Jednog jutra osvanuće tužna vest: upokojila se noćima "listajući" Pinterest. ;)

 Staša: Smrdiš na granule. Stvarno bi trebala da se okupaš.

 Staša: Smrdiš na granule. Stvarno bi trebala da se okupaš.

 29.oktobar 2012.

Hoćeš da te podignem na noge, da napravim sveću? - predložih Staši, pa se setih svoje situacije.

U, nikako da upamtim da sam sad osamdesetogodišnja starica i ne mogu sebi da priuštim takve pokrete.

Srce hoće, a dupe klokoće. Šalim se, i dupe može no posledice mogu biti kobne, pa se uzdržava.

Greška

Majka: Ti samo nalaziš greške, a svoje ne vidiš!

Otac: Moja najveća greška je pre 50 godina.

Ja (u sebi): Ako se nije zaračunao i vreme odedio ovlaš, biće da sam pod pogrešnim imenom zavedena u matičnu knjigu rođenih.

 Ajmo, ljudi, razlaz, na spavanje; ja moram da krojim. Ako opet zadrma, ja sviram uzbunu!

Ustumbale se tektonske ploče, uzdrhtalo srce u junaka...

 Nije nas skoro ovako prodrmalo. Ala skočih s kreveta, ispadoše mi makaze, ne stigoh odoka da izmerim koliko stepeni.

 

Upravo me na mobilni zvala Milka iz Srpske napredne stranke da pita da li podržavam njihovu politiku.

Od šoka i nagomilanog gneva ne setih se da pitam otkud SNS-u moj lični broj. Ni svi moji rođaci i prijatelji nemaju moj broj (komuniciramo drugim putevima, nije zapinjalo), a oni imaju!

Užas modernog doba, društvenih mreža i formulara koji kao obaveznu stavku zahtevaju navođenje imejla i broja mobilnog telefona. Savremeno društvo ti ne dopušta da budeš nedostupan.

A podaci se još kako zloupotrebljavaju, uprkos tome što te ubeđuju u suprotno.

Zatekavši majku kako opet tamani čokoladu, Staša odluči da nešto preduzme (pre no što bude kasno i fioka za slatkiše prazna):
- Mamaa, ti si nam sve pojela! Ako tako nastaviš, bićeš mnoogo debela!

 

Gledamo danas Maša, Ignjat i ja kartu Evrope i negodujemo.

Italija - pet mora! A mi nijedno jedino, malo malecko!

Život je nekom majka, nekom maćeha!

 

Rešila da obrišem prašinu pa ćušnuh krpu i u tamu zadnjeg dela TV-a. Ju, štrecnuh se kad naiđoh na krzno, moj televizor se sprema za zimu!

Ma idi, mačko, u peršun! (Što voli da se zavlači i da se zrači!)

 

"Napravite pasulj prebranac; niko neće odoleti, a dobićete pohvalu i od svekrve."

Znači, dobiću i svekrvu?! Daj šest kila, podlaži kazan!

Ignjat piše, Ignjat briše... Nekad ga za pisanje treba posebno motivisati. Majka: - Ako napišeš lepo, kupiću ti igračku. Ignjat (koji se vrteo i odugovlačio, smesta se nadvi nad svesku): - E sad neće biti greške! 

 

Prepustivši pečenje palačinki Ignjatu, Staša se latila uloge kelnera. Uzela blokče, pa krenula po kuhinji da zapisuje porudžbine.

Šta vi želite? Imamo to, to i to... Aha, jednu rakiju, jednu kafu i jednu cigaru - za dedu.

Majka hoće dve palačinke.

Najposle se okrete babi (koja se baš zatekla u jednom od ne baš retkih trenutaka samosažaljevanja): - Šta vi želite?

Baba jedva dočeka priliku za dramski nastup: - Želim da umrem!

Međutim, Staša joj je predočila problem: - To nije na spisku!

 Upomoć, drogiram se Pinterestom!

 Jebote, šta je ovo po društvenim mrežama: sve neke Milice (ko ona što gleda preda se, u zelenu travu), idealne srpske devojke, spuštenih dugih tepavica i ležerno, skromno (a samoljubivo) u stranu naklonjene glavice! Dok jedna bejaše, možda i valjaše.

 

Čitam (ležeći): PET TIBETANACA - daju mladost, zdravlje i vitalnost.

Gde su ta petorica?! Ne merite, dajte, braćo, sve što imate, ne pitam šta košta! ;)

 

Postoji jedna poslovica... Ako hoćeš da budeš srećan jedan dan - napij se. Ako hoćeš da budeš srećan nedelju dana - oženi se. Ako hoćeš da budeš srećan celog života - gaji cveće. Ja sam je preinačila...

Ako hoćeš da budeš srećan jedan dan - ŠIJ.

Ako hoćeš da budeš srećan nedelju dana - ŠIJ. Ako hoćeš da budeš srećan celog života - ŠIJ. Ne verujte mi na reč, nabavite šivaću mašinu. :)

 Dva šteneta spasena su iz praznog bunara dubokog deset metara. Čovek je toliko okrutan stvor da me strah. Čovek koji u jame baca životinje koje mu nisu od koristi, čovek koji tek rođene mačiće trpa u najlon kese, koje potom čvrsto vezuje i baca na dno kontejnera (jer nije dovoljno da umru od gladi, neka se i guše, neka skapavaju pod đubretom koje će bacati na njih čak i oni koji ih primete)... Rešavajući ih se na takav način "čovek" ne želi da im ostavi ni namjanju šansu da se izbave. Strah me čoveka!

 Tata: Opet se pomera sat. Ja: Za mene je vreme odavno stalo. (I to ne mora imati pozitivnu konotaciju.)

Palačinke

Pošto smo ostali sami, rekoh im da imam iznenađenje: - Pravićemo palačinke!
I Staši i Ignjatu lice se neobično ozari. Jer to što sam rekla nije značilo da ću ja praviti palačinke, a oni buljiti u telefon. Sve smo radili zajendo.
Ja sam donela i na sto poređala dva jajeta, vanglu, brašno... Pomogla sam njpre Ignjatu da razbije i izruči jendo jaje, pa Staši da savlada drugo. Već to je za njih bilo nešto nezamislivo. (Niko im drugi ne bi dao priliku da mese i prljaju kuhinju.)
A da ste videli ta srećna lica! Ja sam davala uputstva i nadzirala ih dok su naizmenično mutili, brašno dodavali, pa malo soli, pa još malo soli, i još malo (jer Ignjatov prstohvat je mali; na kraju smo možda i preterali)...
Ignjat je odmah tražio da prvi peče, da palačinke prevrće nekom kuhinjskom spravom... Stajali su oboje uz šporet i oduševljeno gledali kako ja palačinku zavitlam u vazduh, pa dočekam opet na tiganju.
Oni su onda uzeli mali tignj, pa je jedna palačinkica žrtvovana za učenje. Žonglirali su iznad stola (kako palačinka ne bi pala na pod, pa grehota) dok nisu naučili. Staša je brzo tražila jednu palačinku, pa i drugu. A onda primeti, napola namignuvši: - Ja moram još jednu pošto je ova bila mala.
Ignjat je insistirao da se ne jede dok sve ne završi i dok se baba. mama i Maša ne vrate kući.

- Gladan sam, ali neću da jedem!

- E jesi karakter, svaka čast!
Kako reče, tako i bi. A ne znam kako sam zamutila malo, ni po jedna ne bi za sve, a za neke (što ne čase časa) više nego dve.
Ne mogu vam opisati sreću dečju dok su stvarali i bavili se poslovima koje im stariji obično brane. Bez obzira na snimak u babinom telefonu, sigurna sam da će dugo pamtiti ovu avanturu. 

A šta ste vi danas lepo za čovečanstvo uradili?

Rrazgovor s nogu o Bogu

Staša, Ignjat i ja bejasmo sami u mojoj sobi..

 - E, kako to izgleda kad umreš? - upita Ignjat iznenada.
- Ko to zna! Niko se nije vratio, pa da kaže.

- Ja mislim da su na nebu zgrade i putevi i ti gore gledaš šta se radi dole na Zemlji. I možeš i Boga da sretneš...
- A kako vi zamišljate boga? Moj bog, ako postoji, on je takav da bih ga u prolazu klepila šakom po ramenima.
Ignjata je zapanjilo takvo prisno postupanje, valjda nije odobravao mešanje prizemnog i uzvišenog.
- Jedan filozof je rekao: kad bi konji i volovi imali ruke, konji bi crtali boga kao konja, volovi kao vola, svak bi ga zamišljao prema svom obličju. Tako je i moj bog šaljivdžija, kao i ja.
Pokušala sam danas Ignjatu i Staši da objasnim kako treba da misle svojom glavom, a ne da se povode za masom.
- Ne moraš ti da ljubiš ruku sveštenom licu, pogotovo u doba korone. (Fuj!) - bejah uporna da mu utuvim u glavu kako ima slobodu da postupa kako želi, a ne da sledi primer mase.
- Moram - brecao se Ignjat. - On je pop!
- To mu je posao. Popovi su ti ljudi kao i mi, i oni vole pare, vole brza kola... Bi li poljubio ruku svom dedi? (Verujem da se u sebi gadio.)
- On nije pop!
- Ne treba nikome da ljubiš ruku.
- A moram - gotovo se svađao sa mnom.
- Što moraš?
- Zato što hoću dugo da živim! (Hm, mali makijavelista.)

- Pop nije Bog, ne određuje on to - rekoh. - Uostalom, ti možeš, baš ako hoćeš (kao da on sad zna šta hoće i), s bogom da budeš povezan i bez popa, ne treba ti za to posrednik.(Kao da on sad zna šta hoće, i kao da mu uopšte sad treba Bog. Za šta, kao partner za slaganje lego kockica ili guranje valjka po pesku? Nije Ignjat mogao sve da razume, ali ja sam morala da prospem sve što mi leži na duši. Verujem, pak, da će se uticaj ovih mojih reči ispoljiti u budućnosti.)

- I ne treba da se krstite svaki put kad vidite crkvu! - nastavih.
- E treba da se krsti - bunio se Ignjat.
- Ne, to je smešno, isprazna radnja. Dovoljno je jednom kad ulaziš u crkvu i jednom kad izlaziš (ako baš hoćeš). Ne krstiš se kad kraj crkve prođeš ili je spaziš izdaleka.
Ignjat se opirao, jogunio i protivio, ali je Staša ne trepćući sve pratila.
- Ja vas učim da imate kritičko mišljenje, da mislite svojom glavom.
- Pa imam kritičko mišljenje! -  brecnu se Ignjat i nasmeja me.
- Ti sad ne možeš da shvatiš baš šta ti govorim, mali si još...
- Ja mali, ja mali?! - žacnu se.
- Pa tek si prvi razred, nisi u srednjoj školi.
- Kad ti pođeš u školu - okretoh se Staši, koja je uglavnom ćutke, ali pažljivo, pratila naš dijalog - da ideš na građansko, a ne na veronauku.
Po načinu na koji upija moje reči gotovo sam sigurna da će tako posutpiti, ako joj odrasli ostave na volju. 

- Evo da čujete nešto... Ćerka jednog mog prijatelja živi u Sloveniji i tamo sva deca idu na veronauku u crkvu, a ona nije htela. I pop je posle svoj toj deci spremio po vrećicu bombona, pa im učiteljica dala. Sva deca su dobila bombone, samo ona nije (ona će mu to možda i zaboraviti, ali ja, izgleda, neću); šta mislite, kako se ona osećala?
- Pa to su deca - odvrati Ignjat, ali nisam razumela šta je hteo da kaže.
- Zamisli da si ti bio na njenom mestu, kako bi se osećao? Svi su dobili bombone sem nje, kako se osećala tad? - upitah.
- Tužno - reče Staša, koja se zaista trudila da sve razume. - To nije lepo, Bog treba sve da voli, iako ti ne voliš (valjda njega ili veronauku).
- Bravo, pametnice! - iskreno se oduševih njenim poimanjem.
Bog treba sve jednako da voli. I to je sve što treba da znate o (pretpostavljenom) Bogu i o ljubavi.

 Ignjat: - E, jel' možeš ti da stojiš, kol'ko možeš da stojiš? Jel' možeš da stojiš duugo?
Ja: - Što?
Ignjat: - Da me gledaš na utakmici.

Jedu mi se orasi. Orasi su u zamrzivaču. (I u podrumu, ali kasno se setih.) Na zamrzivaču je vangla puna tegla s ajvarom. A ja ne smem da podižem ništa teško. To su modifikovane Tantalove muke. 

Ja kad sam gledala "Tomu", plakala sam (malkice, tri i po sekunda), ali zbog sebe, svih tužnih ljudi i Ljiljana kojima nema ko da peva.

 Ujutru sam neuračunljiva.
Molim da se mom krevetu ne primiču bureci i čokolade.

 Otklješti mi čovek nekih deset nerava.
Molim da se niko ne udaje i ne ženi do proleća. Ne smem da igram kolo.

 Ignjat (ne baš rado) uči i vežba da čita. Najradije čita napamet. Tako se štedi vreme i energija. (Lako mu je dok su rečenice kratke. Pamćenje će ga ostaviti na cedilu kad počnu čitati čitave tekstove.) Majka počne, ne bi li ga zaintrigirala, a on nastavi. Majka: Striinaa... Ignjat: Mesi... (Što j' Ignjatu milo, to mu se i snilo.) Majka: Nije. (Strina Nena... ne znam čega se latila, ali testa nije.) Ignjat: A ne mesi? I ja bih se razočarača. Izem ti takvu strinu! (Moja onomad umesila medenjake, mmnjamm.)

 

Ignjat učio o selu i gradu. Majka mu čita zadatak: "Sanja ide u školu tramvajem. Posle škole se s drugarima igra u paru. Stan joj se nalazi na šestom spratu."

I pita: Gde Sanja živi?

Ignjat, ko iz topa: Na šestom spratu.

Pa ne može se reći da nije tačno. Oni koji zadatke smišljaju morali bi pažljivije da ih formulišu.

 

Ignjat opet kupio neke vojnike i vojna vozila pa me on i Staša spopali da se igramo rata (kao letos pod jabukom, to im se mnogo dopalo).

- Kako ću - kažem - ukočena sam.

- A hajde - ubeđivala me Staša - stavićemo ti neke jastuke!

- Ne mogu, šta ako mi kičma opet zahladni.?

- Stavi pedeset kesa! - predloži Ignjat.

Staša: Šta ovde piše?

Ja: To je neki Matijin sastav o meni. Hoćeš ti nekad da pišeš o tetki?

Staša: Da.

Ja: šta bi napisala?

Stasa: Napisala bih da si najbolja tetka na svetu.

Ja: A što?

Staša: Zato što si dobra, pomažeš svetu i kad porastem, volela bih da budem kao ti.

 

 

Danas u šetnji zapodenu se razgovor o bobičastom voću (borovnicama, kupinama...) i njihovim nazivima na engleskom (blueberry, blackberry...).

Berući trnjinu, bratić se pravio Englez, pa upita: - Berry what?!

- Beri i ne seri - ispalih ko iz topa, pa se zacerekasmo.

Ja: Šta ima da se jede?

Staša: Nema ništa ni za doručak ni za večeru... samo granule...

Ja: Ti samo na kučiće i mačke misliš! A tetka? Ni ja ništa nisam jela!

Staša.: Pa tebi sam i rekla!

 

Fejsbuk me na nekoliko minuta blokirao jer sam previše gledala slike ranforsa na nekoj stranici, tj. kliktala na strelicu udesno (a možda sam se vrtela ukrug). ☺

 

"Jednog dana ćeš se probuditi i shvatiti da pored tebe spava osoba koju već dugo ne voliš."

Ili ćeš se jednog dana probuditi i shvatiti da pored tebe ne spava osoba koju već dugo voliš. (Štaviše, ne spava niko.)

Ne zna se šta je gore (a ni dole ;)), a?

Ja sam navikla da uvek guram napred, preuzimam veći teret i ne oslanjam se ni na koga.

Danas sam do kola prenela gajbu krompira i strininim gudama odnela dve odjednom pa još jednu kantu (od poludisperzije) jabuka.

Ja ne mogu da prihvatim da ne mogu (bar zasad) i da ne smem.

Tako sam se opet blago "naklonila", a taman mi se kičma bila vratila u normalu. Odoh da nađem kesu za krsta.

 

 Ja: Da ugasim svetlo?
Staša: Ne dok ja ne zaspim. Kad podignem ovako ruku, to znači da sam zaspala.
Čekala sam znak dok i moje oči ne zaklopi mrak.

 Svaki novi dan je kazna ili nagrada za prethodni.
Familija je mnogo grešila kad me zaslužila.

Ako je odlaganje sna, što neko reče, posledica straha od smrti, mogu vam reći da se svakim danom sve više (duže) plašim.

 

Eto, ìšla sam kod lekara. Da svima stane srce na mesto. Majka mi zakazala.

Rekla sam da sam se ukočila dvaput za mesec dana i da moji insisturaju da snimim kičmu. (Nisu čitali Šopenhauera pa da znaju da ono što pada treba još i gurnuti.)

Lekarka: Mogu oni da insistiraju koliko hoće, snimaju se samo pluća kovid bolesnicima.

Eto, nije vreme za kočenje, manite se kamenja u bubrezima, nedajbože tumora...

Ako vam je do slikanja, primaknite se nekom koji kašlje.

 

Staša (obuva patike): Ne treba majka da se dere na ćerku nego ćerka na majku.

Majka: Gde to piše?

Staša; U mom priručniku.

Majka: Pocepaću ti ja taj priručnik.

Staša (nije ič zabrinuta): Imam ja toga puno.

 

Ja: - Ne znam da li da uzmem upit da snimim kičmu, kad mi već majka (ne pitajući me) zakazala...

Sestra: Zakaži, da vidiš šta ti je... Kaži da ti se desilo dvaput za mesec dana.

Ja (u sebi): Bolje da zakažem kod grobara.

 

S TV-a: I sve što sam stekoo potrošiće neko.

Ja (u sebi, za sebe): Neće se mnogo ovajditi. (Ako sam šta sticala, sticala sam duhovno. To nije bogatstvo koje potomci cene i mogu da proćerdaju.)

Neko je stidljivo kucao. Skočila sam iz sna, jedva vrata potrefila. Poštar doneo penziju (nemam radnog iskustva, ali sam privilegovana - penziju primam... kad majka nije kod kuće). Kuče jurnu kraj mene, pa sam morala da ga izbacim, da opet ne isprlja posteljinu.Triput mi poštar rekao gde da potpišem. Potpisala gotovo zatvorenih očiju. Prebrojala pare isto tako.

Nadam se da mi ispod majice nije izvirila roze kesa. Inače će u pošti da se šuška o tome.

 

 

Staša babi: Znaš da će V. da živi još samo jedan dan?

Baba: Štoo?

Staša: Pojeo je nešto s poda i sad ima bakterije.

 

Majka (gleda neku emisiju u sklopu rijalitija) ocu: Javio se neki sa Kosmaja, naručio pesmu "Srpska se truba s Kosova čuje".

Ja (iako me niko ništa nije pitao): Ma nek jede govna, nek ratuje on ako hoće!

 Malo je falilo u kineskoj radnji da podviknem: Šta je ovo, Nova godina još nije počela?!

 

Ometajući faktor za autofagiju je majka koja u pola noći uđe u sobu i kaže: Evo ti medenjaci, strina pravila!

Da sam Majka Jugovića - pokleknula bih!

 

Kad izvukoh metlu ispod peći, pred njom izlete bombona (skrivala se tamo i metli uzmicala dobrih nedelju dana).

- Staki, vidi šta sam našla! Bilo ispod peći.

Staša podiže bombonu s poda i virnu s nadom: - Jel' ima još nešto?

Heh, i ja bih volela da iskopam čokoladu, ali magacin Štarka je na drugoj adresi.

 Staša: Kad će ta brza pošta? Rekli su da je brza, a vidi kako je spora!

 Neki od gorih ljudi su oni koji tvrde (i misle) da su najbolji.

 Ja: - Idem da pravim nudle.
Mia: - Opaaa, širokoo.
Ja: - Peć noćas nije radila pa mi se ne šije. Onda jedem. Pa će biti široko. (Ili, pak, usko?)

 

Koleginica s hora: Ti nisi za neke alternativne načine lečenja?

Ja: zadižem s boka majicu ispod koje viri roze kesa iz lokalne samoposluge.

 Sajam zdrave hrane, a breskve ko fudbalske lopte (istovetne).
Ne verujem svemu što piše (a povrću samo iz svoje bašte).

Onaj koji se previše bavi drugima verovatno se ne bavi sobom.

 

 

Staša mi je danas na kičmu stavljala oblogu od mačke, i ona i mačak su me masirale, sestra mi je večeras namazala ulje Svetog Nekatarija (ili nekog drugog čike)... Ako to ne pomogne, ja ne znam šta će. :)

Danas sam išla kod strine da vidim kako je ukrasila jafa tortu unuku za osamnaesti rođendan. Kafu ne pijem, sok gotovo nikad pa odbih i sad... A strina se pojavi s tacnicom u ruci, rekavši: Znam ja šta ti voliš, ostavila je tebi strina... Osmehnuh se, iskreno obradovana, i parčetom alve i strininim gestom. Nije u tortu smrvila svu alvu, no komadić meni sačuvala. Život čine male stvari. Ovako mi je strina zasladila mokar jesenji dan.

 Uđem u ordinaciju, nad uzglavljem lekara gomila ikona. Odem s majkom na prtopedsku kliniku - naspram šaltera crkva. Pa, jebiga, ako moram Bogu da se pomolim za zadravlje, neću knjižicu ni da predajem!

 Nek pada sneg, i grad, nek padaju sekire, gole žene, šta god hoće... samo ne kiše jesenje!

 Šteta što me brak nikad nije interesovao.
Nekom bi srećniku upala kašika u med: NIKAD me ne boli glava!

 Na jeziku Bog, a u srcu... smog (metafora, radi rime).

 Najzanimljivije mi je kad kažu: ja verujem u Boga, ali koliko treba, ništa preterano.
Pa veruješ li odozdo do kuka ili od kuka naviše?

Sestra (pošto sam ukočena): - Hoćeš ja da ti obujem čarape?
Ja: - Ne! (Može, ali kad mi skrstite ruke.)

 Ja: Koji je danas datum?
Staša: Ne znam, valjda novembar... petak... utorak?

 Okrećem se po krevetu (sporo, oprezno i s mukom) ko nekad moja baba. I psujem jednako.

 

Ja: Vidiš kako kičma "krcne" i op - eto te, invalid!

Sestra: Da, a nema ko čašu vode da ti da, nema ko da te pogleda, kako narod kaže.

Ja: Da pogleda ima, našlo bi se: neko popreko, neko ispod oka, sažaljivo, prezrivo, izdaleka...

 Ja: Moram da idem u ve-ce.
Staša: Ako želiš, idi.
Ja: Želim, ali me mrzi.
Staša: Ako želiš, mogu ja da te otpratim.

 Ako vam dam punu kutiju kolača, to možda nije zato što vam želim dobro: želim ga sebi! ;)

 Majka je rekla: - Evo ti pita.
Ali Ignjat beše i bliži i brži: - Šta je to? Mmm...
I to je kratka priča o Tantalovoj muci i slasnom zalogaju... u tuđim ustima.

Ja: - Što kupuješ ovaj beli hleb, u njemu ničeg dobrog nema!

Majka: - Jao, tebi ništa nije dobro! A ceo svet kupuje...

Ja: - Ceo svet se drogira, ajde i mi da se drogiramo!

 

 

Mojim zdravstvenim sRanjem baviće se opet svi porodični lekari.

- Ona treba da veže džemper oko krsta, a ne da oblači (kratke) haljinice! - rekao je zet (onaj što će mi jednom zeleni kamen na grob navaliti).

Staša: Ne kaže se ve-ce nego toalet.

Tako ih uče u vrtiću. A ne znam što je ve-ce nepristojan (kad istome i toalet služi - ne cveta tamo cveće).

Tako je i Maša tvrdila da se ne kaže dupe nego guza.

Ua toalet! Pravda za dupe!

 

Ja: Ukočena sam.
Nataša: To je sad zbog vremena, i ja imam problema sa kičmom danima
Ja: A jeste zbog vremena, i to popriličnog - pola veka!

Pao preksinoć  Fejs (ne potresa me Instagram), a ja nisam skontala. Pao Fejs, a ja mobilni ostavila u fioci, igram kolo u komšiluku i ne slutim da je vrag odneo šalu. Ovaj (nenajavljeni) smak sveta prošao je bez mog učešća i panike. Sam me Bog pogledao!

 

Naslov: "Devojka" "stara" 23 godine donela na svet šesto dete.

Blic: Svaka čast!

Ma jeste, tako je, bacite se na posao od petnaeste, rađajte Srpčiće (to je vaša sveta dužnost), budite žene-majke-krajjice!

 

Kad se (evo drugi put u životu) ukočim, ja pomislim (znam da od nečega mora da se umre i da ti jednom počnu zapadati loše karte): joj, samo ne kičma!

A onda shvatim da mi sve jednako treba: i ruke, i noge, i oči...

Dakle (a tako mislim i kad nemam zdravstvenih tegoba): samo da sam ja sebi zdrava, okretna i čila! (Bez toga, s milijardama srećna ne bih bila.)

 

Doneo ignjat danas neki novčić, a ja ni s naočarima ne mogu da pročitam šta piše. Ja ne vidim, a on još ne zna.

Najpre poče prstom da mi šara slova po vazduhu pa se dosetismo papira i flomastera.

Kad ono: Bosna i Hercegovina.

Pa, braćo, je li moralo tako sitno, majku mu?!

 Ne mogu da razumem: ljudima je svejedno što živiš, a ne daju ti da umreš.

 Mila majko, umreću ti mlada.
A ništa ti neće ostati: potrošili se i puder i pomada.

Ja: - Opet mi se sjebala ova kičmetina.

Majka: - Pa šta joj je?

Ja (besna zbog nemoći): - Otkud znam šta joj je, zrela za grob.

Majka: - Jedi govna! (To će kao da potre moje reči, da njeno bude zadnje i smilostivi sudbu.)

 

 Ako leba nisu jeli i nemaju razglas, lekari bi mogli izaći na vrata i prozvati. A ne da mrmljaju sebi u bradu, pa ako niko ne čuje, sediš u ordinaciji i kuliraš u radno vreme.

 4. oktobar 2021.

Ako me uskoro ne prozovu, poješću ovaj majčin rezultat sa svih 100000 (nečega po mililitru valjda) ešerihije koli.

Gladnaa saam, ne mora baš pola zaposlenih u domu zdravlja da uđe preko reda.

 Pandurska svadba... To se pucalo ko u ratu. Te naši, te njihovi (pogodili jabuku iz prve)... A naša mlada kao Kalamiti Džejn: u laganu čipku odevena, ali muški puca (da se naklone kolege)!

 30. septembar 2021.

Mrzi me da se za svadbu uparađujem. Ali jutros probah dugu srebrnu haljinu, što sam samo za novogodišnji koncert oblačila.

I na bokovima -- kao salivena! Ali u grudima -- neka druga žena (i lufta kol'ko voliš)!

Autofagijo, mater ti...!

29.septembar 2021.

 Pada kiša. Kuče je ko ludo pred vratima kukalo za mnom. (Morao je tata da izađe i podvikne.) Oči mi ko kafanske sarme. A hoću da poranim. I neću da spavam! Kad bih mogla da ne spavam uopšte, gde bi mi bio kraj!

 29.septembar 2021.

Sve vreme koje si na virenje u tuđe živote potošio - uzalud si i nepovratno izgubio.

29. septembar 2021.

Pročitah kako tuga udara na pluća, aktivira i kancer.... Pa se pitam kako već decenijama nisam mrtva.

 Okačila o rame ljubičastu torbu, a spolja okrenula stranu na kojoj ne piše MONA.
Bože, kakva (sam) seljančura!

 

I sad mi žao (a i teško) da skidam šminku. Toliko me lako, malo, ali dobro našminkala moja bratanica.

Noćas me ofarbala i isfenirala snajka. To je moja (izvanredna) ekipa (za svečane prilike)!

 Vrnuh se za svadbe.
Ne čujem vas ništa, u glavi mi šušti.

 Ja prebacila ogrtač preko stolice, a neki mi se zadnjim džepom zakačio za nj. Gde znam kakav je, gledala sam da mi ne pokida ogrtač.

 Kad su svi nosili kratke haljine, ja sam duge. Kad svi nose duge, ja oblačim kratke. Večito naopaka! (Još po veka, pa ću se utopim u masu... da ne kažem u ilovaču.)

 Zet me gura laktom da hvatam bidermajer (i zadnji voz).
A složenice (od babe i devojke) u tome ne učestvuju (ne putuju železnicom).

 A oduševljenja kad uhvate bidermajer, ko da su ščepale mladoženju, da ne kažem boga za... potiljak.