Подригушу нисам јела једно петнаест година. А данас ме наведе ђаво да купим карнекс печеницу. 'Ебо ме карнекс, да ме 'ебо! Кило им безмало хиљаду динара (о главу бих продавачици обила да нисам само сто грама купила)!

Ја мислим: карнекс, то је неко име (и квалитет, и традиција), канда је некад било. Али шипак (и бачене паре)!

Човече, пази

Таман беше превалила поноћ кад се кући вратих из ноћне шетње. И надомак капије, оставши сама, дигох поглед ка небу. Ах, какве лепоте, осу се небо звездама!
Сетих се: човјече, пази да не идеш мален испод звијезда... јер можеш да упаднеш у шанац, јеботе, паде ми на памет кад спустих поглед и видех да су ми ноге опасно скренуле с путање (готово да се стрмоглавим крај ћуприје).
Тешко је управљати ногама ако ти је глава у облацима. Додуше, онда и није важно куд те ноге носе.

Пали борци и младалачки идеали

У кантини једне библиотеке недавно сам била сведок једне више мучне но непријатне сцене. Старији господин (што га седе косе није стид) од лепушкасте плавуше за шанком наручује ђеврек и еспресо (нека буде, а можда и није, не тичу нас се његове навике у исхрани).
Желите још нешто, рутински пита продавачица. Треба ми још нешто,  деда се насмеја (слатко, јер то је, по свој прилици, једино што још може), али не смем да кажем (тобоже стидљиво слегну раменима). И боље да не кажете, жена одбруси (по мом мишљењу и превише учтиво; чичу би требало у њушку звекнути) и обрати се следећој муштерији (да што пре и лакше преброди(мо) непријатан тренутак).
И причам малопре то својим сестрама и сестрићима (при крају тинејџерског доба).  Ма ја бих рекла, каже једна сестра: дођи, па му уврнула (не могу то да изговорим, чак ни кад пишем)... Боже, не знам како ти то, ма колико фиктивно, није гадно. Што, оперем руке, каже она. А сви се зацерекасмо (што и јесте сврха свих наших лупетања). Друга рече: ја бих рекла: даћу ти, али шта ћеш ти с тим?
Види се да сте рођене истог датума, рекох.  Располажете окрутним сексуалним арсеналом, којим олако баратате и не устежете се да га (истина фиктивно) употребите (чак ни против млохавих и љигавих матораца).
Треба му споменик (иловача се  раствара пред њим). Мада, један већ има, у виду големе стомачине (ко што један сестрић показа другом, прешавши руком по замишљеном и високо издигнутом стомачном луку; мисле сестрићи да ми не разумемо ту сексуално-гробљанску гестикулацију).
То само импотентни смислише, за своју утеху, да најбољи кукуруз испод брда расте (све и да јесте, кукуруз је само за крмаче). Стомак  је у мушкарца, ко што неке жене тврде (приземан, али је хумор), споменик палим борцима (борци пали, идеали да муче остали).

Господ Бог и јутарња кафа

Отац ми устао око подне (ништа то није неуобичајено недељом). И жена му приставила кафицу, а он оде на умивање.
Убрзо је мајка установила да ринглу није укључила, а треба да иде код тетке (седи ко на иглама), на кафу (све се око те кафе врти; зато сам ја, која кафу не пијем, целог живота изван свих токова).
Па нек закува сам, рекох, шта му фали; како иначе кува (сваког јутра, пред посао, док сви други спавају, па и жена која би могла да га одмени).
Хоћеш да закуваш сам, довикну му мајка. А он из купатила одговори: закувај то, па иди где хоћеш.
Е, отац ми је Господ Бог (а ја божја кћи): шест дана ради (и кафу сам кува), а седмог одмара (и снагу за радне дане чува).

Сви су псићи док се не побуне

Последњих дана, како  коју животињу спази, Сташа пружа руке ка њој и опонаша је: вавава, вавава!
Види мачку како се провлачи међ прецветалим цвећем, па залаје ка њој: вавава. /Место да јој срце сиђе до пета од тог псета, мачка и не трепну./
Миа пригрлила свог Антонија, плишаног меду, сапутника од њеног рођења. А Сташи запао за око, па би мало да га приграби: вавава (затражи да јој се да)!
Код рођака потом спази гомилу назимади, па се и њима обрати: вавава. Сташа се уби покушавајући да их научи лајању, вавава, а они ни да бекну, пардон, ни да закевћу (зуре у њу и чудом се чуде). А шта би прасићима и фалило да који пут лану. Или нек се мало помуче колико да дете науче како се грокће.
Дотле, док сви (и меда, и прасад...) ћуте као заливени, тј. муче, Сташа ће мислити да је свака "зверка" куче (све док своју ономатопеју не изусте, нека Сташу да на миру лаје пусте).

Књигу воли, ал' нога боли

Миа, договориле смо се да читаш ујутру и увече по пет прича, рече мајка (на ивици живаца, дете стално треба гуркати у леђа не би ли ишчитало лектиру)... Зашто данас ниси читала?
Мама, па боли ме ноогаа, готово закењка Миа. Па не читаш ногом, примети Алекса. Мада, и нама је јасно да је одговор неадекватан изговор (ал' вредело је покушати, дављеник се и за сламку, а некмоли ногу, хвата).
Ако и боли, а боли (пала је с великог бицикла), стисни зубе, жртвуј се мало за духовно обогаћење. Стисни зубе и отвори широм очи (а сам ће се размакнути ум).

Друго ти и не стоји

У селу повише нашег вечерас почиње турнир, фудбалски. Хоћеш да идеш, сестричина средњошколка ме пита. Ма шта ћу, рекох, фудбалере не гледам (а и да хоћу, овиће их мрак; фудбал ме не занима, и имам преча посла)...
Што, идеш да гледаш дечаке, убаци се сестрић, па као да поче да ме убеђује: има дечака од двадесет пет-шест... Па нисам ја педофил, рекох (ти које помену тек су неку годину старији од њега). Тридесет, после краће паузе (у којој се премишљао и климајући главом лево и десно "одмеравао" одговарајуће старосно доба кандидата), додаде, ко да смо на лицитацији. И онда још, као шлаг на торту, уздиже ме међу звезде: теби друго и не стоји, реално (тој ћемо узречици помодној у оваквом контексту прогледати кроз прсте).
Е, баци пет; ТОО, сестрићу, жив био (друго ми не приличи, али ме ни прво не занима)! /Благо мени док ми је сестрића и братића: ко ће кога, ако не свој свога да хвали и с двоструко млађим момцима упарује (фиктивно, не стрепите, само фиктивно./
Е па то је већ педофилија, добаци моја сестра с терасе (ко да сам потрчала међ те фудбалере). Али се "нађоше" на тридесет.
Не секирајте се, мајке, безбедна су ваша деца. Ја крај њих пролазим ко крај турског гробља (лажем, на турско бих гробље и бацила поглед).

Паре и динари

Има дана (као што је овај) који пет пара не вреде ( што би рекла моја баба, туцам, туцам, метафорички дакако... а резултати такорећи никакви). Али, хајде, добро, и две-три паре је нешто. Пара по пара -- догураћу ја и до динара! ;)

О речима, змији и жаби

Прича ми сестра како јој је неко рекао нешто (већ се не сећам ни ко ни шта, а сигурно да није ни битно). И како шта изјави, тако ја аналитички разлажем. Е, не знам да л' је баш тако рекла, брецну се сестра, не хватај ме за сваку реч. 

А него за шта ћу? Па ја сваку реч пажљиво слушам, па ни тад није лако сасвим разумети, јер готово све те (бар променљиве, не зову се тако џабе) речи имају сто лица (треба им препознати значење с којим су изречене). Зато ја сваку реч давим ко змија жабу, док не схватим којим ми се лицем обратила.
Неко ми је рекао: ти сваку реч примаш к срцу. Извин'те, а што је тамо упућујете? Опрезно с речима, не витлајте тим оштрим мачевима ако не знате њима безбедно да баратате. И пажљиво загледајте корице, пре но што одлучите коју ћете извући и замахнути њоме ка саговорнику.
Реч, смртоносно оружје, што сече где дохвати, а нарочито у срца дубоко задире. Не играјте се речима, неко би због њих могао да заврши и на кардиологији (а кардиолог само да слегне раменима као пред извесношћу неизлечиве болести). 

Ја ћу да ти кликћем гас

Сва деца се бејаху успентрала на стари фергусон: Миа засела на место за возача, дограбила волан и оде незнано куда (у машти). Маша се уденула покрај ње, Матија стао крај точка. А са задње стране угнездили се Игњат, десно, и Михаела, лево. Све их обузео силан занос, о којег се трактор умало не отргну од земље (иако су му све гуме, испуштене, просто утонуле у земљу) и не полете од давно заборављене сцене (гомила путника, еј).
Миа и Маша цимају онај волан на све стране, па те надјача једна, те друга. А Матија се са стране понуди: ја ћу да ти кликћем гас!
Насмејах се. /Не зна дечко да се гас стисне или нагази, па нек ти је бог у помоћи ако се пут спушта наниже ил' откажу кочнице./
Што су ти ове младе, компјутерске генерације: аута (па и камионе, такторе, авионе...) возе већ од друге-треће године, али уз помоћ миша: све виртуално (па прођу некажњено и кад с друма слете и кад се закуцају у зграду). Не стискају ни квачило ни гас: само КЛИКЋУ!

Посластица за свиње и свирање пробирљивом слушаоцу

Лично сам вечерас целу лубеницу изрезала на кришке и сваку кришку исецкала у зелену ванглу. Онда сам те коре почела да сецкам над великом кантом (сутра ће се силно обрадовати чика Мишине свиње). 

Моја сестра скочи (лако, иако се управо најела поменуте лубенице) и све коре побаца са стола, прекоревши ме: ма шта свираш к...., неће свиње да се задаве (ко да њој смета моје "свирање", нек запуши уши).
Свираш ти, рекох (разочарана, јер волим да сецкам те коре, без обзира што свиње нису захтевне и имају јаке зубе; то ми је од раног детињства једна од омиљених забава), ја нисам тако музикална (а слушалац пробирљив, нека му други угађају).

Залутали стршљен

Деца се беху сјатила око лаптопа у првој соби. Сетра прилегла на кревет у другој, грицка мој  интегрални кекс (којим, без запињања, коња можеш да убијеш, да си срца окрутнога и склон таквим експериментима) и медитира (изолована зидом од деце, нашла мира; ја сам с оне друге стране зида, деца такође -- и ври ко у кошници, и у мојој соби и у глави). Мајка је седела на тераси и уживала у дуванском диму. А тата се ушушкао у кухињи, легао на кревет попреко, ишчекујући свој ред за туширање (он вам је, сироти човек, ко Никола Симић у Тесној кожи -- из које не може утећи, а до купатила не може доћи од силне фамилије).
Кад кретох из кухиње, зачух неко сумњиво зујање, па дигох поглед. И спазих га како се узвитлао око сијалице. Стршљеен, стршљеен, дигох узбуну. /Можда код свих (ко мојој мајци) не изазива алергију (својим убодом), али изазива панику./ Ма нијее, рече мој тата, не мрднувши с места. Што тај човек зна да ме прави лудом, мисли да је довољно нешто да пориче па да проблем нестане. Шта ћу, но да се уздам у себе. Узми спреј, попрскај га, рече мајка, и настави да седи. И узех. А она боца, не може је Баш-Челик без муке стиснути. Прво прснух једном да утврдим у ком смеру се распршује. И навалих да прскам, све успаниченије, а он исто тако да лети око сијалице. Прскам са столице, па у страху сиђем с ње, и повлачим се уназад, гледајући где ће да падне... а канда није имао намеру. Онда се вратим на столицу, не престајући да прскам ни да вриштим. /Погуши се пола села -- стршљену ништа, али тати канда мало клону глава./
Тата лежи и не трепће. Пашће на тебе, бежи, вичем. А јок, он не мрда, мада у једном моменту видех да је пребацио ћебе преко главе (дакле, ипак задрхтало срце у јунака; стршљен -- није шала,  а и спреј, богами, не зна се који ће му доћи главе). У истом моменту стршљен се сруши на кревет покрај њега. И ту га докрајчих лопарицом (стршљена; за оца би ми требала бар оклагија). Утом се и сестра зачу: па што сте глупи, пустите га да се мало смири! Ево, пустила сам, смирио се. А ти, паметнице, што га сама ниси средила? /Госпођа вришти и кад спази мрава, ал' воли да се прави паметна./ Како виде да јој се приближавам с мртвим инсектом, сестра стругну натраг у собу (из које је малопре кевтала, да не кажем лајала), залупи врата и наслони се на њих.
После битке сви су генерали и сви знају како (фино и стрпљиво, дипломатски) треба са стршљеном кад већ испусти несрећну душу. Знам, знам, убијати је грех. И паукове и комарце износим на метли напоље, мајке ми. Али стршљен не пристаје ни на какве компромисе.

Гаће за сваки дан и посебне прилике

Ни вашари нису што су били. Или је то зато што ја нисам што сам била (девојчурак што се радо врти на рингишпилима; одавно ме не привлаче вртоглавице).
Пиво под шатором никад нисам наручивала, ни за вруће печење нисам неки капацитет (мада чалабрцнем), а пљескавице (сојанице) не љубим (штипнем каткад од сродника, више тортиљу, јер вруће и замирише, па да ме жеља мине... и видим да се ништа не мења: и даље су бљак). Сеоске момке не кибицујем нити мене исти по вашару салећу.
Тако за мене на вашару и не остаје пуно шта: само шатори (под њима готово голе певаљаке, које ме такође не занимају) и гаће (које нећу да купим, евентуално ако бих коју певаљку даривала, да се не прехлади, сирота) за педесет динара на сваком ћошку (купују вала и угледни грађани; баш видех једну младу учитељицу с два-три пара... згрчених у шаци, не на њој побогу).
Гледам све оне тезге, по којима је изложено на стотине гаћа и мислим: ако ништа друго, овај народ неће остати гологуз. Само ми чудна толика помама за гаћама. А има свакојаких: туфнасте, пругасте, цветне, на коцкице, са срцима, с кружићима, с мацама, с куцама... зелене (те заслужују прво место), црвене, жуте, беле, какве ти ду..ша хоће. И на свим тезгама рекламе: АКЦИЈА гаће 50 динара. И купује народ, поглавито жене, диже ко алву (можда не само за себе, за ужу, па и ширу фамилију: кад је "џабе", да се обезбеди читаво поколоње за дужи период, бар до наредног вашара). Побогу, људи, кад ћете их (и како) толике подерати?
Приђосмо и ми једној тезги (понесе и нас тај општенародни занос), сестра пробрља неколико гомила (продавци је за то време вероватно у себи псоваху). Онда спази и неке полубоксерице, па упита: И ове су педесет? Не, брзо одговори продавац (средовечни Цига, мада није од значаја); ове су за сваки дан, а ове... Изненада му зафали речи којима би формулисао намену скупљих полубоксерица. За свечане прилике, прискочих у помоћ с осмехом. А Цига се слатко насмеја и са задовољством понови моје речи.
Ето, ако решите нешто да прославите, а имате намеру да и гаће учествују (можда чак имају истакнуту улогу), набавите боксерице, и одрешите кесу (не стискајте се, дајте бар осамдесет динара). Ко навуче луксузне гаће ко да нам је рекао шта ће! /Има систематски преглед!/

Моја сестра, а турске серије

Сееријаа (нека турска, јасно), довикнух сестри, која беше на тераси!
И ову гледаш, упитах, јер се сетих да је већ девет, а око осам је седела пред ТВ-ом. Гледам ја све што ухватим, исцери се сестра, вративши се у кухињу и заузевши место на кревету.
Добро је док не ухватиш све што гледаш (истумбах мало њену изјаву, смеха ради).

Боли ме уво... ал' трпим

Боли ме уво. Одистински, не метафорички (од ове друге "болести" болују моје сестричине, које на ушима и седе). Можда што сам јуче опрала косу (сушила сам феном, али то сигурно нисам одрадила како треба), па излазила напоље.
Имала сам ја неке капи, нисам понела, каже моја сестра саосећајно (прећуткујем да те капи вероватно не би низ моје ухо склизнуле -- тврдоглаво се опирем свим медицинским препаратима). Да попијеш палитрекс, каже моја мајка. Наравно да нећу.
Па шта ћеш, пита сестра заједљиво (много их нервира што ја лекове не конзумирам)? Трпећу /и повремено, кад ми фигуративни нож пробије ухо (а богами и грло поткачи, теже и гутам -- мање ће се јести), намигивати (срећа те у кући нема страних људи)/.
Да трпиш бол, обрецну се она, не верујући да сам толики намћор. Па трпим читавог живота, насмејах се (и болно прогутах пљувачку; проћи ће и ово). И шта је телесни бол према душевном!

Руска салата (је да се једе, а не да се гледа)

Кад (год) нешто прави, мајка обично гледа да је ухвати ноћ (те да отац и ја заспимо), па да њено дело нетакнуто дочека јутро.
Кад прави руску салату, она је обавезно сваки пут у вангли кашиком поравна (па се после и кад оде да спава, диви тој ненарушеној лепоти... и да види је ли се когод усудио салату да крњи... о да ја не знам да уклоним трагове, тј. да поравнам). Воли она да јој је све пуно и складно, па да после гледа (луда жена, то се једе). /А кад направи "за сутра", не воли да се начиње данас, све и да си на самрти. Аман, сутра ме може звекнути аутобус, па да не окусим (а на својој даћи не бих се (ни) леба најела)./
Мајка спава и диви се, а не зна да ја не спавам (како је можда мислила, па је спокојно уснила). Ја не спавам нити се устежем да нарушавам хармоничне целине јестивих специјалитета. И није ми тешко да се дигнем из кревета нити да одем до фрижидера.
Пази како је салату прекрила, ушушкала ко бебу (ал' залуд; па да је под земљу сакрије, у кртицу бих се претворила), а под целофаном равно ко снег целац. Хм, па још ми је веће задовољство да пореметим ту целину. Мало је фалило и по домаћи хлеб у кухињу да отрчим (вода ми на уста пође од саме помисли на укус тог хлеба и салате међ мојим непцима).
Ујутру кад мајка устане /и види да за мене нема (нарочито непремостиве) препреке (на фрижидеру бих и катанац обила)/, ја ћу спавати. Ко се затекне у близини, нек јави колики јој је притисак (и нек јој добаци таблету за снижавање). Евентуално нек јој стави руку на уста, кад дрекне да ме не пробуди.

Упала мишића од сестрића

Лепо се проведите сутра (моја средња сестричина слави осми рођендан), каже ми другарица. Потрудићемо се (макљаћу руску салату и торту, за то не треба да брине... нико сем домаћице, што и друге госте мора да нахрани).
Већ имам упалу бутних мишића од јучерашњег подизања Игњата и Сташе; сутра ће ме докрајчити (ако кане, а кане, да се добро проведу).
Е, јесам у завидној кондицији! Прострла на траву прекривач, па легнем на леђа и подигнем ноге. А на стопала навалим трбушчић дечји, па, док им држим ручице, клатим ноге напред и назад, лево и десно, куд ми је воља, ко неки ролеркостер. Уууу, уууу, уууу, цичи Игњат, цичим ја. Сташа се не оглашава, само се смејуљи.

Данас шетам градом, а бутине ме болуцкају (ипак је то тек еуфемизам, да не претерујемо). Од чега ми је то, покушавам да се сетим. Дрва цепала нисам... (има већ шест година), трчала нисам, скакала нисам, на Которску тврђаву се нисам пела (чак ни пре две године кад сам у Котору била)... Ааа, дизала сам сестриће! 

Па кад је то незајажљиво: нема три или четири пута -- јоош, ајде јоош, ајде јоош, опеет... И цркоше од смеха. /А није ни њима лако. Прекјуче сам Игњата, по оном сунцу, до баште носила на леђима, па кад се вратисмо и стоварих га на клупу, он хукће више од мене, уморио се јашући./ Па после тетки ноге тешко подносе кораке.

Удај се док си млада... или бар лепа

Једном ми једна девојка, с којом делим статус "неудата", повери како је у аутобусу срела школског друга, познаника. Тај сусрет он је искористио да је топло посаветује: треба да се удајеш... док си млада и лепа... А онда се, не би ли јој засигурно допрло до свести (како време лети и младост ишчили... скупа с јајним ћелијама, а треба децу рађати), исправио: док си лепа /дакле, што си била млада -- била си; не часи часа, следећи пут можда ти само каже: треба да се удајеш (ако нађеш будалу која те хоће)/! Просто човек (тј. жена) да га свег рашчупа!
Зато што он има децу, сви треба да их имају. И он ће да одређује кад ће ко (и хоће ли) да се побрине за продужетак врсте. Можда неко не може да се уда, нема за кога, можда не жели (постоји и та могућност, иако је некима тешко да поверују)... Удати се по сваку цену, за првог који буде вољан у датом тренутку тотално је сулудо. И зашто? Да би била иста (упарена) као већина, па да им падне са срца камен  (даће бог позамашан, посред стопала).
Једне давне године, пре вероватно и две деценије, седох на један калемегдаски зидић с другарицом. Убрзо однекуд искрсну њен друг из средње школе (канда су сви ти другови гласови разума). Упита за старо друштво, и, реч по реч, примети: што се, бре, не удајете (мислиo на те школске другарице, не би било пристојно да и мене, непознату, уврсти међ њих; какви факултети, какви бакрачи), јер после (кад наврше двадесет седам, осам...?) нећете моћи да рађате децу. У ствари, можда ћете и моћи, исправи се одмах, али нико неће хтети да вам их прави, насмеја се уздржано, а мушки надмоћно. И овог би требало почупати!
А мени сестрић прошлог лета рече: требало је да нађеш неког пре петнаест година (ни мање ни више, лелее -- како живот ненадокнадиво проћердано звучи). /Сестрић (хладнокрван и тачан) ко отправник возова: твој последњи воз, тетка, давно је протутњао (и безброј је потенцијалних младожења из њега вирило); а где си ти била, о чему си размишљала?! Где сам била? На аутобуској станици, нико ме није обавестио којим превозним средством тај (не)срећник треба да пристигне./
О, како је незамисливо лако узгред (мање-више прецизно) саопштавати животне губитке других, док ми сами још само добијамо и не слутимо по каквим ранама копамо.

Људи су доброћудни, људи су добронамерни, не затварајте врата свог живота пред њима (можда им нехотице тако отфикарите нос). Поверите им се, исплачите се на њиховом рамену или се бар изјадајте. Људи то највише воле, кад сте немоћни и понижени.

Бркови Клерка Гебла

Тај мали једва да је (ако је) навршио двадесету. Али решио, изгледа, да се опроба у улози заводника. И нека је, шта то мени смета, мени ни у џеп (који ионако не имадох на свечаној хаљини), ни из џепа.
Но канда је већ спознао да има тврдих ораха и да је неупоредиво веће задовољство помучити се око отварања истих но крцкати оне који сами падну под ноге. /Ако му је неко утувио у главу да нема добре супе без маторе коке, ја с тим немам ништа -- не спадам у живину./
Зашао ми иза леђа, па, да би покрај мене минуо, тобоже мораде да ми споооро превуче дланом преко (голих) леђа. /А пук војске могао покрај мене комотно проћи, да ме не закачи./ Нисам скочила ко опарена, нисам. Споро подигох поглед и сусретох његове очи, бесрамно и испитујуће у мене уперене, помало сужене. Гледам ја отворено, гледа он и чека да види какав је утисак на мене оставила његова дрскост.
Дечко, канда си много гледао старе љубавне филмове. Биће да си умислио да си Клерк Гебл. Ниси ли очекивао да поскочим од среће, да ти у загљај похрлим због невероватне старосне разлике међу нама?
Окани се, спашће ти ти (фиктивни) брчићи, Гебле, од мога леденог и незаинтересованог погледа (не знаш на какву си се санту леда намерио). Нишанџијо, мењај мету, на мени ће се сломити твоје копље, а окрзнути ме неће. Клони ме се, док ти је младићка сујета још здрава и читава.

Да ми је један тренер

Јесенас сам опет путовала код сестре од ујака. И опет сам једног дана водила сестрића на тренинг (сестра има посла око справљања хране за славску трпезу, а ја ионако волим уоколо да базам (и сетно уздишем због жутог лишћа... као Исидора у Писмима из Норвешке). 
А, дао бог, вазда сам уморна и неиспавана. /Још кад је лепота свуд око мене (а увек јесте, јер је у мени), само хрлим да што више сагледам (спаваћу кад се кући вратим).
Тако ме, често у незгодној прилици, наједном ухвати дремеж, сан ме салети и не могу му се отргнути. Док сам седела на трибинама, умирена, пасивна и ћутљива, сан се прикрадао и обузимао ме на моменте (нисам му се баш препустила, опирала сам се). И таман заспим, тренер се раздере, те се тргнем. Тако неколико пута.
Аман, клинци (није овај мој, он је дечко за пример), будите пристојни, не псујте и не ћушкајте се (не нервирајте тренера), реметите ми сан!
Неколико дечачића, који нису поштовали правила на терену, за казну је (више пута) оптрчавало игралиште. За старије тренер (ђаво) осмислио је теже муке (децу, зависно од старосног доба, смешта у нижи или виши круг спортског пакла).
То мени треба, помислих. Не урадим нешто кад и како треба - круг око игралишта, урадим нешто што не треба - десет склекова на ладној земљи. Па да видиш како ћу зачас да се опаметим ко бела лала.

Прво па Црњански

Уђем јутрос у собу, а мој ти Игњат (пошто је испио флашицу млека допола), ставио дуду у уста, па узео књигу у шаке. Удубио се, па листа ли листа... Другу књигу сеоба, ни мање ни више.
Е, љуби га тетка: прво па Црњански! (Добро, није баш прво, листао је и неке сликовнице, али сад је прешао на озбиљну литературу. Шта радиш, читаш, упитах (поносна јакако). Да, климну он главом, осмехнут (канда поносан и сам), а потом књигу завуче под јорган (тако се крију драгоцености, видео је како тетка на истом месту ушушкава свој лаптоп кад одлази од куће). Малопре дохватих јорган да га развучем (добро, јесте врућина, али ја сам навикла да се покривам преко стомака; обе ноге истурим сасвим, али стомак не сме да озебе, томе ме баба научила), кад књига испаде преда ме. Ред је да је се и ја мало латим (док Игњат спокојно снива).

Слаткиш на поду

Е, тако мали, а што знају да буду окрутни (нехотице додуше). Стварно није лепо што је Игњат у мојој соби на поду оставио полупоједен манчмелоу. А није оставио ниједан цео, неотворен (добро сам погледала, и по кревету и по ормару, осврнула сам се свуд уоколо... али сит се гладног не сећа, ни кад се преједе, па вишак пљуне на под; а лепо зна да и ја то волим, мада не правим питање, може и друго шта, само да је слатко).
Па зар сам морала тај комад да видим? Баш сам се потресла. Дошла кући, поноћ се примакла, ничег слатког нема, а тепсију бих колача појела. Или бар један манчмелоу, мали, малецкии... Може и пола тек, комадић један, нисам алава (мислим, јесам, кад имам услова)...
Али ничег нема. Сем оног залогаја на поду, што је одавно у власти бактерија, које се сад вероватно подругљиво цере. Да ми је при руци неки микроскоп, па свима да им уши почупам.

Цврчак место успаванке

У ходник се ушуњао неки цврчак (утекао од кише) па сад цврчи ко бесан, на сав глас.
Молим те, врсни музичару, само да се не умориш и не одложиш инструмент: онда ће до мене допрти звук с телевизора из кухиње (па нећу моћи ока да склопим). Ако за бога знаш, пробај да ме успаваш!

Силикони и (не)губљење сугласника

Јесте било пола сата до поноћи, али су и језичке недоумице дошле на дневни, пардон ноћни, ред.
Један мој клијент, рече сестра књиговођа, стално говори подаТци -- од тога ми се диже коса на глави. Е, канда није чуо за губљење сугласника.
А лекар је пластичар, хирург, бави се естетском хирургијом. Е онда га баш заболе, рекох, пун је пара (брига га за сувишно Т у подаТцима; нек само буде велика зарада, а мали издаТци).
И још додадох: тако му говоре и муштерије, па мора да се разумеју (да не ћушне некој силиконе у задњицу место у усне; ионако је то некад тешко разликовати због тренда при фотографисању за друштвене мреже: стисну усне ко кокошка дупе, па ти сад потрефи који је отвор орални, а који анални).
Доктор има пара ко шаше и боли га ... за приче наше (колико и за граматичка правила, нек се тиме бакћу доконе књиговође).

Скоро није било модерно нешто овако ружно као оне дубоке и пошироке фармерке с рупама. Дајте, нека се нека поткује, па да све дигну ноге и чекају потковице. ;)

Књига (ни)је баук

Ми смо некада давно за лектиру имали преко десет књига (од којих многе бејаху позамашне; у четвртом основне, чини ми се, четрнаест, и прочитала сам их преко лета, у једном даху... а ту Тужни циркусанти, Патуљак из заборављене земље... охохо страница). Данас деца у седмом разреду имају да прочитају четири књиге (због те цифре се хватају за главу, али се књиге никад не лате). И не прочитају их, јасно, Што да читају, кад има препричано на нету. А и да нема -- просто их боли уво.
Нове генерације имају фобију од читања. Једном сам сестрићима показала свој текст од једне странице и умало нису у несвест попадали: ииии, а тии нам прочитај, завапише углас. И тако је на свим континентима (знам, рекла ми сестра, која живи у Канади, где јој се и деца школују... и лектиру не читају).
Елем, затекне сестра једног дана шеснаестогодишњу ћерку како листа неку књигу, али толико брзо да је јасно да не стиже од речи до речи да прочита. Прође сестра кроз кућу за својим послом, па опет наиђе и баци поглед, све је копка шта то дете ради. Коначно, не издржа но упита. Тражим одговоре, рече мирно ћерка. Па што не прочиташ књигу, зграну се мајка (која књигу из руку не испушта: да су хтели, имали су се на кога угледати). Није рекла да прочитамо него да одговоримо на питања (јест' вала, разумевајмо буквално и отаљавајмо обавезе), нит се поколебала нит се узнемирила девојчица.
А није свесна да тако потроши више времена и енергије (а изгуби прилику да осети неизмерно задовољство од сазнавања новога и чаробног сплета речи).

/И ја тражим одговоре зашто се из године у годину критеријуми све више, тј. ниже спуштају. Напослетку ће наставници тражити да се ишчитају две приче и три песме. Они ће тражити, али деци ће и то бити много. И не смеш, чух, да ученику даш јединицу. Онда би морао на десет страна (можда хипербола, само можда) да образложиш зашто дете не чита (зашто? зато што га боли д... и зна да му не можеш ништа), можда је програм за њега несавладив. Професори "пусте крају", то је много паметније но да се бакћу с ветрењачама./
Књиге, сестрићи и братићи моји, књиге, а не изливени нокти и пеглана коса!

А шта ти чекаш?

Једва да сам се ушушкала на седишту аутобуса, а сапутница (познаниаца), кад поменух унучиће моје мајке, упита: а шта ти чекаш? /Јао, жено, може ли какво лакше питање сабајле? Паа... до малопре сам чекала аутобус, сад чекам да скренеш поглед, па да уроним у себе. Чекам... да свет постане пристојан и да ме не пита шта планирам с личном репродуктивном способношћу. Или бар да пре но што питају шта, питају ДА ЛИ чекам. Па да кажем НЕ, и готова прича. Да чекам (шта год), одавно би дошло или бих му у сусрет пошла./
Не чекам, насмејах се (огуглала сам на чепркање по сопственој материци, а и знам да није било злонамерно). Пролазе године, додаде она у међувремену. /Хм, лагала бих да кажем супротно или да не примећујем. Пролазе, шта ја ту могу. И да само пролазе, па и ђене-ђене: лете ми, лете!/ Одмах се потом надовеза: не журиш ти (ко да јајне ћелије падају с неба, па воља ти данас, воља за шеснаест година да постанеш квочка), баш те брига (што Мађарска нема море).
Свако себи капу кроји, покуша још да забашури ствар, уплашивши се ваљда да ћу бризнути у плач. /Али ја ко Мајка Југовића, тврда срца била, па од срца сузу не пустила./ Е, што сам је скројила: тесна, на главу је не могу навући, вире ми уши (срећа те нису ко у цара Тројана), глава ми зебе... Боље да идем гологлава.
Свак има свој пут, наставља саговорница да продубљује мисао. /Јашта. Паметни бирају ваздушне, мање паметни и амбициозни ауто-путеве, магистрале, а ја... ни ризлом посут ни сеоски земљани -- све преко врзина и шума (у којој пешачке стазе нису обележене, па ђа декнем главом о храст, ђа о јасен, а с времена на време посрнем преко трња, сва се изгребем).
Свако чека своју судбину (ваљда је та фраза врхунац градације, којом је репертоар вербалних бисера за утеху бабадевојака исцрпљен).
Чекам... и кад већ тамњан и иловача миришу, а поп се спрема да ми над главом замлатара кандилом /господи помиилууј, господи помиилуууј, гооспоодии поом... јеботе, попе, лакше мало, све звезде пребројах (а уцвељене на сахрани не могу)/. Чекам, јер ко чека, тај... нема другог избора.

Брак као тамни вилајет

Већ беше пало вече, а ми се упутили у кратку шетњу по крају. Гурам Сташу и Игњата у колицима (за једну особу; кад чељад није бесна ни колица нису тесна). А Маја и Маша иду покрај нас.
Кад порастем, ја ћу бити као ти, наједном изјави моја шеснаестогодишња сестричина. /Чекај, како то мислиш? Јеси ли сишла с ума? Шта би ти рекли мама и тата? Размисли још једном... причекај мало и проћи ће те... (У)стукни, сестричино, док ти је још чврсто тло под ногама; ко у моје стопе забаса, до гуше се  обрете  у живом блату (али недовољно ретком, па нит тонеш нит се можеш искобељати)./  Како, насмејах се (да обојиш косу у црвено, да се облачиш у зелено, да пливаш узводно, п.... уз ветар...?). Нећу да се удајем, појасни Маја.
Штоо, изненадих се. /Чекај, није сад време за такве одлуке, још не знаш шта желиш. Не трчи пред руду, и пред (мислим од) матичара, не залећи се!/
Да си се ти удала, каже, сад не би било ових шетњи, ни разговора, дружења, смејања...
Истина, вероватно не би, или много ређе и краће.
Али... било би... грљења, шетања удвоје, нежних пољубаца, миловања по коси, заједничког гледања филмова, голицања и грленог смеха... И место на хладан јастук, спустила бих ноћу главу на његово раме...
Истина увек има два краја. Размисли још који пут, ни први воз ти није наишао, имаш кад. /Јесте, удаћеш се и покајаћеш се, кажу старије жене. То ти је (може бити, откуд бих ја знала -- не кудим коња ког нисам јахала) тамни вилајет: ако се удаш, кајаћеш се; ако се не удаш, кајаћеш се. Па ти сад бирај./

Асиметрија

Сабира малопре једна од мојих сестара нашу фамилију, смештену синоћ на једну фотографију. И каже: нас шест (сестара), пет мужева... Стани, прекидох је: шест сестара, пет мужева -- каква је то асиметрија (за коју сам лично одговорна, куку)?

И ја ћу (кад већ питаш)

Кад бејасмо на плажи, па неко пође по доручак, тај је сваког понаособ морао да упита шта жели: пицу, пљескавицу, штапић с месом...
Тако и Игњат, спремајући се једног јутра да крене с татом у набавку, поче све да нас пропитује: пицу, пицу (прво је стварно пица, а друго је пљескавица)? Унесе ти се у лице (ако си нечим другим заокупљен и не гледаш у њега) и пита: ти пицу? ти пицу? Једно хоће, друго неће, један хоће пицу, други пљескавицу, трећи извољева нешто треће.. а Игњат тобоже све памти.
Пре неки дан у плану је било да му тата купи бицикл (али је невреме покварило план и одложило куповину). И он је све нас у ауту запиткивао: ти бику? ти бику? ти бику? Па како нећу, нисам луда да одбијем, од вишка глава не боли (нека ми стоји, не иште ми леба). Благо нама кад нам је Игњат толико великодушан.
А ко ће то све да плати, питам га. Ја платим, каже он ( и мисли). Баш те вечери раније платио је на каси Машине патике и каиш. И то је инсистирао: јаа платиим, ја платиим (те смо му дали новац, да га проследи касирики).
Требало је да питам: ко ће то да финансира (из џепа новац да извади). А и не морам, кад знам где је главни сеф и ко паре штанца (мада ти што зарађују, да им други троше, чешће говоре да паре НЕ штанцају).

Конзилијум

Маји се пре неки дан укочио врат. Можда је од промаје, рекла мајка. Можда се купала (на базену), па је продувао ветар, рекла баба. А можда је и вода била мокра, рекао (мирно, не мање стручно) тата.

Као вино (у затиснутој бачви)

Има неких (жена) што на Фејсу не смеју да ми остављају јавно коментаре испод текстова (замислите!). И има неких (мушкараца) што на Фејсу не смеју да ми дају јавно комплименте испод фотографија.
А с времена на време, кад у ноћи објавим неко изузетније (свечано) издање, ујутру ме у инбоксу сачека порука. И садржај је увек готово истоветан: да сам као вино. /Сад ће сестрић стварно пожелети да ми хакује профил, помислиће да ту има ко зна чега (да у некој виртуалној крчми руља ово исто вино наручује... а крчмарица прстом одмахује). Млад, тек замочио ножне прсте у програмерске воде, и већ се осилио и полакомио./
Кисела, упитах јутрос. /А знам да сам као мед: у кошници, из којих рој пчела вреба, па чик да се ко усуди руком да посегне./
Вино што ће да се "убајати" у чврсто затиснутим бачвама, крај којих ће поцркати жедни (лежи гробље храбрих, лежи брат до брата... а вино се мрешка и не мари). Буде ли среће, један ће само, суђен (ко принц у дворац Трнове Ружице, сува грла у подрум ако забаса) у сласт бачву да искапи.

Тетка, шуга и сестрићи

Кад имаш петоро малих сестрића, није ти паметно елегантне хаљине да носиш. Јер они ће играти шуге по сали, па ће се јурити. А ти ћеш им "кућица" бити. И Матија ће те за ногу ухватити (то неће бити пријатан призор), Миа ће те шчепати за кук, Маша за стомак, и то ниско... И сви ће те цимати те на једну, те на другу страну, облетаће око тебе и развлачити ти хаљину (док сви зуре у вас).
У свим тим сценама нећеш деловати нарочито достојанствено. Али ти и не мораш да будеш достојанствена, доста је да будеш срећна, ти си тетка.

Могу ја и да одрастем

Маша и Миа спавале су код мене. Али пре но што сам успела да их приволим да оду у кревет, оне су сатима буљиле у лаптоп. Ја сам све време гунђала, ја сам се и продерала стотину пута, али оне нису ни трепнуле, а камоли да се стресу.
Знаш зашто те не слушам, рече наједном Маша. Зашто? Ти си дете, зато. Како сам дете, по чему си то закључила, ко ти је то рекао? Па ти, ти кажеш да си дете (и јесам, у много чему).
Море, могу ја напрасно да одрастем, па уберем један прут с дрвета (шалим се, јакако, али моћно звучи)...

Густа магла

Миа је хитно морала у ве-це. А Маша и ја смо с њом пошле... и ушле. Како је време потрајало, Маша и ја смо се распевале (Мии није било до песме, имала је преча посла). Надам се да пред вратима никог не беше. А ако и беше, надам се да од музике са спрата ништа нису чули.
На сав глас тетка и сестричина певале су: гуустаа ми маглааа пааднаалаа, морее (ју, што је ве-це акустичан, да знате), гуустаа ми мааглаа (уз њу се човек лакше избори и с тврдом столицом) пааднааалааа...
Па шта ме брига и да је ко чуо, једном се живи (а густа магла, не може на човека да не остави утисак).

Не прилази

Ја волим да играм коло. Можда је мало сељачки, али волим. Поготово влашко.
Играње кола, међутим, излаже те опасности да свак коме се прохте може да те ухвати за руку (коју му иначе, ни за живу главу, не бих пружила). А ти да ћутиш и трпиш, јер тако пристојност налаже. Бар док коло не наиђе крај твога астала. Тад можеш да се правиш како си начисто малаксала (иако иначе не спадам у оне које одустају), да прекинеш низ и стропошташ се на столицу. Е тим сам се триком ја послужила. Али је деловао само док се у коло нисам поново ухватила...
Елем, тим зетовим колегама запала сам за око (видех, а и зет ми рекао) још на прошлогодишњем слављу. А изгледа да сам ту и остала. И један се осмелио да се у коло ухвати до мене. Истог трена ја сам се смркла због такве дрскости. Не знам што се одмах нисам удаљила, јер ја не марим ни за какве обзире кад неко залази у мој интимни простор (да, чак и у колу ја хоћу да задржим право на то).
Играм, а намрштила се ко да ми је неко пушку у леђа уперио, и нико да ми притекне у помоћ. ( Фамилијо, фамилијо!) Не смем да погледам у зетове, што седе, пијуцкају и "снимају" ситуацију (знам да су зинули и само чекају да ми "ваде душу"), јер ћу се засмејати. Рачунала сам: какви су као од брега одваљени, лупиће шаком о сто, одбраниће ме... Рећи ће: е сад је доста, сиктер, куш, разлаз, да се нико није примакао... Али јок, моји кербери само се клибере и мирно гледају како ми тај човек готово истрже руку из рамена. (У једном моменту од тог стиска и стаклени зелени прстен ми је готово сасвим с прста склизнуо. Да је пао и разбио се, летеле би главе, од коловође до кеца, не бих питала ко је крив.)  
Погледам сестре, оне се смејуље, знају да сам гадне нарави: не трпим кад ми се мушкарци у годинама (неки су то већ после тридесет) примичу (бар да је неки фрајер, што рече моја велика сестричина). И тачно виде да сам унезверена ко зверка у клопци, али ни оне не предузимају ништа. Мајка у неки час (ко да је знала, а можда и јесте: мрштим се -- само ћорав не види колико ми близина тог створа прија) прекиде тај грозни низ и заигра крај мене, али не задуго. Па где ћеш, жено, дрекнух у себи; видиш да треба да смршаш и побољшаш кондицију, бар да ми у колу служиш ко изолација.
Нисам ти, човече, дала никакав знак и како се усуђујеш да ми се примичеш? Још кад сам спазила да колеге аплаудирају (његовој "храбрости", чему ли?), а мој зет (тај чије су колеге) све снима, полудела сам. У моменту кад сам схватила да један од колега хоће мобилним да овековечи "подвиг" свог другара (то је кап која је прелила чашу), пустих се из кола и седох крај друга два зета (поменутих кербера који не кидишу). Ја сам ко примитивац: ако неко поседује моју слику, као да ми одузима душу, иако контам да душа није много пажње привукла (немам деколте на очима).
И замислите, волим да играм коло, а због неке будале морам да га пропустим. Оде коло, ја остадох док ми не пристигоше сестре, па се међу њих ухватих. Убрзо потом почне и влашко. Супер, напасти сам се ослободила, сад могу да уживам. Кад, човеку не би тешко (ни зазорно) да причека у углу док се не примакнем, и опет се ухвати до мене. Да ми је да сам тад видела своје лице. Па не знам какво је човеку задовољство: нисам га ни окрзнула погледом. А у себи сам очима превртала и гризла се од муке, што не могу неопажено да истргнем руке и отерам тог досадњаковића у три лепе (не могу, морам да останем иоле пристојна, да не брукам зета домаћина; рекли би људи да сам дивљакуша, а није да нисам, и ако сам).
Чим коло стаде, отрчах до тоалета. Најпре сам опрала шаке, па прстен, а потом и руку до рамена (кад играш, деси се да те у један мах разапну ко жицу за веш од дрвета до дрвета, а већ у другом тако те сабију да ти се рука с туђом дотакне), да се очистим од нежељене жудње. Сестричинама сам (док ме, збуњене, гледаху), најпре морала да објасним зашто се, не скидајући свечану хаљину и ван своје куће, купам. -- Не желим и мрзим да ме непознати додирују! -- нисам престајала да сикћем, бесна што то нисам избегла. 
Потом одржах кратак курс спасавања из таквих ситуација: -- Кад неки човек стане да игра до мене, ви одмах треба да дођете и да се уметнете. Не желим да ти људи (матори, насртљиви и похотни) играју поред мене! (За следећу прославу не треба да бринем.) 
-- А жене? -- питају оне озбиљно. 
-- Жене могу, њих нека. 
И слављеникови другови, млади, не представљају ми непријатност. Чак и кад у ходнику од два метра ширине прођу тик уз моја леђа, па их пређу руком и сачекају да их погледам у очи. Дечко, широко ти поље, не мораш да ми се уз леђа лепиш. И да знаш, тата ти је годину млађи од мене. А ја сам намћор над намћорима. Нит ме занима старо, нит ме брига за младо. То што ми уска хаљина и дубок деколте нека те не буни: не представља никакав мамац ни рибарску мрежу (не ловим, не ловим; чак и кад је фиктивна мрежа пуна сомова, улов ме не занима).
Кад сестре пођоше кући, а ја да их испратим, једна од њих ми рече: -- Бежи унутра, немој да те неко ухвати! 
Без бриге, кад не играм коло, ја сам кадра стићи и утећи (далеко колико је потребно).

Следећа на списку

Десило се да је неко поручио песму о ујки: певаај, уујкоо, певај, родее... Одмах потом се сетише стрица: многоо волиим стриицаа, истаа нам је жицаа... И како који сродник буде прозван, тако му приђе слављеник (па га пригрли), а слављеника у стопу прати камерман (с упереном камером дакако).
Тад сам одлучила да напустим салу. Само ми фали да крене: ја имам тетку која никада удавала се ниијее...Па да гледам кроз који прозор да скочим.

Заборављено дете

У неко доба (промакло ми је кад) мајка и отац су нестали са славља. И тек кад су стигли кући, мајка се сети (да јој нека мука недостаје): Живадине, заборавили смо дете! /Као тешко им пало./
Отац се, мора бити, грдно потресао. А и дете (мора да је свиснуло од плача). ;)

Идеална хаљина

Моја идеална хаљина (на кревету чека да се у њу увучем, па да сине пуним сјајем... она, не ја ;)): плава, дуга, шљокичава, дубоког деколтеа, отворених леђа... и не пегла се! :)

Метаморфозе

То што си таква рођена одавно није оправдање. Све што природа није подарила, све што је забрљала, може да надомести или камуфлира шминкерка (не рачунамо теже случајеве, где само пластичар може да помогне).

На столицу седне гроб (не мислим на тебе, сестро, ти си и иначе лепа као слика :)), а устане рајска башта. ;)

Добра за смрт

Оно што ми је некад говорила баба, недавно ми рече и мајка: добра си за смрт (а није то једино за шта сам добра, не зна мајка)! Позову ме, а никако да пођем, а камоли да дођем. Одем, а никако да се вратим.
Ако икад смрти буде требало носити лимун или буклију, имајте ме у виду (каните ли који дан више да ућарите). ;)

Кликни, аман

Већ неколико дана налећем на исти наслов: СМРШАЈТЕ ЗА НЕКОЛИКО СЕКУНДИ! Да сам сваки од тих текстова отворила, досад би ми се стомак (а тај и треба да "чита") за кичму залепио.

А мени тешко да кликнем (рука ми отпала)! ;)

На две столице

Прво сам била у друштву младих (сестрића, братића и њиховог друга). Са младима једна прича: секс, дрога, рокенрол (мада ја немам посла ни са чим од наведеног; лажем, овом трећем некад се препустим)... Шалим се, рокенрол нисмо помињали (и друкча те ноћи беше плејлиста), дрогу нисмо конзумирали, само је поменули у метафори (као да сам дроогираан)... А о сексу шта ја знам да кажем? Паа, ако не кумујем, бар кроз плот да вирим (онако мало, не баш као воајер).
Потом ми се на тераси затекле три жене; две превалиле шездесету, једна две деценије млађа. /Тако ја, седим на две столице, балансирам између две генерације, а млађа ми је ближа./  Па кад почеше да ређају здравствене тегобе и наводе лекове које "троше"... леле, леле, чега сам се све наслушала. Диклофенак, раптен К, бромазепам, којекакве масти и гелови... Проширене вене, метеоропатија, кукови, желудац који крвари од диклофена (да се најежиш, какав је то хорор)... /Ма, укратко, она дечја песма: глава, рамена, колена и стопала... само у другачијем контексту, нема шта их не мучи./
Глава да ме заболи што ме не боли никад, сем оно мало синуси кад ме ветар продува или ми сунце заседне.
Ти се правиш млада, рече ми снајка. Ја се не правим, ја јесам. /Истина и мене боли... душа често, уво ређе, а и д... покаткад./

Селфи и пропратне муке

Само наивни и неупућени могу мислити да је направити селфи ко пљеснути дланом о длан.
Ево, рецимо, селфи на плажи, посматрала сам те муке. Девојка у седећем положају најпре подиже обема рукама брус (без бретела), односно груди. Потом мораш исправити леђа, накривити главу, пребацити косу напред, раширити очи... Онда ка себи упериш мобилни и усне се саме напуће (то је као условни рефлекс, усне се пред камером понашају ко Павловљев пас кад чује звонце).
И таман да "шкљоцнеш", постанеш свестан да тло на којем седиш личи на дрвљаник (место намењено сецкању дрва за огрев) или сметлиште: посвуда гранчице, али и мрве од кекса, торбе из којих вире гуме, пешкири, папуче, крекери, хаљине, новине... То најпре треба расклонити, па затегнути пешкир и лежаљке. Можда поткресати коју борову грану, да не упада у кадар (те заклања леви профил) и да с ње не падају суве иглице. Е, сад може да се "опали селфи". Ааааа, куд се сад баш ова баба у позадини нагузила: место брда у даљини њене гаће од три хектара! 
Некад се деси непредвиђена ситуација: напућиш се и чекаш, а ортак никако да погоди право дугме на мобилном. /Баш сам, шетајући увече Баром, била сведок такве сцене: плавуша се ослонила момку о раме, напућила се, а он никако да стисне где треба./ Усне ти се готово преиначе у мајмунску позадину. Кад коначно шкљоцне, не можеш усне развући, толико се свикле на нов положај.
Увече, враћајући се с плаже, сестра и ја на једној тераси спазисмо девојку како се увија и кези сопственом мобилном телефону. У дневном распореду мора бити бар један селфи: истушираш се, вечераш, па се усликаш при заласку сунца.
Једног дана смо Маша и ја посматрале позну тинејџерку како сама себи позира. Пре но што се услика усне јој се развуку у широки осмех и бљесну бели зуби. Види како се ова слика за Фејсбук, рекла сам Маши. Како знаш, насмејала се Маша и одмах усредсредила на комшиницу. Па како не бих знала, што би се иначе тако кезила и сама сликала. То одмах иде на Фејс, да после има да броји лајкове.
Донекле и разумем ту потребу за самосликањем (чак и кад си у друштву). На крају увек испадне да те нико не услика тако да будеш задовољан. И никоме се не можеш насмешити тако опуштено као самоме себи.

Оче то

Кад је моја мајка јесенас два-три дана повраћала и патила од дијареје, па коначно, исцрпљена, отишла код лекара, лекарка се није много потресла. Мајка прича своје муке: а лекарка, с наочарима на врх носа, зури у монитор и већ куца, а све понавља: оче то, оче то... Мајка се пожали да повраћа, она примети: оче то од паприке; мајка се пожали на бол у стомаку, докторка опет пет пара не даје, оче то од парадајза; мајка се пожали на дуготрајни пролив, а ова је опет умири (без панике, госпођо, нормално је): оче то од лубенице (поготово ако си је лане јела)... /Дешавало се да оде због отечених колена или се жали на бол у куковима, отежано кретање, а, место каквог савета, лека (бар за ублажавање бола), добије учено мишљење: то је нормално за ваше године. Па што онда сви шездесетогодишњаци не гезају?/
Изашла мајка, па не зна што је дошла. Лекар хитне службе рекао је тог јутра телефоном да треба да прими инфузију; ова само што јој не рече да се клони пијаца, пиљарница и властите баште, за инфузију се и не нашали. Изгледа да проблема никаквих нема, здрава ко дрен, само једе поврће, а од поврћа болест "оче". Не знам само што јој је притисак вазда око двеста, ваљда "оче то" од масних колача (није да неће).
Недавно мајка чекала да јој друга лекарка препише терапију, и док је она прегледала једва једног пацијента, ова прва, што узрок свим тегобама налази у баштенским културама, прегледала (диви се мајка) већ пет-шест пацијената. Па шта јој тешко, исклиберих се ја: оче то од паприке, оче то од парадајза... и час посла празна чекаоница.
Оче то од тиквица, оче то од кромпира, оче то... од незаинтересованости и недостатка емпатије. Не требају њој ни ултразвукови, ни скенери, ни магнетне резонанце. Кад оде да констатује смрт какве старице, као узрок вероватно наведе: оче то од старости.

Да ли сањам

Пролетос, после шетње кроз шуму (у којој смо сви грлили дрвеће, а неки су са њим и разговарали, у поверењу, дакле шапатом -- ни реч нисмо чули), Миа изјави: да ли ја ово сањам (притом себи лупи два лагана шамара, у оба образа по један, не би ли се уверила у истинитост). Шта да ли сањаш, да си била у шуми (или да седиш на ве-це шољи, где се управо налазила)? Да, рече она.
Данашњој деци је шетња кроз шуму иреална, у домену снова и идеала. Стварност су игрице на мобилном или рачунару.

На слово на слово

Мама, ајде да се играмо на слово на слово, предложио је Матија. Хајде, сложила се мама.
На слово на слово... Л, рекао Матија. И мама размишљала (а договор је да тајанствени предмет мора да се налази   у видокругу или у кући). Лллл... Лустер, нагађала (и промашила). Лллллампа! Није, Матија се задовољно (победнички) смејуљио. Ллллавор! Није!
Гледа мајка по соби и ређа. На л ово, на л оно, али никако да погоди. Коначно се предала. ЛАДИО, кликну Матија, како се ниси сетила (да Матија место Р изговара Л)?
Не играјте с децом на слово на слово без консултације с логопедом. Или будите спремни да изгубите.

Ни овде нисмо платили

Није то први (а вероватно ни последњи) пут да моја сестра не плати кабловску, заборави.
Пре неки дан Маша укључи телевизор, а на екрану пише: нисте измирили своја дуговања. Добро, има и других канала, није се потресла. Пребаци на Минимакс (неки канал за децу): цртаћа нема, обавештење исто. Маша пусти Миниултра, кад и тамо неизмирено дуговање. Мама, ни овде нисмо платили, запањи се. 

Клипови на друму

Одлазећи јутрос од куће уочих огољене и полузгажене клипове кукуруза на друму. Насмејах се: тинејџери су опет ноћас пекли пурењаке (а мене нико није звао нит ми је нос, издајник, како треба мирисао, мислим њушио). По местима на којима клипови леже тачно знам у чијој је њиви омањио принос.
Ко никад у детињству и раној младости није кукуруз (лубенице, трешње, кајсије...) крао, тај не зна шта је пропустио.

Тераса

Већ се спуштао сутон и ја сам се уморна довукла кући ко изнемогли ратник с ратишта. Одложих сломљено копље (оспособићу га наново, па натраг у борбу, само да се окрепим) и већ ми лакну. Најпре сам се истуширала (вода често спира муке и невоље), па узех кувани кукуруз и сланик, те изађох на терасу.
Свако од нас мора имати неку терасу (свеједно је да ли малецку или пространу), да са ње у сумрак слуша зрикавце, да на њој осети дашак свежег ветрића, да подигне ногу на ограду и мисли како је живот леп (иако му најлепше измиче).
На огради виси саксија, из саксије розе мушкатла, полусвела од врућине... У саксију падају зрна с клипа, што утекну мојим гладним устима. /Да је девојци која је цара надмудрила родио варени боб, и ја бих се могла надати изданцима./ И пада, ко кад ситна киша ромиња, со којом посипам клип... Мушкатли ће требати много воде да с том сољу изађе  на крај.
Свак мора имати терасу и на њој крај улазних врата отирач, да се на њему склупча и да лиже ране, да болно цвили и сузних очију гледа у свет који га рањава. Или да се пружи колико је дуг, да се ваљушка лево и десно, да треби буве и повремено кевће, тек онако, што је жив, и што је лето, и што су зрикавци... и што је живот (па и кад је псећи) леп, чак и кад си сам.

Спаваћице и огледала

Другарица ми данас послала поруку: носила сам ону (их, да знате какву!) спаваћицу, па сам се сетила тебе. Кад ју је купила, биле смо заједно, па зато. Ја имам исту такву, па и због тога.
Она обуче кратку љубичасту спаваћицу с чипком, па се сети мене; не знам о чему мисли (ако је тад у стању да мисли) њен муж кад му кроз кућу прошета.
Лепо што спаваћица није узалуд купљена, отписах. Моја се, рекла бих, скупила после прања (и то ручног), канда је одвише кратка (не, немам ја моралних дилема поводом тога, само естетских). А и стоји ми у ормару, да се не заљубим (несрећно) у властито огледало (и да ми не прсне док пред њим полугола шетам). Признајем, радије бих се огледала у једним очима. Нигде нисам тако лепа, тако заносна, као у њима.

Матија муслиман

Матија се на мору једног дана наљутио. Чуј, једног дана! Љутио се сваки дан, по шеснаест пута. Матија се тако (често и безразложно) љути и кад није на мору (погледаш га оштрије, уштинеш га кад није расположен, не даш му мобилни да игра игрице, не даш му таблет да игра игрице... одмах се натушти, а често из очију и киша му пљушти).
Дакле, наљутио се Матија на мајку. Не сећам се зашто, њему посебан разлог и не треба. Наљутио се, па клекнуо на простирке и приљубио лице уз тло.
Гледајући га неколико минута, рекох осталима: Матија прешао у ислам (и ево на плажи клања). Остали се насмејаше (ко мање, ко више); једино Матија главе не диже и ћутке (посвећен) настави да клања (смем да се кладим: молио је Алаха да му мама одобри игрицу на мобилном).

Главни баја у селу

Кад жито стаса за жетву, најбоље је имати црвену машину -- комбајнер је главни баја у селу (не јуре га сељанке, но њихови мужеви, брижни ратари). То само значи да ни за ким другим не влада таква помама и да нема мира ни дању ни ноћу. Нестрпљиви домаћини (који знају како је време превртљиво и ћудљиво, а летина осетљива) дочекују га у мрачним буџацима, искрсну на вратници пред њим, одвојивши се од јасена и таме, чекају пред улазним вратима, или чак зађу у ходник, па и до спаваће собе (не устручавају се; он спава, они чекају да отвори очи, па ко га први зграби, да га одвуче у своју њиву).
Сви они страхују да неко други не допре до комбајнера пре. Јер киша може да падне, па њима њива остаде непожњевена. Ко пре девојци није нас ни брига, али ко пре до комбајнера, пре ће му жито бити у магази, а хлеба засигурно на асталу.
Мој брат годинама, још од дечачких дана, управља црвеним комбајном и сви га у јулу чекају ко озебао сунце. Прате га у стопу, из њиве у њиву, свађају се и надвлаче, док га се неко не докопа и у своју ораницу га намами. До по ноћи мој брат вредно жање, и свуд га прати свита тих пољопривредника који желе да буду следећи.
Кад брат пође на спавање, они остану приљубљена носа уз врата и дуго се још препиру (у чију ће њиву изјутра комбајн забасати), а можда тако и зору дочекају. Мој брат се сву ноћ тумба мислећи, ко онај Змајев мачак (што мерка мишеве), ког ће прво, а кога ће после (чим сване). И како да изјутра избегне заседу.

Само ме обиђи

Успех није успех или бар није довољно велик ако га другима не набијаш на нос, тј. не пењеш им се на к....
Нико те ништа не пита, а ти с врата почињеш да набрајаш достигнућа своје деце... која су лепа и паметна, најбољи студенти, па су нашла добре послове (у иностранству, разуме се); спарила су се (тек кад је дошло време, никако пре дипломског) с истим таквим партнерима и направила децу којом ће они једном ићи на к.... недужним људима.
Успели сте у животу, скидам капу... Ај сад продужите ћутке, не кварите моје неуспешне тренутке.

Кад ја хоћу да спавам, смета ми што су зрикавци ноћобдије (а прозор ми отворен). ;)

Деца, таласи и понос

Често сам у мору стајала с децом у наручју. А деца се вазда праћакају и врпоље, те ми  (ногама или рукама) размичу горњи део купаћег (што има исту функцију ко седмоглава аждаја у бајци -- чува благо). А и таласи на ме вазда насрћу (они ми купаћи свлаче, а ја га навлачим, па да видимо коме ће пре досадити).
Пожалих се сестри и на једне и на друге. А онда, наумивши да се опустим, закључих: ма шта ме брига, немам (још) чега да се стидим. А, богами, могла бих да се поносим.

Заборави или ме се клони

Држећи Игњата за руку и Сташу на куку, стајала сам крај пута, намеравајући да се упутим до контејнера, како бисмо бацили кесу са смећем. Метар од нас заустави се ауто, некако насред пута. И човек, исклиберен, показа ми прстом на другу страну. Молим, намргођено рекох. Шта овај хоће од мене, помислих у себи. Тек касније укапирах да је хтео тобоже да ми учини: да пређем улицу до куће, а да не морам да чекам (за то време он би, проклетник имао покриће и прилику да дуже у ме зури; хвала богу што сам наџак над наџацима). Тек пошто виде да се крећем истом страном и удаљавам од куће, свирну, осмехнут од ува до ува, и оде. Е, човече, шта се петљаш? Кад видиш да те не видим, иди главом без обзира, не заустављај се.
Сестра од стрица ме недавно подсетила како ме тај пресретао и покушавао (безуспешно, ко и многи други) да ми се приближи, некада давно, у раној младости. Ја сам на то (као на све небитно) и заборавила. А ваљало би да заборави и он. Ако и неће, бар да ме се клони.
Моја стрина, што се затекла под јеловином, потом рече: па видео сукњицу, зелену и кратку (а ноге на мору мало потамнеле). Ма ја, љутнух се просто, на њих (мушкарце, возаче, поготово такве) не обраћам пажњу, не примећујем их, уопште ми нису битни. Па не мораш ти њих да приметиш, рече сестра. Не морам. Али кад приметим да ме примете, а не желим да ме примећују, начисто полудим.
Кад ја облачим кратке сукње, облачим их јер се мени тако свиђа; никако не да бих заустављала саобраћај пред капијом (а још мање да бих будале за воланом заводила).

Колач са сестрићима (начињен)

Данас сам правила колач. Али нисам сама -- и Игњат је правио са мном. Хајдемо по миксер, кажем. А'де, одмах он потрчи кроз ходник (а нема појма где је миксер, а вероватно ни шта је). Хајде да узмемо јаја и јогурт. Јајаа, понови он и одмах  преда мном отрчи до фрижидера. Сад нам треба брашноо. Б'ашноо, понавља Игњат и у стопу ме прати. Јаја нисам смела, али му додадох зелену ванглу да је однесе у кухињу.
Ванглу стависмо на столицу, како би Игњат могао да гледа мућење јаја. Овоо, овоо, понавља он, с благим узбуђењем, и прстом упире у смесу. Дај ја, зановета, дај јаа, ја саам. Тако му наместих миксер да тобоже сам мути. Захватим чашу шећера, а он опет: дај јаа, дај јаа. И тако и с брашном касније. Ја кажем сипај помало, стании, он стане. Почнем да мешам, а он ми отима кашику из руке: дај јаа, дај јаа! Где је уље, иди брзо да питаш бабу. Игњат изађе на терасу и повикне: баба, ууљее, где ууљее? Кад, после видим да нема ни пецива. Питај бабу: пее-ции-воо? Сто пута му понових, а он свеједнако: пее-тоо-тее! Морали смо да позајмимо. Док смо чекали Јолета прекопута капије, понели смо и кесу са смећем до контејнера. Повела сам Игњата, али је за мном потрчала и Сташа, коју сам онда сместила на кук. И пред контејнером би мука, треба Игњата да подигнем, како би он кесу убацио. Узех му пециво и дадох Сташи да придржи док ми то обавимо. А Сташа умало пециво да баци у контејнер.

Снага (и весеље) на уста улази

Е, баш ме нервирате кад прескачете вечеру, тј. смишњено наудите непријатељу (смрсите му конце и оптеретите желудац). Чули сте да доручак треба да поједеш сам, ручак да поделиш с пријатељем, а вечеру да поклониш непријатељу (па ви витки и здрави, додуше сви као Тантал, а он утовљен, с болесним срцем).
А ја баш нећу: за ручак направим дуплу дозу, па обома доста, а вечеру не дам ником ни за живу главу (уосталом, ја немам непријатеље, у њихову корист да се одричем).
И мрзим кад из исхране избацујете хлеб (мислим на неки ваљани, домаћи или налик домаћем, кукурузни, од хељде, разне погаче и сл.; за оно ђубре од тридесет-четрдесет динара ме баш заболе).  Како без хлеба да једем бећарац, или пребранац, шта да умочим у салату од парадајза...? Ко да је хлеб најгора пошаст. Не гоји ништа само по себи, већ прекомерна количина.
Нервирате ме и кад не једете после пет (а ја некад једем и у један, после поноћи... јер дуго остајем будна и пробуди ми се апетит, а ја једем кад год сам гладна). /Еј, човече, знаш ли где је поноћ (а ја никад не легнем пре)! Како да заспим празних црева? То има да скичи, да завија, док ти не прекипи, па из кревета рипиш и у кухињу банеш... онда моташ све што ти под руку дође./
И избегавате, одбијате, колаче или нећете ни да окусите (устима, а очима прождирете).
Мрзим кад с таквим људима седим за столом јер ме срамота да једем колико хоћу пред онима који себи исто бране.
Мрзим што сте дисциплиновани и карактерни. А саосећам с вама због мука које трпите јер за храном жудите, а ускраћујете је себи, да се угојили не бисте. А морам вам рећи, имам утисак да се жене што вазда све себи на кашичицу допуштају никад вишка килограма (и сала на стомаку) не реше.

Можеш да се удаш

Вероватно нисам једина (баба)девојка којој се то дешава. Сва срећа што кафу ретко (коме) кувам: тек ако неко инсистира или ми мајка није код куће.
Јутрос сам сестрићима скувала кафу. Један од њих је, сркнувши, рекао: можеш да се удаш! /Други је исто рекао пре неки дан./ Умало да скочим с клупе и похрлим по венчаницу. /Претпостављам да је то застарели облик тестирања да ли је девојка стасала за ваљану домаћицу, из времена кад су њене кулинарске способности биле од кључне важности (џаба изливени нокти и пеглана коса кад је тањир празан или пун сплачина). Данас се многе удају, а да не знају јаје да испрже. А које кувају прсте да полижеш (хмммм, то уопште није лоше, ако се метафора реализује), (п)остају уседелице. Нема ту правила./

Вечерас је сестра, окусивши мој колач са шљивама, такође рекла: можеш да се удаш!  Имам ваше допуштење, имам ваше препоруке за улогу домаћице... Немам само младожењу. 

Не смем више да кувам (добру) кафу /мада је и то релативно: једни тврде да је моја кафа толико јака да убија, други кажу да кувам најлепшу/, али ни да правим (укусне) колаче /кад се и вештина у кухињи повезује с (ван)брачним статусом/. Помињање моје (непланиране) удаје двапут у једном дану -- много је.
Добро куваш -- можеш да се удаш (муж ти неће цркнути од глади; а не би цркао свеједно: пљескавица и пица на све стране). Шта вам је, људи, па да могу, ваљда бих то и учинила. Кад кажем да могу, мислим да могу за кога хоћу. Не бих се ја удавала тек тако, само да ме у књиге венчаних убележе.

Колико је сати, упитах. И сместа, тј. са столице, скочих кад чух да је девет и четрдесет. Идем да се спремам за спавање. Молим, запрепасти се мој сестрић, а сајберски живот? Е, ја сад идем да се спремам за спавање, а не спавам пре један. Прво се истуширам, легнем у кревет, па онда куцкам. То је уобичајени редослед. Додуше, ја куцкам и пре туширања, и док кувам, и док поспремам собу... Кад мало размислим, не куцам само кад спавам.

Теби и мени ће бити наајлепше хаљине, поготово мени! Тако (скромно) тврди Маша. :)

Достојанствени пад и наочити очевици

Док смо се с вечери, још топле и угодне, лењим кораком враћале с плаже, сестри су још биле мокре сандале за плажу. Згазивши неопрезно на ивичњак надомак пекаре, она склизну и посрте. Ја одмах похрлих да је задржим, али се она задржа сама. И у моменту кад одахнусмо, она настави да пада (као да се од започетог пада не сме одустати; ово личи на сцене у хорору: таман помислиш да је зло онемогућено и одахнеш, а оно живне и зада последњи ударац), што је могла грациозније и достојанственије (ако се у падању ич достојанства може задржати). Пошто рече да је добро, а устаде ко опарена (да што мање људи види њену "бруку"), обе се зацерекасмо ко луде. Од пекаре до продавнице, дискретно мотрећи ситуацију (ваљда ако устреба да прискочи у помоћ) улицу пређе момак који беше очевидац овог сестриног пада. Да је бар неки ружан и матор, рече она. Што, мањи би био блам, изненадих се (ништа ја не знам, ништа... а можда се само правим).
Дакле, кад је сведок твог пада нека ругоба, ко мари. Пала, устала, ни лук јела ни лук мирисала. Али ако је неко лепушкаст, живи те срам поједе.

Млади момци, старије девојке (или три метара сомота)

Она воли младе момке. Па добро, није то грехота, шта ко воли нек изволи. Воле и млади момци старије девојке. Свак ту има неке вајде. 

И воли праве мушкарце (у преводу: без длака, а са косом -- наизглед парадоксално, па ме насмеја; мисли: само су на глави длаке неопходне). /У томе се слажемо -- против длака се залажемо./ Посебно кад мушкарац (тај прави, јер остали су килави) подигне увис жену коју, претпоставимо, воли, та (негде виђена) сцена је заноси. /Ах, каква романтика./
Сретосмо се једном, па се запричасмо, кад ми она скрете поглед на два голуждрава момка што прођоше улицом. Јаао, види, рече пригушеним гласом, каква су им рамена, какве ноге, какво ово, оно... Гледам, гледам и то на мене не оставља никакав утисак (очито не гледамо истим очима). Она лебди, неизмерно усхићена, само што јој не крене вода на уста... А ја поред тога (ето, ко још, нормалан, назива мушкарце ТО?) минем ко крај турског гробља. Голи да се шетају, не бих марила.
Па добро, рекла сам, може и неки твој вршњак да те подигне (не мора да буде десет-петнаест лета млађи; с таквим би увек могла постојати сумња да те подиже с истим заносом ко немоћну штићеницу геронтолошког центра)... Па да му клецну ноге и да сместа ушине кичму (нисам одолела да пародирам властити сладуњави исказ у корист нешто старије популације). 
И тако стално. Она говори о младим мушким телима, а ја саосећајно слушам и, не будући под дејством те помаме, церекам се. Она је опчињена младићима, њиховом снагом, наочитошћу, страственошћу, бога питај чиме све... А ја (ко да сам на мушки шарм имуна), ја сам гадан ударац за мушку сујету (свеједно има ли мушкарац двадесет или дупло више година). Кад бих ја била једина храна њиховом егу, сви би, мученици, навукли тежак комплекс и остали начисто срозаног самопоуздања.

Опсцени топоними

Путујући ка Црној Гори (као и враћајући се отуд) вазда сам спавала ко заклана. А волим да гледам све оне дивне пределе и називе места на плавим таблама. У одласку успела сам очи да отворим само два пута: да видим Неваде у Србији и Метањац у Црној Гори.
Баш лепо, спрда ли се то са мном географија, па само опсцене топониме (који су, канда, испреметани... исправније је у супротном смеру) уочавам?
У ствари, у дилеми сам: је ли опсценост  у називима места или у мојој глави?

Машнице испод задњице

Ја сам стварно врло толерантна. Не да допуштам но и подржавам, волим, различитост.
Нека се свако одева како воли, али ваљало би и да му приличи. Мој истанчани укус буни се само против кича и вулгарности (не смелости и еротичности).
Недавно сам у Кнез Михаиловој спазила девојку у кратком шортсу, а под њим на обе ноге -- машнице. И да се некако могу одвезати, па можда би неком и причиниле задовољство (а мене ко пита, могу и да зажмурим). И да су бар јарко обојене, па да шире радост куд год прођу. Али машнице су на бутинама, тик испод задњице, тетовиране. /Боље би било да су маснице, од големе страсти./ И делују тако грозно. /Тетоваже, без обзира на мотив, не волим јер их имају готово сви, а што је масовно (и неоригинално) мени је одбојно и неприхватљиво./
Надам се да тетоважа није трајна.

"Бесне" патке и изгладнела деца

Постоји  у мени нека силна и необјашњива наклоност према паткама. Немам појма откуда и зашто. 
Мајка ми не да да их набавим јер "не зна шта ће с њима" кад порасту (тобоже нико од нас неће да једе пачја јаја; и патани које некад имасмо знали су да насрћу на кокошке, али ми сад кокошке немамо, а комшијске су заштићене плотом).
Кад год одем на море, ја морам да обиђем један мостић под којим плове десетине патака (мислим, толико се затекне, јер кад је врело, већина се посакрива у траву), разноразних величина. И сваки пут кад их спазим, ја се распилавим, готово ми из уста крену бале од милине (а не, не замишљам их на тањиру), све бленем у њих блентаво, телећим погледом (и патке се вероватно питају који ми је андрак). И сваки пут морам да их исликам, што никако не разуме моја сестра: шта сликаш те паткетине, сликала си их прошле године (и претпрошле, и натпрошле...)! Не знам, тако су ми слатке кад се купају, гњуре, или тек мирно плове, пловее... И опчињава ме што их је тако пууноо.
Овог пута решила сам да их покажем најмлађим сестрићима (они ће сигурно делити моје усхићење). Знала сам да ће Сташа цичати од среће (као кад види мачиће или ма шта малецко, а живо). Придружила нам се (силом прилика: мало сам на толику децу једна ја) и сестра која против патака гунђа и једна мала Тара (због којег сам Игњата назвала Златибор и на коју је он бацио око, тј. пољубио је, принудно додуше: да би му отац допустио да смота лежаљку, Игњат је морао да пољуби Тару, и шта ће, није ни питао, па није стигла да се брани) са веееликим (пунолетним) братом.

Баш како сам и мислила, видећи тек излегле (тако Саша, тај велики брат, каже, а он се у то разуме) пачиће, Сташа је вриштала од среће и покушавала да ми се истргне из руку не би ли се докопала воде (по којој беху расуте те ситне паткице, ко играчкице за купање), а вероватно и коју патку шчепала за шију (кад си деци симпатичан, то може живота да те кошта; не знам зашто сваку животињицу искључиво за врат прихватају и само стежући их своју радост исказују).
Да бисмо патке намамили да приђу ближе, те буду крупније у кадру, понели смо стари хлеб. И тако смо мрвили и бацали што ситније комадиће, да нам дуже траје (а ми да се сликамо док се оне госте).
Патке су биле некако мрљаве (изгледа да нисмо једини који се овако ратосиљају преосталог хлеба): то бесно, што би рекла моја баба, има превише, па нерадо једе (да не бисте печења?) и окреће нам леђа, те отплови. Али су деца (и то не само ситна; најстарија канда прва окуси) била сушта супротност. У једном трену спазих да мрвице хлеба које им дајем завршавају у њиховим устима. Није коме је речено него ко је гладан и кадар да се први залогаја дочепа. Не марећи за пачји (слаб) апетит, комаде из руку намењене живини деца су гутала сласно ко шећерну вуну, тј. отимала паткама (које ионако не бејаху нарочито заинтересоване) од уста.
Ју, ми хранимо патке, а деца нам гладна, викну моја сестра, па похрлисмо по оном сунцу назад док деца не спадну с ногу право у воду (на несрећу оних патака, јер толико патака двоструко је батака и нагон за храном децу зачас у ловачке хртове претвара).

Јасмин, Јасмил и мушке гаће (ни за једног од њих двојице)

Пред одлазак на летовање сестра ме послала да зету купим неке гаће, на снижењу и у Јасмину. /Беле, слип, шестица; овде нема броја, па кад сам већ у Београду... Е, људи моји, шта све ја нећу морати да купујем: и гаће за зета./
Гаће у Јасмину, није да се нисам зачудила. Није ли то парфимерија? Никад у таквим радњама нисам видела гаће, ни мушке ни женске. Али, добро, откуд знам, можда је то ново... И ђаво ми не даде да упитам сестру.
Одем послеподне до Чика Љубине, ступим пред радњу и  у последњем тренутку избегнем срамоту. У глави ми је наједном синуло: па није то Јасмин, мора да је Јасмил (сетила сам се да је то нека марка веша)!
Е, боже, боже, како сам могла да се обрукам, па шест месеци да Чика Љубину заобилазим. /Мрзим кад ми дају непотпуне и погрешне информације./ Сестра је после цркла од смеха (шта јој тешко, кад она не купује).

Кад сладолед на земљу падне

На плажи, у тој боровој шумици, јели смо бар један сладолед дневно (а неки, махом млађи, бејаху амбициознији, а и сналажљивији).
Десило се да Игњату једном на земљу (или, пре, камен) падне пола сладоледа, па му је купљен други (опет јагодић; тај има уста и очи, а и добро га рекламирају, песмом, па дете друге и не гледа; било је довољно да Игњат стане пред замрзивач, продавац и не пита, одмах зна шта треба). Мало касније и Матији је са штапића склизнуо последњи залогајчић (са неког грчког твиста, од ваниле, вишње и јагоде; тај део редовно је свима спадао, то ме много нервирало јер је последњи залогај од непроцењиве вредности). И Матија је довикнуо: пао ми слаадолеед (као да је тек једном-двапут лизнуо)! /Видео како је брат прошао, али канда се трудио да му сладолед падне што касније -- тако се више исплати./
Е заслужио је (и добио) други бар за довитљивост, рекох. Тај други беше неки корнет, најскупљи (и најглупљи, каже Матијина мама) који је уочио (није се руководио ценом, но се тако потрефило). Кад дође до самог краја, оног дела на којем је чоколада, Миа му то, из забаве чисте, оте и поједе (што је, разуме се, само њој било забавно, мојим ушима и живцима нимало).
Матија сместа закмези: појелаа ми је слаадолеед (као да га је тог трена преузео од продавца и није стигао ни да га начне)! Е, овом се малом, рекох, усладило. Ко зна докле би тај низ могао да тече, а уносно би било: остане без сладоледа или тек једног његовог патрљка, зарида и очекује да му то обезбеди нови. /Сестра је иначе била рекла хајде да им дајемо сладоледе колико год траже, да видимо докле могу да једу. Бојим се да би то зачас испразнило замрзиваче у граду и родитељске новчанике./
Кад сладолед из руку падне, новим се сите очи гладне.

И дете има нокте да напада

Кад децу проводиш плажом, најпаметније би било да им вежеш очи. Иначе ће се цимати и вриштати чим виде крофнице (што пет пара не вреде) тобогане, базен, мачке, пењалице, псе, сладолед, лопте.... Тако је Сташа уочила неки забавни паркић, с трамбулином, клацкалицом и сличним направама, те сместа завриштала ко да је неко дере. Уједно је почела да се батрга и отима из мог наручја. И у том коапрцању, кад се пропела, огреба ми бутину, те ми на њој оста бразда од пет-шест центиметара.
Ако не идете заобилазним путем, безбеднијим (с којег се не виде ни играчке, ни справе за забаву), сеците деци нокте редовно (разоружајте их, да вас не нагрде) или им назувајте ципеле (да вам буде мирна глава и тело неокрњено).

Сташа и канта за отпатке

Моји најмлађи сестрићи посебно су ми на плажи понос и дика.

Игњат још од прошлог лета сам односи ђубре до канте и баца га у њу (тек покоји пут у њу и провири). А Сташа такође носи отпатке, док ја носим њу. Дођемо до канте, она у њу испусти омот од сладоледа (тетка гледа да смеће падне где треба, а Сташа чега све унутра има), и онда обично почне да кмези (јер све се ту нешто плави, и црвени, и зелени...). Нисам установила плаче ли зато што се растаје од нечег свог, па најпре баци, а онда пожели то натраг. Или сматра да кад се једног (омота од сладоледа, кесе, пола кифле, комада кекса...) одрекне, треба отуд да узме нешто заузврат (па чист рачун и дуга љубав: око за око, зуб за зуб, пола кекса за пола згњечене банане, затварач од кока-коле или мастан папир од бурека).

Највероватнијом ми се чини претпоставка да је готово сваки пут плакала спазивши флашу од воде. Тако сам ја могла да се сетим како је дете жедно, па да је потом и напојим из њене флашице.

Док се дете не заплаче, тетка се не сећа (може сироче и да дехидрира).

Каартее, каартее

Свако је на плажи, хтео -- не хтео, морао да запази неколико мушкараца (не због наочитости, напротив, матори су... али грлати, како посао од њих захтева). Један од њих пролази тамо и враћа се овамо, вичући: еевро уље за сунчањее. А други: карте, каартее, два шпила, један евроо!
Е, тај други је Игњату запао за око (а још више за уво) и ниједном му није промакао. Сваки пут кад га спази, и Игњат извикује: каартее, каартее, три...
Ето, за исте паре он повећава број шпилова, тј. обара човеку цену.

Сад кад залегнем, да ме нико до сутра није дирно, па таман да ми просиоци на врата закуцају (старомодно то и држи се традиције, неће да звони па да га печеш).
Учтиви су, па шта, шта се то мене тиче? Има још кусова осим шарова, и (баба)девојака што крај врата у венчаницама ко запете пушке стоје.
Хајте, широко вам поље (за свадбене кочије), не реметите снове моје!

Лепо је кад видиш своју кућу, рече јутрос Матија, тек пробуђен и озарена насмејана лица. А мало потом, кад се заустависмо, примети: лепо је кад видиш и пумпу!
Оде човек на море десет дана, па кад се врати, задивљује га и камен, и дрво у завичају. "Бољи су своји и кршеви голи!"