Милост (и отворен прозор), судбино!

Увек у аутобусу стрепим ко ће поред мене сести и гледам да, ако је икако могуће (рецимо, одуговлачим с помицањем ранца, који држим на седишту поред свог, мрштим се, правим се луда докле год могу...) бирам ко ће крај мене сести (да то не буде неки манијак, да то не буде неки смор, да не буде неко ко се последњи пут купао лани...).
Опасност којој сам данас изложена, међутим, стварно нисам имала у виду.
Кад се на седиште стропошта средовечна жена, запахну ме неки интензиван мирис устајалог јефтиног парфема, што подсећа на јефтине сапуне (не знам с чим бих друго то упоредила), од којег умало не испустих душу. Увијах се у тешким мукама, дискретно набирах и прикривах нос, не бих ли мајци још мало поживела. Мало је фалило да завапим: мењам ову за једног мортус пијаног чичу, што је синоћ вечерао по кила белог лука, а шест месеци се водом није ни пошкропио!
Ради безбедности недужних људи који се у возилу затекну, уз возне карте требало би на увид тражити  и дезодорансе које путници користе (поњуши шофер, па ако се не онесвести, путник може да уђе). Аман, ако ми је суђено да умрем на туђ дан, судбино, имај милости, има и суптилнијих, безболнијих начина да ме умориш (метак у срце, камен у чело, маљ у теме...).