Ћерка јој је тинејџерка. И безосећајна је, мајка каже. Односно, не гаји неке нарочито силне емоције према момцима. Није да их нема (ко плеве, како већ обичавају тинејџерке). Али не потрају задуго, зачас јој досаде, изгуби интересовање. /Кад сам чула да јој је један, и то тазе, проверавао поруке у мобилном, и ја сам одмах рекла: тај ти не треба (не разумем се много у везе и партнере, али не подносим ма који вид контроле, то не може добро бити). Шта он има њу да проверава! Уосталом, где нема поверења, ничег другог не може бити./
И сад, кад пукне тиква, не може се рећи да се она нарочито потресе. Али момци (какви су то мекушци)... одмах зову и посећују мајку: цвиле, кмезе, жале се, траже савете... али без вајде. Још јој открију покоју потресну чињеницу из свог детињства. И мајка после плаче за бившим момцима своје кћерке (а ћерка се више и не осврће). Жао ми, каже.
Аман, жено, не уноси се превише, то није здраво! Ти ниси нормална, кажем, напатићеш се, не зближавај се с тим незрелим удварачима (знаш да ти не остају дуго у улози зета, кратак им је рок трајања).
А и они, брате, немају обзира и не бирају средства (ич поноса немају): то салеће родбину девојчину са свих страна. Прошли је, тек пошто је то постао, послао на Фејсбуку захтеве за пријатељство свакој тетки, пет колена уназад, браћи, сестрама... окупио нас ко на сахрани ближњег (пу-пу). Е, али ја нисам прихватила (дечко, ниси примљен у породично окриље и помири се с тим; ја да с тобом распредам о љубавним јадима што ти их је проузроковала моја сестричина немам ни намеру ни кад).
Жене убеђују да најкраћи пут до мушког срца води преко његовог стомака. Мушкарци, изгледа, бар ови голуждрави, што су се тек испилили, канда мисле да близак однос с најближом (а богами и широм, не може да шкоди) родбином гарантује трајност везе (или оставља веће шансе за поправни). Ако цура неће, можда ће мама, тетка, тата... извршити својеврстан притисак.
Напослетку, и једно и друго се, пре или касније, навикну, утеше (то је у природи ране младости: брзо преболиш, па опет заволиш)... Једино мајка остане уцвељена.
И сад, кад пукне тиква, не може се рећи да се она нарочито потресе. Али момци (какви су то мекушци)... одмах зову и посећују мајку: цвиле, кмезе, жале се, траже савете... али без вајде. Још јој открију покоју потресну чињеницу из свог детињства. И мајка после плаче за бившим момцима своје кћерке (а ћерка се више и не осврће). Жао ми, каже.
Аман, жено, не уноси се превише, то није здраво! Ти ниси нормална, кажем, напатићеш се, не зближавај се с тим незрелим удварачима (знаш да ти не остају дуго у улози зета, кратак им је рок трајања).
А и они, брате, немају обзира и не бирају средства (ич поноса немају): то салеће родбину девојчину са свих страна. Прошли је, тек пошто је то постао, послао на Фејсбуку захтеве за пријатељство свакој тетки, пет колена уназад, браћи, сестрама... окупио нас ко на сахрани ближњег (пу-пу). Е, али ја нисам прихватила (дечко, ниси примљен у породично окриље и помири се с тим; ја да с тобом распредам о љубавним јадима што ти их је проузроковала моја сестричина немам ни намеру ни кад).
Жене убеђују да најкраћи пут до мушког срца води преко његовог стомака. Мушкарци, изгледа, бар ови голуждрави, што су се тек испилили, канда мисле да близак однос с најближом (а богами и широм, не може да шкоди) родбином гарантује трајност везе (или оставља веће шансе за поправни). Ако цура неће, можда ће мама, тетка, тата... извршити својеврстан притисак.
Напослетку, и једно и друго се, пре или касније, навикну, утеше (то је у природи ране младости: брзо преболиш, па опет заволиш)... Једино мајка остане уцвељена.
Нема коментара:
Постави коментар