Lepa je i poželjna -- izaziva. Karmin joj crven -- izaziva. Kosa joj duga, raspuštena -- izaziva. Smeje se -- izaziva. Nosi kratku suknju -- izaziva. Ima velike grudi -- izaziva.  

Šeta sama livadama -- izaziva. Ide noću pustim ulicama -- izaziva.  Sedi sama u kafani -- izaziva. Leži sama na plaži -- izaziva. Kaže NE -- izaziva.
On, siroče, nije kriv, ne može da odoli izazovu -- siluje.

Mrzim kad mi sestrići po kući ostavljaju načete braon medvediće. Ja te uopšte ne volim! A oni retko kupuju one žute!

Tetka na maskenbalu

Išla sam s Mašom na maskenbal. U torbi sam nosila selotejp, makaze i neki rezervni noktić. 
Od mašine maske svi su se isprepadali. I niko je nije prepoznao. Ali to zadovoljstvo platila je manjom uspešnošću u raznim igrama. Ne može se mnogo šta postići onolikim noktandžama. A, opet, jedan joj je otpao i jedan se oklembesio tek kad je navalila da s drugaricom igra iks-oks. 
OK, bez panike, sad ćemo da sredimo. Sklonismo se u neki ugao i ja spustih torbetinu na neku klupu. Klinac koji je sedeo s druge strane klupe zapanjeno je blenuo u mene, ali reč nije rekao. Dok sam žurno vadila makaze i selotejp, Maša pokuša diskretno da mi skrene pažnju: a tu se igraju igrice... Čujem ja (kroz onu buku i gungulu), ali ne obraćam mnogo pažnju. Pa samo sekund, neće propasti svet. A i dosad su se već izigrali s tim kikirkijem (koji čačkalicom guraju preko klupe), ne stoji niko u redu.
Ne možeš tu, tu igraju igricu, a ti si stavila torbu, opet mi Maša došapnu. Neprijatno joj bilo što ne marim za pravila i rasporede (a šta ću, panika me obuzela, treba hitro da delujem, a dece ko Turaka na Kosovu polju: da iz neba plaha kiša padne, niđe ne bi na zemljivu pala -- pa gde ja svoju torbetinu da spustim?). 
E nije lako s tetkama: dobro dođu, začas ti masku (za nagradu) naprave, ali svojeglave, hoće torbu na nezgodno mesto da stave.

Gaće menene nisu malene

Sama je otrčala u kupatilo po nošu, sama s njom dotrčala u kuhinju, pa se sama svukla i na nošu sela. Međutim, kasnije je utvrđeno da se nije svukla dovoljno ili kako treba, pa je delimično upiškila i gaćice i helanke.
Šta sad da ti obučem, gunđah skidajući je, iako se ona opirala (nije htela da prizna svoje stanje dok je ne raskrečih pred ogledalom, da se i sama uveri u postojanje mrlje na helankama). Gde da ti nađem gaće, vajkah se više za sebe, tumbajući hrpu odeće u jednom  malom delu ormara (gde su, zbrda-zdola, nabacane dečje stvari, raznih veličina). MoZe tebene, moze, predlagala je ona tiho, stojeći uza me i vireći mi iza ramena. Tebene, tvoje, prisvojna zamenica drugog lica jednine. A gde ćeš moje, zasmejah se. Ona, tako mala, cela bi (dobro, preterujem, ali dobrim delom) u njih stala.

Srećom, odnekud iskrsnuše Mašine gaćice s cvetićima i Staša ih sama navuče. Srećom, jer gaće menene nisu baš malene (a zazimilo, ne ide da dete predugo po kući gologuzo landara).

On (ne TAJ on; majstor za Ubuntu): Mladost-ludost!

Ja (tad mi sinu): Brine me što tu drugu nisam preležala (uporedo s prvom)!

Majmuni to mogu

Zatekavši se kraj starog jorgovana, Ignjat naumi i da se na njega popne. (Priznaćete, teško je tek tako stajati kraj stabla i ne želeti mu dosegnuti vrh.) Odmah mu beše jasno da to neće moći bez tetkine pomoći. Pomozi mi, zavapi, i pokuša da nađe oslonac u najbližoj grani (a sve suve kao ona epska drenovina, prsle bi i da se mačka o njih otrambesi). A ne možemo tu, Igi, rekoh, hajdemo na jabuku. Vidiš koliko je ovih (suvih, a oštrih, štrkljastih) grana, oči da nam isteraju; nemaš kud da se provučeš! On, međutim, nije želeo da odustane, sam se batrgao između dva stuba i nije uspeo da makne dalje od njih, tj. od tla.  Ne samo da je stablo suvo, no nisko i granato, nema  gde na njega da se stane.
Staša je takođe bila u nevolji: dok je sedela na klackalici, jelove grančice svojski su se trudile da je ogrebu po licu. I dok sam joj pomagala, Ignjat izgubi volju da osvoji jorgovan. Ne mogu, odustade. I još dodade razočarano: ja NISAM majmun... A potom još, možda malo zavidljivo: majmuni to mogu! 

Prokleti srećnici! Em ko ludi gutaju one banane, em se, ko od šale, pentraju na jorgovane!

Dole ko bajagi princeze!

Ona je već prilično velika devojčica. Ali se (neki bi joj zamerili) i dalje ponaša kao prilično veliki dečak. Kad to kažem, mislim na njenu sklonost da se radije pentra po drveću i jurca dvorištem s nekim nerfom (pištoljaka s mekim gumenim mecima), no da crta srca u leksikonima. 
U školi takođe ne pazi na uglađeno ponašanje i ne igra, poput većine devojčica, ulogu male princeze. Kad su jednom na odmoru igrali istinu ili zazov, izazvana osoba nije znala kako da izvrši zadatak: da na silu prdne. A ona, bez ustezanja, skočila da pokaže: u, to je lako! Okrenula drugarima zadnjicu, povivši leđa, da "nastavni predmet" bude upadljivije isturen, iii ... prrrr! 
KAKO si to uradila, svi su bili impresionirani (a ja sam ih zamislila i kako se malo posagnuše, pažljivo gledajući da im što ne promakne; da "učiteljica" nije pribegla simulaciji, skupo bi ih koštalo što nos nisu začepili). I pokazala im: stavi nekako dlan (upesničen možda) na usta, pa proturi nekako prst i eto... očekivanog zvuka. Na sreću, bilo je to samo ko bajagi. Ipak, čitav razred beše u transu (iako im čulo mirisa ne beše ugroženo), a ona ZVEZDA.
I kaže joj majka, prepričavajući nam te njene nastupe: budala, ne vredi da joj pričam! A ja baš volim što je takva, rekoh, ne prestajući da se cerekam. Spontana i zabavna, šaljivdžija, a ne neka kobajagi (uvek i sve su samo takve) princeza, što se vazda trudi da ostavi utisak kako luk nije jela niti mirisala, a kamoli prdnula il' ..... 

Ravnopravnost polova, na kojoj se sve više insistira, podrazumeva da i devojčica u školi (il' drugde) sme da prdne (bar ko bajagi) koliko i dečak. (Čak i da joj se za to uskraćuje dozvola, ne može da se spreči.) Lažna uzvišenost treba da se ruši uzvisivanjem ili bar prihvatanjem banalnog i niskog (koje je deo opšteljudske sudbine). 

U borbi protiv vršnjakog naslja od danas sedam ministarstava.

Mnogo babica... Strahujem za dete.

Za sreću treba tako malo

Na spratu im je igraonica. Na spratu im je klavir. Zato oni samo vrebaju priliku da se popnu. A onda i mene zovu, jer džaba šou, ako nema publike. 
S pola stepeništa Ignjat me dozivao: hajde, b(r)zo! (Ko da će čarolija prestati da deluje ako joj se smesta ne prepustimo.) Držeći i sam neki plastični štap, tutnu i Staši jedan. No ona, bolesna i nervozna, odbi, tj. odgurnu ponuđeno. Štoo (nećeš), začudi se (gotovo i uvredi) Ignjat. Mislim, kako neko može da ne želi štap, njime uokolo da vitla (eventualno kome oči istera)? 

Ne bih li uveselila Stašu, kojoj su usta puna nekih afti, pa je prestala i da govori, podignem je da dohvati najviši kamen u mozaiku i plafon. Otvorenim ustima, iz kojih su curile bale, kao i očima, ona se blago osmehnu. Tražila je da isto ponovim još nekoliko puta. A za njen osmeh to je najmanje što mogu da učinim. Kad Maša zasvira Černijevu etidu (a beše već gotovo ponoć), i ja sa Stašom u naručju, po sobi zaigrah u ritmu. Staša se opet smeškala, ne znam da li od zanosa ili mom "talentu". Bitno je nju oraspoložiti, ali i preostali sestrići su se zabavili.
Kako je lako usrećiti dete. Kako su jednostavna njegova stremljenja: da poraste, da se protegne, da dosegne... visine koje su nama nadohvat ruke, pa im i ne pridajemo značaj. A trebalo bi, da budemo zahvalni, za sve male stvari koje su nam dostupne (a primećujemo ih tek kad počnu da nam izmiču).

Kad bi gole žene padale sa neba

Taman kad naumi da ustane, strinu izdade (pre više godina) operisana noga u kojoj ima neku šipku. 
Jao, gotovo vrisnu, da znate kako me "uvija", sigurno će se promeniti vreme. Saosećam s njenim mukama, al' se nasmejah pouzdanoj, u narodu poznatoj i priznatoj, meteorološkoj metodi. 

Kleca mi, ne mogu da stanem, nastavi da se jada, dok, držeći se za sto, napravi koji korak po kući, ne bi li se noga povratila. Silazeći potom niz stepenice, i uzdajući se opet u meteorološke signale svoje noge, primeti, kroz osmeh: Mora da će padatii kamenice!

Samo kad neće gole žene, nasmejah se, vireći za njom kroz odškrinuta vrata. (Uvek od toga strepim, ne što sam neka puritanka, ne što imam muškarca kojem bih oči iskopala i koješta počupala, kad ne utekne od padavina, nego, brate, i one najvitkije, kad bi s nebesa pale, života bi nas stale.)

Nekom bi one i prijale, nasmeja se i strina. Istina, složih se, kad bi htele da padnu gde im se kaže, na određene organe, pod određenim uglom... Da te gologuzanke imaju dobru navigaciju, ne sumnjam da bi onda mnogima dobro došle. Mada, kad bopnu s tolike visine, teško da bi ikom pričinile željeno zadovoljstvo, nego će da izbiju bubrege, odvale glavu s ramena, da obogalje nesrećnika. Daleko im lepa kuća i sa neba žena vruća!
Muškarci bi bili na mukama grdnim: da li da šire ruke i prihvate koju desetinu (nek se nađe, ne ište hleba... a i našla bi se koja kora, ako i te nebeske imaju zemaljske nagone za hranom) u naručje ili da beže glavom bez obzira, naročito ako im se potrefi neka pozamašna, ta bi ih očas posla sa zemljom sravnila.
A kad bi te nebeske gole žene bile oslobođene zemaljske tež(in)e i bile sve eterične, lake, mnogi bi muškarci s radošću iščekivali i pratili ženonosne oblake (to oni iz kojih bi gole ženske noge, i ko zna šta sve još, virile). Odbijali bi da nose ženobran. I svi koji se i sitne kiše klone, rado bi poljem šetali kad žene padaju na tone. I grcali od sreće (ili već nečeg) da, dibidus gole, padaju s neba, ali lagano, koliko godi i treba. 
Međutim, ako me pamćenje dobro služi, čika Njutn im ne obećava ništa sem dugog boravka na ortopediji (i to ako ih sreća zgodi da ih kakva žgoljava pogodi, inače večni pokoj).

Ona: Gle kako mi je veliko dupe!

Ja: Nemaš veliko dupe, no ti male gaće! ;)

Očevi s oružjem na gotovs

Letos, tek što mi je sestričina upisala gimnaziju, njena mama nas obavesti da joj ćerka ima dečka, i to pravu vezu (šta god to značilo, a kanda u različitim dobima ne znači isto): zagrle se, idu u šetnju i tako...
Za mamu dečko rekao da je super, razume mlade i lako s njima komunicira, ali bi hteo da upozna i tatu. I došao tata nedavno iz inostranstva, gde radi, pa beše zgodna prilika da se susretnu.
Dok iščekivasmo da dođe po devojku, zvirkasmo kroz prozor i zbijasmo šale. U jednom trenu zet u dnevnu sobu banu s lovačkim karabinom i, ustežući osmeh, tobože oštro, upita: Gde je? Potom snajper primače prozoru, tobože nanišanivši... Tako ga je ćerka uslikala i poslala sliku momku, da vidi kakva će mu dobrodošlica biti priređena. Sreća da je momak već bio na pola puta do zgrade, pa nije imao net, da se preseče.
A kad konačno stade ispred zgrade, pa ćerka pozva oca da izađe u hodnik, moj zet reče: Čekaj da se nakomrštim! Jašta, ne može otac (maloletnice) tek tako pred ćerkinog momka. Treba momku noge da klecnu kad se pred njim nađe. Čik posle da nešto zabrlja.
Tako se i za mog dedu pričalo... Kad je otac jedne noći obletao oko ograde, a deda nanjušio, pa podviknuo: daj karabin! Smesta se otac s drugovima sjurio niz drum. Al' nije vredelo, majka se ipak, u cvetu mladosti, udala. Godinama su se potom zbijale šale na račun tandžare ili karabina, koji je moj deda, tobože, čuvao u štali pod jaslama ili tako nekako.
Svi očevi do zuba naoružani, bar mrgodnim pogledom i strogim glasom. Jedino moj otac je pacifista, ako ne računamo petarde, koje baca samo za Božić i Novu godinu. Nit me čuva nit arsenal poseduje. A ko da atomsku bombu negde prikriva, pa može svaki čas da je aktivira, padne(m) li samo nekom na pamet: nit mi ko kapiju otvara nit ko oko plota šeće. Sve su to lisice: kiselo im grožđe, pa ga neće.

Poljupci po Makijaveliju

Maša ga često stisne u zagrljaj jer to je jedini način da ga izljubi. Ignjat se uvek otima i ljuti: Maso, ja ne volim se ljubim! 
Kad je nečim zanesen, međutim, zaboravlja da se brani. I ja onda ljubim bez prestanka. A nekad pomaže i ucena (cilj opravdava sredstvo, šta ću).
Nedavno sam bila odsutna tri-četiri dana, pa kad se vratih, zatražih da me poljubi. Poljubi me, kažem. On se smeška, ali ne ljubi. Ako me ne poljubiš, ja opet idem. Gde, upita. (Aha, nije mu svejedno.) Daleko, tamo gde sam bila. I poljubi me brzo, kratko (da mu ne pobegnem).
Jesam li ti nedostajala, pitam Ne, odgovori ko iz topa, ali tiho. (Nije njemu u prirodi da se mazi i iskazuje osećanja.) Da li ti je bilo žao što nisam bila tu? Ne. Ćao, onda odoh opet. Bilo mi je žao, brzo procedi (da mu tetka ostane tu gde sedi).
Ko voli svoju tetku, mora trpeti i njene poljupce. A tetka koja voli da ljubi sestriće kao da vuče korene iz porodice Makijaveli (ni od ucene ne preza kad ljubiti želi).

Osuda

Aj napravi neku mušku narukvicu, reče mi jedan sugrađanin. Važi, kakvu želiš, upitah. Pa može crna s onim (konektorom) "beskonačno".

Može. Hoćeš "beskonačno" na kojem piše "love" ili bez ičeg. Bez "love", reče on.

E onda džabe što ti je beskonačno, kad je bez ljubavi, nasmejah se. Beskonačno bez ljubavi je osuda, složi se, kroz osmeh, i on.

Ja bih se radije odrekla beskonačnosti zarad ljubavi, no ljubavi zbog večnosti.

(Dobro, znam da mi nije ponuđen izbor i da mi je oboje uskraćeno.)

Dečak s biciklom

Jesen već beše poprilično maha uzela. Jedno poslepodne dok se vraćah iz grada, spazih dečaka kako u vazduhu drži bicikl. Držaše ga visoko dignutog i pokušavaše da prebaci s druge strane ograde, na trotoar. Toliki bicikl bio je ozbiljan teret za dečaka, otprilike desetogodišnjaka. Kapija beše na sasvim drugom kraju. Ni na tren se ne upitah zašto bicikl ne istera kako treba. Samo pritrčah, rekavši: Daj da ti pomognem! Preuzeh bicikl u svoje ruke i spustih na tlo. Dečak učtivo zahvali, pa  se i sam začas preko ograde prebaci.
Tek potom pomislih da mu je majka možda, iz nekog razloga, zabranila izlazak. Možda mu je i kapiju zaključala. Suludo bi bilo, inače, da bicikl onako...
Ali mi beše simpatično i nekako arhaično njegovo nastojanje da, uprkos potencijalnoj zabrani, sebi priušti vožnju i avanturu izvan dvorišta, u kojem je zatočen (što te više stežu, to se više otimaš). Deca danas uglavnom vreme provode u zatvorenom, s tastaturama i telefonima u rukama. Možda je zato dečak s biciklom bio toliko primamljiv prizor. Moguće je da čak i nema kompjuter. Inače bi se zasigurno prilepio uz ekran. I dok bi trepnuo (nakon sati i sati igranja igrica), detinjstvo bi već neopaženo iščililo (jednom, kad sazri i ostari, žao bi mu bilo).

Neki ljudi se plaše pasa (i malih, i pitomih, i kad samo kevću), pa im, bez oklevanja, spakuju otrov u slaninu (i mirna im glava, koliko i savest). 

Ja se plašim (mnogih) ljudi. Treba li da pitam pošto je slanina?!

Gumene čizme za Stašu

Išli smo večeras u jednu radnju Metroa. A onaj ko je posadi na vrh onih stepeničina verovatno nije bio svestan da će broj posetilaca prepoloviti ili je računao samo na sportiste. Nijedna baba mu se neće tamo popeti da kupi opanke. (I mi smo se maltene zadihali.) Verovatno zato obuće za starije i nema. Nesrećni starci rešeni da se gore popnu već na pola stepenica zagazili bi u vode podzemnog sveta.
Staša je odmah spazila roze gumene čizme sa sovom. Probala jednu, a obe patike izula, pa joj druga noga gola zjapi. Teto, prozbori ozbiljno, daj mi joc je(d)nu! A teta se udubila u neki posao i ne čuje. Konačno drugu nađosmo u kutiji, pa se dete u njima rastrča, ne možeš je uhvatiti ko da su čizme od sedam milja.
Kad kasnije opet naiđosmo kraj prodavnice, Staša poče da se otima ne bi li se domogla stepenica. Pa nećemo opet ići, kupila si već čizme, podsetih je. Ocu joc, objasni mi ona.
Zna dete da od viška glava ne boli. A i noga, izgleda, ne voli jednoličnost: jedne gumene čizme ko nijede!

Da ste zaista toliko srećni kao na fotografijama, ne biste stigli drugima da gurate pod nos. I bolelo bi vas dupe da li ko zna. ;)

Tek kad vidim da nekoga dugo na Fejsu nema, znam da mu dobro ide u životu. :)

Užasan dan

Juče mi se nekoliko ljudi obratilo istom rečenicom: Kako je užasan dan! I, makar promumlavši nešto, ja sam se, po navici ili iz puke učtivosti, složila (ne osećajući isto). A dotad, nije mi palo na pamet da je dan užasan.

Odavno to ne pomišljam, ni za jedan dan. Svaki mi je dan divan, naročito kad otpočne, pružajući mi priliku da ga ispunim onim što volim: da pišem, kreiram kojekakve sitnice, igram se sa sestrićima, šetam, gledam ptice na nebu, sanjam...

Gazeći mokro žuto i crvenkasto lišće, ja se smešim. Noge mi u šarenim gumenim čizmama, ali glava u oblacima... Kiša po meni sipi, zgrčena su mi blago ramena, ali sam srećna jer vazduh miriše na zimu, na praznike...

Pred jednom radnjom sedi dečak, razvlači harmoniku, koja cvili ko mačka kad je moji sestrići ščepaju... Kiša rominja, on, gotovo osmehnut, tapka stopalom u ritmu muzike. U jednom prolazu na betonskom zidu leži čovek, zgrčen, pokriven (delimično) samo duksericom, spava. U drugom prolazu leži čovek oslonjen glavom o kantu za smeće, budan i prepušten sudbini.

Ulice pune ljudi, svi nekud žure, ozbiljni, namrgođeni, pokisl. Vraćaju se u tople domove, kraj peći, pod jorgane i u zagrljaje. Kiša pada; užasan dan?!

Molim da mi više niko ne govori jedno te isto: Užasan dan!

Ja ne bih ni primetila (niti pomislila).

Putarske službe opet su se spremile za sneg. Teško nama! (Spremimo se i mi za nevolje.) ;)

Ljutito dete u frižideru

U poslednje vreme Staša se često i za svaku sitnicu ljuti. (Ne smeš na nju ni da povisiš ton.) I kako god se okreneš, nagaziš joj na žulj (ko da tesnu obuću nosi, pa joj svi prsti žuljeviti).
Svaki put kad se naljuti, ona progunđa: e neećuu (iako joj niko ništa ne nudi)! I smesta napusti poprište. Kad je kod babe i dede, odlazi u spavaću sobu, gde zalupi vratima i stoji iza njh dok se ne ohladi. (To isto rade i oba njena brata i sestre. Po tome bi se ova soba mogla nazvati ljutionica). A kad je kod kuće, pohrli do frižidera, otvori vrata, pa ih prilupi za sobom, bar jednom nogom se spakovavši u nj.
I tako, malo-malo, a ona utrči u dnevnu sobu i nestane iza sivih vrata (međ teglama ajvara i cvekle, bocama s kečapom i majonezom, između čaša jogurta i pavlake...): e neeću, e neeću! 
Gotovo da i ne izlazi iz frižidera. Koliko se ljuti, to dete će se pretvorti u santu leda.

Svojeglavi čitaoci

Oni hoće da im čitam knjige, ali po njihovoj želji i principu da se lista. Ja ne pročitam ni po strane, oni već okreću, da vide šta je iza. Ja vučem, otimam, nisam još završila, ali oni vrište: samo da vidim, samo da vidiim! Sve knjige hoće da čitaju na preskok, gde se njima čefne, neće da slušaju po redu. A ja se nerviram što nikad nemam predstavu o celini dela.
I vole da lepe nalepnice, pa sam im nabavila takve slikovnice. Ali oni hoće smesta da polepe sve (sednu i lepe dok ne malaksaju) i gde je njima volja (a ne tamo gde je predviđeno). Tako se jedna jela prekrivena snegom našla kučetu nasred kupatila. Drugo drvo, nahereno, niklo je u dečjoj sobi. 
Ovi moji sestrići kanda su neki gorani svojeglavi, pa drveće sade gde im na pamet padne.

Promena suglasnika po prstima u ustima

Redovno najmlađim sestrićima pevam uspavanke. I, pre ili kasnije, milom ili (tom muzičkom) silom, pred snom pokleknu.
Ali neko vreme, naročito ako im se previše spava, postavši razdražljiivi, znaju da se batrgaju i opiru. Ponekad kmekeću, ali ja pevam i pevam, znajući da će taj plač brzo pred pesmom ustuknuti. Molimo za fiinu tišinuu jer tišina goodii duuši, molimoo za fiinuu tišinu... I kad mi Staša, vireći kroz gotovo sklopljene očne kapke, stavi prst u usta... ja se ne zaustavih (the show must go on): movimo za fiinu tifinuu jer tifina goodi dufii, movimo za fiinu tifinuu jer tifina jee zdvava za ufi.
Eto glasovne promene koju nijedna gramatika ne pominje: promena suglasnika po prstima u ustima (usled koje je nastupila tišina za koju smo molili)!

Kad ženska ruka muti

Došle mi dve drugarice, pa se sestra i ja okupismo s njima za slavskom trpezom. U neko doba banu i tetka, pa se raspriča, kako ona zna, setivši se svega od Kulina bana i dobrijeh dana. 
Ne znam kako, ali priča iz tih istorijskih okvira ubrzo dospe u kuhinjske -- do domaćeg majoneza. Elem, tetka pohvali umeće nekog svog poznanika: da znate kako je umutio! Pa muška ruka, upade jedna od mojih drugarica, s tetkom se, iz učtivosti, saglašavajući i mušku snagu naglašavajući. Ne može ženska (slabija, nežnija) tako, dodade. Verbalni iskaz pratila je pokretima ruke gore i dole (zamislite u ruci onu mućkalicu), koji pred nama trima, što nemo slušasmo, dobiše sasvim drukčije, muškarcima daleko ugodnije, značenje. Prsnusmo, gotovo istovremeno, u smeh (naspram kojeg, kao kontrast, odjeknuše implicitni muški uzdasi, očito nedovoljno glasni da dopru do svih prisutnih). Ali nema bez ženske ruke ništa, okrenu potom ćurak naopako mlađa domaćica. (I nije sve u snazi i brzini, pogotovo kod majoneza: što se duže muti, to se više kruti, ovaj, mislim zgušnjava.) Smeh na to postade još glasniji. Svaki bi se muškarac s tim složio (i ženi taj ozbiljan posao prepustio), promrmljah kroz kikot, tako da sve sem tetke (govorom zanesene) čuju. Ova hvaliteljka ženske ruke  ni tad ništa ne prozre. Izvin'te, gospođo, prozborih tiho, kraj samog njenog uha, ko kod vas muti majonez. Muž, odgovori ova, ne prozirući (i još ne dosegavši) preneseni nivo značenja na kojem nas tri bejasmo. Tetka takođe, na sreću, nije kapirala (obuzeta svojim, a ne našim rečima). E, valjda i ti nekad priskočiš u pomoć, iskezih se. Ova se tek tad prenu, nasmeja takođe i reče: perverznjaku jedan!
A da šta ću, bujna mašta. Uostalom, VI tu, bez imalo ustručavanja, "mutite majonez", a onda JA (ni kriva ni dužna, nit rukave zasukala, nit mućkalicu doticala) perverzna.

Naručivanje uspavanke

Kad uspavljujem, ja često dosađujem. Pevam jednu te istu pesmu ukrug, ne bi li mi sestrići, izloženi toj monotoniji, pre usnuli. 
Prekjuče ljuškam Stašu u naručju i vrtim samo "U sveetu postoji jedno caarsvoo". Ta je najdosadnija i najbrže deluje (što pre ona zaspi, ja ću pre biti slobodna, da se bavim nekim drugim aktvnostima). Međutim, taman kad sam mislila da će se predati, Staša otvori oči i  zabacivši glavu unazad ljubazno upita: Moze druga pesma?
Može (što ne bi moglo). Umirena željenim odgovorom, ona opet sklopi oči i zagnjuri mi glavu pod mišku, prepuštajući se novoj melodiji.
Današnja deca teško oči sklapaju i neće da im pevaš bilo šta, izvoljevaju. Naručuju ko na svadbi, a u harmoniku ni dinar ne zadevaju.

Gde je tablet

U našoj kući ima neko ko sakriva tablete. Ne lekove, ne daj bože, čime majka da mi se drogira! TABLETE, akuzativ množine muškog roda.
Mada po dejstvu nema razlike između tableta muškog i ženskog roda: to, bre, droga, i ovako i onako. Majka je, ko i većina žena, odavno gutačica tableta. A sestrići mi opsednuti tabletom. 
Navela sam ga najpre u množini jer višestruku štetu pravi, svim mojim sestrićima. A u stvari, imaju samo jedan. I taj jedan ide iz ruke u ruku. Ili jedno igra igrice, ostali načičkani oko njega, oslonjeni mu na rame, bulje, navijaju, sugerišu... Sem tog ekrana ne vide ništa, ne jedu, a često i ne dišu. Upotrebila sam množinu da u nju mogu da računam i mobilne telefone, kojih ima u izobilju.  I svako dete dočepa po jedan, pa zuri dok se baterija ne istroši ili mu neko drugo otme. 
Kritikujem vazda, opominjem da će da oćorave. Ali ne vredi. Niti čuju niti vide. Ako tableta nema na vidiku, možemo se kojekako poigrati: i crtati, i glumiti, i pevati, i maskirati se... Al' čim oči tablet spaze, za sve drugo gube interesovanje.
To oči ujutru ne otvori, a već pita gde je tablet. Gde je? Otkud ja znam? Čim ugrabim priliku, tj. zateknem tablet bez nadzora, on u mojoj fioci završiti mora. I onda prođe nekoliko dana dok ga se sete i navale da traže. Umanjujem štetu koliko mogu. 
I danas u neko doba, dok su se deca zamajala oko nečeg zdravijeg, tablet opet nestao. Gde je tablet, upita me sestra. Otkud ja znam?  A nadam se da ni drugi neće skoro saznati. (Samo da sestri ne zatreba peškir iz visokog ormara u hodniku. Deci bi pored peškira zatrebao i metar visine.)

Prevrćem očima (u sebi) kad god čujem da neko za nekog kaže: E lud je (u značenju: zabavan, duhovit, izuzetan...)! A ovaj (kao po pravilu) budala (ko i svi drugi).

Penzioneri, nije vam, naročito ne iz svog džepa, dao ON. Ustanite, dosta ste klečali u znak zahvalnosti. Mada oni mnogo vole one koji lako (po)kleknu.

Sestra se vrti pred ogledalom i, kivna na samu sebe, kaže: Vidi mi stomak! A ja za neželjeni stomak imam jedno efikasno rešenje, koje joj i pokazah: promakoh kraj ogledala okrenuvši mu leđa (džabe se propinjalo i preko ramena mi izvirivalo). Što ne vidi(m) to i ne postoji. ;)

Osam komaraca

Svaki čovek, obavesti nas danas za slavskom trpezom čika Pera, dok spava za godinu dana pojede u proseku osam komaraca. (I posle se neke žene kunu kako ništa ne okušaju posle šest! Ali dobro, ne znaju da lažu pošto komarce u snu smažu. A razumem i one što kukaju kako ništa ne jedu, a nikako da smršaju, sve deblje i deblje. E, sestro, ne jedeš ništa, a ovamo svake noći -- rebarca od komarca. Prosek je osam, ali dok ih neke nikad ne taknu, druge možda tamane komad dnevno. I posle: jao, kako sam debela, a danima ništa nisam okusila (ništa danima, a noću se sladi komarcima).
Valjda je negde pročitao, čuo... ako nije sam sproveo neko istraživanje (na određenom broju uzoraka -- ukućanima, komšijama...). Pa i nije mnogo, nasmeja se. Meni se, naprotiv, činilo kao neverovatno puno i nezamislivo. Šta uopšte ti komarci traže kraj nečijeg usnog otvora (ne sluteći da idu mečki na rupu), možda ih privuče kad creva sred noći zakrče? 
A ja spavam zatvorenih usta, reče moja sestra, odbacivši mogućnost da su se komarci ikad potucali po njenom želucu. Neko jede i naše (sledovanje), umirih je.

Šta si vezala tu keceljicu, pa misliš da si domaćica, zajedljivo primeti moj zet. (Pa zato što je plava, ide mi uz oči, što bih drugo!)
Ko da ja ne znam da boj ne bije svijetlo oružje. (A i baš mi stalo da se promovišem kao domaćica, ko da ću da se udajem.) ;)

Zet mi se zavalio na stolici, a noge opružio preko tabuea. Prošavši kraj njega, tresnuh ga ovlaš po stopalma i sedoh na krevet.

Šta me udaraš po nogama, upita on, zbunjen. Zato što ti je glava daleko! ;)

Šešir ili alava zmija

Viidi kako c(r)tam, pozva me Staša. Šta je to, upitah, gledajući njeno likovno delo. Nac(r)tala sam vava, kaže. Jaao, što ti je lep lav, bodrim njen umetnički razvoj, mada ja i stvarno mogu da nazrem grivu. I vidim lava kako sedi. Gde su mu oči, pitam. I ona pokaza baš tamo gde sam mislila. A gde mu je rep, nema rep. Nema Vep, i ona se uspaniči. Onda mu začas neki rep naškraba.
Posle je pored nacrtala gudu. To nije guda, nasmejao se Ignjat, dodavši potom: juzna ti je (ne, ne misli da je južna naspram severne rođake, već da je ružna; misli da je ružna i nema dlake na jeziku). Staša gleda zbujeno (ne može čovek odmah i lako da prihvati kritiku svog dela). Igi, nemoj tako, prekorih ga, lepo je. Obeshrabruje je na samom početku umetničkog izražavanja, to nije dobro. Nije lepo, južno je, ostade Ignjat pri svom sudu.
To guda, kaže ona potom, ozarena. Juzna (prihvatila bratovljevu primedbu), debela, mala, spaava. Jao, rekoh nasmejavši se (tiho, da svinju ne probudim), isti si Mali Princ. 
Ne da crta svinju, no joj jasno određuje i nijanse. Ignjat, poput odraslih u čuvenom delu, vidi šešir, a Staša alavu zmiju koja je pogutala slona.

Mali pecaroš

Spazivši Ignjata kako saksije s cvećem skida s ormarića u hodniku i unosi u moju sobu, sestra mi saopšti: Ignjat ti dekoriše sobu! 
E baš mu hvala! Ako nema druge ideje za preuređenje, bolje nek je ne dekoriše. Ne volim saksije, naročito plastične, s cvećem, naročito bez cveta (samo neki listovi).
Sve tri saksije poređane su po TA peći (neplanirano su počašćene letovanjem na tropskoj plaži ili boravkom u sauni). A Ignjat se nasadio na njihovo mesto, zabacio udicu i peca plastične morske živuljke s magnetnim tačkama na telu. Da, ne trebaju mu ni crvi ni gliste. Ima magnet i ribolovac je bez premca.
Mama i tata dovikuju: hajde, idemo kući! A Ignjat ne čuje i ne mari, peca li peca.
Pecao je i pecao, ko od šale: morsku zvezdu, hobotnicu, raka, ribu...  Onda ih sve u vodu, tj. na pod hodnika, baci, pa peca iznova. U zanosu beše sve dok mu sestra s poda ne pokupi lovinu i stisnu u naručje, rekavši, pomalo prkosno: sad idemo kući! Gledala iz prikrajka (zavidljivo), gledala, mislila šta će, pa priliku uvrebala da bratu pokvari igru, kad on neće da ustupi udicu.

Kad bih sutra umrla, najveći problem mojih bližnjih bi bio: šta sa ovim knjižurinama, skriptama i svesketinama?!

Ne znam koja je svrha daljinskih upravljača koji stoje na televizoru. Oni što mi raspremaju sobu izgleda znaju.

Grehota

U kanti za smeće žute se kruška i dunja. Čovek koji blagodeti prirode otura ne poštuje ih niti zaslužuje. Grehota je, govorila ja moja baba. (I kad je voćka natrula, uvek se da iskoristiti jednim delom.) Grehota je, govorile su sve babe u doba kad se čovek grehote klonio.

Novembar tek načet, a oni  već  kliču: "Bliži se Nova godina"! Ma terajte se u tri lepe! Ona se bliži od januara!

Znam, znam, svaku krsnu slavu čestitate na Fejsbuku "svima koji slave, pa i sebi". Ali danas su Zadušnice, ne zaboravite da svojim pokojnicima poželite večni pokoj (možda se neki uloguje, pa će vam biti zahvalan). Evo ja sam zapalila sveće kraj laptopa.

Ja: Neprijatno će mi biti da moje tekstove (u kojima počesto psujem i seks, kao da se u to razumem, opisujem) čitaju moju profesorka i moji roditelji.

Drugarica: Nisi pornić snimala!

Ja: Ko da bih znala!:)

Za ceo život, kako da ne

Ne znam šta ću sa sobom. Postala sam glavni hejter na Fejsu (a i van njega). 
Kad god se pomene ljubav, meni je to patetično i odbojno. Smejem se naročito onima koji danas naivno u (večnu) ljubav veruju i u nju se zaklinju, a već prekosutra leti perje.
I kad vidim usklike na Fejsu: "ljubav za ceo žiivot...", crkla bih od smeha. Curo, jesu l' ti svrake popile mozak? Uzmimo kao pretpostavku da to stvarno jeste ljubav (a ne interes, a ne koristoljublje, a ne navika, a ne potreba...). Kakav dokaz imaš za svoju tvrdnju, za ljubav kojoj ne ističe rok? Ni ti joj ne možeš garantovati večnost, da ćeš večno voleti tog kojem si obećala; kako možeš biti sigurna da će ti on tu ljubav uzvraćati dok je živ?
Ta tvoja ljubav za ceo život trajaće... dok ti se stomak ne otrombolji i sise ne oklembese, dok te ne zatrpaju obaveze (pa nemaš kad ni da se očešljaš, a kamoli doteruješ i šminkaš), dok te ne snađu podočnjaci.. dok ne stignu mlađe, lepše i jedrije...
Ljubav za ceo život... svaka na dan venčanja obećava i sanja... a svakim danom potom ona je sve manja i manja. Gledam i slušam, sama nisam probala (i da jesam osetila, istinska je ljubav neiskaziva i nesvodiva na banalne izjave). Ako nisam kumovala, kroz plot sam gledala... kako ljubav brzo čili i jedno se drugog klone oni što su bliski bili. 

Od svih kolica najviše bi mi prijala dokolica. ;)

Daljinsko upravljanje

Što ne gledate televizor, upitah čim u sobu stupih. (Od juče imamo Open IPTV, čudno mi da su već danas izgustirali.) Ne znamo da upalimo. Kako ne znate? Uzmem ja daljinski, kliknem na crveno -- ništa, kliknem na plavo -- ništa. E, ne znam ni ja (brzo odustajem od borbe, to mi je karakteristika). Sestra, međutim, uze daljinski i poče da pokušava, pa tako i uključi (pokazivala mi kako, al' nisam se ni trudila da zapamtim).
Dok je vitlala rukom u kojoj joj beše daljinski, primetih ironično: rekao mi je čovek da ruka mora da bude savijena u laktu, pa okreneš jedan krug udesno (palac i najbliži mu prst na desnoj nozi prekršteni, dok stojiš samo na levoj, telesna temperatura ne viša od 37,7...). Ona se nasmeja, ali nastavi da traži pogodan ugao i trese onaj daljinski ko toplomer nakon upotrebe... Belim daljinskim pališ, plavim pojačavaš i gasiš, belim biraš kanale... Ma đavo da ih nosi, nisam ja žongler!
I brecnuh se: ako budem morala da stavljam jednu ruku za leđa, a nogu sebi za vrat, ili da odigram kazačok da bi se upalio, neću ni da gledam TV!
E, lako je, kaže ona, upališ ovde i kad bude sneg... Šta, i sneg moram da čekam, prekidoh je. Samo bih da pogledam pokoji film, neću da se sankam!
Al' šta ćeš, kad već imamo televiziju, šteta da se uludo harči, a i lakše mi da zaspim (pošto prvo dobro zađem u noć blenući u ekran). Stavim oba daljinska upravljača pod jastuk, pa mašem njima naizmenično i stiskam gotovo nasumično (u mraku i ne vidim dobro, a još ne poznajem raspored tastera da bih bez greške kucala naslepo), dok ne potrefim šta hoću.

Kako izvrdati supu

Hoćete da ručkate malo čorbice od karfiola, a, pitam. Ignjat odmah odbija. A Staša, da ublaži emotivni bol koji mi je naneo odbijajući čorbu koju sam ja kuvala, klima glavom: ja hoću (doduše, ona uvek hoće)!

A što nećeš, Igi, ne odustajem odmah, lepa čorbica, ja sam kuvala (gde može da bude loša). Hajde maalo. Ne moogu, ozbiljan je koliko i odlučan, ja sam jeo supu jutros, pojeo sam šest supa. (Ne znam koliko puta ili koliko porcija sedmično je dozvoljeno, da ne prekoračimo ograničenje.) Često se izgovara time da je jeo supu juče, ili prošle nedelje, ili na Božić...

Misli: jedeš supu jednom i dosta ti je za ceo život. E, moj Ignjate, da ti možeš znati koliko ćeš još supe (možda i rado) srkutati.

Biram po netu baklave za slavu. Ugojih se od čitanja! :)

Svekrva koje nema (a slatkiše sprema)

Ja: Kako beše ona tvoja pita s pirinčem i orasima?
Ona: Ajoj, pa ne pravim je ja nego moja svekrva, pitaću je sutra.
Ja: OK (srećnica: em ima svekrvu, em svekrva pravi poslastice), samo mi recept treba. Dobro bi mi došla i svekrva (pre svega moja, jer to implicira i druge blagodeti s njenim porodom, no i tvoja, bilo koja rada da zasuče rukave), ali snaći ću se i bez nje.

Žene i dijete

Žene su, vlada mišljenje, večito na nekim dijetama. Ja sam protivnih dijeta (pobornik umerene i zdrave ishrane kao načina života, nikako naizmeničnog uzdržavanja od omiljene, po pravilu ukusne i kalorične, hrane i prežderavanja), ali, moram priznati, neke od tih dijeta i sama bih rado držala (pa sve pevala, kad ugrabim redak trenutak da mi kašika ili viljuška nisu u ustima).
Evo, nedavno, gledam kako jedna za slavskim astalom sve bez hleba jede: i rusku salatu, i pršutu, čak pečenje i  kuvani kupus. Zapanjena, pitam: kako možeš bez hleba? Mislim, nije to ta slast, a i kako proguta s kupusom, a bez hleba, onu mast? (I, uopšte, ne razumem otkud tolika hajka na hleb. Jedna do dve kriške, naročito, integralnog, po obroku nikom neće škoditi.)
Gledajući je kako samo mota (na viljušku i figurativno) kupus, druga gošća, sasvim ozbiljno, upita: Jesi li na dijeti? A upitana samo nemo klimnu (usta joj behu puna).

E, nasmejah se blago, tako bih i ja dijetu držala. Nije ni čudo što dok ste žive držite dijete i ne mršavite. Sad mi je jasno što neke vazda kukaju kako skala na vagi ne pada, a one leba ne jedu (dok tamane što im hoće duša, sve po redu).
Sve debele, a sve osim hleba jele! Ovih dana, da znate, i ja ću biti na dijeti: slavske baklave ješću bez mere i bez hleba!

XXX

Ušavši mi u sobu i spazivši da je na TV-u romantični film (koji i nisam gledala, ne imadoh kad), moj zet primeti: Opaa, gledaš romantiku!
Zapanjio se ko da gledam erotiku! (A, što neko reče, svako gleda ono što nema. Moraću da prebacujem s kanala na kanal.) I dodade još, tobože saveznički: pokazaću ti ja neke kanale (kao, on zna... a od posla, žene i dece nema kad da dane dušom, a kamoli da blene u ekran i gole žene)... 

Ma mani se, čoveče, pobrkao si lončiće (muškarcima sve to jedno isto, što može, a i ne mora da bude), šta mi mesto romantike nudiš neke jednačine s trostrukom nepoznatom (nisam ti ja neki matematičar).

Monter mog života

Rekli su mi da će monter za Open IPTV doći u periodu od jedan do tri, te da u tom periodu budem kod kuće. 
I čekala sam, čekala sam montera čitav dan. Došao je tek oko četiri. Ali ne zamerih mu, bejah dobre volje, pa sam ga ipak poslužila keksićima i kockicama čokolade s jagodama (zato što je prethodnog dana krempita pojedena do poslednje mrve). Kako smo, učtivo ćaskajući, oboje izjavili da ne možemo bez slatkiša, pri odlasku mu pružih i čokoladnu bananicu (jednu od dve koje su Ignjatu izmakle i ostale na krevetu). 
Čuvši sve to, Maša je onda iskonsturisala priču (sklopila kockice... kako njoj paše): scenu u kojoj on kleči preda mnom, a ja mu bananicu nudim... Pa poče da lupa, krevelji se, koluta očima i izmišlja sve tako neke patetične postupke, kao da je on čovek mog života (za šta je, po njoj, dovoljno da se nađe kraj mene i ništa više). Doduše, pojma nema da čovek mog života ne kleči, ne daruje čokoladna srca i bukete cveća, ne recituje romantične stihove (ne volim ti ja to)...
Ta ne pita za godine i svejedno bi joj bilo što je čovek rođen (odoka sudim) deceniju i po -- dve pre mene (šta zna dete o starosnoj razlici).   
Svaki muškarac u mojoj blizini njoj je kandidat za mog partnera. Ako sam ja cipela leva, njoj je svaki muškarac desna, čak i ako je neodgovarajući broj.
E, moja Mašo, ovaj nam je montirao TV, ali je drugi monter mog života.

Ja: Ja odavno imam slične ideje, ali još ne znam ni da šijem.
Jedna Ana: Bitne su ideje.
Ja: Ali su ko ljubav -- od njih se (sem ako ih realizuješ) ne živi!

Ja: Je li mlada ta Miina nastavnica?
Sestra: Pa i nije baš mlada, ko mi, ili malo starija.
Ja: Znači, mlada! ;)