На плажи, у тој боровој шумици, јели смо бар један сладолед дневно (а неки, махом млађи, бејаху амбициознији, а и сналажљивији).
Десило се да Игњату једном на земљу (или, пре, камен) падне пола сладоледа, па му је купљен други (опет јагодић; тај има уста и очи, а и добро га рекламирају, песмом, па дете друге и не гледа; било је довољно да Игњат стане пред замрзивач, продавац и не пита, одмах зна шта треба). Мало касније и Матији је са штапића склизнуо последњи залогајчић (са неког грчког твиста, од ваниле, вишње и јагоде; тај део редовно је свима спадао, то ме много нервирало јер је последњи залогај од непроцењиве вредности). И Матија је довикнуо: пао ми слаадолеед (као да је тек једном-двапут лизнуо)! /Видео како је брат прошао, али канда се трудио да му сладолед падне што касније -- тако се више исплати./
Е заслужио је (и добио) други бар за довитљивост, рекох. Тај други беше неки корнет, најскупљи (и најглупљи, каже Матијина мама) који је уочио (није се руководио ценом, но се тако потрефило). Кад дође до самог краја, оног дела на којем је чоколада, Миа му то, из забаве чисте, оте и поједе (што је, разуме се, само њој било забавно, мојим ушима и живцима нимало).
Матија сместа закмези: појелаа ми је слаадолеед (као да га је тог трена преузео од продавца и није стигао ни да га начне)! Е, овом се малом, рекох, усладило. Ко зна докле би тај низ могао да тече, а уносно би било: остане без сладоледа или тек једног његовог патрљка, зарида и очекује да му то обезбеди нови. /Сестра је иначе била рекла хајде да им дајемо сладоледе колико год траже, да видимо докле могу да једу. Бојим се да би то зачас испразнило замрзиваче у граду и родитељске новчанике./
Кад сладолед из руку падне, новим се сите очи гладне.
Десило се да Игњату једном на земљу (или, пре, камен) падне пола сладоледа, па му је купљен други (опет јагодић; тај има уста и очи, а и добро га рекламирају, песмом, па дете друге и не гледа; било је довољно да Игњат стане пред замрзивач, продавац и не пита, одмах зна шта треба). Мало касније и Матији је са штапића склизнуо последњи залогајчић (са неког грчког твиста, од ваниле, вишње и јагоде; тај део редовно је свима спадао, то ме много нервирало јер је последњи залогај од непроцењиве вредности). И Матија је довикнуо: пао ми слаадолеед (као да је тек једном-двапут лизнуо)! /Видео како је брат прошао, али канда се трудио да му сладолед падне што касније -- тако се више исплати./
Е заслужио је (и добио) други бар за довитљивост, рекох. Тај други беше неки корнет, најскупљи (и најглупљи, каже Матијина мама) који је уочио (није се руководио ценом, но се тако потрефило). Кад дође до самог краја, оног дела на којем је чоколада, Миа му то, из забаве чисте, оте и поједе (што је, разуме се, само њој било забавно, мојим ушима и живцима нимало).
Матија сместа закмези: појелаа ми је слаадолеед (као да га је тог трена преузео од продавца и није стигао ни да га начне)! Е, овом се малом, рекох, усладило. Ко зна докле би тај низ могао да тече, а уносно би било: остане без сладоледа или тек једног његовог патрљка, зарида и очекује да му то обезбеди нови. /Сестра је иначе била рекла хајде да им дајемо сладоледе колико год траже, да видимо докле могу да једу. Бојим се да би то зачас испразнило замрзиваче у граду и родитељске новчанике./
Кад сладолед из руку падне, новим се сите очи гладне.
Нема коментара:
Постави коментар