Једна телевизијска личност дичи се што већ осам година има исту килажу. Због тога јој се друге сличне (телесним опседнуте) жене јавно неизмерно диве (тобоже; тако кажу, али ја им не верујем: а где може бити да жена жени не завиди... иако ми у овом случају није јасно на чему), а она расте ко квасац (фигуративно расте, таман посла да на ваги спази који грам више – нервни слом би добила). Не разумем такве жене, што претеран значај придају споредним стварима. Да, треба се хранити здраво и умерено, али не треба ни у чему претеривати. То мора да је страшна мука: пре него у тањир стављати све на кантар, у сваком тренутку пазити шта једеш и лупати себе по прстима ако за нечим сласним посегнеш. Мени се чини да су жене које у ресторану искључиво наручују само салату (дакле, оне што су опседнуте својом тежином и жудњом за савршенством, које није могуће досегнути) јако досадне и незанимљиве и ван ресторана (у ком натенане грицкају своје сирово поврће, а бале им цуре док чежњиво вире у суседну порцију). Бојим се да то мукотрпно уздржавање и одржавање виткости не гарантује срећу, па ни љубав. Можда је затегнута и има мањак масти, али, ако мене неко пита, фали јој (тој водитељки) и женствености и тајанствености, грациозности, префињености... И не знам колико да буде згодно и замамно тело, џаба ако је жена (било која) недовољно интелигентна и духовита (макар и савршено, тело без духа нема много чари). Ја немам осам година исту тежину (случајно и срећом имам много мање). Али ни са једном се („згодном“) женом не бих мењала ни за шта на свету. Нека мени сала, не морам да будем савршена. Упркос свему, знам да сам (са свим слабостима) некима заносна, али и то ми је превише: довољно је да заносна будем (као што јесам) - Једноме.