да се одбраним). Направи ми, дај маказе, додаде. Аааа, таман посла; не могу ја да се одрекнем ниједног свог одевног предмета. У мом ормару џеџи одећа стара и по две деценије, и много шта ми добро дође за неку непоновљиву комбинацију. Пре ми око ископај, но да ми тражиш одећу! /Касније ми зет, шале ради, баци неко сукњиче, које, за несрећу, паде на врелу плотну (превише је завитлала каменорезачка мишица). Скочи ми истог трена притисак (а паде мрак на очи), па скочих да спасавам своју имовину. Јаоо, да је којим случајем прогорела, грдно бисмо заратили. Упрпио се био и он, не беше му свеједно док је мислио да је изазвао такву штету и моју љутњу. А после каже да му није јасно како је то моја сукња кад је Маши једва таман (преувеличава дакако, одмах "пустио језичину")./ Сасвим случајно набасала сам и на једну сестрину (подужу) жуту сукњу с карнерима. Прислоних и њу да видим шта би се могло учинити, сем да се местимично одшивени карнери пришију. Утом и Маша спази како је најнижи карнер широк и лепршав и заиска опет: нека таа буде моја, моолим те, молим те, молим тее! Али Машо, види колика је! Знам (сину ми), од ове ћемо сукње направити за мене једну кратку (боље ми стоји до пола бутина но испод колена) и за тебе, једну кратку, а широоку (кад се завртиш, да будеш ко балерина - девојчице се много пале на то). Она опет навали да одмах узмем маказе у руке и прекројим, као да сам чаробница (кад нисам шваља). Стрпи се, Машо, стрпи се. Једино се бојим да ће твоја мама (а власница сукње) стати на пут нашем креативном заносу. Па ако успе да изађе на крај с твојом дерњавом (не посустај и не одустај лако), остадосмо обе без сукања!

"Тренутак истине" једна је од најнеукуснијих и највулгарнијих ТВ емисија. Да занемаримо погубније последице (нарочито на ситну дечицу, што се вазда око телевизора врзмају), моја Маша је (док одрасли мисле да не обраћа пажњу) стекла утисак да има (и лако се може стећи) леба без мотике. Вечерас је чула како водитељка пита учесницу: "Да ли сте ви дошли да узмете новац или због истине (ко је још од истине вајду видео)?" И Маша, иако питање није било упућено њој, признаде: ја бих ишла тамо да узмем новац (па и ја бих, да могу да уђем, узмем и изађем). А тата, мама и њена тетка (тј. ја) били би јој, каже, пратња. /Јао, шта би све дечија уста рекла, леле, њима не треба полиграф! Они никад друго и не говоре до истину и само истину./ И каже: да купим мени хааљинее, и шеширее (иста тетка), и фулафопкее... (Ваљда би се и за тетку нашао који динар и шеширче.) Док ми је сестра малопре препричавала телефоном Машин план како да се преко ноћи (не мрднувши прстом, а уста ионако не затвара) обогати, моја сестричина је (озбиљна), добацивала (да нико не посумња у њену одлучност): ја хоћу стварно новац; ја немам новац, а тата има пууно (неправда па то ти је; а мислите, шта зна дете шта је моћ)! Још јој није јасно да тата за то мора дообро да се озноји (не зарађују сви извртањем прљавог веша пред сваког ко не затисне очи и уши, да не кажем нос).