Кад је једна сестра, пре две-три године, купила себи љубичасту сатенску сукњу, и ја сам је пробала и стајаше ми као саливена (у сваком случају беше сасвим удобна). А свииђа ми сее! /Иначе, то је мој омиљени и најповољнији начин обнављања гардеробе (ја ни по радњама базала ни новчаник отварала): сестре купе, а и мени паше; што је њихово - то је наше)!/
Ту лепу сукњу само је друга сестра обукла једном-двапут на неке породичне свечаности. И недавно је ја поново навучем (да извидим ситуацију), а нешто поуско у куковима, па се придиже, не стоји како би ваљало (и како је стајало). Хм, мислим ја, вага ми нешто прећуткује (да л' из милосрђа ил' из пакости пуке), камуфлира истину (и сало)! Вала сам се и разочарала и забринула ('бем ти сплачине, оне су за све криве... и добра крмача, што им не налази мане).
Тек данас ми, онако узгред, ова мршава помену како је сукњу одавно (чим јој је у руке пала) сузила, према својим потребама, тј. куковима (или пре - кукићима). Грдно сам се разочарала: ем сузила, ем ми крофну са пуно џема донела! Е, сестро, тако си подла?! Зар сад морам да бушим кашику (мада већа опасност од виљушке прети)?!
Једна сукња не иде на ове или оне чарапе, овакве или онакве ципеле, не слаже се уз сваку мајицу... али ова наша (породична) иде само на празан желудац!
Нема коментара:
Постави коментар