Заборави или ме се клони

Држећи Игњата за руку и Сташу на куку, стајала сам крај пута, намеравајући да се упутим до контејнера, како бисмо бацили кесу са смећем. Метар од нас заустави се ауто, некако насред пута. И човек, исклиберен, показа ми прстом на другу страну. Молим, намргођено рекох. Шта овај хоће од мене, помислих у себи. Тек касније укапирах да је хтео тобоже да ми учини: да пређем улицу до куће, а да не морам да чекам (за то време он би, проклетник имао покриће и прилику да дуже у ме зури; хвала богу што сам наџак над наџацима). Тек пошто виде да се крећем истом страном и удаљавам од куће, свирну, осмехнут од ува до ува, и оде. Е, човече, шта се петљаш? Кад видиш да те не видим, иди главом без обзира, не заустављај се.
Сестра од стрица ме недавно подсетила како ме тај пресретао и покушавао (безуспешно, ко и многи други) да ми се приближи, некада давно, у раној младости. Ја сам на то (као на све небитно) и заборавила. А ваљало би да заборави и он. Ако и неће, бар да ме се клони.
Моја стрина, што се затекла под јеловином, потом рече: па видео сукњицу, зелену и кратку (а ноге на мору мало потамнеле). Ма ја, љутнух се просто, на њих (мушкарце, возаче, поготово такве) не обраћам пажњу, не примећујем их, уопште ми нису битни. Па не мораш ти њих да приметиш, рече сестра. Не морам. Али кад приметим да ме примете, а не желим да ме примећују, начисто полудим.
Кад ја облачим кратке сукње, облачим их јер се мени тако свиђа; никако не да бих заустављала саобраћај пред капијом (а још мање да бих будале за воланом заводила).