Чим сунце гране, ја почнем да сањам. Између осталог, одмах ми се по глави врзмају силне сукње и хаљине које мислим да сашијем (нажалост не лично, још не умем). Најпре се дуго увијам у разне крпе и окрећем пред огледалом, док не утврдим који ће модел од дате тканине бити најбољи. Онда то нацртам, па све однесем кројачици. (Па кад то обучем, ах, милина погледати!)

Данас ми паде на памет да бих од зеленог памука са наранџастим цветићима могла испасти слатка кратка сукњица. Онда узех сукњу коју већ имам, да премерим дужину, да упоредим, да видим да ли остаје материјала и за кратку хаљину (их, похлепна сам, чудо једно). Прислоних сукњицу уза се па упитах Машу (једва јој одвратих поглед од монитора и неког Џонија Теста) да ли јој се допада. Она ме нерадо, тачније незаинтересовано, погледа, нерадо одговори, потврдно... али се окрете за мном и кад се вратих пред огледало. Даа, допада јој се, и више него што сам желела, и више него што је добро. Хоћу јааа, поче да кукумаче (куд је питах). Па немам овакву, Машо, сашићемо неку другу. Али Возе (тј. розе), пристаде она и умири се. Ископам ја одмах неку розе тканину (власништво њене мајке), покажем јој, али она заурла: хоћу истуу, хоћу и пВуугее! Па немам сад пруге, могу да потражим нешто слично и купим. Али хоћу оову, дограби она моју сукњу, моолим те, молим те, да буде моја! Велика ти је, моћи ћеш да је носиш кад порастеш (покушах да се одбраним). Направи ми, дај маказе, додаде. Аааа, таман посла; не могу ја да се одрекнем ниједног свог одевног предмета. У мом ормару џеџи одећа стара и по две деценије, и много шта ми добро дође за неку непоновљиву комбинацију. Пре ми око ископај, но да ми тражиш одећу! /Касније ми зет, шале ради, баци неко сукњиче, које, за несрећу, паде на врелу плотну (превише је завитлала каменорезачка мишица). Скочи ми истог трена притисак (а паде мрак на очи), па скочих да спасавам своју имовину. Јаоо, да је којим случајем прогорела, грдно бисмо заратили. Упрпио се био и он, не беше му свеједно док је мислио да је изазвао такву штету и моју љутњу. А после каже да му није јасно како је то моја сукња кад је Маши једва таман (преувеличава дакако, одмах "пустио језичину")./ Сасвим случајно набасала сам и на једну сестрину (подужу) жуту сукњу с карнерима. Прислоних и њу да видим шта би се могло учинити, сем да се местимично одшивени карнери пришију. Утом и Маша спази како је најнижи карнер широк и лепршав и заиска опет: нека таа буде моја, моолим те, молим те, молим тее! Али Машо, види колика је! Знам (сину ми), од ове ћемо сукње направити за мене једну кратку (боље ми стоји до пола бутина но испод колена) и за тебе, једну кратку, а широоку (кад се завртиш, да будеш ко балерина - девојчице се много пале на то). Она опет навали да одмах узмем маказе у руке и прекројим, као да сам чаробница (кад нисам шваља). Стрпи се, Машо, стрпи се. Једино се бојим да ће твоја мама (а власница сукње) стати на пут нашем креативном заносу. Па ако успе да изађе на крај с твојом дерњавом (не посустај и не одустај лако), остадосмо обе без сукања!