Честицама прашине у мојој соби постало је тесно: од књига не можеш да прођеш! Пробудим се ујутру, протегнем, а брдо књига поспада с мене и разлети се куд која. Пробам да отворим очи, али капци ни да мрдну: навалила се на њих књига коју се склопила синоћ пошто сам заспала. Дигнем главу  (попадаше књиге што су ми се на главу попеле) да погледам кроз прозор: не видим га од књига (ионако су мени само књиге пред очима као Баји Патку долари)! Из сваког ћошка нека књига вири и цери се подругљиво (непрочитана, пржи ме на тихој ватри)! Књиге по ормарима, по столу, по поду, уредно спаковане или расуте (кад посрнем или ме изненаде - заборавим где су, па их нагазим), књиге под јастуцима (а јастука ихахај има), књиге под јорганом... Књиге под пазухом, књиге под ноктима (бар ћу њих да исечем после), књиге међу ногама, књиге ми на нос и уши изашле! Зевнем - а  књига ми испадне из уста (друга се заглавила међу зубима, требаће ми чачкалица - кад не знам да се духовна храна не конзумира као суво месо)! Књиге, књиге, стварате и разгоните бриге (и прашину, притерале сте је уза зид)!