Обожавам трешње и вишње, али зазирем од црва. И зато сваку воћкицу најпре прстима одшкринем, завирим "кроз лупу", па тек онда, ако нема уљеза, то прогутам. Но, трешње и вишње најсласније су кад их у устима осетиш онако округле и једре, онако сочне, па ти међ језиком и непцима прсну и разлије се црвени сок. Усудим се зато каткад, кад једва заруде (рачунам, нису се још црви ушуњали... рачунам ја, али они не губе време). И деси се и тад да осетим црва како ми се кобеља на усни, као човек да се спасе из утробе кита. Ааа, отрчим до купатила, да га пљунем из све снаге (гадни црв!), не обазирући се на упозорење једне мудрице: неее, знаш пошто је кило црветине! Многи ми саветују да не проверавам садржај воћа (што не знаш, неће те ни болети); уосталом, кажу, имаш два у један - и воће и месо. Једеш и не мислиш (ал' не могу ја то)!
Ах, ти црви, искрсну где их уопште не очекујеш. Једанпут ме Огњен понуди лешник-карамелама. А мени било мало једна, узех и другу (читаву бих кесицу слистила, да је Огњен чврсто није стиснуо). Тек након што сам их халапљиво прогутала, нечије оштро око (јер ја и не гледам, само прождирем: слаткишима не налазим мане) утврдило је да су бомбоне црвљиве (побогу: да сам јуче умрла, не бих знала да је то могуће... али не бих ни појела те гадне створове... док би они мене једва дочекали).
Како је до тога дошло? Баба Милка је волела да "одлаже" грисине, бомбоне, банане, грожђе... по ормарима (остави, па их заборави). А Огњен је, из тог разлога, волео по ормарима да "претура". Само, каснио је неколико година (претпостављам, на основу даних, тј. прогутаних, чињеница). Но, злату ће се (увек) кујунџија нађе, а и карамелама алава уста (није морао Огњен дуго да трага, само прође испод липе, а ја седех под јеловином, докона).
Кад мало размислим, не би требало ја да се устежем и одбацујем тако олако црве с јеловника. Па, кроз известан број година, с њима ћу се, као Полоније, наћи "на вечери" (они ће да једу, а ја ћу да гледам (шта ме снашло)... и трпим; ни ситнијих створова, ни крупнијег залогаја... а ни да зуцну, ни да зареже... ни стомак да их заболи, да се преједу: све ћутећи до коске те поједу). Треба да их гризем немилице, као киселе краставчиће, на ситне комаде... јер ће они мени једном исто да ураде! Да их глођем, бесно и огорчено, у сласт, кад ми падну шака (трешања, вишања, јабука, крушака...), да их жваћем да све пуца, јер ћу и ја једном допасти њихова желуца. Данас се батргају они кроз мој систем за варење, сутра ћу се ја провући (једва, овако позамашна) кроз њихова црева (дабогда повратили, на нос вам изашла, подли месождери; као читав живот опседају воће, а само месо, па и људско, хоће). Појешћу вас све до једног, црви; трешње, ево, тек што нису: да видимо ко ће да извири први!
Нема коментара:
Постави коментар