Dva dana mi u grlu stoji knedla.

Da je bar sa šljivama. ;)

Trapavi šećer

Navalila Maša da je smesta voze do prodavnice po snikers. Kako si se tako navukla na snikers (nema dana da ga ne jede), dobaci joj otac, ne pohitavši detetu želju da ispuni. Pao mi šećer, previjala se Maša u mukama. Kako ti tako pade šećer, ko tetki, ne propusti zet priliku da me bocne (lako je sprdati se s tuđom mukom). Istina, šećer mi je od onih trapavijih: često pada, ali u tom trenu beše sasvim stabilan. Ništa nije nagoveštavalo naglu promenu.

Međutim, pošto oni odoše kući, osetih kako mi šećer najednom drosnu na pod. Pao mi šećer, požalih se majci, trebalo je i meni da kupe čokoladicu. Pa jedi šećer, predloži mi ona (dobro ne reče da podignem s poda), ič se ne uznemirivši. A neću šećer, pala mi čokoladica, ispravih se. A kako mi prodavnica nije blizu, moram sad da smućkam voćni jogurt s višnjama.

Ne da ti niko neće reći hvala, misliće da si velika budala.

Krojim napolju neke šablone od kartona i trenutno od vetra nemam ljućeg neprijatelja (da mu sve po spisku).

Na jednoj proslavi mature pevalo se: Tri meetara somotaa, zar tee nije sramota (a što bi bilo?) što ti ljubiš mladog momkaa (a on se, siroče, sve nešto batrga i brani), matoraa devoojkaa (ko, bre, mator)?!" Jedna od novokomponovanih strofa u nedoličnom kontekstu predstavljala je i sveštena lica, od kojih jedno beše i među slavljenicima. Elem, pevač je tvrdio: "A i pop je živo bićee (što jes' -- jes'), pa volii pornićee..." Pop je, tobože, negodovao (kao ne gleda, greh je; decu je, sigurno, stekao volšebnim začećem). I "pripretio" pevaču: Sad ti pevaš meni, posle ću ja tebi! 

No pevač se ne dade prevariti (zna za jadac tj. da onaj kome pop peva ništa više ne čuje) i odbi ponudu: Samo ti nemoj da mi pevaš!

Kad moj tata naiđe, piljarice trljaju ruke: evo kome ćemo da uvalimo najdeblje i najmatorije krastavce.
Kad naiđem ja, one se snevesele: ova sama svojom rukom bira (a ni krastavac mator ne voli).

S drvećem je kao i s ljudima: ko što neki ljudi od mladosti sede, i drveće katkad žuti u proleće.

Kontrolori u noćnom autobusu prepričavaju anegdote s posla.
Jednome od njih putnik dao džokera, rekavši da džoker menja svaku kartu.

Zbog profesionalnog šminkanja namnožilo se lepotica na društvenim mrežama. Dajte te šminkere malo na biro, da i mi ružne, nenašminkane, dođemo do izražaja.

Danas smo bili u gostima. Kad majka spazi da Staša i Ignjat maze Džekija (s kojim smo se prethodno upoznali, a iz aviona se vidi koliko je, iako na lancu, miroljubiv), prestravi se: Ju, oni ga maze!
Šta ti je, ženo, podrugnuh se, ne maze zmiju već kuče.
Ne razumem otkud ljudima tolika fobija od pasa. A ljudi ne razumeju kako u meni i mojim sestrićima (što od mene uče) nema te fobije.

Tek što su malopre legli, a već oboje ustali. Pale se svetla, lupaju vrata od kupatila...

Ajd što im je, očito, slaba bešika, no i nesanica prste meša: opet upalili TV da mi zvrnda (baš kad sam pomislila da je krajne vreme da spavam).

Ne želim ni da se približim sedamdesetoj. A, kako me ovakvom stresu redovno izlažu, verovatno i neću.

Ja ne znam šta je ovo: svaka druga žena na Fejsu je mila ili draga. I jedne i druge, baš kao i one što ih oslovljavaju, u meni izazivaju jednaku žudnju za povraćanjem.

Staša je začas pojela svoj sladoled. A Maša jedva svoj otvorila (nešto zapelo), pa lagano gustira. 

Vdevši čitav sladoled, Staša (koja je "cadojedom" opsednuta) navali da i njoj da malo. A Maša se usteže i brani (rekoh da je Staša opsednuta sladoledom, nije joj verovati: malo može na veliko da izađe).
Kmeči mala sestra i trčkara za starijom, dok Maša iz sobe ne uteče. Isto se ponovi od kuhiinje natrag u sobu. Ali Staša se sad doseti, pa zatvori vrata, trijumfalno izjavivši: Cad ne modzes da pobegnes!

E, tako, ničija do zore nije gorela; što bi Maša sama sladoled pojela?!

Ignjat: Ajmo u setnju!

Ja: Igo, šta me uvek teraš u šetnju po najvećoj vrućini? Moramo malo da sačekamo (da odmakne dan)...

Ignjat: A sesir?
Eto, nema problema za koji nema rešenja.

Odbijte, manijaci

Otkako su nam "udarili" trotoar, Ignjat i Staša načisto su pomahnitali: svaki čas zahtevaju (a ne mogu bez nadzora) da voze trotinet i bicikl po "trotUaru". Tako i sinoć kretoh Ignjata da pratim: on vozi bicikl, ja malo pogurkujem (još mu nožice nisu svikle na blage uzbrdice).
I primetim: iza nas neki auto gotovo stao. Rekoh: skreće u neko dvorište. Potom shvatim da se jedva mrda i da upravo mili kraj nas. I shvatim da je gospodin u autu nesumnjivo uživao u pogledu, tj. pokušavao da mi uzme meru (koliki karner, kolika čipka...). Kroz otvoren prozor pozdravi me s "ćao", dok ja, kao i uvek, mrgodno uzvratih s "dobar dan", kojim zadržavam i branim debelu distancu (u prevodu: na mesto, povuci se, odbij, ne usuđuj se, idi svojim putem, đavo da te nosi, šta bleneš, ne zanima me šta misliš, a bolje ti je da ne misliš...) i odvratih pogled, te nastavih svojim putem, tj. "trotuarom".  Možeš da dubiš na trepavicama, nećeš ti mnome omastiti te brke. Drzneš li dalje?! Čućeš gromove... A ne bih ti savetovala da me iskušavaš (ja najbolje ciljam u koprive).
Elem, ni razmišljala nisam da na ulicu izlazim u vrrlo kratkoj suknji (u kojoj po dvorištu šetam). Stvarno mi nije na umu da zavodim prolaznike. (Kad je vruće, ja se poprilično razgolitim. Kako bi muškarci reagovali na to, ič me ne zanima. Pričinjavam zadovoljstvo sebi, ne drugima, naročito njima.) Niti su mi atributi toliko zanosni. Bar ja mislim. Al' o ukusima ne vredi raspravljati.

I mislim posle, besna: kako čovek, naročito kad je žena, nikad nije slobodan (da bude opušten). Ako ti je suknja kratka ili dubok dekolte, moraš na sebi da trpiš, u najmanju ruku, prostačke poglede. Ne dao bog da umem misli čitati, letele bi glave sa ramena.
Da je suknja (zelena, više dečja) kratka -- kratka je (pa šta?!), ne sporim. Al' da su noge neke, nisu (a šta i da jesu?!). Više su ružne no lepe. I blještavobele, kao sir; pravo je čudo da me vrane povazdan ne jure. Ali su gole. To je izgleda dosta nekima da budu manijaci. 
Suknja mi moćna ko ležeći policajac: zbog nje vozači usporavaju. Možda bih mogla neki unosan ugovor sklopiti, pa da redovno ulicom patroliram. Šalim se, nema tih para zbog kojih bih se svesno i namerno izložila manijačkim pogledima. Jeste, za mene je manijak svaki muškarac koji bez mog, makar prećutnog, dopuštenja zuri u moje telo. A dozvole za to gotovo da i ne izdajem, pa vi sad vidite koliko je manijaka na ovom svetu.

Treba mi dečko

Situacija ničim nije nagoveštavala takvu muku neizdrživu. Toplo predveče, sunce na zalasku, ptičice cvrkuću, zrikavci zriču... Mirno šetasmo s Ignjatom i Stašom. Ignjat vozi trotinet, ja mu čuvam leđa. Staša vozi bicikl, a ona joj pripomaže. Kad najednom moja sestričina tinejdžerka gromoglasno uzdahnu i jauknu, do neba se čulo: Jaao, treba mi dečko!
Ju, prenuh se, šta ti bi? Zar je dotle došlo, da mi kukaš kano sinja kukavica?! (Možda i meni treba, pa grdne suze ne prolivam, kose ne čupam, sudbu ne kunem, boga ne zazivam... Ćutim, trpim i uživam... jer plavoo neboo, svileeni oblaci...) U nevolji se grdnoj nađoh: ne znam da l' pre da hvatam trotinet, da l' bicikl il' nju da pridržavam, od čežnje silne da mi se ne stropošta, sirota.
Treba joj dečko! Ko da je dečko tri'es' evra, pa da nabavimo (nema li u mojoj slamarici, uzmemo gdegod na zajam), list na grani, pa da ga uberemo (i još da biramo: ovog neću, poderan je, ovog progrizao crv, ovaj prerano užuteo...). Gde da ti ga nađem, aman? Gde se to nabavlja, a? Ima l' na Bajlonijevoj pijaci, na Zelenjaku? Možda u nekom tržnom centru? Pre će za nju tamo biti tih novijih modela; ja bih (kad bih... a ne bih) radije nešto neprskano, od stare sorte (a mlado, mlado -- telom poprilično, a duhom totalno) i ta starovremenska, pijačna atmosfera više mi paše.
Za deset-petnaest dana ima diplomski, a njoj treba dečko (baš zapelo, ko da joj krava stala na nogu... pa valjda zato, neki delija kravu da makne). Udarilo proleće u glavu (ne nosim ja džabe šešire), pa ne zna šta je prioritet. Ko da se dečko na putu nalazi. A i da nađeš, ko zna ko ga izgubio, šta ako se vrati? Čekaj da diplomiraš, pa onda u lov, a dotle uči i tiho pati.

O usamljenosti

Pitali su me o usamljenosti, a ko bi to bolje od mene znao. Što bi rekli -- moj fah!
Usamljenost je kad se osećaš neshvaćeno i neprihvaćeno (ne kažem da si zaista neshvaćen i neprihvaćen, već da se tako osećaš, što u suštini ne menja stvar i kamen što ti dušu pritiska ne čini lakšim), kad nemaš s kim da podeliš svoje misli i svoja osećanja (jer ne možeš i besmisleno je da ih deliš s nekim za kog misliš da to ne zaslužuje ili ga ne zanima), s kim da razgovaraš o svojim problemima, nikog ko bi te razumeo.

Samoća je korisna umetnicima, onima koji stvaraju u tišini, koji vole da se udubljuju u misli.

Mislim da je lakše ljudima koji vole društvo, ali usamljenici ne mogu protiv svoje prirode. Prvi imaju neutaživu potrebu za društvom i ne mogu bez njega, drugi se u njemu ne snalaze: i usamljenici imaju potrebu, ali ne umeju da iskažu i podele svoju muku i radost s drugima.
Usamljenost se najbolje leči (tačnije, ne leči se -- samo se blaži) razgovorom s ljudima koji su ti slični (ako imaš sreće da takvi postoje i da ih nađeš), ali i boravkom u prirodi i druženjem sa životinjama.

Na sve to sestra je duhovito primetila: Pitanja se nisu odnosila na tebe, nego uopšteno. (Ko da bih ja govorila o onome u šta se ne razumem.) Bližnji te lako prepoznaju, al' šta će s tobom (da rade) ne znaju.

Na tri ćoška sam. Idem da napravim jedan voćni jogurt s višnjama, pa da se malo zaoblim.

Matija olizao štapić od sladoleda, pa, gotovo ushićeno, kaže: ZAMALO da dobijem pet miliona.

Ja pogledam, a ono: sleva 30.000, zdesna 500.000. Malo falilo (ni cifre se nisu poklopile). To se zove optimizam. Dečja usta (što jedu sladolede i očima gutaju neispisane milione)! ;)

Što (mi) više godina, to suknja kraća.
Vazda sam bila naopaka.

Juče sam na internetu čitala, kaže sestra, kako deci, ako su pametna, ne može da bude dosadno. (Mnogo sam pametna, primetih, meni nikad u životu nije bilo dosadno). Treba stalno da maštaju, da se igraju...
Maša, koja je rešavala neke zadatke, nakon kraće pauze i tišine (dok je u glavi obrađivala podatke), upita: A kako deca da se igraju kad im roditelji ne daju?!
Od jutra do sutra treba raditi domaće iz matematike, srpskog, prirode... Treba ići na čas klavira, na solfeđo, glumu... Piši, Mašo, uči, Mašo, povazdan joj govore i majka i mala sestra (koja je, izgleda, papagaj). Pa da si ne znam koliko pametan, kako da ti ne bude dosadno?! 

Dosadno je sve što moraš i na šta te prisiljavaju. (A koliko ti obaveza nameću, dobro si još iole u pameti.) Dok novi bicikl stoji parkiran pred kućom, čeka, čekaa... A kad god ga čežnjivo pogledaš, majka ti pridikuje. Piši, Mašo, uči, Mašo, piši, Mašo, uči, Mašo....
Kako da se deca igraju kad im rodtelji ne daju?!

Nije mali

Kad se Maša sukobi s bratom, bori se kao sa sebi ravnim, ne mari što je od njega šest godina starija. A i on, iako tek četvorogodišnjak, bori se kao lav. Međutim, katkad i zajauče. 

Dira ona njega, dira on nju, ona štipa, on vuče za kosu, ona za ruku, on za nogu... Smeje se jedno, podsmeva se drugo, zaplače jedno, krikne drugo... Mašo, nemoj ga, maali je (a i uši nam probiste), zavapi danas baba. Ali se Ignjat uvređeno brecnu: NISAM mali, imam mišiće!
Džaba baba želi da ga štiti, kad on svoju snagu rado sa sestrom odmerava.Boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka... A ni zasluga tih mišića (što jačaju kad jedeš sve, sestrić mi rekao) nije zanemarljiva.

Na završnoj priredbi predškolaca polovina dece još gotovo mutava, ali šest-sedam devojčica našminkano (što karmin, što senka, što ajlajner...).
Pa nema se para i za šminku i za logopeda.

Nekad se u baštu nije išlo bez motike. A moja tetka sad ne ide bez telefona: pa škljoc paradajz, šljoc tikvice, krompir, luk... te na Fejsbuk trk da "izloži" prijateljima "svojih ruku delo" (za koje se drugima oznojilo telo)!

Sredstva za učvršćivanje

Pred Spasovdan donela strina neke kesice, da pokaže i posavetuje se s nama (da li da koristi ili ne koristi). Jedno beše neki prašak, da ne cure jagode (iz torte; a ne znam kad su curele, ne traži hleba preko pogače). Drugo učvršćivač za šlag, šlagfiks... Moderna vremena, progunđah s vrata (na koja bejah oslonjena), sve treba dodatno učvršćivati. Postoji i neki džemfiks, valjda da voće prokuvaš tek desetinu minuta, pa očvrsne, da ne gubiš vreme kuvajući (i ne pečeš ruke mešajući). Moderna vremena -- moderne žene: sve da bude brzo i sve da bude čvrsto, da stoji -- samo da dubi (nikako ne kapiram opsesiju domaćica i nastojanje da i u kuhinji sve bude reprezentativno: krupno, čvrsto, glatko...)! Šlagfiks, džemfiks, počeh da nabrajam podrugljivo. Sve same hemikalije, sve treba fiksirati i popravljati, podupirati. (Ko da se dosad džem bez toga nije kuvao! Ko da šlag na tortama nije stajao! Jeste? Pa šta će nam onda ti pomagači?!) 

A što nema kurfiks, isceri se sestra. Međutim, biće da ima, samo ne u prahu i drukče se imenuje. A nije da nema veze s voćem: od one afričke šljive ne može da se živi, a bez nje, izgleda, ne može da se ...e.

Staša kupa lutku i brižno zapitkuje: Sta je bilo, jel' ti upale oci u sampon,a?

Neću kesu

U prodavnicama me znaju po jednoj rečenici: Ne treba (mi) kesa!

Nove prodavačice (što se s takvim čudom još nisu susrele) ostaju u šoku. Nekoliko puta moram da im ponovim isto, nekad i da vadim namirnice iz kese (u koju su ih potrpale).

One zbunjene (traume od mene imaju): Pa kako ćete ovako, pa u šta ćete, pa...?

U torbu? U džepove? U ruke? Među zube? Uostalom, šta te briga, ženo! NE ŽELIM kesu! Drugima ih deli i kapom i šakom (alavo, pa kad je džabe, koga boli što treba vekova da se raspadnu kad u potoke, livade i šume padnu).

Moji sestrići igrahu se u dvorištu. Al' mlađem se prikakilo, pa prekinuo igru. 

Stariji nestrpljiv, pa dovikuje: Tataa, haajdee! A mlađi odgovara: Eevo, brišem dupee. (U stvari, briše mu ga tetka; on strpljivo čeka kraj.) 

Zacerekah se ko luda, a on me nekoliko puta štipnu sitno za noge (u koje beše upro glavom), da odagna neprijatnost.

Ne čačkaj mečku

Majka je na terasi seckala paradajz (da doturi na trpezu, Spasovdan beše) kad je naleteo stršljen. U paničnom strahu da će je ujesti (a alergična je), nju ili njenu unučad, ona se sa njim sukobila. A stršljen, razume se, takođe u paničnom strahu da će zgubiti glavu, uznemiren i razljućen, u letu se obrušio na njen palac, bocnuo je i nestao nad krovom.
Jao, ujede me, reče staloženo (ko da se ubola na trn) majka, gledajući u "ranu" na prstu. Ja pod jelovinom bejah, al' ne mrdnuh s mesta iz protesta: lepo joj je rečeno da se ne kači s njim, da se skloni i da ga se kloni (vazda nam stršljeni na terasu naleću). Da ona nije tražila kavgu, i stršljen bi otišao svojim putem. E rekla mama da se skloniš, e rekla, ljutito je prekori i Ignjat, dok je kraj mene sedeo.
Sestri, koja baš beše u nabavci, javljeno je da kupi presing. Ne vredi ti to, rekoh majci, ne deluje tako brzo, moraš da ideš po injekciju. Majka, međutim, popi presing i nastavi da reže kupus dok usne ne počeše da joj trne. Hajde u dom zdravlja, reče sestra, dograbivši njenu knjižicu. Možda će da prođe, reče majka. Da prođe, ne lupaj, ženo, dreknusmo. A ona ode do regala -- da promeni majicu. Hajde, ženo, ti si poludela, šta se doteruješ (ne ideš na izbor za mis, sem ako si se na neki onostrani prijavila), šta fali toj majici? (A i da fali, gledaš živa da pretekneš. Baba nam je jednom danima gunđala što smo je u staroj suknji, sa pokojom rupicom, odveli lekaru. Jedine rupe na koje lekari, kad treba, iole obrate pažnju jesu one telesne.) Da nećeš i noge da pereš (okasniš li, možda plakneš noge u Stiksu; sreća te bejahu čiste)? Ona se manu regala i majice, ali, ko ošamućena, zađe u kupatilo, uze češalj i poče da provlači kroz kosu. Aman, prekorismo je opet sestra i ja, šta se češljaš, možeš da odapneš (polučupava), da nećeš možda ladnu trajnu da stavljaš? (Kao da smrt ima ma kakve estetske zahteve! Ta ič nije probirljiva: kanda nasumice sve pred sobom grabi: i staro i mlado, i kljakavo i zdravo, mršavo i debelo, lepo i grdno, navrljeno i doterano...) 
Primila injekciju (te joj oduzeli vizu za Had), dali joj infuziju... A uveče razočarano primeti: Nisam znala da radi moja Daliborka (lekarka), mogla sam da joj ponesem malo torte.
O, bože sakloni, ova žena nije normalna! To presvlači majice, češlja se, to se licka, torte za lekare secka, gleda šta će da nazuje... dok smrt nad njom trlja ruke i alavo se oblizuje.

Nedavno sam negde pročitala da velika zadnjica ukazuje na veću inteligenciju.
I, moram vam reći: mnogo sam pametna!

Vraćamo pidžame dugih nogavica i utikač TA peći u struju.

Priča o smederevcu, uglavnom

Svakog proleća majka pravi neki razmeštaj po kuhinji: sve nešto prebacuje, rotira, sleva nadesno, zdesna nalevo, iz špajza u kuhinju, iz sobe u špajz... Lete ti pred očima šporeti, police, stočići ko sredstva obmane u rukama šibicara. 

Tako jedva dočeka da skine čunkove (i napravi mesta), a smederevac gurne u ćošak. (Užasno me uznemirava slika onesposobljenog šporeta. Osećam se nesigurno, čak ugroženo, iako ja uglavnom boravim u sobi, a utikać na TA peći lako je aktivirati.)  I svaki put (pa i ovih dana) gotovo smesta nenadano zazimi. Što volim, moram priznati (u sebi se zajedljivo smejem: tako ti i treba). Šporet uvek mora da je u pripravnosti, šta ga diraš, ne ište ti hleba.
Eno je sad uključila kvarcnu peć ne bi li se mleko ukiselilo. Juče ga prirpemila i u ćebad ušuškala, da ima obavezu manje danas jer sutra slavimo Spasovdan. Ali džaba: sudeći po vremenskoj prognozi, nećemo se njime danas sladiti. Torte, pak, što se u frižideru šepure ne mogu se nadati jednakoj sudbini.

Gde je poštar?

Treba (a nikako) da stigne penzija. I sve penzionere u mom kraju samo jedno zanima.
Majka juče zove telefonom baba Olgu: Je l' bio poštar? Strina Ruža iz svog dvorišta dovikuje (nama što sedimo pod jelovinom): Je l' bio poštar? 
Jutros majka stupi u tamu moje sobe da sa mnom podeli zabrinutost: Nema poštara (a Spasovdan na pragu)!
Svi načuljili uši, šetaju besciljno dvorištem, ne udaljavaju se od kuće, a primiču kapiji, iščekuju zvuk motorčeta, cupkaju nestrpljivo, svrbi ih levi pa desni dlan (takve su pare, ne drži ih mesto: odmah platiš sve račune, pa razvlačiš resto)... Čekaju ga ko ozebao sunce, a od poštara (koji je dvaput mesečno najpoželjnija osoba za penzionera; da ga pitaš: hoćeš poštar da dođe ili da ti ustanu otac i majka iz groba, bio bi u debeloj nedoumici) još ni traga ni glasa. 

Sad da zađem po selu s aparatom od penzionera do penzionera (koji još penzije primili nisu), šenuo bi od visokog pritiska.

P.S. Malopre majka opet pozva baba Olgu (kuća joj je na privilegovanom mestu, prva na ravni pošto se poštar motorom jedva izvuče uz brdo): Je l' dolazio poštar? (Ako je bio kod nje, uskoro će stići i do ostalih.) Eno, reče baba Olga (verovatno od rane zore kroz vrata izviruje i osluškuje), čini mi se da ode ka Žujevićima.  I majci se razli osmeh licem. Tu je poštar, tek što nije! Javi Ruži, rekoh, da se i ona razvedri. Tata zvao iz Beograda da pita: Je l' bio taj magarac? Nisam imala dilemu na koga misli.
Sad da poštar, kojim čudom (pu-pu, daleko bilo), bane bez penzija, samo s računima, ne bi se glave (ni poštarske torbe) nanosio. A nema ga, ni da njakne.

Ko i svaka druga

Maša sela pod jelovinu da zapiše utiske o rekreativnoj nastavi: gde je bila, šta je videla, čula, osetila... U želji da pomognem, pitam: Pa kakva je tamo priroda? (Meni od same pomisli na Sirogojno, na Zlatibor pošla voda na usta. Dvojako zaronih u prošlost sećajući se etno sela, koje sam posetila pre devetnaest godina. Istopih se od miline gledajući u mislima visoke borove, nepregledne livade, stogove sena, ovce... Ne treba meni puno da padnem u zanos: jedno drvo, jedan cvet, jedna ptica... "Sečem vene" zbog plavog neba, šuma, pašnjaka, zrikavaca...
Kakva je, Mašo, tamo priroda, je li lepa? A Maša, gotovo apatična, ko da me pljusnu kofom ledene vode, izjavi (bez ikakve radosti u očima, u glasu): Pa lepa, ko i svaka druga.

Pet petica

Maša juče dobila pet petica. Gotovo sve za neke aktivnosti na nedavnoj rekreativnoj nastavi: iz prirode, iz likovnog, čak pet iz fizičkog jer je išla u duge šetnje (bez gunđanja; žalila se samo majci da je smršala dva'es' kilograma, al' to učiteljica ne zna; dobro, ostalo joj je petnaestak da se kao senka mota zlatiborskim stazama). Sestra se cereka, kaže: skupo ih je platila, dvadeset hiljada. 

Dakle, dobila Maša pet petica. A tek nekoliko sati po završetku časova prijavila. Pa što, Mašo, nisi rekla, pita je majka. Ja petice dobijam svaki dan (nije to ništa novo i iznenađujuće), odgovorila Maša ravnodušno (kontrirajući majčinom ushićenju). 

I na uspeh se čovek navikne (kao na uobičajeno stanje), pa mu ne pridaje značaj.

Majka pravi nožem tortu, pa onu jafu prelivenu mlekom sve ravna, ravna (a torta kriva ko Toranj u Pizi, majka se vadi na kataraktu)... 

Hajde, ženo, opusti se, neće ti geometar izlaziti na teren (a ni gosti vaditi lenjir ispod astala)!

Lirsko-čobanska pesma u mojoj verziji:

...Meeene majkaa ispred kuuće zoovee:

Hajdee,Radoo, i poteraj staado...

A ja poteram mojih pet mačića. ;)

Pred večerašnji koncert na kojem je i Maša svirala klavir:

Majka: Mašo, sviraj polako (ne brzaj)!

Maša (koju majčine česte primedbe uglavnom ne tangiraju; ko bi to, inače, izdržao): Jel' ti znaš da sviraš?

Majka: Ne.

Maša: E, onda (šta se mešaš i praviš pametna)!

Gledam neku muzičku emisiju s vremešnim anonimnim pevačima.
Kakvih žena od pedeset ima, klinke od dvadeset da se pokriju ušima!

Onaj "Spajdermenov" hleb, integralni, Ignjat nosi odavde kući i od kuće ovamo. Čim stiže večeras, smesti se na krevet, naumivši da jede (suv hleb, tako mu najdraže; valjda misli da će pre Spajdermenu nalik biti). Staša je imala istu nameru. Podsetih ih da najpre operu ruke, ako su (a retko kad nisu) dirali mačiće. Ja nisam, reče Ignjat, Stasa je dirala. Camo cam jedno, izgovarala se ona, nemajući nameru da se diže i pešaći do kupatila. 

Računa da je jedno ko nijedno: nije pranja ruku vredno.

Nedavno smo imali probu hora, a Maša naletela s drugaricama, pa odslušale koji minut. I posle mi kod kuće rekla: Imam samo jednu primedbu -- treba da otvaraš usta (kad pevaš)! E, traži dlaku u jajetu!

Ja sam neko vreme slušala izvornu muziku, pa stopirala i zaboravila. Sestrići mi došli, s mačićima se po sobi razmileli (ne beše mi više do pesme, a ko da bih nešto i čula). Ono najmanje, u osnovi belo, koje zovemo Biberče, šetkalo po krevetu, pa došlo i do laptopa (jeste, sve što volim ja ređam oko sebe po krevetu: laptop, sestriće, mačiće...). Najednom se začu: Uudadee se, jagoodoo, uudade see, dragaa dušoo, uudaadee see Živka Siriniićka... Nesvesno da je upravo postalo di-džej (sreća te imamo isti ukus), mače se udobno šćućuri i poče da skroluje -- bira muziku na Jutjubu. No, premestivši ga na krevet, mi ga sprečismo da padne u sevdah.
Uveče kretoh do tetke da pozajmim malo ulja za salatu (tako mi na selu: ako šta nestane, nađemo gde ima). A mačićima, koje sa sebe zbacih (svih petoro) kad ustadoh, rekoh: Nemoj da je neko puštao muziku, odmah se vraćam!

Niko mi ne reče ni hoćemo ni nećemo. A kad se vratih, videh da je Mozila isključena. Nisam sigurna da sam to ja bila učinila (možda pokušavaju da me odvuku od Fejsbuka i prigrabe svu moju pažnju).

Majka: Ko će sad da spava?

Igi: Staša!

Staša: Igii!

Tetka (tj. ja): Ko će da jede kolač? (Nemam, samo pitam.)

Staša: Jaa!

U Milice duge trepavice... 

Ček' da vidim da nisu veštačke!

Mnogo mrzim kad me neko zamajava, a ručak mi se hladi (volim sve da jedem gotovo vrelo). Pogotovo ako mi priča (iako ja ne slušam) o fikusu moje majke, kako je trebalo da ga vrati u život (nakon što su ga moji najmlađi sestrići iščupali iz saksije, a na zemlju naslonili, te se nije znalo koju muku muči, dok se vidno suši; ja za njim, da ne budem licemer, suze ne prolivam). Fikus ovo, fikus ono... a ja cupkam u mestu i samo mi topli pire na pameti.
Isto tako se nerviram kad zbog nekih okolnosti ne jedem na vreme ili, još gore, preskočim obrok. Ja sam vam ko onaj iz domaće drame "Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo", koji sedi s privlačnom ženom u hotelskoj sobi, a secka domaću pršutu (što je poneo na more). U potpunosti se slažem s njegovom izjavom: Jaa kad sam gladaan, nisam ni za šta. Govoreći to on, doduše, gleda značajno ispod oka i brci mu se smeše. Tako sugeriše gospođici da će morati malo da se strpi dok se on okrepi (i bude za... nešto). 

Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo, al' iskeno da kažemo: za fikus boli nas uvo, želimo vruć pire da smažemo.

Buba u kadi

Kad su jedne noći sve tri moje sestričine spavale sa mnom, najpre su morale da se okupaju. Sve tri. Odjednom. Puna kada mojih sestričina raznih veličina! Pa peri dve veće delimično (da bude brže i efikasnije; ja vrat, leđa, ruke, noge, one resto), peri onu malu od glave do pete. A one se klibere i ciče, voda pršti na sve strane. Najednom Staša beše dograbila čep, pa, onako pognuta (mislila sam da je htela da pusti vodu), poče  panično da vrišti i baci čep ko oparena. U isti mah skoči mi u naručje, dignu obe noge uvis i čvrsto me stisnu oko vrata.  
Prepala se živa, a to običan čep, ništa mi ne beše jasno. (Starije sestre mlađoj se behu pridružile, pa i same vrište ko za nadnicu.) Jedva razabrah kako kroz plač viče: bubaa, bubaa! Tad obratih pažnju na čep i spazih kako se, zaglavljena u njemu, koprca glista.
Odnesoh hitro Stašu u sobu, da se smiri. Maša i Mia ostadoše u jednom uglu kade, iznad nivoa vode (kojom je glisti lako bilo doplivati da ih slisti) naspram česme i čepa. Pade mi na pamet (besmislica, znam) da je glistu baš jedna od njih dve donela iz bašte (tog dana su s babom i dedom luk sejale). A majka najpre obavi uviđaj, pa, naoružana tanjom cepanicom, ode s glistom da se obračuna.
Otac je potom odmahnuo glavom. Ma ne verujem, reče, da je glista, kako bi stigla dotle. Istina, kako bi glista toliki put prevalila (da se provlači kroz cevi ko partizani na filmu, ne znam kom beše), uvidela sam i ja kasnije. Majka je ostala pri tvrdnji: jeste bila glista, oterala sam je u slivnik.

Kad ja kasnije odoh da se kupam (pa nisam kukavica, a i kupanje mi beše nužno -- i ja sam se po bašti motala), podigoh (ne dade mi đavo mira) čep i videh da je u njega i dalje upletena crvena tračica, koja, istina, liči na glistu. Ali NIJE glista. 
Al' ako se Don Kihot borio s vetrenjačama, što ne može moja majka cepanicom protiv gliste.

Nije da je najpreče, ali uzeh sabajle da razmrsim dve ogrlice. Prvu, povrh svega i pokidanu (moja sestra ne mari kad Staša po kući vitla mojim ogrlcama ko kauboj lasom), nisam uspela da dovedem u prvobitno stanje. Prebacivala one strune i sleva nadesno i zdesna nalevo, provlačila i ispod i iznad one perle... i ne vredi. Zamršeno, pa zamršeno (kad volim komplikovane modele). Došlo mi od besa da sve rastrgnem.
Tako se i pred životom osećam, nemoćno. Da ga razmrsim treba mi i mnogo živaca i vremena (a nijedno mi se ne preliva). Dođe mi tako nekad da sve igračke išutiram i napustim igru (kad ne umem da se igram). 
Drugu sam ogrlicu razmrsila, prilično lako i brzo. I kad se u životu zapetljaju, neki (među kojima ja nisam) uspeju da se iskobeljaju.

Kad shvati da je veš-mašina uveliko u poslu, majku samo šlog što ne strefi: PA ŠTA PEREŠ SAD?! (Uvek isto: ono što je prljavo.)

Štoo, upitah, ne tako zajednljivo kao što znam. Danas se ne pere, odgovori ona. (Pa ja i ne perem, pere mašina, njoj zvocaj!)

Izgleda da pre no što rešim da perem veš moram da ištem dopuštenje SPC (ili svoje majke, koja u kupatilu vatreno brani pravoslavlje).
P.S. Sad sam ostala šokirana: gledam je li mašina završila, a ona isključena (majka sprečila da na sebe navučem prokletstvo)! Za pravoslavlje neka niko ne brine dok su na praznik isključene veš-mašine.

Kažeš da pevaš u horu, a oni, ko da pričaš vic: da crknu od smeha (iako ne pevaš pred njima).

Mačići gladni, a Ignjat navalio da on iz lončeta natoči mleko u minijaturnu flašu. Daj meni, kažem, ne znaš ti, prosućeš. Ali on ne odustade: lonče i flašica bejahu u njegovim rukama, pa mi samo okrete leđa (kako mu lonče ne bih otela). Znaam, oštro odgovori. 

Ne mogavši s njim da se preganjam, pustim ga da vidi da ne zna i da će proliti. A on ne prolije i pokaže mi da"zna". Bravo, Igi, pohvalih ga. Vi's kolki sam porasto, brecnu se, još pomalo ljut. I, valjda besan što ga svi i dalje smatraju malim (a on je veliki), dodade: Pa vi nista ne znate!
Ne znamo da deca rastu ko iz vode i sa svakim danom bivaju sve spetnija. A kako će napredovati ako im se uskrati prilika da pogreše.

Mačići su kao deca: tek što su zaspali, činilo mi se, a već se probudili i vršljaju. Mjauču i pentraju mi se po nogama, dok ja pod jelovinom krojim i jaučem (pa grebu me, eto što). Evo, samo dva minuta, da završim, kažem. A njima ko da je krava stala na nogu, ko da mesec dana nisu jeli, ko da su upravo s robije izašli (mada, ni robija danas nije što je bila:  tamo se krka propisno). 
Nema ni tri sata kako su jeli, a hoće opet. A dok se dete ne zaplače, majka se ne seća. Ja ovoj mačjoj dečici dođem kao neka zamena za mamu. Žena mačka, kaže moj zet. A da budem Radovićeva gospođa Klara fali mi još jedno mače.
I šta ću, manem se posla, pa odem da podgrejem mleko. Sad svi siti (leškare u kutiji) i mir u dvorištu.

Sestru ljuto zabolela glava. Treba da legneš, reče joj majka, da malo ćutiš (i jezik bi se tome grdno obradovao). Da legne... to bi i mogla, primetih, ali da ĆUTI! Radije bi celog veka glavobolju trpela.

Dimitrije (8 godina): Tata, kad ćeš ti da umreš?
Otac: Pa neću još. A što, bi li ti to želeo? 
Dimitrije: Ma ne, nego da se oženim, da ne ostanem sam.

Gleda me on (tamo neki), pa ceni: ugojila si se jedno kilo i osamsto grama (ja cenim da to treba bar sa dva pomnožiti). Ali isto tako tvrdi da mi to odlično stoji (s čim se ne bih sasvim složila; drukče bih ja to rasporedila i koje kilo sala odrala).

Ignjat mi prekjuče reće: ova guzata nista (me) ne slusa!

Vrag je odneo šalu (i pretvorio me u proždrljivu alu).

Jesi li rekla Anji koliko mačića imamo, pitam Stašu. I Staša, ko navijena, odmah izveštava (mašući rukama). Oni neemaju mamu, ubila cu je kola (nadam se da mirno ne spava onaj što je bio za volanom i na Uskrs usmrtio našu Jovankicu). I mi movamo (da) i(h) f(r)animo... I pevemo (im) dupe (jeste, mi ga radije isturamo no guzu), i to je to. (Sve male bebe liče jedna na drugu: jedu, piške, kake, spavaju i vole da se maze.) 
Pojednostavljeno iskazan tragično začet život (mačići majku nikad videli nisu, a tek desetak dana uz nju se privijali). I ljudska ljubav i nega -- zamena za majčinsku.

Da me malopre neko iz nekog satelita (nije zgodno iz komšijskog dvorišta) gledao kako jedem kao tri orača, šest kopača, tri šofera, šest rvača... vala bi se krstio (sem ako nije pravoslavac; onda ne bi verovao na nekoj drugoj veroispovesti). Preskočila nekoliko obroka, pa kad sam sela pod jelovinu i navalila na pržena jaja (skoro dva pojela) i kupus-salatu (pun plehani čančić, koji smo baba  i ja, nekada davno, kupile od Rumuna), nebeski špijuni su se čudom čudili.

Mačići u opasnosti

Dok ja bejah na terasi, Staša se u dvorištu igrala s mačićima. Dešava se da povremeno učini nešto nedozvoljeno: uhvati mače za nogu, rep, glavu... Ali je oštro opomenem, objasnim da to mačetu ne prija, a može i da ubija. I ona se smiri. Zato me začudi kad spazih da jedno po jedno mače ko krompire žurno, i nimalo nežno, baca u kutiju, s visine od bar po metra.
Odmah se stuštih niz stepenice, tobože preteći: E sad će biti batina! (Moji sestrići znaju da su to samo prazne reči.) Iako sam joj se preteći primicala, ona se i dalje, naknadno shvatih, panično osvrtala i grabila preostale mačiće. Kad stadoh do nje, ona požuri da se opravda, tj. da mi objasni: Panjić, Panjić!
Aaa, tek tad mi sve postade jasno. Nedaleko od mačića, kraj staze, ležao je beli pas, Panjić. Nije delovao nimalo zainteresovano za bilo šta. Ali Stašu i Ignjata ja sam upozoravala da nije keru verovati kad su mačke lako dostupne. Ne znam ja koliko je on tolerantan prema mačjim bebama. 
Zato je i Staša rešila da preduzme nužne mere predostrožnosti. Mačići se, na sreću, nisu ugruvali. A živu su glavu sačuvali. Blago njima s takvim čuvarima.

Negde nema, negde se preliva

Ignjat, Staša, zet i ja već bejasmo prionuli na pržene krompire. Kako ne beše više velikih stolica u blizini (a ko će čak u drugu sobu da ide), sestra iz hodnika donese malu, da se na nju nasadi. Sedajući i primičući se astalu, lupi nedrima o tanjir, tako lako da ga odiže od stola, te tanjir lako zazveča. Izvinite, reče, velika mi s..a. No to ne bi bila dovoljno dobra fora, da ne primeti kako ja nemam tih problema.
Malo potom, kad ja digoh dupe s velike stolice, ona se poradova, te pohita da sedne. Ne može na onoj maloj, objasni Staši, seče je (kad je tri broja manja). E, ja nemam tih problema, rekoh, samo da joj vratim milo za drago (nije baš da ni tu nemam "problema"; negde nema, negde se preliva).

Zrna graška koja nedostaju

Na ekranu laptopa, kao i na nekim društvenim mrežama, imam fotografiju mahune graška iz koje vire (nagužena, isprevrtana) deca u zelenoj odeći, ko zrna graška (znam, lepo korespondiraju uz moje "umetničko" ime). Maša glasno nabroja sedam komada i identifikova ih kao svoju braću, sestre i sebe... Ima dvoje više nego vas, nasmejah se. Koji su oni, upitah.  To ćeš ti da rodiš, odgovori Maša ko iz topa. 
Hoću, tobože prihvatih (tek da načinim odskočnu dasku ironiji), da uberem u bašti. U bašti i u mašti, složi se Maša.

Posle gleda mačiće u kutiji i kaže: Vidiš kako je lepo imati decu, tebi je žao što nemaš. Ta mala vazda pokušava da me urazumi i usadi mi embrion u matericu, silom da mi ćušne ta dva zrna graška koja nedostaju.

Sve debele, leba nisu jele

Gledam onomad u igraonici: sve žene (sem mene i još jedne) jedu (roštilj) bez hleba. I to je verovatno tek mali uzorak ukupnog broja žena koje jedu tako bljutave obroke. Pa kakva je piletina, kakvi ćevapi bez hleba! Ma idi, bre, to je život bez slasti, dakle -- ne vredi pet para.
Saosećam s tim nesrećnicama. Pogotovo ako leba jedu očima. Napate se grdnih muka da ostanu (bar, i često samo, prividno) vitke. Jedu bez hleba, ne jedu posle šest, ili pet, kako koja, ne jedu nikad i nipošto prženo, ne jedu slatko, ne jedu čvarke, ne jedu slaninu (ne kažem da treba to svaki dan i šest kila, ali ponekad, pomalo)... Nisam pristalica ma kakvog totalnog odricanja (u umerenosti je rešenje). Naročito mi nije jasno što se diže tolika hajka na hleb. (Pa ne goje se ljudi od ma koje hrane, no od toga što nemaju meru. Ili žderu i makljaju, ili šargarepe grickaju, a pečenje sanjaju.) Sve debele, a leba nisu jele (dok su krišom u usta trpale krofne s kremom).
Ja jedem integralni hleb i jedna kriška je za obrok sasvim dosta. Ne ograničavam sebi, prosto se zasitim. Ali žene koje znam uglavnom se mršte i negodujući odmahuju glavom kad im se taj hleb pomene. Niko ne želi da promeni način ishrane. Svi žele da smršaju, ako može odmah, preko noći. Mnoge to i uspevaju, ne samo jednom: smršaju, ugoje se, smršaju, ugoje se... začarani obruč (sala oko struka).
Znam neke žene koje se celog života s kilogramima pate: začas ih skinu, pa ih duplo brže vrate. Jedne sedmice se šepure s deset kila manje (i dušom u nosu); druge ih eto, gegaju se s duksom oko struka (čime upravo skreću pažnju na ono što žele da prikriju i što im se ne mili). Jedne nedelje tovare (i šakom i kapom), a druge zbacuju kilograme. U poslednje vreme žene masovno idu i u teretanu. Zato je i Maša rekla majci: Moraš da ideš u teretanu, da smršaš. Mene je prekorila: Što joj nisi kupila farmerke koje sužavaju? A jesam, skroz uske, s elastinom. Pre neki dan mi reče: Ponosna sam na mamu, poslušala me, radi vežbe -- skuplja igračke (baš sam je dan pre zatekla kako, na Mašinu sugestiju, s poda kupi autiće koje su Staša i Ignjat rasuli). Kakve teretane, kakvi bakrači: za decom trči, sa njima skači!
Mnoge piju laksative posle svakog obeda, čula sam. To je tek patnja. I nije zdravo, a što nije zdravo -- meni nije pravo. Sem toga, nose steznike ("ono za svadbu", kaže Maša, jer moja sestra se u to uteže za svečane prilike). Sve što sija nije zlato, nit je vitka svaka što se takvom čini, moj bato. Ako se pitate šta to žene kriju pod haljinom, da znate da mnoge imaju steznike. A i ti steznici, saznala sam nisu svi valjani. Jedna rođaka kaže da joj se nabira na stomaku i pita se da li moja sestra ima takvih problema. A gde si kupila, pitam, kao da sam neki znalac. Kod Kineza, kaže. E, ona verovatno nije tamo i sigurno je više platila. Ako kaniš salo dobro skriti, moraš kesu odrešiti.
Sestra se požalila rođaki, inače lekarki, da ne zna što se goji i iskazala strepnju da je to posledica štitne žlezde. Lekarka se složila, rekla joj da proveri štitnu žlezdu (hoće od te žlezde kilogrami da pomahnitaju). Je li ti rekla da proveriš tanjir, upitah ironično. Da ne jedeš suhomesnato, da jedeš kuvano meso, a ne prženo, grašak bez zaprške, a ne zapržen s čašom ulja, da jedeš crni, a ne beli hleb, da ne piješ koka-kolu...? A?
Ne saosećam sa ženama koje tvrde: ne jedem ništa, a gojim se. Znam gde greše (ja znam, ali one neće da znaju) one što priznaju: jedem samo jednom dnevno, a vidi kolika sam (moj muž jede pet puta više, a vidi kakav je ko grana). I one što nikad ne doručkuju, što ne jedu pre dva-tri. A najzanimljivije su mi one što se vade na hormone i na štitnu žlezdu.
Promenite navike u ishrani. Ne držite dijetu! Hranite se umereno  i zdravo svakoga dana, celog života. Neka vam to ne bude privremeno trpljenje, već trajno uživanje.

Budi srećan (ili ne smaraj)

Kad birate mesto u autobusu, dobro promislite ko će vam biti saputnik. Ako iole možete predvideti s kim ćete imati posla. Sreća je velika kad sednete kraj nekog ćutljivca. Doduše, čovek nikad nije siguran da l' će i taj "trgnuti nože iz potaje"
Naročito budite oprezni sa ženama koje vukljaju velike torbe. U nekom trenutku verovatno će, ko ova moja juče, izvući lekarske rezultate (eritrociti, leukociti, trombociti, stalagmiti, stalaktiti... boga pitaj šta sve može biti), neki rendgenski snimak, operisano slepo crevo (ne daj bože da su joj "povadili sve dole" ili amputirali nogu)...
Nedovoljno beše što mi se požali da joj je "otišla" štitna žlezda. Izvadi da mi pokaže rezultate neke hormonske analize, sve crno na belo (ko da sam član lekarske komisije), koliko nečeg treba da bude, a koliko manje ili više od toga ima ona. Klimam učtivo glavom, a gledam ko tele u šarena vrata (nit se u to razumem niti za to marim; ne bolujem, ne lečim se, ne planiram da ostarim...). Pojma nemam. I pojma ne želim da imam. (Nekako mislim: što manje o tim zdravstvenim mukama znam, to bolje. Ne merim nikad pritisak, a nije da mi ga ne dižu, nemam glavobolje, ne pijem nikad nikakve lekove... Od sveg zla branim se samo lepim mislima). O vašim ženskim problemima, ginekološkim. O vašim međunožjima, mensruacijama, klimaksima, menopauzama. A čudo jedno koliko baš o tome žene vole da lupaju u sva zvona. 
Manite me, ako boga znate! Ni po četrdeset ne napune, a već gutaju ko bombone lekove za srce, za štitaste žlezde, za alergije, za apetit, za jačanje kostiju, za ovo, za ono... Analgini, kafetini, aspirini, septolete, baralgetes, ferveksi, koldreksi, nodoli, andoli, panadoli... O bože, samo kosa što vas ne boli!
Mislite pozitivno! Budite zahvalne zbog onog što imate. Volite život koji živite (ne žalite za onim koji ste sanjale i koji mislite da zaslužujete, koji vam se čini kao najbolji za vas). Radujte se suncu i plavom nebu, poju ptica i zrikavaca... Smejte se, šetajte, gledajte zaljubljeno u krošnje drveća, u livadsko cveće... Lezite u visoku travu (ne, ne mislite o krpeljima i zmijama) i gledajte oblake. Pomažite koliko možete onima koji su u nevolji, ma i sitnoj. Trčite sa svojim psom livadama. Razgovarajte s mačkama, sa decom...
Život je lep, LEP. I traje samo jedan tren. Ne traćite ga jadikovkama nad samim sobom, nad klimaksima, koji vas snalaze još u dvadesetim, i bolestima (koje volite i hranite; zboreći o njima obezbeđujete sebi pažnju, a mene gušite neizmerno), pred kojima padate ko laka žena. Niko vam ne brani da budete baba s četrdeset, pedeset, čak i trideset. Čak i kad ste mi vršnjakinje, mene se to ništa ne tiče. 
Ja sam nemirni leptirak, zanesen lepotom livadskih cvetova i zujanjem pčela... Ne mislim na godinu rođenja ni na čas ishoda. Živim. Sitnim i običnim se stvarima divim. Samo me duša odavno boli (nužno kad imaš dušu poete), ali je lečim mirisom bagrema. Volim ono što imam. I čeznem još pomalo za onim čega nema. Ali sam srećna što postojim.

U menjačnici

Dok je zet otišao do auta u garaži, sestri se po buticima "rasuli" novci, a htede još nešto da kupi. Tako odosmo do menjačnice, a čim Ignjat to spazi, zbunjen, povika: Tata je već bio!
Tata je već bio i evre promenio, zna dete (i nije mu jasno šta sad ova žena tu traži). Al' džaba se trudi da majku zauzda  i očevu kesu prištedi. Ne zna on da bi mame posećivale menjačnice sve dok se tržni centar ne zatvori.

Grmljavina i orijentacija

Ja: Grmi, kiša će.

Sestra (od strica): Najavili su neko nevreme, ali na jugu.

Ja: Ma šta zna nevreme (ko i prognozeri) šta je jug. (A i ko zna otkud kreće i s koje mu strane mi padamo.)

Jelovnik

Sestrić se vratio s posla, pa upravo obedovao pržena jaja, a tetka mu nudi creva pržena s lukom. Ne mogu, odbi on, ali se i našali: Malopre sam jeo jaja, sad ću creva, pa grkljan... (I tako redom). Počeo si od genitalija, iskliberih se.

Jel' se tako priča sa sestrićem, prekori me sestra (tetka jedan), cerekajući se. Jašta, sloboda izražavanja važi za sve (pa i najmlađe) u našoj porodici. Uostalom, nisam mu ja (tetka dva) sastavljala jelovnik.

Poranila bejah, obukla dugu suknju, a dan sunčan -- dovoljno da budem srećna. Meni dosta, ali drugi uvek nađu neku zamerku. 

Uvuci stomak, kad si se tako utegla, prolazeći kraj mene ulicom, kroz osmeh dobaci mi poznanica. Nekada davno to bi me verovatno rastužilo. Sad me se uopšte ne tiče. 

Ne znam da ga uvučem (a i da hoću, kako kičmu da korigujem?), ne bi mi to ni palo na pamet (čak i kad se slikam, ne setim se). Ne kanim ikog da impresioniram, a ne znam ni što bih ga obmanjivala. Neću da se udajem (računam tako, a ne znam šta mi sudba sprema), ravnodušno odgovorih kroz osmeh. (To mi je argument za sve nemarnosti: što da se besprekorno doterujem, ko da marim da li me ko zagleda i hoću li mu se dopasti.) I ko da sam ja samo svoj pozamašan stomak (što ne mari za ma čije komentare, čak pomalo u sebe zaljubljen; otkako sam se okušala u orijentalnom plesu, drag mi je).
Uostalom, ja ne podnosim laži, ma koje vrste. Kod mene što je u radnji to je i u izlogu. Imam isturen stomak. Imam, može mi se, pa šta! Ne dopada ti se moj stomak? Onda ništa. (A, verovali ili ne, nekima se dopada.) Pametna sam, imaš nešto protiv? Onda ništa. Smetaju ti bore? Onda ništa. Duhovita sam, ne možeš to podneti? Onda ništa. Smeta ti celulit? Žao mi je, onda ništa.
Svet je pun čvrstih, ravnih ili uvučenih stomaka, jedrih butina i zadnjica, napućenih usana, isturenih glomaznih grudi. Šta ko voli nek izvoli. 

Ja nisam jedna od mnogih. Jedna sam jedina, s bujnom maštom i bujnim stomakom. Ako me od njega ne vidiš, skreni pogled, široko ti polje!

Danas dok smo makljali pržena jaja, jedna mrva na putu do mojih usta ne odole prirodnoj lepoti i baci mi se u dekolte. Dok sam je tog užitka lišavala i uzalud se koprcala između palca i kažiprsta, sestra jedva dočeka da bude duhovita: Nemoj da ih hraniš, neće ti porasti! 

Zlobnica! Sve misli da i ja žudim s mešinama u brushalteru da se budim. Al' meni dosta, i puna kapa (ko i grudnjak). Preveliko zna da bude nezgrapno i neskladno. Uostalom, narodna lirska pesma kaže: malena je ptica prepelica, al' umori konja i junaka. Nije da sam baš voljna s junacima, a naročito konjima, da se ganjam, al' blago onom kojem ne uteknem (kad se kobajagi sapletem).

Jagode (sa šećerom)

Činiju s jagodama Ignjat ponese u kuću, pa kako bi sprečio da sestra zbog toga pomahnita, reče: Samo da sipam malo šećera, vratiću!
A to nije zdravoo, opomenuh ih, znajući da za to ič ne mare. A jece, usprotivi mi se Staša, ja to volim. (A što volim i što mi prija, to je zdravo.)
Kad se činija s jagodama opet nađe na stolu pod jelovinom, i ja posegnuh za jagodom (merkajući koja je šećerom samo okrznuta; ne što bih se lako šećera odrekla, no što još nijednu nešećerenu ove godine nisam pojela). Je li lepo, upita Ignjat. Jeste, rekoh, promisilvši najpre malo (mada sumnjam da su iz neke seoske baštice). Eto, vidiš, zaključi on. (Šta se onda buniš kad se šečer sipa.)

Po šumaamaa ii gooraamaa naše zemlje poonosnee idu čeete prvomajskih izletnika... Jedu, piju, j.bu... i za sobom ostavljaju najlon kese, plastične flaše i "polovne" kondome. Ima sreće priroda što je ne volimo svaki dan.