Деца се беху сјатила око лаптопа у првој соби. Сетра прилегла на кревет у другој, грицка мој интегрални кекс (којим, без запињања, коња можеш да убијеш, да си срца окрутнога и склон таквим експериментима) и медитира (изолована зидом од деце, нашла мира; ја сам с оне друге стране зида, деца такође -- и ври ко у кошници, и у мојој соби и у глави). Мајка је седела на тераси и уживала у дуванском диму. А тата се ушушкао у кухињи, легао на кревет попреко, ишчекујући свој ред за туширање (он вам је, сироти човек, ко Никола Симић у Тесној кожи -- из које не може утећи, а до купатила не може доћи од силне фамилије).
Кад кретох из кухиње, зачух неко сумњиво зујање, па дигох поглед. И спазих га како се узвитлао око сијалице. Стршљеен, стршљеен, дигох узбуну. /Можда код свих (ко мојој мајци) не изазива алергију (својим убодом), али изазива панику./ Ма нијее, рече мој тата, не мрднувши с места. Што тај човек зна да ме прави лудом, мисли да је довољно нешто да пориче па да проблем нестане. Шта ћу, но да се уздам у себе. Узми спреј, попрскај га, рече мајка, и настави да седи. И узех. А она боца, не може је Баш-Челик без муке стиснути. Прво прснух једном да утврдим у ком смеру се распршује. И навалих да прскам, све успаниченије, а он исто тако да лети око сијалице. Прскам са столице, па у страху сиђем с ње, и повлачим се уназад, гледајући где ће да падне... а канда није имао намеру. Онда се вратим на столицу, не престајући да прскам ни да вриштим. /Погуши се пола села -- стршљену ништа, али тати канда мало клону глава./
Тата лежи и не трепће. Пашће на тебе, бежи, вичем. А јок, он не мрда, мада у једном моменту видех да је пребацио ћебе преко главе (дакле, ипак задрхтало срце у јунака; стршљен -- није шала, а и спреј, богами, не зна се који ће му доћи главе). У истом моменту стршљен се сруши на кревет покрај њега. И ту га докрајчих лопарицом (стршљена; за оца би ми требала бар оклагија). Утом се и сестра зачу: па што сте глупи, пустите га да се мало смири! Ево, пустила сам, смирио се. А ти, паметнице, што га сама ниси средила? /Госпођа вришти и кад спази мрава, ал' воли да се прави паметна./ Како виде да јој се приближавам с мртвим инсектом, сестра стругну натраг у собу (из које је малопре кевтала, да не кажем лајала), залупи врата и наслони се на њих.
После битке сви су генерали и сви знају како (фино и стрпљиво, дипломатски) треба са стршљеном кад већ испусти несрећну душу. Знам, знам, убијати је грех. И паукове и комарце износим на метли напоље, мајке ми. Али стршљен не пристаје ни на какве компромисе.
Кад кретох из кухиње, зачух неко сумњиво зујање, па дигох поглед. И спазих га како се узвитлао око сијалице. Стршљеен, стршљеен, дигох узбуну. /Можда код свих (ко мојој мајци) не изазива алергију (својим убодом), али изазива панику./ Ма нијее, рече мој тата, не мрднувши с места. Што тај човек зна да ме прави лудом, мисли да је довољно нешто да пориче па да проблем нестане. Шта ћу, но да се уздам у себе. Узми спреј, попрскај га, рече мајка, и настави да седи. И узех. А она боца, не може је Баш-Челик без муке стиснути. Прво прснух једном да утврдим у ком смеру се распршује. И навалих да прскам, све успаниченије, а он исто тако да лети око сијалице. Прскам са столице, па у страху сиђем с ње, и повлачим се уназад, гледајући где ће да падне... а канда није имао намеру. Онда се вратим на столицу, не престајући да прскам ни да вриштим. /Погуши се пола села -- стршљену ништа, али тати канда мало клону глава./
Тата лежи и не трепће. Пашће на тебе, бежи, вичем. А јок, он не мрда, мада у једном моменту видех да је пребацио ћебе преко главе (дакле, ипак задрхтало срце у јунака; стршљен -- није шала, а и спреј, богами, не зна се који ће му доћи главе). У истом моменту стршљен се сруши на кревет покрај њега. И ту га докрајчих лопарицом (стршљена; за оца би ми требала бар оклагија). Утом се и сестра зачу: па што сте глупи, пустите га да се мало смири! Ево, пустила сам, смирио се. А ти, паметнице, што га сама ниси средила? /Госпођа вришти и кад спази мрава, ал' воли да се прави паметна./ Како виде да јој се приближавам с мртвим инсектом, сестра стругну натраг у собу (из које је малопре кевтала, да не кажем лајала), залупи врата и наслони се на њих.
После битке сви су генерали и сви знају како (фино и стрпљиво, дипломатски) треба са стршљеном кад већ испусти несрећну душу. Знам, знам, убијати је грех. И паукове и комарце износим на метли напоље, мајке ми. Али стршљен не пристаје ни на какве компромисе.
Нема коментара:
Постави коментар