Она воли младе момке. Па добро, није то грехота, шта ко воли нек изволи. Воле и млади момци старије девојке. Свак ту има неке вајде.
И воли праве мушкарце (у преводу: без длака, а са косом -- наизглед парадоксално, па ме насмеја; мисли: само су на глави длаке неопходне). /У томе се слажемо -- против длака се залажемо./ Посебно кад мушкарац (тај прави, јер остали су килави) подигне увис жену коју, претпоставимо, воли, та (негде виђена) сцена је заноси. /Ах, каква романтика./
Сретосмо се једном, па се запричасмо, кад ми она скрете поглед на два голуждрава момка што прођоше улицом. Јаао, види, рече пригушеним гласом, каква су им рамена, какве ноге, какво ово, оно... Гледам, гледам и то на мене не оставља никакав утисак (очито не гледамо истим очима). Она лебди, неизмерно усхићена, само што јој не крене вода на уста... А ја поред тога (ето, ко још, нормалан, назива мушкарце ТО?) минем ко крај турског гробља. Голи да се шетају, не бих марила.
Па добро, рекла сам, може и неки твој вршњак да те подигне (не мора да буде десет-петнаест лета млађи; с таквим би увек могла постојати сумња да те подиже с истим заносом ко немоћну штићеницу геронтолошког центра)... Па да му клецну ноге и да сместа ушине кичму (нисам одолела да пародирам властити сладуњави исказ у корист нешто старије популације).
И тако стално. Она говори о младим мушким телима, а ја саосећајно слушам и, не будући под дејством те помаме, церекам се. Она је опчињена младићима, њиховом снагом, наочитошћу, страственошћу, бога питај чиме све... А ја (ко да сам на мушки шарм имуна), ја сам гадан ударац за мушку сујету (свеједно има ли мушкарац двадесет или дупло више година). Кад бих ја била једина храна њиховом егу, сви би, мученици, навукли тежак комплекс и остали начисто срозаног самопоуздања.
Сретосмо се једном, па се запричасмо, кад ми она скрете поглед на два голуждрава момка што прођоше улицом. Јаао, види, рече пригушеним гласом, каква су им рамена, какве ноге, какво ово, оно... Гледам, гледам и то на мене не оставља никакав утисак (очито не гледамо истим очима). Она лебди, неизмерно усхићена, само што јој не крене вода на уста... А ја поред тога (ето, ко још, нормалан, назива мушкарце ТО?) минем ко крај турског гробља. Голи да се шетају, не бих марила.
Па добро, рекла сам, може и неки твој вршњак да те подигне (не мора да буде десет-петнаест лета млађи; с таквим би увек могла постојати сумња да те подиже с истим заносом ко немоћну штићеницу геронтолошког центра)... Па да му клецну ноге и да сместа ушине кичму (нисам одолела да пародирам властити сладуњави исказ у корист нешто старије популације).
И тако стално. Она говори о младим мушким телима, а ја саосећајно слушам и, не будући под дејством те помаме, церекам се. Она је опчињена младићима, њиховом снагом, наочитошћу, страственошћу, бога питај чиме све... А ја (ко да сам на мушки шарм имуна), ја сам гадан ударац за мушку сујету (свеједно има ли мушкарац двадесет или дупло више година). Кад бих ја била једина храна њиховом егу, сви би, мученици, навукли тежак комплекс и остали начисто срозаног самопоуздања.
Нема коментара:
Постави коментар