Ми смо некада давно за лектиру имали преко десет књига (од којих многе бејаху позамашне; у четвртом основне, чини ми се, четрнаест, и прочитала сам их преко лета, у једном даху... а ту Тужни циркусанти, Патуљак из заборављене земље... охохо страница). Данас деца у седмом разреду имају да прочитају четири књиге (због те цифре се хватају за главу, али се књиге никад не лате). И не прочитају их, јасно, Што да читају, кад има препричано на нету. А и да нема -- просто их боли уво.
Нове генерације имају фобију од читања. Једном сам сестрићима показала свој текст од једне странице и умало нису у несвест попадали: ииии, а тии нам прочитај, завапише углас. И тако је на свим континентима (знам, рекла ми сестра, која живи у Канади, где јој се и деца школују... и лектиру не читају).
Елем, затекне сестра једног дана шеснаестогодишњу ћерку како листа неку књигу, али толико брзо да је јасно да не стиже од речи до речи да прочита. Прође сестра кроз кућу за својим послом, па опет наиђе и баци поглед, све је копка шта то дете ради. Коначно, не издржа но упита. Тражим одговоре, рече мирно ћерка. Па што не прочиташ књигу, зграну се мајка (која књигу из руку не испушта: да су хтели, имали су се на кога угледати). Није рекла да прочитамо него да одговоримо на питања (јест' вала, разумевајмо буквално и отаљавајмо обавезе), нит се поколебала нит се узнемирила девојчица.
А није свесна да тако потроши више времена и енергије (а изгуби прилику да осети неизмерно задовољство од сазнавања новога и чаробног сплета речи).
Нове генерације имају фобију од читања. Једном сам сестрићима показала свој текст од једне странице и умало нису у несвест попадали: ииии, а тии нам прочитај, завапише углас. И тако је на свим континентима (знам, рекла ми сестра, која живи у Канади, где јој се и деца школују... и лектиру не читају).
Елем, затекне сестра једног дана шеснаестогодишњу ћерку како листа неку књигу, али толико брзо да је јасно да не стиже од речи до речи да прочита. Прође сестра кроз кућу за својим послом, па опет наиђе и баци поглед, све је копка шта то дете ради. Коначно, не издржа но упита. Тражим одговоре, рече мирно ћерка. Па што не прочиташ књигу, зграну се мајка (која књигу из руку не испушта: да су хтели, имали су се на кога угледати). Није рекла да прочитамо него да одговоримо на питања (јест' вала, разумевајмо буквално и отаљавајмо обавезе), нит се поколебала нит се узнемирила девојчица.
А није свесна да тако потроши више времена и енергије (а изгуби прилику да осети неизмерно задовољство од сазнавања новога и чаробног сплета речи).
/И ја тражим одговоре зашто се из године у годину критеријуми све више, тј. ниже спуштају. Напослетку ће наставници тражити да се ишчитају две приче и три песме. Они ће тражити, али деци ће и то бити много. И не смеш, чух, да ученику даш јединицу. Онда би морао на десет страна (можда хипербола, само можда) да образложиш зашто дете не чита (зашто? зато што га боли д... и зна да му не можеш ништа), можда је програм за њега несавладив. Професори "пусте крају", то је много паметније но да се бакћу с ветрењачама./
Књиге, сестрићи и братићи моји, књиге, а не изливени нокти и пеглана коса!
Књиге, сестрићи и братићи моји, књиге, а не изливени нокти и пеглана коса!
Нема коментара:
Постави коментар