Ћерка не пати, ал' тугује мати

Ћерка јој је тинејџерка. И безосећајна је, мајка каже. Односно, не гаји неке нарочито силне емоције према момцима. Није да их нема (ко плеве, како већ обичавају тинејџерке). Али не потрају задуго, зачас јој досаде, изгуби интересовање. /Кад сам чула да јој је један, и то тазе, проверавао поруке у мобилном, и ја сам одмах рекла: тај ти не треба (не разумем се много у везе и партнере, али не подносим ма који вид контроле, то не може добро бити). Шта он има њу да проверава! Уосталом, где нема поверења, ничег другог не може бити./
И сад, кад пукне тиква, не може се рећи да се она нарочито потресе. Али момци (какви су то мекушци)... одмах зову и посећују мајку: цвиле, кмезе, жале се, траже савете... али без вајде. Још јој открију покоју потресну чињеницу из свог детињства. И мајка после плаче за бившим момцима своје кћерке (а ћерка се више и не осврће). Жао ми, каже. 
Аман, жено, не уноси се превише, то није здраво! Ти ниси нормална, кажем, напатићеш се, не зближавај се с тим незрелим удварачима (знаш да ти не остају дуго у улози зета, кратак им је рок трајања).
А и они, брате, немају обзира и не бирају средства (ич поноса немају): то салеће родбину девојчину са свих страна. Прошли је, тек пошто је то постао, послао на Фејсбуку захтеве за пријатељство свакој тетки, пет колена уназад, браћи, сестрама... окупио нас ко на сахрани ближњег (пу-пу). Е, али ја нисам прихватила (дечко, ниси примљен у породично окриље и помири се с тим; ја да с тобом распредам о љубавним јадима што ти их је проузроковала моја сестричина немам ни намеру ни кад).
Жене убеђују да најкраћи пут до мушког срца води преко његовог стомака. Мушкарци, изгледа, бар ови голуждрави, што су се тек испилили, канда мисле да близак однос с најближом (а богами и широм, не може да шкоди) родбином гарантује трајност везе (или оставља веће шансе за поправни). Ако цура неће, можда ће мама, тетка, тата... извршити својеврстан притисак.
Напослетку, и једно и друго се, пре или касније, навикну, утеше (то је у природи ране младости: брзо преболиш, па опет заволиш)... Једино мајка остане уцвељена.

Gde ste, gde ste, neprskane ničije neveste?

Kad sam imala nekih petnaest godina (prođe otad gotovo duplo, kukuu), kupim jednom kilo-dva bresaka kod nekog dekice. (Voće se tad kupovalo isključivo na pijaci, a prodavali su ga seljaci, isti oni koji su ga i gajili.)

Deda mi dade kusur, ali htede pride i da me nagradi... blagoslovom (što da ne: ni mene, ni njega naročito, ništa ne košta): dabogda se udala! I tad, izgleda, bilo svojevrsnih, danas veoma popularnih, “akcija”: snabdeš se voćem, a uzgred te, ni krivu ni dužnu, stigne i brak (iliti: platiš jedno – dobiješ dva)!

Dabogda se udala, reče, a ja se smejuljih stidljivo (uljudno zahvalivši... daleko ti lepa kuća): devojčurak bejah (i tad , a i sad... uprkos krštenici), tek procvala, u crvenoj haljini, kao gladiola (udaja mi na pamet ne padaše ni sa trideset pet; ko, bre, laže? dobro, ajd, možda).
Idi, deda (jezik pregrizO), kakva crna udaja, vidiš da sam na pragu života! /Sad sam davno prešla prag (preko kojeg me niko ne prenese, a vala bi zadrhtale noge u junaka), prošla i predvorje, te se vrtim po dnevnoj sobi... praznoj... (u spavaću sobu kog vraga i da ulazim, od jada srce da mi stane: postelja mi prazna zjapi)./

Dabogda se udala, reče deda, al' ne odredi datum, ne reče kad (možda još nije vreme, kud sam navrla). Verovatno je zbog toga došlo do zbrke u nebeskoj administraciji, pa je predmet, možda, konačno i zastareo. Dede bar deceniju i po nema (otišao bogu na istinu, al' nikako da mu za me koju lepu reč izusti, svadben venac i moju kapiju da ukrasi: sit se... neudate ne seća), nema više onih sočnih, gotovo neprskanih, bresaka, nema onog divnog doba, a od mladoženje tek ni traga ni glasa (a kamoli belog konja i konjskoga kasa).

Blagoslovio me deda, da ga pominjem. Nadam se da se (ne) prevrće u grobu! Zabrljao si, vala, bolje da mi dade koju breskvu kantaru iza leđa (više bih se ovajdila)!

Nema više neprskanih bresaka, za kojima ovo vreme i ne žudi; tek poneka “neprskana” i nesuđena nevesta (kojoj ili para nema ili nema poznavalaca i ljubitelja retkih vrednosti). Gde ste, gde ste, neprskane ničije neveste? /Spuštaj, bre, ta dva prsta (neko će te prozvati, a možda nisi spremna), nije ti krava stala na nogu... srećom, inače od otoka ne bi mogla da nazuješ svadbene sandale./

Nije blago ni srebro ni zlato

Pre neko veče dok bejah za kompjuterom (a retko sam ma gde drugo), do mene iz kuhinje dopre razgovor moje majke s jednom našom babom (jedinom koja nam je preostala).
U toku je bio osvrt moje majke na, ne tako davno, udomljavanje jedne naše dalje rođake (baba ko baba, slabije se kreće, a rada da čuje šta se s rodbinom i poznanicima zbiva). Lepo se udala, reče moja majka. LEPO, šta to znači, upitah se, s osmehom, ja. Lepo – mirnim putem, lepo – uz bagoslov porodice? Lepo – uz dobru klopu i muziku?
Tek večeras joj, praveći se naivna, zatražih objašnjenje. Udala se bogato, kaže moja majka /ko da ona zna šta (sem, kako se šuška, omanju farmu svinja) zaista i tačno poseduje dotični mladoženja; pretpostavljam da se idealnim smatra, ako već nema avione i kamione, da mu je kuća bar na tri sprata, a nema nijednog brata/. 
Moji roditelji daleko su od materijalista, niko od nas nije vaspitan ni da odviše ceni materijalno bogatstvo ni da ceni ljude po imovnom stanju. Praktično, ona je samo nesvesno usvojila i prosledila zaključak koji su drugi formulisali (udati se lepo jednako je udati se bogato). Dakle, lepo se udati, smatra “svet”, znači, u najboljem slučaju, živeti ko bubreg u loju, u bogatstvu i raskoši. 
Ja ti se, majko, da znaš (a znam i da ne mariš), neću tako udati. /Srčana bi je kap, od uzbuđenja i iznenađenja, strefila da se udam ma kako (zato ne smem da joj ugrozim život), i za crnog Ciganina (nismo mi rasisti, nego narod tako kaže kad “ne pravi pitanje”)./ Ja sam od one retke (gotovo izumrle) sorte: volim s dragim po gori oditi (za pešačenje sam ionako uvek raspoložena), glog zobati (a nije to ni tako loše, pretpostavljam, znam predele gde bi bio skađi od meda), s lista vodu piti (kap po kap – utoliće se žeđ), studen kamen pod glavu metati (ma, bio bi mi mekši od perjanog jastuka)... neg s nedragim po dvoru šetati (treba da navučem prehladu od onih mermernih pločica, šta će mi ta muka), šećer jesti (ionako nije dobar za zube), u svili spavati (jeste da, tako kažu, od svilene posteljine ređe nastaju bore, ali treba to i peglati... a najvažnije je s kim ćeš je, i kako rado, gužvati)”.

/Voda do grla da nam oboma dođe, načinili bismo sojenicu, da je nadvisimo, ili napravili splav, pa se otisnuli u lepšu budućnost (ne može biti toliko loše sve dok smo zajedno, čvrsto veruje romantična duša)./

Od retke sam sorte, kojoj nije blago ni srebro ni zlato, već je blago (ah, još kakvo) što je srcu drago (ah, još kako).

Крштеница која лаје и (баба)девојка која ич не хаје

Начекала сам се вечерас, а трамваја нема па нема. Тобоже је једну станицу даље, а никако да дође (ко да су га именовали Годо).
Кад коначно приспе и кренух ка трећим вратима, умало се не сударих са школском другарицом. Могла сам у том кратком трену и да је не препознам, да се мимоиђемо. Али смо се препознале у исти мах и стигле да разменимо не само пољубац но и неколико реченица.
Лепо изгледаш (кад глумим лето у јесен рану), довикну ми још пре но што трамвај крете. А то исто ми понови и вечерас на Фејсу. Одавно ме, и њој рекох, нико није толико исхвалио.
Изгледаш прелепо, настави, сијаш (наиђе ми тако дан, ал' уме и ћурак наопако да одене), дивно изгледаш /цео дан сам се по Бајфордовој шуми с Кекецом и његовом газдарицом мувала (да не буде забуне, Кекец има поводац и четири ноге; пролив од синоћ не спада у сталне одреднице); шума и цвркут ретких птица смакоше ми године са лица/...
Све сипа комплименте и  шаком и капом, готово ми постаде непријатно. И још тврди: за тебе је време стало, изгледаш тако младолико, као девојка... Па оно, девојка сам (како год окренеш, чак и кад ми бабу прилепиш спреда)...
Само би се моја крштеница томе могла успротивити, ал' ја тој гадури ништа не верујем. Нека је, нека лаје, ја пет пара на њене тврдње не дајем.

До лососа од лутке (памти лепе тренутке)

Не знам од чега смо пошли. А ионако вазда дођемо до животних (не)прилика.
Мора да сам ја прва почела. У животу сам тотално забрљала само зато што сам од комарца правила магарца (та склоност метаморфози ме упропастила), односно баука, због којег деценијама тумарам жмурећи (а живот одмиче). Све што ми се чинило страшним и несавладивим, било је... ситница, ништа, да не кажем дим (онај полни, срамота ме да кажем, а и не приличи ми). На крају спознаш да није било разлога за страх, ал' шта ћеш сад, шта је -- ту је (а шта није, можда никад и неће бити... па седи и плачи, ако ти је воља).
И искобељаш се, и успеш тамо где си мислио да нећеш успети (много лакше и брже него што си мислио да можеш)... Али како све то није дошло кад је требало, губи и смисао и вредност. /Увек на све закаснимо, касно сањамо и волимо (бар кад би нам било узвраћено)... од такве сам ти сорте./ Ипак, кажем: да се поново родим (да окончам започето), па онда могу мирно да умрем (већ је време, а не бих ја). /Смејали смо се, шта ћемо друго (неко би можда тај смех сматрао неприкалдним, тик уз најављено упокојење; али смеј се ко хоће да буде чојствен, смех је човеку заиста својствен... и кад мора да умре, пре или касније (како сам кашњењу склона, ваљда ће ми се и пред вратима раја толерисати да ућарим још који тренутак)./
Као лососи (ако сам риба, нисам морала баш лосос да будем), сети се он, целог живота се муче пливајући узводно не би ли дошли до мрестилишта /ниједан да се сети и крене низводно, ниједан да се одупре традицији и чежњи за завичајем -- јер прва, а (гле окрутности) и последња сексуална искуства стичу, односно сопствени пород зачињу, тамо где су и сами зачети/. А након (тог једног јединог) парења (о судбо пуста), каже, умиру (у оргазмичном грчу). /Толико им је то узбудљиво или не знају за доста? Морају ли баш да скапавају од секса? А добро, кад се већ мора умрети, нек буде слатко, у заносу./
Ја ћу и то да прескочим, зацереках се (својој муци; кад ћу сад, требало је похитати... уосталом кад иде јуне, нек иде и уже). Потресно! Таман им се услади... Можда сам ја од те сорте, предодређена само за једно (али историјско) парење. И пливам, пливам унатрашке (ка сладострашћу и ка смрти)... А замисли ироније да се домогнем циља, па сконтам да је мрестилиште у супротном смеру (вазда сам била необавештена)? Ко сад да се враћа (а и док стигнем... лети младост, проћи ће ме воља)?

Кад би се могло почети испочетка, али да задржиш искуство које си дотад стекао. Еее, где би нам био крај. /Он, признаде, жали што није на сваку другу наскакао. /Не буди скроман, зашто не на сваку, што да прескачеш?А звучимо ко да нам је осамдесет лета и на Калишу мичемо шаховске фигуре и уз сваки потез по једну успомену./ Фууј, згадих се, будући невиђени идеалиста и склона целог живота једној особи (које, по свој прилици, нема, па није то благо ни заслужила).
/Па што ниси ако си желео, питам. Сви то желе, каже. Сви? Увек негодујем због промискуитета (туђег, ко да се мене то тиче). Сви сем мене, изгледа. Али добро, ја свакако нисам нормална./
Па можеш то и сад, кажем. Не осврћи се залуд уназад. Није то то, каже сетно. А истина, сложих се. Не може сад са двадесетогодишњакињама (чак и да оне пристану, није то то). Можеш да платиш, каже, ал' није то то... онда ћу да узмем лутку (код мушкараца се тек кад одрасту развија наклоност према луткама). С тим се, каже, почиње. Неретко и завршава. /Не знам, ја такве игре не практикујем./
Семелпаритетна створења (у која спадају ови лососи, а по свој прилици још неки које знам и из чије коже не могу утећи) имају само једну шансу за парење, где дају све од себе (Гугл каже и ја верујем да се својски потруде), а потом умиру (проклета судбино).
И Његош је рекао: страсно мријте кад мријет морате! ;)

Наравно да може

Њих двоје су опасан тандем, делују удвоје, допуњавају се, понашају се као Дели-Радивоје и Дијете Грујица: што једно пропусти, друго дочекује, где једно оком, ту друго скоком... 
Игњат молећиво упита мајку: мозе Т'актор Тоом? А Сташа је већ дограбила лаптоп, једва га обухватила и придигла, па, стењући, на угаону смешта где јој паше и расклапа.
Брат јој учтив и неће без питања (цртаћ да пушта), а она ничију дозволу не тражи док је сама кадра лаптоп укључити.

И ја врућ

Сташа се разболела, а брат је, по обичају, салеће, тумба и обара.
Пусти је, опомиње га мајка, видиш да има температуру, врућа је. А Игњат се одмах успротиви том (како се њему, мора бити, чини) фаворизовању млађег детета. Пипајући сопствено чело, готово љут, загунђа: (и) ја врућ, ја врућ... (а не само она; зар нико то не примећује?).
Хоће и он посебан третман (и тетошење).

Рђаве навике у исхрани

Гладни су, рече моја сестра јуче, примећујући да децу треба нахранити. Жено, побуни се мој зет, па они хоће да једу трипут дневно (није то сируп против кашља, мајку му, треба имати мере), немој да их навађаш!
Јесте, брате, тј. сестро, не развијај код деце рђаве навике (које родитеље, између осталог, излажу и додатном трошку). Много ће још година бити на вашим јаслима, треба то отхранити, ако се апетит на време не заузда.

ТерАМАМријум

Идући од кавеза до кавеза, набасасмо и на одају од које подилази језа: међ разноразним гмизавцима, у њој се башкаре питон и анаконда (а-ва-ва-ва-ва, зуби да ти зацвокоћу од страве).
Како се обретосмо унутра, запахну ме неочекивана јара и рекох зету: ау, ал' је овде ко у амаму (сви што уђу купају се... у зноју).
У тераријуму камелеона (а сигурно ни код суседа му није боље, односно друкче), на термометру видех, триес степени (неког зеленишта около имају, покоји струк, колико да им се замажу очи; ваљда им сервирају и лимунаду)!
Па ви, људи (мислим, змије и остали ту затечени), нисте нормални, да се онесвестим(о)! Што због тога што сте "подложили" ко да је јовански мраз, што због посетилаца који заударају на зној (а то бисмо, опет, избегли, да сте ви мање змигрожљиви).

Лабудови, патке и зазубице

Игњат и ја, док га држах у наручју, бејасмо нагнути преко каменог зида, не бисмо ли боље и изблиза осмотрили пернате животиње у води. Видевши како патке и лабудови уживају плутајући (и вероватно се сетивши свог летовања и брчкања у јулу, услед чега га обузе носталгија), Игњат ме потихо (ко да леба није јео) упита: могу ја ту, могу ја ту (да се мало праћакнем, кад ми праве зазубице)?
Можеш, можеш, како да не, насмејах се. Јеси ли ти патка? Нисам, каже он. Јеси ли лабуд? Нисам. Јеси ли корњача (ту и тамо је понека између живине искрсавала)? Опет одмахну главом, некако тужњикаво, увиђајући већ куд ова потрага за идентитетом води.
Па како мислиш онда (да пливаш у тој мутној зеленој води, што живини прија, али деци сигурно шкоди)? Па мислио је, надао се да... оваај... али добро, сачекаће идуће лето, или бар вечерашње редовно туширање (то свакако не доноси једнако уживање, али боље ишта него ништа).

Месождер у зоолошком врту

На улазу у зоолошки врт требало би да траже и лекарска уверења појединцима, да се види колико су агресивни, какве су им прикривене намере и на шта су све спремни. Месождере би посебно требало држати на оку, и на дистанци.
Док смо се данас сликали крај кавеза са козама, зет се пожали, набравши нос, како ужасно смрди. А онда, будући да у близини сем нас не беше других људи (сведока), најближу (која је по томе, претпостављамо, на нос остављала најјачи утисак) упита: је ли, кад си се купала, пибибиип ти матбибиип?
Коза ни а ни бе, а камоли ме-ке-ке. Није ни погледа удостојила лудога човека, свакаквих има, навикла је већ, и све их гледа кроз жицу (постоји сигурно разлог, мисли, што су њоме ограђени). Он ће да јој памет соли што она хигијену да одржава не воли.

Кад потом наиђосмо на берберску овцу (тако пише, не знам какве везе с берберима има), позамашну неку, богме, зет је из више углова осмотри, па ме упита: какво ли јој је месо (ја ни овој обичној нисам дегустирала бутове, како бих за берберску могла и да претпоставим)? Ц-ц-ц, негодовах кроз смех, ти ниси нормалан (ето, она коза ми је сведок). Што, сигурно је добро, рече и настави овце да одмерава. И још додаде, завртевши главом чежњиво: има добру килажу (претпостављам да се удубио у маштање и овцу из кавеза замислио на ражњу). Утом канда нека киша поче да пада, помислих, но пре ће бити да из уста мог зета од наслућене сласти вода куљну.
Мој зет у зоолошком врту исти је онај Змајев мачак, што, незван додуше, у сватовима мишјим подврискује, па гледа сватове, трбух трља и све се облизује.

Осим света

Док сам секла хлеб, мајка се  у кухињи створи за мојим леђима. Шта ћеш то, упита, готово прекорно (не подноси кад негде спази тостер, нарочито мрвице које у њему оставим). Да испечем, зар није очигледно (мрзим кад ми поставља глупа питања, а одговор очи да јој истера)? Имаш свеж хлеб, рече она (као да је моја необавештеност једино објашњење за намеравану употребу тостера), у нади да ће овог пута избећи ширење крша (тако то она види и кад нема мрвица) у кући.
Па шта ако има, рекох, ја ВОЛИМ печен хлеб (као и мој Игњат; стално ми приноси тостер и извољева: пее, пее... никако реч да изусти како кришку поједе -- до краја). Мораш ти да будеш осим света, примети мајка (са злурадошћу, са жаљењем, ко зна...), мотајући се око шпорета. Морам (као да то ниси знала), и увек ћу бити (мене не занима свет), УВЕК, нагласих (не без нарочитог задовољства).

Инстаграм зове

Увек знам која ће јој се моја прича посебно допасти. Знам, јер је иста као ја, опијена природом и, никако патетично-бљутаво, романтична.
Знала сам, и њој кажем. А она ми представи још једну нама сличну: слике су јој и приче романтичне баш како ми волимо (боже, како је лепо кад се нађемо).
А што ти немаш Инстаграм (да тамо објављујем приче), упита. Немам. Мислила сам да то служи само за испразно гомилање портрета (ја за то немам ни времена ни воље, а у последње време, овако исцрпљена и духовном свету посвећена, и нисам баш за сликање). Ето, имала сам предрасуде. Иста сам моја мајка. Кад је питам зашто не направи џем од ароније, она каже: не волим /а ја бих, да ми кажу да је здраво, и бобову сламу јела; додуше, она је у неким другим, немилим, приликама, неизбежна). Ја је питам да ли је некад пробала, а она каже да није.
Знаш шта, кажем, овој доброј вили звезданог имена (а није Звездана), а не мајци, и ја ћу сутра крочити у тај тајанствени непознат свет (одавно ми је потребно ново узбуђење, али ми је очито требао и подстицај, неко да ми одшкрине врата и заверенички ме домами кажипрстом). Ова ће прича бити прва коју ћу објавити, а теби ћу је посветити. Заслужила си, кад си већ као путоказ раширених руку на моју животну раскрсницу стала. Опростићу ти несаницу којој си ме ноћас изложила (како да заспим од узбуђења и ишчекивања?).

Ред је да се оваква одлука (од животне важности можда) прослави како доликује. Поноћ тек беше превалила, па скокнух по крајику свежег хлеба (иако ја више волим печен, али где сад да тумарам, кад поштен свет спава), а потом и до фрижидера по комадић-два сира. Сир утиснух у хлеб, па на једно ћоше још канух и мало мајонеза (што готово никад не једем, али ту се затекао, а празник је).
Е тако, сад сам сита и спремна за нове изазове. Инстаграм зове (не знам како је досад могао без мене)!

Jesen koje nema (a, ko melem, leči)

Odvajkada prve đačke muke na početku svake školske godine vezane su za jesen. Ne zato što ih i na školskom pragu dočeka (dobro, nekad viri, prikrivena ispod stepenica, da se deca ne prepadnu), već što o njoj uvek mora da se piše. Svim generacijama se oduvek dizala kosa na glavi (a gde drugo?) pred naslovima: Jesen u mom kraju, Stigla nam je jesen, U ranu (ili poznu) jesen... Ne znam samo uvod i zaključak, vazda su se jadali đaci, dok im misli kroz prozor blude i olovka zaludna u ruci čami. 
A ja volim da pišem o jeseni. Volim sad kad znam. Dok sam bila đak, verovatno sam imala slične muke. 
Kako bih napisala uvod, pitam se. Ne bih se trudila, izašla bih na kapiju i uputila se u šetnju, negde bi već preda me iskrsli i uvod i razrada (zaključak mi u srcu prebiva). Kapija škripne i s treskom se zalupi za mnom, a ja uzdrhtim od slućene samoće. S grana se osipa žuto lišće i oko nogu mi se spliće. A ja se smešim, uprkos melanholiji i asocijacijama na konačnost (prvo Branko: lisje žuti veće po drveću, lisje žuto dole veće pada...; pa onda Isidora: a suho lišće ne proleće i ne pada, nego curi i zaliva, veje i zatrpava i čoveka je čisto strah od tog ravnodušnog tupog padanja što preti mrtvim mirom i ležanjem na zemlji, u zemlji...). 
Jesen me svežinom grli oko vrata (pomalo je nasrtljiva), a ja se tek neprimetno stresem, pa se nasmešim... na žute dunje, što se na zemlju strmoglavljuju, na jabuke i narandžaste duleke, na orahe što lako kaplju u polusvelu travu... Smešim se na vinograd, zapušten, a opet rodan, smešim se dok nepcima stiskam pucad zrelog grožđa... Na brdu sam, pod jasno plavim nebom što na leto seća, među čokotima s kojih vise polusveli krnji grozdovi, a oko njih obleću halapljive pčele (čija poslovična vrednoća ni u jesen ne jenjava)... Jesen mi, ionako lomnu, dušu razdire, a ja je na rane kao melem privijam. Na brdu sam, a niko me ne vidi. Na brdu sam, odakle mi pogled puca u sebe. Jesen je, a tebe nema... 
Uskoro će vatra zapucketati i varnice će prštati kroz prvi sumrak, progorevajući snove koji su se odviše primakli, huktaće plamen u smederevcu kao voz, onaj poslednji (dok, začuđujuće mirno, gledaš za njim; a šta i da učiniš... i da se vrati nazad, ko da bi znala kud bi)... Uroniću kašičicu u teglu sa slatkom od smokava i misliću na tebe... Kako sam htela slatko i džem da ti kuvam (od svih onih biljaka što samotne i zabataljene rastu ukraj seoskih zemljanih puteva (klonim se svega što vole mase.. i svojatam sve što mi sliči): od drenjina, trnjina, kupina...), da ti priglavke (plave, a volela bih i zelene) štrikam (znam da ti je loša cirkulacija, pa moraš da ih nosiš, i znam da ja ne znam da pletem... ali naučila bih). Kako bih te pokrivala kariranim ćebetom kad zaspiš s rasklopljenom knjigom preko grudi (i kako bih toj knjizi zavidela), pa te tako usnulog dugo zaljubljeno gledala... Kako bih ti kuvala jela koja voliš i koja nikad nisi jeo (moguće da ću tad na sav glas pevati, reći ću: slobodno zatisni uši... ali znam da ćeš slušati i smejati se što sam tako detinjasta, mala, tako ushićena običnim stvarima), mesila domaće hlebove od integralnog brašna i s puno raznih semenki (dobro, znam da nisam baš vična, ali ako bi ti bio dovoljno strpljiv, ja bih bila dovoljno uporna)... Uveče bismo zagrljeni ležali i gledali filmove, dok bi nam se preplitala stopala (tvoja u plavim priglavcima i moja u zelenim)... Tvoja bi ruka bila pod mojim vratom, štiteći me od nevidljivih opasnosti, a moji prsti šarali bi, zaneseno (jer ja verovatno nikad ne bih prestala takva da budem), po tvojim grudima... Usne bi nam bile malo musave od tople čokolade, pa bismo se jedno drugom smejali zbog brkova... Niz prozorska okna zadobovala bi kiša i ja bih se, gledajući kako se nekako žalostivo sliva, uz tebe još više privila. A ti bi me čvršće prigrlio i poljubio uvrh nosa (imaš nosić kao beba, rekao bi, i ja bih se nasmešila; možeš da kažeš bilo šta, možeš da kažeš: ja ne postojim, ti si me izmislila... a ja ću da se smešim, nema veze, ipak si divan). Negde ukraj prozora (zbog svetlosti) mogla bi da bude drvena kolevka (koju si sam načinio, a ja sam je oslikala -- mojoj radosti zbog tih malih sovica i žabica smejao si se, onako kako se smeje detetu koje ume lepo da sanja i neće da prestane, naprotiv, i druge u svoje snove zaodeva). I možda će biti, ako i ti odlučiš (ili pristaneš) da postojiš. Jesen (u meni i oko mene, prva teže na dušu naleže), a nemam čeda na kolenu...
Digresije vazda nose opasnost da promašiš temu (ko da je to nešto naspram promašenog života), i pusta duša začas iz jeseni ovdašnje zabasa u jesen koje nema. A zaključak čeka, tu je već nadomak (srce mi od njega ostudenelo): jesen i život bez smisla (e moj Crnjanski, i ti). Čuj kako jauče vetar kroz puste poljane (dok srce prestrašeno drhti i tuga se u tebi sliva ko kiša maločas niz ona okna kojih nema)... Puste poljane, pusta jesen, duša pusta...

Мирно спавај, то је само плех

Сташа је спавала, па смо се Игњат и ја трудили (а мало су нас и опомињали) да будемо тиши.
Тихо колико смо могли на сто у кухињи донели смо брашно, јаја, шећер... Тихо смо месили лењу питу. Тихо смо морали да оперемо плех, па смо га изнели напоље да се брже осуши. Ставих плех на један степеник и под оштрим углом ослоних на други, не би ли сунчеви зраци лакше и брже посао обавили. Али Игњат је сматрао да плех мора бити друкчије положен: под не тако оштрим углом (до школе му је далеко, мислим временски, и још не познаје геометрију... а не зна ни како зврчи плех кад га не поставиш како му паше), па му је ивицу добро примакао ивици степеника. И плех се у том трену отргао, те, тандрчући као луд, суљнуо низ ниже степенике на плочник.
Не успевши да прикријем осмех, задржах на трен дах и ослушнух. Ух, добро је, Сташа није чула. Тек тад поставих плех опет на исто место, на исти начин, пажљиво. Али и Игњат ме "исправи", све као први пут. Тако се и плех једнако понесе: зазвекета низ степенице да се кућа потресе. Али Сташин сан не наруши (спава сном праведника... и жене која гута бенседине). Само се ја пригушено зацереках (због нашег упињања да будемо тиши, што је као последицу имало управо супротан учинак).
Е кад човек хоће и одвише се труди нешто да избегне, обавезно се изјалови и пође унатрашке... Незгодно је (за уснуле уши и уснуле бебе, колико и мајке што би дуже да пландују) кад је нешто плех и кад унатрашке води низ степенике.

Хоћу и ја

Не морам да им махнем, да кажем ћао, чак ни да се примакнем вратима (с јасном намером да кроз њих некуд нестанем)...
Чим примете да сам у новијој одећи, да качим минђуше или ми је торба о рамену, моји најмлађи сестрићи стану да ме облећу, пружајући руке увис (узми мее, узми мее, хоћу и ја... где год да си наумила)... Хватају ме за ноге и, дигнутих глава молећиво гледају, евентуално кењкају и поцупкују, у нади да ћу их коначно узети у наручје и понети... у двориште, на ливаду, на друм, ма где. 

Тајна закључаних врата

Таман сам мало данула душом (а и телом): Маша поодрасла, обавезе је стисле, па одустала од намере да продре у закључано купатило и види ме ко од мајке рођену (само тетка да је гола, ако не цела, бар до пола). Али и Сташа поодрасла, па како спази да сам у купатилу, наџогери се и плаче пред закључаним вратима, гурајући ко луда, да истави онај (ионако разлабављен и несигуран) рајбер. /Додуше, њој још није циљ да ме види разголићену; само не трпи да сам јој недоступна./
Сад ми је јасно зашто никад нико у бајкама, упркос страшним претњама, није заобишао закључана врата, зашто се нико, упркос забрани и наговештеном злу, не повуче, већ у невољу срља. Тешко је поднети тајну.

Четкање ве-це шоље

Таман се Игњат одвикао, каже моја мајка, а сад Сташа ради све што је он радио. Није се он одвикао него је изгубио интересовање (тј. прерастао, сад га занимају друге ствари).
Елем, однедавно Сташа се, као некад Игњат, наврзла на четку за рибање ве-це шоље. Вазда обилази око врата купатила и вреба прилику да у њега бане, па се дочепа четке и прионе на посао.  И како спази да јој се неко од нас гунђајући приближава, Сташа навали да трља убрзано, ко да је неко укључи у струју. Жури да бар који пут трљне (да је жеља мине) пре но што је неко шчепа и, дигавши је високо у ваздух (да јој ноге без осконца беспомоћно млатарају, јер она се батрга и опире) у том онемогући.

Изгледа да свако дете у раном детињству жарко жели да буде (бар кућна, породична) баба-сера. Да бар четком умеју безбедно да рукују, па нека им задовољства, шта ми смета (а шоља да блиста). Но сваки пут кад интервенишем гледам с које стране да приђем (не бих ли остала "неозлеђена").

Никад чуо

Неко бацио књиге (коме то још треба, само да заузима простор и скупља прашину): приповетке Боре Станковића и песме Тина Ујевића, а мој отац их нашао и кући донео (ако неће он да чита, има ко ће).
Јеси видела оне песме, пита. У, па ваљда знам песме Тина Ујевића, брецнух се перући судове (и то се дешава). Ма јеси видела, опет ће он, ја нисам никад чуо (ваљда је читао наслове).
Па где да чујеш, планух (готово бесно, због његовог некритичног приступа медијима), на Хепију? Не рецитују то тамо. Да је Тин Ујевић текстописац (кад већ није учесник ријалитија), можда би коју песму одмекетале Маца или Симонида, па да чују и широке масе (скученога ума).

Кад уђем у купатило, и бог ме заборави

Сваке вечери, на пола пута до купатила и са спаваћицом (и још понеким одевним предметом) у рукама, питам тату: хоћеш ти први (да се тушираш)? Нека, нека, хајде ти, одбруси ми он (јер можда још није вечерао, а хтео би да вечера, јер можда гледа неку глупост на ТВ-у, а глупостима никад краја, јер је цигарету тек допола попушио, или просто неће да се граби ко да улази у аутобус, нигде не жури).
А кад изађем (након... хм... па неког времена... за које је тати порасла и брада, па још мора и да се брије), он сместа ђипи са столице (на којој је, годинама чини му се, чекао ко запета пушка) и примети: е хваала богуу (добро си се сетила)!
А нит ми је туш држао нит гел утрљавао (па да му се исказује захвалност), све сам сама (зато је и потрајало); да ја имам асистента (ал' неког, не било ког,  овоземљског)... не бих ни излазила (моли бога, тата, да останем самостална). ;)

Бирам да не бирам

Сестра почела да скида веш са жице, али је ја послах на облачење и шминкање (ишле смо на представу), па је, да уштедимо време, одмених (све сам извела како треба, само су ми две сиве чарапе слетеле у двориште).
За то време мој зет седи за столом у ћошку терасе, игра неке игрице на телефону и, не дижући поглед, упита ме шта има. На шта мислиш, упитах, нема ништа. Па кад ће да буде, прекори ме, кад ћеш да изађеш из те монотоније (то тако други виде, али шта ако је мени лепо и угодно, ако не желим да изађем?). И онда се надовеза (откривајући свој став о ефикасним средствима за одагнавање монотоније): баш сам пре неки дан причо колеги за тебе (е ништа паметније ниси имао, шта о мени има да причаш, брига мене за твог колегу; што су ти људи: ако си сам, свак има право ком хоће да те нуди), ал' он је за тебе тешка пилетина (свеједно ми је у коју живину спада и ког је старосног доба, шансе су му једнаке -- никакве).
Шест година млађи, само што се не зацереках -- ал' ми је пилетина! /У тим годинама многи су већ оронули петлови./ А и да јесте, не занима  ме (што је људима тешко да схвате и прихвате моју незаинтересованост, није ми јасно). Ауу, саможива си постала, замери ми зет. Ако и јесам, нека сам. Шта мене брига за маторе момке (каква црна пилетина: чим то превали тридесет, није више ни за шта; част изузецима), што једва чекају неку паћеницу да запосле као домаћицу (да не помињемо остале брачне дужности).
Никако то моји зетови да схвате. Ја да неком перем, чистим, кувам (у остале глаголе да не залазимо)... немам намеру (нити кад, имам паметнија посла). Ако баш и хоћу, сама ћу да бирам коме.

Милост (и отворен прозор), судбино!

Увек у аутобусу стрепим ко ће поред мене сести и гледам да, ако је икако могуће (рецимо, одуговлачим с помицањем ранца, који држим на седишту поред свог, мрштим се, правим се луда докле год могу...) бирам ко ће крај мене сести (да то не буде неки манијак, да то не буде неки смор, да не буде неко ко се последњи пут купао лани...).
Опасност којој сам данас изложена, међутим, стварно нисам имала у виду.
Кад се на седиште стропошта средовечна жена, запахну ме неки интензиван мирис устајалог јефтиног парфема, што подсећа на јефтине сапуне (не знам с чим бих друго то упоредила), од којег умало не испустих душу. Увијах се у тешким мукама, дискретно набирах и прикривах нос, не бих ли мајци још мало поживела. Мало је фалило да завапим: мењам ову за једног мортус пијаног чичу, што је синоћ вечерао по кила белог лука, а шест месеци се водом није ни пошкропио!
Ради безбедности недужних људи који се у возилу затекну, уз возне карте требало би на увид тражити  и дезодорансе које путници користе (поњуши шофер, па ако се не онесвести, путник може да уђе). Аман, ако ми је суђено да умрем на туђ дан, судбино, имај милости, има и суптилнијих, безболнијих начина да ме умориш (метак у срце, камен у чело, маљ у теме...).

Соли не мањка

Данас сам опет од куће понела кувани кукуруз. И добро сам га усолила (знам да ми увек соли недостаје), па умотала у фолију. А кад сам га размотала и загризла, со као да крај њега није ни прошла. Изгледа да та фолија некако сву со извуче из зрна.
После, из другог парчета фолије, узмем лењу питу и видим да је све ту (само распоређено мимо моје воље): за разлику од кукуруза, лења пита беше поприлично слана.
Ето, нема секирације: важно је да жељена количина соли доспе у организам, не и којим ће путем то учинити.

Накривити капу

Један пева: накривићу капу, родила ми њива (да знам има ли у њој младог кукуруза, бих и ја међ стабљике зашла) и хвали се како ће на зиму слатко да ужива (љуби своју сељанчицу и не ради ништа -- е вала, сеоска идила, којој поприлично доприноси и оно месо што се на тавану суши). Други, знатно млађи, жали се на досаду, да не зна шта ће од себе, па накриви капу на лево око (и побије се са тројицом, али ми ћемо изоставити те сцене ђачког насиља)...
Ја нимало не пратим модне трендове. Али радо бих  капу накривила, кад би се за то стекли услови. Само се мислим: кад накривиш капу (обзнањујући тиме да ти је много добро, све по вољи и таман како треба), једно уво ти зебе (то можда има исту сврху као онај камичак у ципели што жуља да се човек одвише не опусти и не заборави на превртљиво коло среће).

Пробудила ме лака грмљавина и киша која лагано сипи... Али ја имам шарене гумене чизме и није ме страх... И имам успомену, и имам сан: нек пада киша, у мени је сунчан дан. :)

Ко од мајке рођени

Листајући јуче неку Миину свеску, налетех на један цртеж. Два дечака стоје као од мајке рођени, раскречених ногу и са свим деловима на броју. /Нит вриснуше нит гениталије дланом заклонише./
Насмејах се гласно: шта је ово (прецизност која задивљује), Миаа? /Ко да сам ћорава!/ Чудно ми било. Како се времена мењају. Ми некад били тотално необавештени (и лутке нам, све до једне, биле бесполне, иако споља све бејаху женствене) или нас стид спутавао, или родитељи (па смо се правили да не знамо што знамо, а можда и нисмо знали... јер је све шкакљиво од нас упорно и брижљиво скривано иза главица купуса и под родино перје).
Пре свега, кад боље размислим, актове и нисмо цртали /а да јесмо, не би човек знао је ли модел женско или мушко -- то никаквих сексуалних обележја не имаде; ако хоћеш дечака -- коса му је кратка, ако би девојчицу -- нацрташ јој... дугу косицу (еее, признајте да вам је рима преварила очекивања)./
А опет, било би глупо да је Миа, илуструјући Змајеву песму, Андреју и Лаку, тек окупане, нацртала закопчане до грла. Пре но што се човек посвети купању, скине се до голе коже, остане го голцат. Ову двојицу Миа је очито ухватила пре но што стигоше да се, након купања, одену.
У нашем детињству ниси могао да видиш мушки (а ни женски) полни орган. /Кад мало размислим, није ме то ни занимало. До данас се нисам променила./ И сад да ми неко затражи, не бих умела да нацртам ни за сто дуката.

Цемент против силикона

Сестрићи нам данас били вредни, до предвече мешалица зујала, а они лопатали.
Кад се сестра од њих вратила, ја с терасе запазих сивкасту прашину и по њеним панталонама. Прљаво ти ду.., рекох. А она се пљесну, па, пре но што прашину отресе, рече, задовољно: ууу, како тврдо, зацементирано. Па се оптимистично пљесну и по грудном кошу: дај мало и овде!
Јесте, ваљало би мало и по грудима да се поспе. Какви силикони, какви бакрачи. То забетонираш (ништа те не кошта, за толико може од новог свињца да се окрњи) и мирна ти глава, а испупчено и чврсто све што треба.

Извињење као мелем

Игњат у последње време често гурне малу сестру на под. И кад мајка изненада бане, он почне око сестре да се свија и умиљава. Гдее си, Стаса, где сии, све ћућори слатко и љуби је. Чим мајка окрене леђа и Игњат мисли да нема сведока, Сташа потегне на под крај ормара у ходнику. Сама палаа, сама пала, објашњава он после усплахирено, и речима и рукама. Некад мајка баш види шта се догодило и не да се убедити у то да је Сташа трапава. Игњат се тад вади: ја реко из'ини, ја реко из''ини (и скинуо са себе терет и кривицу). 
Елем, ако Сташа гдегод главу окрњи, нека извињење привије ко мелем.

Батина је из раја изашла (кад је гузу неког другог нашла)

Кад имаш бар две сестре (или брата и сестру, или два брата, свеједно је), добро је и зато што увек и за све имаш кривицу и одговорност на кога да пребациш. Недавно је Игњат гурнуо Сташу, па је за то одмах пред мајком оптужио Машу (која није ни лук јела ни лук мирисала... а Сташа је пала).
Маша се, с правом, љутнула (због клевете) и протестовала бучно (због неправде коју јој наноси мајчино друго дете), Маша је мајци приговорила (можда и што је више пута родила), па отишла у своју собу (да пронађе мира).
А Игњат, тај мали ђаво, пружи руку ка мајци и рече: иди биј је! Мајка на то не одреагова како је он очекивао, па Игњат појача тон, како чинимо кад желимо да неком нешто допре до свести: иди биј је! Није да мајка користи батине као васпитни метод. Али, зна вербално њима претећи пред децом да замаше: смири се, добићеш батине (таман посла, само преко мене мртве)!
И батине се Игњату, изгледа, веома допадају као средство за завођење реда и уразумљивање, али кад су намењене другом. Уосталом, дошло би међ децом до деобе фине: Игњат гурне, Сташа падне, а Маша добије батине.

.

Мала љуљашка, велика задњица и глогиње што задњицу киње

Док сестра оде по кола (мало их даље паркирала) Игњат и ја се увалисмо на љуљашку. А љуљашка помала, одмах осетих... или ми позамашно оно чиме сам осетила... Па како су то тако начинили ко да ће само Твиги да се љуља! И ко да ниједној тетки на ум пасти неће да са сестрићима подели мало среће.
Јаако, јакоо, захтевао је мој сестрић. Јаако, јакоо, и ја сам одувек волела. И тако смо се љуљали и љуљали, не марећи за бол који су ми причињавали дебели ланци. Игњат поготово није марио, шта њега брига; лако је њему у мом крилу да се клати кад мој посед глогиње млати.

Превелики залогај

Сва деца на Машиној рођенданској журци јела су пицу сама. А Сташи је требала помоћ.
Ставих је да седне у угао, па сам јој приносила парче. И она грицне (као миш), па жваће и жваће... а ја чекам (и чекам) док ми опет главу не приклони (што је знак да је спремна за нови залогај).
Око мене седе неке друге тетке и о нечем занимљивом говоре, па ни ја не одолех. Дадох Сташи да загризе, па се одмах окретох ка саговорницама и удубух у разговор. Стога и нисам баш истог трена дочула како дете мумла успаничено, покушавајући да ми скрене пажњу (и "дојави" да нешто није у реду). А кад је погледах, уочих да јој читав надев (слепиле се оне печурке са шунком, па слетеле с теста) виси из уста. Сташа ко кученце стисла и не пушта (грехота је да се отура, али не може ни да прогута), а готово једнако и режи.
Јао, тетка, канда си заборавила: кад се једе (и кад Сташа једе), не прича се (ни са ким), поштуј бонтон. Онај ко је то смислио, имао је у виду невоље које треба предупредити.

Ljubav je nabujala reka

Naročito otkad su primetili da su joj hormoni pomahnitali, svi u kući držali su na oku tu finu sivu persijsku mačku (i, ruku na srce, merkali po netu naočite mačore, da s najboljim od njih svoju miljenicu spare; ali, po svemu sudeći, izgleda da se nisu baš polomili ni uviđali koliko je situacija ozbiljna i koliko mački gori pod nogama, ili već negde).

I kad je po terasi (na trećem spratu, ko Julija po balkonu) šetala, nije to činila bez nadzora (ko zna, mačka je to, i uvek se, kažu, na noge dočeka, a ni gležanj ne uvrne: šta je košta da se u ljubav stropošta). S ograde (po kojoj se razvlačila, kad se, pod toplim sunčanim zracima i obuzeta vrelim snovima, nije valjuškala u saksijama s muškatlama) mogla je tek ljubavni zov nadaleko da uputi. A mačori sluha izoštrena, svima im srce (i ne samo ono) namah poskoči, te počeše da se vrzu oko kuće, čežnjivo zure u visinu i potresno pevaju serenade neznanoj dragi.

Kad nije mušku čeljad mamila s terase, vukla se po podu dnevne sobe, padala pred noge ukućanima i uvijala se besramno u teškim mukama, mjaučući žalosno (i strasno), sve u nadi da će se kogod smilovati na njene jade. No, oni se, i to sporo, samo raspitivahu ima li igde kakvog rasnog delije, zbog kojeg će noge našoj junakinji zaklecati (bar upola kao biračkoj komisiji).
Najuporniji udvarač beše jedan žuti mačak. Taj je zasigurno znao onu izreku o lepom i upornom: manuo se ogledala i navalio da mjauče iz petnih žila i šunja se (lepa je platonska ljubav, ali nema od nje neke vajde, sem ako si pesnik) oko dvorca u čijoj je visokoj kuli zatočena ta, mora biti prekrasna, dlakava princeza. Opazivši ga i namere mu prozrevši (ne beše uglađen, suptilan tip i nije znao da okoliša), svi čuvari otad ga preteći gledahu, a verovatno katkad i dotrajalom cipelom (koja se pri ruci, i na terasi, zatekla) potegnuše (majku im, svi ko da treniraju streljaštvo, nikad ne omaše).
Obletao je oko kuće i danju i noću, vrebajući odozdo (skriven među stablima jabuka) priliku, tj. trenutak kad će straži popustiti pažnja. (Kad se sva svetla u kasnoj noći pogase i umorni narod, ne sluteći zlo koje se primiče, otpočine, iz mraka što se nahvatao među stablima voćaka, sijale su požudom njegove oči.) Istovremeno, persijska mačka vrebala je to isto, tj. čekala kad će za nekim ostati otvorena vrata (u svet (ne)slućenih erotskih uživanja). E, nije šala, došlo vreme i da se zasniva porodica, a ovi dvonošci se (za razliku od nje) ne uzbuđuju mnogo, sve misle ima vremena (ta nije joj, ne daj bože, krava stala na nogu) i natenane biraju đuvegiju (a kriterijumi im baš visoki i nju niko ne pita... može li iščekati).

Kad je Ognjen, tinejdžer, kobnog dana, otvorivši izlazna vrata, naleteo na svoju mačku i žutog prepredenjaka u kompromitujućoj pozi, umalo se nije onesvestio od šoka i  jeda. Kaže: ja izađem, kiša pada (i to je svojevrsni romantični dekor), moja mačka sva prljava, mokra, dlake joj se slepile (eto malo prozaičnih elemenata, da naruše poetski svet), a na njoj žuti mačak (i malo erotike, valja se... a i prija, oba bi to ljubavnika potvrdila). Mačka prljava... ali ispunjena, nasmejah se. Ne podsećaj me na to, reče, i samo što mu suze ne potekoše. Aman, rekoh, pa šta vi mislite, da su samo neki mačori s kravatom i visokoobrazovani dobrodošli i podesni? (To me podseti na ambiciozne seoske roditelje, koji smatraju da zanatlija nije prihvatljiv muž za fakultetski im obrazovanu ćerku.) Pustite mačku da sama bira, da srce (ili šta već) sledi...

Unesrećeni (i okrutni) vlasnik otrgao je nesrećnu Juliju iz kandži ljubavnika i odmah strpao u kadu, pa ju je tuširao i pod rep, u nadi da će sprati taze spermatozoide običnog seoskog mačka (protuve bez pedigrea i ošišanog na jedinicu, koji se nikako, sem na kantar, nije mogao meriti sa željenim dasom duge dlake i finih manira) i potencijalne zametke. Ti stvarno nisi normalan, iskliberih se. A on i dalje smrtno ozbiljan.

Sad niko nije sasvim siguran, ali s obzirom na to da je mačka mirna ko bubica (ne baca se ko bludnica u naručje prvom koji joj u susret naiđe), spremni su na mogućnost da će uskoro biti dlakavih prinova. Ako bude mačića (vlasici se samo mole da ne liče na ćaleta, nek budu dugodlaki bar), i meni će dati, obećala gazdarica.
Eto šta ti je ljubav: moćna ko nabujala reka, koja sve prepreke obara i plavi (a uvek nađe, makar i malecku, golim okom nevidljivu, pukotinu kroz koju će i pod stakleno zvono da prodre). E, kad bi i mene potopila (i kad bi bila sve što sam snila)!

Хунгарологија

Случајно (никад и није намерно), док сам доручковала, чух разговор неких студената за суседним столом. Један говори о свежем познанству с неком девојком. Каже, питам је ја: шта студираш? Она каже: хунгарологију. Шта (пита опет он)? Хунгарологију. Мислим ја, каже: биологија? нијее; зоологија? нијее... Шта ти је то, коначно упита паметницу. Мађарски језик. Па кажи тако, засмејаше се и слушаоци и познаник те нарочите персоне.
Неки људи имају потребу да се представе отменијима и паметнијима него што су. Хунгарологија свакако тајанственије звучи него мађарски. И, да будем искрена, звучи ко да грокћеш. Па кажи, брате, тј. сестро, српски да студираш мађарски. /И поменути студент и ја помислили смо исто./

Стиропор ко лосос

Уграбивши прилику, Сташа загризе стиропор (који мени повремено служи за качење минђуша, а свеједнако стоји иза регала) и посвети се жвакању (сва срећа да је у главу утувила како сваки залогај ваља више пута прожвакати, те је било времена да јој од уста отимамо).
Сташа једе стиропор, викнух чим опазих и стрпах јој прсте у уста, с намером да јој залогај што пре ишчупам. То је скупо, сине, мирно рече моја сестра (ко да је стиропор лосос), још ако је деветка... А није, бар је дванаестица.
Децо, бирајте чиме ћете се хранити, не ударајте додатне намете на кућне буџете. Ако ћете јести стиропор, бирајте тање табле, не будите алави.

Не жури, чича

До поласка буса било је између петнаест и десет минута (наводим бројеве од већег ка мањем јер тако време истиче). Сестра је хитро села у кола, те појурисмо ка станици. А крај пешачког прелаза неки чича, канда би на коловоз закорачио.
Чича, не могу да ти стајем, рече сестра, не смањујући много брзину (опрезан и деда беше, није ногу напред истурао), журимо.
Он ионако не жури тамо (не мили му се) тамо где је пошао (иде све ногу пред ногу), приметих. А стићи ће, хтео --не хтео, и пре но што му паше (ко да неком термин икад одговара).

Полубрат или ништа

Она живи у белом свету, тамо је рођена. Ускоро ће напунити шест година. Причу која је до нас допрла испричала нам је њена бака.

Једног дана Кони се нашла у друштву неколицине деце. И једној другарици, чији су родитељи разведени, објасни колике су јој шансе да не остане јединица.
Ако ти се мама уда за неког мушкарца, можеш и да добијеш полубрата, рече, али ако се ожени са женом -- нема ништа (при том одмахну и руком и главом).
Увидело дете (начуло мамин разговор с једном пријатељицом о другој, накнадно је закључено, па склопило коцкице) да нису све сексуалне везе једнако плодоносне.

Канта за ђубре и лавиринт

Кад бих, не дај боже, преко ноћи, сасвим неочекивано, тачније ненајављено, ослепела, ова кућа би за мене била једнако туђа као и свака друга. И вероватно бих брзо скапала од глади (претпоставимо да су врата закључана, а кључ ишчупан из браве), јер не бих могла да напипам ни тањир ни шерпу, ни кашику (добро, претерујем, јела бих и из шаке, само да нањушим вариво).
Четири сата, све до пола два ноћас, ја сам нешто кројила (толико сам буљила да је слепило могло и да се обистини), а кад сам с пуним рукама каронских отпадака ушла у кухињу, не палећи светло (да оца не будим) и у оном сумарку (светло што допире из собе раствара кухињску таму) и покушала иза врата да напипам канту за ђубре (просто да не изручим све крај ње, па да ми ујутру домаћица вришти ко побеснела) -- канте нема.
О, зар опет, сместа се изнервирах. Али се освртох около, можда је између судопере и шпорета. А, јок, какви црни. У шпајзу вала нећу да је тражим. Па та жена ме излуде својим размештањем.
Кад бих којим чудом ослепела, не би ме чудило и да зидове поруши и нови распоред просторија направи, па да  у рођеној кући (с пуним ђубравником у рукама) лутам довека ко по лавиринту.

Једна преде а друга не ради (у руке)

Те две мале жуте мачке, кад им се Игњат и Сташа примакну, просто не могу да сакрију срећу. Али се сакрију оне саме, најбрже могуће, под сто, иза (још топлог) шпорета... и мотре с безбедне удаљености.
Игњат и Сташа зачас клекну и подвуку се под сто, па вијају мачке око ногара. Кад се коначно докопа једне, мање опрезне и спретне, Игњат хтеде да иде кући (да присвоји мачку; баба би се много обрадовала). Сташа се погнула те вири између шпорета и зида, одакле сијају очи друге мачке, али да посегне за њом не сме (од минуле ноћи на палцу носи озбиљну опекотину). Зато кмечи (то увек може) и очекује да мачку ја дохватим, што сам и учинила.
Онда их обе ставих у крило, мачку до себе, а Сташу (окренуту према мачки) на ивицу колена. Тако се мачка нашла између две ватре, тј. две руке које мазе (Сташина додуше мало грубље, зна и за врат да стисне). Види како преде, кажем Игњату, слушај. И он се примаче те уши начуљи. Одмах потом реши да начини трампу, по својој вољи. Најпре ми у крило ували и своју мачку, па је, истумбавши обе, остави одозго, а извуче ону одоздо.
Његова не ради (ко сад да је поправља), закључио човек, а хтео би исправну и вичну ручним радовима, само да преде.

Кад тестера запне из петних жила да режи (на дебла и срца самотна), препаднем се жива. Јесен (ту је, на прагу), а нисам (ничија)... јесен, а немам ("чеда на колену")... "Јесен и живот без смисла" (убојито паковање).

Пијачан дан, па се јутрос неки продавци и по улицама размилели, те салећу пролазнике. Један искрсну и преда ме с паковањима сунђера за судове. Јефтино, јефтино!
Е, нашао си цркву у којој ћеш да се молиш (ја перем судове у просеку пет-шест пута годишње, и то кад је година преступна), насмејах се у себи.

Залогаји на путу до савршенства

Кад год нешто једем, остане ми на тањиру вишак (који не могу да поједем, па да ми неко плати): увек (само) један комадић розе парадајза, један навиљ(уш)ак паприке с јајима, једно парченце хлеба...
И сви ми у кући гунђају и коре ме што бар с тањира у канту не бацим (кад нећу да поједем) него оставим (за касније, за неког другог...). А ја нећу да отурам, таква ми нарав (нећу да се расипам док неко негде гладује).
Кад сам била мала, за те последње (непоједене) залогајчиће, баба ми (да ме мотивише на усавршавање) говорила: за толико не ваљаш! /А прећуткивала је: ако решиш да се поправиш, колико будеш бивала боља, толико ћеш бити и дебља. Па ти после тежи савршенству./) А није била у праву: не ваљам за много више.

СензациАнално

На поду крај кревета остале ми неке новине (које прегледам док у купатилу боравим и одређеним послом се бавим; да будем прецизнија, гледам слике и наслове, искључиво крупне, немам више ни времена ни интересовања).
И читам сад (док сам се, седећи на кревету, изувала): СЕНЗАЦИОНАЛНО: Дачића ЦИА уценила геј афером!
Читам, и питам се како је новинар могао да буде толико недуховит како му је промакао хумористички потенцијал речи-мамца: и читаоци и актери (знани и незнани) много би више уживали да беше СЕНЗАЦИАНАЛНО!

Није нос ништа крив

Она је недавно постала тетка, јавила ми одмах телефоном. И моја позиција "најбоље тетке на свету" (коју ми је управо она доделила) сад је угрожена.
Вучемо те за нос, каже. Шта, да опет постанем тетка (мислим, мени не би сметало, али чисто сумњам да би се која сестра решила на допуну). Прави се да ниси чула, кобајаги ме прекори. Ааа, мислиш да се ја лично рађањем позабавим? Па, нешто ми говори да је бесмислено вући ме за нос. Не желим да будем ни вештица ни Пинокио. 
Канда се треба усредсредити на неке друге делове, нос не утиче на репродукцију. И ваљало би бити обазрив и нежан, не би ли се умилостивили репродуктивни органи (то с носом звучи као прилично агресивна метода).