Неки у мојој породици немају длаке на језику (а језик им дугачак, по земљи се вуче... и лаје ли лаје, као куче). Неки не могу да поднесу кад им се макар једна (танка, најтања, мала, најмања) длачица, којим случајем, на језику нађе (а ничу где их не сејеш: у лепињама, у колачима, у тањирима - куварице би морале бити искључиво ћелаве и голобраде). Мој тата, рецимо, длаку не може да смисли, а има тако осетљиве рецепторе: длака не сме ни да привири, јер он одмах почне да рига, црева да поврати (сат времена не може да се поврати ни да престане да се гади).
Ал' поред оних који не трпе длаке на језику, има једна што за длаком вазда трага: их, не бисте веровали колико сам пута нашла длаку у јајету (још ни лупаном ни куваном, разуме се).
Нема коментара:
Постави коментар