Da se, nekim čudom, svi zdravstveni radnici počnu osmehivati, postanu ljubazni, obazrivi i predusretljivi,  neki bi se pacijenti naprasno upokojili od šoka, a neki izlečili od teških bolesti.

Pomozi, bože

Upravo na internetu videh slikom zabeleženo osveštavanje gomile automobila s otvorenim gepecima i haubama (da gospodu bude pristupačnije i da ne prlja ruke). To će valjda posle samo da se vozi.  Il' će, primivši duh sveti, početi da leti.

A šta mislite da osveštavamo i zamrzivače (koliko iz njega mesa vadimo, toliko da  ostaje), šporete (da troše manje struje), krevete, šifonjere... I da se za sve organizuju grupna, tematska osveštavanja (uz popust na količinu, jakako)? Možda i da sveštenici okače tablu AKCIJA?
Žene koje ne mogu zaneti, da skinu gaće i prilegnu na ledini, dignutih i raskrečenih nogu? Ili, možda bolje, da se organizuje masovni koitus (radi sticanja potomstva, naravno, jedino je tako opravdano) uz blagoslov SPC-a, pa da sveštenici idu od para do para i mlate kandilom, vičući: PO-MOO-ZI, BO-ŽE, Srbi da se množe!

Sačuvaj nas, bože, i sakloni! I blagoslovi auta naša da su brza kao avioni!

Znate li šta je mačje polje?

Isto kao minsko, samo, idući kroz dvorište, paziš da ne zgaziš na mače (sedam komada mi podleće pod noge).

Ali džaba opreznost kad je na terasi snajperista: majka okom (i mačke i mene) strelja.

Jedna sestra u Šušnju, druga na Zlatiboru. Jedna leži kraj mora, druga šeta po planini.
I ja sam obukla kratku suknju i majicu. Odoh da sređujem radionicu.

Jedna sestra u Šušnju, druga na Zlatiboru. Jedna leži kraj mora, druga šeta po planini.
I ja sam obukla kratku suknju i majicu. Odoh da sređujem radionicu.

Kad je sestra pravila čizkejk, ostalo je podosta malina na dnu šerpe i fila po rubovima vangle.
Hoce neko da poliže, upita. Ispostavi se, očekivano, da smo i Matija i ja zainteresovani.
Odoh ja gore, reče domaćica, a vi poližite sudove. (Izvin'te, gospođo, želite da vam odmenimo mašinu?)
OK, rekoh Matiji, ti poliži od krompira i mesa (koje smo upravo obedovali), ja ću od malina (da podelimo posao na ravne časti: tetki šećer, sestriću masti).
Matija me pogleda iznenađeno i šokirano. Osmehnu se kad i ja, uvidevši da se šalim i pružam mu šerpu.

Sestra i zet otisli na svadbu, a ja cuvam decu.
Kako mi se vazda spava, ja se ususkala na ugaonoj, a Matija u drugom cosku igrao igrice. Kad poce kisa, osetih kako je trknuo u sobu da zatvori vrata.
Nakon tri sata zet svrati do kuce, a ja hrcem li hrcem. Tako mi ti cuvas decu, dreknu i razori mi san.
Bas si me lepo cuvao, rekoh ja posle Matiji, svaka ti cast. A trebalo je ti mene da cuvas, nasmeja se on. Ma vazno je da jedno od nas cuva, a drugo je cuvano. Kljuc je u bravi bio okrenut i svi smo na broju.

Sestra napravila na brzinu cizkejk s malinama, pa otisla na svadbu.
Malopre salje poruku: Kakav je kolac?
Kakav? Prepolovljen. (A Matija i ja bili sami u kuci.) 

Pre neki dan bejasmo na Adi i posedesmo kratko na plaži.
Isto je kao na moru: pikavci, koščice od bresaka...

Pre neko veče sam Matiju i Ignjata navela da brišu podove po kući. (Muka beše što su htela obojica. Jedva izgladih stvar, pa jednom zapade kuhinja, a drugom hodnik.) Kako mi je to pošlo za rukom? Pa lepo, predstavila sam im guranje onog mokrog štapa kao neviđenu zabavu (što, donekle, i jeste). 

Pravi sam Tom Sojer, što je drugima uvalio četku za krečenje, dok oni veruju da se odrekao ličnog zadovoljstva.

Probudim se nekad, neispavana, ni ne umijem se, čupava... Stanem pred ogledalo: LEPA, BAŠ! I kiptim od sreće. Vrtim se, gledam sa svih strana to lice mlado, lepo i milo. Ne mogu se nadiviti.

A nekad: ne vredi ni da se češljam, ni da se šminkam, mogu na glavi da dubim, džaba, ni plastična operacija ne bi pomogla.

Zahvaljujem nebesima što je još uvek više onih prvih dana.

Moj profil na Fejsbuku namenjen je isključivo onima koji vole i žele da čitaju moje tekstove.
Ako se već ne znamo odranije i nemamo i druge teme, ne traći moje vreme.
Ne tražim udvarače, momke, muževe, smarače... Ako baš želiš da pokušaš, nećeš morati (uzalud) mnogo da se trudiš, jedino da, bez iole truda, budeš izuzetan i time zavrediš moju pažnju. Puno sreće!

Narukvica začeća

Pokazuje mi rođaka kako od poludragog kamena pravi, između ostalog, narukvice začeća. (Šta sve neće izmisliti! Nemam neka naročita saznanja o začeću, ali bejah ubeđena da se to drukče obavlja. Gde se ovo tura i ko od aktera nosi, nemam pojma. Da l' neznani delija strelja ko kroz prsten jabuku?)
I kaže: Ima 28 perli, koje simbolizuju mesečni ciklus. (Zar to ne bi moralo biti personalizovano? Nekome traje dvadeset četiri, nekome trideset jedan...) Narukvica se sastoji od tri vrste kamena: rozenkvarca (koji, ako se dobro sećam odranije, obezbeđuje ljubav, partnera ili, kad je sreće, oboje), gorskog kristala i ne znam još kog beše. Svih ima u određenom simboličnom broju, predstavljaju neku bitnu kariku u začeću.  Pipnuvši gorski kristal, reče: To su plodni dani... Za metalnu perlu reče: Ovo je ovulacija.
Gledam ja, gledam: nigde ne visi penis! (Ko to pravi račun bez krčmara?) Pu-pu, brži mi jezik od pameti: zlo da visi, onda od njega nema vajde. Ali ko bez njega začeti se sprema kada bez meseca mesečine nema? (Ne ludujte, žene, man'te se kamenja! Već alat u ruke, posla da se lati, pa da vidiš kako kmeče rezultati.)

Matija nehotice za sto seo tu gde je seo. A majka ga prekori (podsećajući na ozbiljne posledice takve nesmotrenosti): Seo si na ćošak? Nećeš, znači, da se ženiš?

On se smesta pomeri s mesta. Znači ipak hoćeš, pomerio si se, nasmeja se majka (zadovoljna valjda što joj sin, promenivši poziciju i  poništivši prokletstvo, neće ostati bez bračnog partnera).

Neću, brecnnu se on i opet vrati stolicu na ćoše (koliko da majka ne počne svatove da saziva... a tek prvi osnovne završio).
Onda neću imati unučiće, predoči mu majka neželjene posledice takvog kaluđerskog života. U stvari, i ne moraš da se ženiš, nek ti samo neka rodi decu, nađe kompromisno rešenje. 

Pa da, dovešću je samo da mi rodi decu pa nek ide, složi se mamin sin. A ko će da čuva decu, majka upita. Pa ko, ti i ja, gotovo se brecnu sin (što majka pita, a valjda se podrazumeva).  A da l' ću ja moći, mama se pobrinula (da će ta još nerođena deca biti pogolem teret za njenu kukavnu kičmu). Matija nije imao dileme: Hoćeš, hoćeš! (Kako on to zamišlja: tata ga vodi na trening, mama čuva decu; igra u dvorištu fudbal, mama čuva decu; vozi kroz ulicu trotinet, mama sprema ručak i čuva decu... Mogu oni to, šta im teško!)
Ne sumnja u majčinu veštinu i izdržljivost. Ne računa on koliko još proteći vode dokle mu se ta dečica rode.

U jednoj prodavnici danas priča prodavačica kako joj je neko dete fotografiju obradilo u onom programu što prikazuje nemilu budućnost, tj. radoznalce ostarele.
I kaže: Ići ću kod kozmetičara svaki dan, pretplatiću se. Reći ću: Radi šta znaš, samo da ne izgledam tako.
E, lako je s fotkama, i u fotošopu obrisati bore. Pred starošću nema uzmicanja, ne mari vam ona za te fore.

Ovaj paradajz na pijaci ko da je prskan vijagrom: vazda mu se diže cena!

"I ti ides na more", kaže mi Staša.
"Gde ćeš me smestiti, na krov ili u gepek?"

"Na krov", odgovara, "a baba ce u gepek". (Dobro je, ja sam klaustrofobična.)
Baba mora da je brani od komaraca. Ne znam koju je ulogu namenila meni. (Valjda da činim sve što poželi, a još ni ja ne znam na šta sam sve spremna.) Ko zna, možda bih i ja bila telohranitelj.
"Nema mesta", kažem. A ona ne odustaje (nastavlja da traži načina): "Znaam, ja ću cedeti babi u krilu, a ti ćeš Ignjatu". 

"Ja kod Ignjata u krilu da sedim?   Pa od njega bi ispala pljeskavica." 

"Nee, ispravlja se, Ignjat kod tebe!" 

Kasnije i on potvrdi: "Smislio sam plan -- ja ću biti kod tebe u krilu." 

Rešeni su da me negde smeste, grehota što nisam zrno biberovo.

Kad je pre neku noć u naše dvorište (i videćete čije srce) došetalo to belo mače, Staša mu je odmah dala ime Mima. (Ona ga u zagrljaj privila, a baba smesta nervni slom dobila: već imamo  taze šest mačića, koje mi povremeno na nos nabijaju. Ali šta će, unuci miljenici  ne može otvoreno da se zamera.) To što sam mu ja naknadno virnula pod rep, pa, sigurnosti radi (jer laik sam samo), zatečenu situaciju uporedila sa žutim mačetom, zaključivši i objavivši da je Mima muško, nije Stašu privolelo da mu promeni pol. 

U stvari, u neku ruku, upravo je ona to učinila. Briznula je u plač tvrdeći da je Mima devojčica. Ne pomažu protiv toga nikakvi i ničiji argumenti i dokazi. Ona je tako odlučila, njoj tako odgovara. I čim pomeneš da Mima mušku pišu ima, Staša neutešne suze lije.
Doobro, dobro, nije muško. (Samo da prestane dreka.) A i Mima se ne buni (pa što bismo mi). Naprotiv, pojavljuje se čim joj čuje glas, grli je, mrsi joj kosu i mazi lice. Jutros dok je, na šte srca, Staša pod jabukom "čitala" knjigu iz biblioteke, i vrzmalo se (srednji rod je kompromisno rešenje) oko nje.
Inače, pre neki dan Staša je, mazeći na svom krilu Mimu, tugaljivo i saosećajno izjavila: Ona nema nikakvu porodicu! A biće da baš nije u pravu.

Juče smo jedva stigli pre no što se biblioteka zatvori. Svako je odabrao poneku knjigu. I ja sam pride odabrala još nekoliko za Miu i Mašu. Računam da ću ih privoleti da čitaju ili bar slušaju Agatu Kristi, Magareće godine, Nušićevu Autobiografiju... Moram da se dovijam kako da ih otrgnem od telefona, jutjubera, Instagrama, Baba veprova i kojekakvih budalaština.
Danas ih naterah jedva da mobilne odlože i legnu pod jabuku. Pa kretoh Magareće godine da im čitam. Mia ćuti i trpi, pokušava da prati iz obzira prema meni. A Maša ne može da drži jezik za zubima (i ne pokušava da izvrda tu neugodnu situaciju: mogle bi da leže u sobi, gledaju klipove i smeju se glupim forama ljudi koji nisu mnogo pametni, ali dobro zarađuju jer ima i glupljih). 

Gleda me s onim naočaretinama na nosu, pa kaže: "Znaš zašto je tebi oslabio vid? Od toliko knjiga! Pa jeste, baba mi je rekla." Sve to je izrečeno tonom koji nosi dodatnu poruku: Uzmi se u pamet, mani se posla ćorava... dok načisto ne obnevidiš, dok si još iole zdrava! (Ta mala brbljivica, još pre nekoliko godina, dok sam im čitala "Prugastog mačka i Gospođicu lastu", a one se vrtele ko na iglama, savetovala mi je brižno da odmorim glas. Uvek pazi da me ne uvredi, ali da i sebe poštedi.)
E, propala misija: pa one već znaju da će oslepeti ako šta čitaju!

Kuvaj, ljubav čuvaj

U ovoj kući (čitaj: u ovom frižideru) ništa (za jelo) nema, progunđa zet.

Al' ima ljubavi, mirno, ležeći na garnituri, odgovori sestra.
Gde je, on upita, napola nesvesno, napola namerno možda i besno (jer glad goni i iz šume vuka; prazan mu želudac - golema muka).
Kako gde, u meni, objasni ona. Samo treba da je raspiriš, dodade koketno. (Svaka vatra još dugo goreće tek ako se na nju još drva domeće.)
Al' da se ja umešam (kvareći sestrine poetične izjave), i citiram babu: Od ljubavi se ne živi! Na hleb se ne maže, pa kad zet ogladni, da zine i smaže. A verujem i da se ljubav čuva tako što neko redovno kuva. I još, da upamti žena svaka: najkraći put do muškog srca vodi preko njegovog stomaka.

Pod lipom se povela priča o društvenim mrežama. Moj muž i nema Fejsbuk, pohvali se sestra. Kako nema, gleda tvoj, ispravih je. (Dakle ima, ako ćemo pravo.) Ne, kaže ona, to dok je imao kompjuter (a ne laptop, kao sad), stalno nešto gledao, pa (kad je već tu) vidi i kaže mi kad neko nešto pošalje... A sad, poče setno pa zastade... Taman da ja ubacim svoj zajedljivi komentar: Sad moraš sve sama (jadna ti)! 

Svi se nasmejasmo tim grdnim mukama.

Iz nekog razloga noćas se osećam kao na moru. I sve je nekako divno, svetlo, ugodno... Iako nije ništa posebno drugačije no juče.

Puna nam je kuća (koliko i srce). U mom krevetu spavaju Ignjat, Matija i Maša. Ja kraj njih na dušeku. Mia i sestra spavaju u drugoj sobi, s babom. Hodnik je pun obuće, ko da smo stonoge. Napolju je toplo, o tome pevaju i zrikavci. Unutra je takođe toplo i otvoreni su prozori. Čak je i moj otac raskopčao košulju i prilegao, oboren sparinom, te gleda TV. 

Ulica je pusta i osvetljena. Pokatkad se začuje sova ili proleti neki slepi miš. Neko bi se uznemirio, neko i plašljivo vrisnuo, neko se i prekrstio. Ja nisam imala razloga ni za šta od toga. Džangrizavi psi ne trpe ponoćne šetače i besno kevću. A šetač(ica) pet para ne daje, blago ih psuje što na nju skreću pažnju i krnje joj opijajući osećaj samoće i mira. Tetkin sivi mačor opet je saletao moju žutu mačku. Dok se nije zakašljao i dok ga otpalim jabukama nisam oterala u ... tamo odakle je došao. (I odakle se, mogu da se kladim, vratio čim sam u kući nestala. Zna i on da se upornost isplati. (A ja znam da će me u kući linčovati naraste li mački nanovo stomak.)
Ovo je možda prva prava letnja noć. (Odavno nisam spavala ovako golišava.) I zašto da ne liči na neku morsku? Davno doživljenu. (Jednu od onih kojih smo se sestra i ja prisećale na terasi, pre no što je ona legla, a ja ostala da se tuširam, nakon svih, i potom pišem, i mislim, i sanjam...) Ili tek predstojeću, buduću.
Pod jelovinom sad niko ne sedi i to je šteta. Da nisam pomalo umorna, pa da izađem, prilegnem na klupu i gledam u zvezde. Ali možda bih se osećala usamljeno. Kao da se ovde ne osećam tako.
Noć je. Letnja, vrela. I zrikavci zriču. Sama sam. Sestrići mi usnuli jednolično dišu.

Kad u gaćama sedneš na plastičnu stolicu, pa ustaneš nakon pola sata, ne treba ti depilacija. (Pitajte moju sestru. Mada ima kad sam i ja primenjivala istu metodu.)

U mom krevetu spavahu Matija i Ignjat, dok Maša još beše budna. I kad se spustih na dušek, jedući kolač, koji sam tek oko ponoći ispekla, Maša primeti: "U, ala makljaš!"
"Hoćeš ti?", upitah.
"Ne mogu", odgovori ona, "imam protezu".
E, žalim slučaj. Ja nemam, ni protezu ni pravilo da ne jedem posle šest.

Ako jedete plazmu i ne želite da za to iko zna, moj savet je da to nikako ne činite oznojeni, nakon sat i po vožnje bicikla.
Kako sam izašla i sela pod jelovinu, Mia primeti: Jela si plazmu?
Ne beše mi prijatno što sam otkrivena, ali se nasmejah: Otkud znaš? Pa imaš svuda, pokaza mi, pa i sama opipah plazmu oo usana, po bradi, vratu i ispod vrata. (Eto, kad ne madoh kašičicu uza se pa nakrenula kesu, pazeći da je ustima ne dotaknem.)
Zaklela se zamlja raju da se tajne sve saznaju. Ako jedete plazmu krišom, pazite bar da ne bude mlevena.

Muz muzej

Ljutila se što smo Mia, Maša i ja išle u Muzej iluzija bez nje. I juče navalila da je vodim, a već pada veče.

Hajdemo u šetnju, pokušavam da joj skrenem pažnju. Hajdemo tamo, hajdemo ovamo... Jok. Ona je odlučna: Ne, hoću u Muz muzej (tako njoj zvuči muzej iluzija). Znaš da je to u Beogradu, pitam. Znam, obrecnu se ona. Daleko, kažem, sutra ćemo. Niije, odmah brizne u plač, saad.

Hajdemo, rekoh, ne mogući više da slušam tu dreku. Ona trotinetom, pa dokle stignemo. I Ignjat nam se, uz njeno dopuštenje, pridružio. Stigli smo do kraja sela, gde nam, srećom, iskrsnu neko mače na putu. Pa mi njega, srećom, spasemo. I na Muz muzej zaboravimo.
Nek te vodi mama, i to sam joj predlagala. Ne, rekla je, samo deca idu u Muz muzej... I pre no što stigoh da upitam, ona me pogleda, doseti se, pa dodade: I tetke.
Neka su vrata, misli, za odrasle zatvorena. Samo je tetka-tetka, a mama je odrasla žena.

Rekla sam da ću ih već za neki dan opet voditi u BG. A pitam se koliko mi je to pametno. Trčim ko june pred rudu.

Moje kršne sestričine, vala, teško je prehraniti. To trpa u želudac ko u cigansku torbu, guta ko da je Baš-Čelik, Međedović: po tri čizburgera, pomrfrita, soka, sladoleda... i još bi se moglo. (Kažu da je želudac veličine pesnice, ne znam čija im je služila ko mera.)

Pojevši jedan čizburger i sladoled sa šumskim voćem, gledam i ne verujem. Na koga nam ispadoše tako epski alave?

Bez pozamašne svote ne treba s njima ni polaziti. Jedino da na rame uprtim i pozamašnog brava, koju veknu hleba, pa u Meku samo da se čalabrcne (po tri čizburgera, pomfrita, sladoleda...)

Ko zver ješne, a viitke i mile, pola Meka bi opustošile.

Ja njima stalno zvocam što čačkaju telefone (ugrožavaju i oči i mozak); one meni prigovaraju što vazda kuckam po laptou.

Ali njihova zabava je, ako sve zanemarimo, bučna (slušaju dosadne razdražljive pesme, gledaju iritirajuće klipove), a moja gotovo bešumna (samo tasteri zveče). I one traće vreme na gluposti, a ja na laptopu stvaram. Nek mi se to uzme kao olakšavajuća okolnost.

Kad je On gnomad Novak igrao na Vimbldonu...

Ignjat (majci): On gubi?! Ja ću onda da navijam za onog drugog.

Za decu nema sekiracije. (A,bogami, i neki odrasli lako menjaju stranu.)

Jutros sam povela Mašu i Miu u Muzej iluzija.

"Kad ćemo u Mek", pitam, "pre ili posle?"

A Maša nema dilemu: "I pre i posle!"

Pa nije Mek sirup protiv kašlja, da moraš ići dvaput na dan.

Pretpubertetski period uzrokuje povišen pritisak, probleme sa srcem, predinfarktno stanje i nervni slom u kompletu. Pubertet če da me dokusuri... ako šta od mene normalno ostane.

Jedva sam ih naterala da legnu jer sutra ustjemo rano.

To kilavi, nešto izmišlja, jede lubenicu na terasi, gleda klipove, cereka se ko ludo... Pa zajedno u kupatilo: jedna se tušira, druga na ve-ce šolji. I stalno nešto traže. Taman me jedna pusti na miru, druga zaurla: daj peškir, daj šnalu... Daj terajte se u ... Ja odem po kolač, da se smirim.
Onda se opet vuku po kući, traže šta će sutra obući, jure za mačkama, koškaju se, golicaju se... Džaba što ja vičem: dostaa, prekinite, smirite se... Niti me vide niti me čuju. Teško da bi vredelo i megafon da nabavim. Odem po kolač, da se smirim.
Onda opet u kupatilo: ona koja nije malopre - sad se tušira, a druga na ve-ce šolji.

Kad konačno legnu u krevet, načisto povilene (umesto da se smire, kako bi bilo očekivano). Deru se iz petnih žila (a skoro ponoć), vrište, pevaju... i neviđeno mi skaču po živcima. Odem do frižidera po još jedno parče kolača, da se smirim.

Sad razumem kako je bilo mom dedi i babi kad odem s pet sestra (dve rođene i tri od strica), pa do po noći brbljamo ko navijene i cerekamo se glasno, ne mareći ni za vreme ni za opomene.

Mladost ne možeš zauzdati niti od nje očekivati razumevanje. Samo da ćutiš i trpiš, ako je kako moguće da ne poludiš.

Dok ja kucam, Mia se oblači i uzgred peva: Jeer tii si Prineezaa na šerpi graaška koja stalno kucka po laptopuu...

U sobu je iz kuhinje dopirao razgovor babe s dvema drugama (od kojih joj je jedna sestra, a druga ko sestra). Pomislila sam da je Zadruga, reče Mia, još bunovna
Pa i jeste, rekoh, seoska zadruga.
Kako ubrzo razgovor utihnu i čuše se vrata, Mia primeti: Jedna je ispala!

Dok ja pravim kolač, Staša sedi s druge strane stola. TV je uključen, pa dok u vanglu sipam jogurt i ulje, ja pogledujem na neku novu tursku seriju (ovih dana slučajno spazih koji kadar, pa sam pomalo upućena).
Tahir se nešto razgalamio na verenicu (koju mu je nametnula mama, dok on voli drugu), pa ja prokomentarisah: Šta se dereš, konju!
Na to me prekori Staša, ozbiljna, skoro ljutita, lica: Jeki cmo da je to južna ječ - konj!
Što ružna, napravih se luda. Baš je to lepa životinja.
Ali ti ci kadžala njemu da je konj, to je južna ječ, nije se ona dala ubediti u suprotno.
Pa šta je nego konj, upitah. Konjina, namerno je jedih.
Nije, on je ljud!

Rešila sam da mačkama skuvam poparu. Mogu i za nas, ako neko hoće. Mia je tvrdila da poparu ne voli, pa je nisam ni planirala.
Dok su mačke naokolo dremale i dok se popara hladila, i ja sam koji put kašikom zahvatila. U tanjir sam im dodala jogurt, a u hodniku me Staša presrela razjapljenih usta. Mmm, i njoj se dopalo. Na vratima me, valjda čuvši to, presrete i Mia. Liznu, odmahnuvši gadljivo glavom, a onda poliza kašiku i zatraži još.
Dok sam mačkama servirala, nasula sam Mii i staši. A sestra se dokopala ostatka u šerpi. Što sam ućarila-ućarila sam. Staša pojede tek pola porcije. Daj taj ostatak dedi, reče sestra. Deda s kreveta pružio odmah ruku, a tobože negoduje: Ja da jedem sve što niko neće!
Nemoj da si tako siguran da neće, rekoh. Bar pola prisutnih slistilo bi to začas. Nego računamo da svako treba pomalo da okusi i da podeljena sreća dvostruko je veća.

Staša: Gde cad idemo?
Ja: Još samo da kupimo paradajz.
Staša: Iju, ja cam ce cesto puno umojija.

Staša i ja jutros smo išle peške po hleb. Jedva da smo koji metar od kuće odmakli, a ona se požali: Nešto ovve moje dve noge ne mogu da hodaju. (Samo dve? Koliko još imaš u rezervi?)

Pa šta ćeš da radiš, pitam. Ići ću kod jekaja, da mi da druge. Pa može li to? Može, sigurna je Staša. I objasni mi da će tako čim se jedan par nogu zamori, ići kod lekara po nove.

"Baš se radujem što nam je kolač ostao i za sutra", reče sestra, već ušuškana i spremna za spavanje."Uvek ćemo praviti ono što ne vole svi", dodade. Ne znam koliko bi se "svi" složili, ali isplativo je. "Već sad mislim na sutra", poveri mi.

Meni ne beše jasno što da čekam sutra. Odšunjah se do frižidera na prstima, da me ona ne čuje (i kritikuje što jedem u sitne sate). 

Šta da se radi: neki od nas su dobri u samokontroli, a neki su neviđene ale.

Isti ti kupaći

Nekoliko dana po mom rođendanu Ignjat upita: "A koliko ti sad imaš godina?"
Jaoo, to je pitanje koje mi ne prija od tridesete. I još ako ću biti iskrena (a da lažem neću), treba dobro da udahnem ne bih li u cugu odgovorila. Toliko i toliko.
Čuvši tu cifru pozamašnu (iako on toga nije baš svestan), primeti: "Pa ništa nisi porasla!" (Računa valjda da svake godine bivaš veći, zbog čega se deca raduju, ali odrasli... mogu porasti samo u širinu.)
"Kako to misliš, nisam porasla?", upitah. "Pa isti ti kupaći", povuče me on za vrpcu žutog bikinija, što mi je virio ispod ljubičaste majice. Računa valjda da se sa svakim rođendanom menja i broj odeće. 

Možda i ne bi bilo loše nositi bikinije veće, a sve ostalo da miruje, ali nisam te sreće.

Živi iz sve snage

Ja već svašta zanimljivo radim i ne mogu da postignem, sve i da noću oka ne sklopim. Ali ne prestajem da žudim za novim saznanjima i veštinama. 

Hoću sad da naučim da vozim rolere, kažem. A moja vršnjakinja ispolji istinsku zabrinutost. Kaže, nije to za naše godine, opterećuje zglobove, posebno kolena... Kosti su nam krte, lakše dođe do preloma...
Naše godine? Moje godine nemaju poseban tretman. Ima da se penju po drveću ko i sedmogodišnjaci, možda malo sporije (zbog masivnosti). Ima da mi trče i poskakuju ko bela lala.

Aman, ja ne gledam u kalendar, ni u krštenicu, a posebno ne tražim saglasnost lekara: činim šta želim! Postoji škola u kojoj će me, nadam se, naučiti kako da padnem, a da se ne raspadnem u komade. Ja mogu sve ko da su mi dvadeset i dve! Tako razmišljam, godine ne pitam.

Neće me strah od povreda sputavati. Inače, čovek bi već u ranoj mladosti, spoznavši da je neminovna, mogao da sedne i čeka smrt, obeshrabren, demotivisan ili prosto oprezan (da ne traži đavola). A ljudi kažu da, čak i ako ne napuštaš svoja četiri zida, s jednog od njih može ti pasti slika na glavu. 

Ne zna se, kaže Montenj, na kom te mestu smrt očekuje, zato ti nju očekuj na svakom mestu. Ili prosto ne misli, ne moraš joj priuštiti to zadovoljstvo -- živi, iz sve snage!

Staša i ja jedemo domaći paradajz i pržena jaja. Jaja vrela, a Staša pomalo lenja, pa se doseti: Ajde mi ti duvaj, a ja da se hranim!
Pošteno, nema šta, podela zaduženja na ravne časti (gde samo jedna brke masti).

Pre nego što se pope na penjalicu u parku, Staša mi na čuvanje poveri svoju lutku i reče: Čuvaj je, nemoj da joj slomiš glavu!
Ja u životu ništa bitno nisam slomila sem, možda, poneko srce.

Na sinoćnjoj proslavi neko je prigodnim narodnjakom umesto mene ispoljavao žal za mlados'...

"Presta kiša, sunce sinu, ode stado u planinu. Sad su mlađi na poljani čobanice i čobani...
Eeej, mladostii, što me ostavii,
eeej, mladostii, što me ostaviii?"

P. S. Mlade čobanice, ne opuštajte se -- još se motam po poljani; obratite pažnju kud lutaju pogledi vaših čobana...

Kad dođoh kući s proslave, beše prošlo dva. Ostala do fajronta.
"Nahrani mačke", reče mi otac.,"Ti treba da znaš da imaš šest mačića", još me prekori.
Bokte, ko da sam mama postala. Njemu bilo teško da ih nahrani.

U Knezu mi pre neki dan flajere pružiše aktivisti Naprednog kluba. Ne znam o čemu se radi, ali pogled koji im uputih nije otkrivao naklonost: napredno je poslednjih godina totalno kompromitovani pridev.

Kopačke

Milica nedavno počela da trenira aikido (i trener je prepoznao kao izuzetan talenat), a njen brat godinama trenira fudbal.
"Ja mu kupila kopačke, pet i po hiljada", kaže majka.
On je onda iskazao želju da napusti fudbal i krene sestrinim sportskim stopama.
"Zamisli!", majka i dalje ne veruje. "Može", rekla je, "kad ti kopačke omale!"

Pročitah nedavno kako čovek treba da navikne da ustane od stola za kojim se (više) ne služi ljubav.

Ja nisam pogrešila sto - ušla sam u pogrešan restoran.

Danas sestra spremala neku piletinu, pa tražila da kupim neutralnu pavlaku i kesicu neka četiri sira (u prahu, dakako).
Uzevši tu kesicu, primetii: ovo nije zdravo, ali je baš ukusno.
E, nikad dva dobra zajedno, šta ćemo. Uostalom, što kaže naš otac, od nečega mora da se umre. ;)

Nažalost, već dugo je u toku totalna banalizacija društva na svim nivoima: deca gledaju ovakve likove (kojekakve blogere, jutjubere), a odrasli rijalitije. Užasavajuće je što su banalnost, glupost, ograničenost i prostota dobili gotovo svu medijsku pažnju i priliku da steknu popularnost i slavu.

Čega se pametan stidi, tim se lud oduvek ponosi, samo danas to čini pred kamerama.

Rešila majka da prati modu: hoće punije, napućene usne.
Noćas ustala u mraku i zveknula o krevetac. Sad je u trendu.

Svake godine na festivalu se izjutra prikazuju i crtani filmovi. Moji sestrići to ne propuštaju.
Spremamo se jutros Mia i ja, a sestra pita: "Ideš i ti s njima?"
"Da. Šta je to čudno? Ja uvek idem s njima, ko da ne znaš."
A sestra se zasmeja: "Znam, ali one sad imaju jedanaest-dvanaest godina."
?! ?! ?! (I nije istina, troje ih je ispod te starosne granice.)
Pa ja ću iih pratiti do trideset pet godna. (Svet je opasno mesto.)

Pipkajući se oko struka sestra se požali: "Kako mi je ovo loše ušilla!"

"Ko ti šio?", upitah.

"Doktorka", nasmeja se sestra.

Potrefilo se da je lastiš haljine baš gde beše masno tkivo. I eto zabune oko švalje i repromaterijala.

Ispričala sam neku anegdotu, pa se blago nasmejala. Gospođa pored mene me, videh krajičkom oka, nekoliko trenutaka skenirala, pa najzad reče: "Nemojte tako da se smejete!" 

"Molim?" 

"Nemojte tako da se smejete; samo ovako, usnama (a ne očima, valjda), jer ćete imati bore."
Jeste, imam bore. Ko u pubertetu zbog suve kože nema bubuljice, mora da plati danak kasnije. Imam bore, ali ne mislim na njih (i ne vidim ih) dok mi neko ne skrene pažnju. Ako za ovaj svet nisam drugo do bore i isturen stomak (od kojih mi se ne vide plemenitost, duhovitost, kreativnost...), samo neka skrene pogled... na žene koje stomak uvlače, steznike oblače, usne u osmeh samo donekle razvlače... i trepću svojim savršenim očima.
Ja ne umem da se smejem planski, promišljeno. Kad mi je nešto smešno, nasmejem se spontano. Ne nosim uza se lenjir kojim bih određivala dužinu i ugao koje usne smeju da dosegnu osmehujući se. Nekad tek blago razvučem usne, nekad se glasno zakikoćem (otkrivši da mi fali petica gore desno), nekad prsnem u smeh, desi se i da hrknem, da se zagrcem, ako je nešto baš iznenađujuće smešno.
Kad govorim, ne govorim mazno, ko da mi pincetom vade reči iz usta, uzvijajući i ustima i obrvama. Govorim spontano, obično, svakodnevno, nekad čak nezgrapno Desi se da mi se glas otme, zaskičim, podvrisnem...
Ne hodam njišući kukovima namerno levo i desno, mada mi je drugarica rekla da nesvesno vrckam (blagoslovena bila kifoskolioza, mora da je ona za to zaslužna).
Iskreno, niti umem niti želim ikog, a posebno sebe, da obmanjujem. Čak ne marim da ikog impresioniram. Ako moram da gladujem, da bih bila vitka ili da se smejem oprezno "na kašičicu", to je za mene grdna muka. A život to ne treba da bude. Uostalom, za sve što na meni nije savršeno, imam jedan argument: Neću da se udajem (pa da brinem kakav ću utisak ostaviti na potencijalne udvarače)! 

Ne sme žena da se smeje celim licem, već samo usnama, pa će umesto šesnaest bora imati samo trinaest. Od mene ne očekujte te strogo kontrolisane osmehe, zarad utiska večne mladosti (verujem da to postižem na drugi način).
I baš me zanima: kako se smejete da nemate podbradak? Rekla bih  da se s tim niste izborili. (Ne vredi: na jednom mestu ograđuješ, lepiš i krpiš, na drugom brana pred starenjem puca.) Kako se smejete da ne budete žena od pedeset, sedamdeset godina? (Kad nemaš tridesetak leta, džaba što ti i bore manjkaju.) Kako se smejete da izbegnete ili odložite smrt? (Dok se ona ceri vašem naučenom i uzdržanom smehu, vašim ukočenim očima, i za stomak se hvata otvarajući vam donjeg sveta vrata.) 

Nema tako čarobnog čarobnog osmeha, je li?

Jednom sam pročitala da žene koje se ne slažu s majkom žive kraće(razumljivo, kad sve živce pogube).
I čudom se čudim kako me poslednjih trideset godina zemlja ne pokriva.

Hor se ne završava

Ignjat i ja ležimo jedno uz drugo i gledamo crtaće, uzgred čavrljajući.

"A kad ćeš ti da završiš hor?", upita me. I potrudi se da pojasni: "Mislim, ne večeras; dokle ćeš da porasteš?"

Nasmejah se. "Misiš kad ću da prestanem da idem na hor, da pevam... sa koliko godina?" "Daa", složi se on.

"Pa nikad neću prestati. To je hobi, ono što voliš da radiš (a kad voliš, onda ne želiš da prestaneš). Video si kad smo nastupale na TV-u onu bakicu što peva? Ona je porasla otprilike kao deda... i ide na hor."

Da mu najbolje objasnim, upitah: Hoćeš ti ikad prestati da igraš fudbal? Ne, odgoovori ko iz topa.
"E, tako ni ja neću prestati da pevam, jer to volim." (Hor mi se nikad neće završiti. Odnosno hoće, ali tek pošto mi se završi život.)

Igra se Staša juče s mačićima i smeška.
"Kako cu catki", kaže. "Ovaj mi je cadak", uzme žuto. Ali odmah potom uzme šareno: "I ovaj mi je cadak."
Na kraju priznade: "Jao, ne mogu da od(l)ucim koji mi je naaajvice cadak, do neba."

Moja sestra smatra kako makovnjača u lokalnoj pekari ima previše maka.
KAKO mmmaka može da bude PREVIŠE?!

Ignjat: Jesi bila u Meku?

Ja: Nisam. Ići ćemo zajedno. Šta ćemo jesti?

Ignjat: Sladoled.

Ja: Koji ćeš -- sa čokoladom, s jagodom ili s karamelom?

Ignjat: S čokoladom, s jagodom i s karamelom.

Ja: Pametno kažeš.