Сташа је спавала, па смо се Игњат и ја трудили (а мало су нас и опомињали) да будемо тиши.
Тихо колико смо могли на сто у кухињи донели смо брашно, јаја, шећер... Тихо смо месили лењу питу. Тихо смо морали да оперемо плех, па смо га изнели напоље да се брже осуши. Ставих плех на један степеник и под оштрим углом ослоних на други, не би ли сунчеви зраци лакше и брже посао обавили. Али Игњат је сматрао да плех мора бити друкчије положен: под не тако оштрим углом (до школе му је далеко, мислим временски, и још не познаје геометрију... а не зна ни како зврчи плех кад га не поставиш како му паше), па му је ивицу добро примакао ивици степеника. И плех се у том трену отргао, те, тандрчући као луд, суљнуо низ ниже степенике на плочник.
Не успевши да прикријем осмех, задржах на трен дах и ослушнух. Ух, добро је, Сташа није чула. Тек тад поставих плех опет на исто место, на исти начин, пажљиво. Али и Игњат ме "исправи", све као први пут. Тако се и плех једнако понесе: зазвекета низ степенице да се кућа потресе. Али Сташин сан не наруши (спава сном праведника... и жене која гута бенседине). Само се ја пригушено зацереках (због нашег упињања да будемо тиши, што је као последицу имало управо супротан учинак).
Е кад човек хоће и одвише се труди нешто да избегне, обавезно се изјалови и пође унатрашке... Незгодно је (за уснуле уши и уснуле бебе, колико и мајке што би дуже да пландују) кад је нешто плех и кад унатрашке води низ степенике.
Тихо колико смо могли на сто у кухињи донели смо брашно, јаја, шећер... Тихо смо месили лењу питу. Тихо смо морали да оперемо плех, па смо га изнели напоље да се брже осуши. Ставих плех на један степеник и под оштрим углом ослоних на други, не би ли сунчеви зраци лакше и брже посао обавили. Али Игњат је сматрао да плех мора бити друкчије положен: под не тако оштрим углом (до школе му је далеко, мислим временски, и још не познаје геометрију... а не зна ни како зврчи плех кад га не поставиш како му паше), па му је ивицу добро примакао ивици степеника. И плех се у том трену отргао, те, тандрчући као луд, суљнуо низ ниже степенике на плочник.
Не успевши да прикријем осмех, задржах на трен дах и ослушнух. Ух, добро је, Сташа није чула. Тек тад поставих плех опет на исто место, на исти начин, пажљиво. Али и Игњат ме "исправи", све као први пут. Тако се и плех једнако понесе: зазвекета низ степенице да се кућа потресе. Али Сташин сан не наруши (спава сном праведника... и жене која гута бенседине). Само се ја пригушено зацереках (због нашег упињања да будемо тиши, што је као последицу имало управо супротан учинак).
Е кад човек хоће и одвише се труди нешто да избегне, обавезно се изјалови и пође унатрашке... Незгодно је (за уснуле уши и уснуле бебе, колико и мајке што би дуже да пландују) кад је нешто плех и кад унатрашке води низ степенике.
Нема коментара:
Постави коментар