Sanjala sam noćas kako jedem (tačnije, proždirem) svadbarski kupus. Idem ulicom sa šerpicom u rukama i hoću negde da podgrejem (jer zna se da ja sve volim vrelo; ne prija mi kad je prohlađeno).
Ceo dan se osećam ko da mi je kamen u stomaku. 

O teško meni, ni u snu mi želudac nema mira; i dok spava, to samo maklja i tamani!

 VEROVALI ILI NE - sirće uklanja bore, akne i pege!
Ne trošite pare na plastičnu hirurgiju, budite kupus-salata!

 

Dok ne nađem daljinski, moram da slušam Patrika i Sunđer Boba kako pište. A da bih našla daljinski, moram da sredim sobu.

Lakše je da zatisnem uši.

 Pretila nam je naftna blokada. Naš Supermen je brzinom svetlosti reagovao.
Isusu se drma krst (dupe žvaće gaće).

 Već jednom rekoh, duboko sam nesrećna i bezmerno srećna...

 

Sestra, izvrnuta na ugaonoj, žali se da je boli desna strana grudnog koša.

- Jao, možda me produvala promaja - nagađa.

Ignjat (prilazi i strogo propisuje "lek"): Znam šta ćeš! Ustaj! Deset sklekova!

Dok je on izgovorio "deset", sestra već zanemoćala.

Ti lekovi za male sportiste imaju kontraindikacije kod sredovečnih majki.

Majka (iz kuhinje): Gde ćeš, Igi? (Udaljio se od radnog stola.)

Igi (ironično): U ve-ce, gde bih drugde!

Ja se istopih zbog poslednje reči.

 

Na Fejsu naleteh na naslov: Ova dijeta je laka, jednostavna i skida salo brzinom svetlosti!
Ispod naslova jedna devojka predstavljena u četiri slike, koje dočaravaju njen napredak, odnosno delotvornost hvaljene dijete.
Idući od prve do poslednje slike, šlauf oko stomaka joj sve manji (a samopouzdanje sve veće), dok na poslednjoj sasvim ne iščezne.
Moju pažnju je privukla činjenica da na prve dve fotke ima naočare, dok na trećoj i četvrtoj nema.
Izgleda da ova dijeta skida i dioptriju!

Kad god uzmem metlu u ruke, svi me pitaju: - Ko dolazi? (Obično i dolazi neko.)
Niko ne pomisli da mi je proradila priroda i neću da pešačim.

 Mlad(a) si, lep(a) si... ali imaš golemu manu: ne vidim ti knjigu na čelu!

 

Prvim pristajanjem na ucenu hvataš se u vrzino kolo. Koraci će postajati sve teži, igraćeš sve bezvoljnije, ali ćeš povremeno podvriskivati, da zavaraš kolovođu.

Kolo se vije kraj ambisa. Igrao, ne igrao - ambis ti je suđen.

 Stalno sam okružena ljudima koji me lažu i neprijatno im nije, a ja znam da me lažu i neprijatno mi da im otkrijem.

Ajde lepo da se igramo

Ajde lepo da se igramo

Poređali mi sestrići sinoć po radnom stolu lutke, kamper-autobus, saonice... i navalili da se igramo. Staša mi ponudila da biram kojoj ću princezi pozajmiti glas (i um, na nesreću... i glas, na smeh). A kako im je nedostajalo muško društvo, Ignjat je prineo Spajdermena i Kapetana Ameriku.

Ovaj drugi pojavio se s psetom. A pseto odmah kidisalo na gole nožice moje junakinje.

- Čibe, čibe! - ritala se ko besna i galamila ova.

Sestrići su se smejali. (Nisu bili sasvim iznenađeni, ne igramo se prvi put.)

- Čibe - histerisala je i zamahivala nogom ka keru ova gospođica.

- Čija je ovo džukela?- dreknu.

Ignjat i Staša najpre prsnuše u smeh, a potom pokušaše da me urazume (kad bi se moglo): - A nee tako, ajde lepo da se igramo! (Pa i igram se tako, ne razumem šta mi zameraju.)

(Po)javi se vlasnik kučeta, koji napadnutoj dami beše simpatičan (i zaboravi na oštre pseće zube).

- O kako je zgodan! - promrmlja za sebe zadovoljno, na šta se opet svi nasmejasmo.

- Kako se zoveš? - upita on.

Mileva - ona odgovori prvo što mi pade na pamet. I na to se zacerkasmo. - A kako se ti zoveš?

- Kapetan Amerika - predstavi se zgodni vlasnik nevaspitane džukele.

- Amerika? Pa šta ćeš u Nemenikuću?!

Nasmejavši se kratko, moji sestrići još jednom, na ivici živaca, zavapiše: - A nee takoo, ajde lepoo da se igramo!

Ja ne umem drugačije. Mogu da se potrudim, ali onda mi nije zabavno.

 

Dok čačkam laptop, uključen mi je TV, pa jednim uhom slušam vesti i slične emisije.

Sve vreme naizmenično komentarišem za sebe, te verbalno, te ćutke: jednom "šta kenjaš ti" ili "ne seri", jednom srednjim prstom dignutim uvis...

 

Slepi podanici vladajućeg režima izbore doživljavaju kao utakmicu, u kojoj su njihovi pobedili. I sad nam se rugaju.

Ne vredi da ti pokazujem istinu dok žmuriš. Kad progledaš, sam ćeš je poznati.

 3. april 2022.

Kad se glasačke kutije otvore, Pandorina da se zatvori!

 3. april 2022.

Odavno porodica nije sedela ovako s nadom okupljena oko TV-a...

 3. april 2022.
Kul su mi ove glasačke kutije u Mađarskoj, ko kante za smeće.

 3. april 2022.
- Dosta je on bio predsednik. Treba nam neki drugi - kaže Staša, sedmogodišnjakinja.
Nemojte je razočarati!
Izađite danas i glasajte!

 3. april 2022.

Neki su danas dobili poruke: Izlaskom na izbore i glasanjem za Aleksandra Vučića birate bolju budućnost za sebe i svoju decu.

Volite li vi kad vas neko nagovara?

Meni kad kažu šta da radim, ja iz principa radim suprotno.

 3. april 2022.

Ono malo vremena dok me čekao Ćufta je iskoristio da u rano jutro i našte srca, nasred druma, ne mareći za auta, na brzinu obljubi neku kerušu, praćen zavidljivim pogledima dvojice ortaka.

Život je kratak, nema vremena za gubljenje (poeziju, romantiku i filozofiranje).

 3. april 2022.
Kad god prespavam kod sestre i zeta, pa se probudim i izađem rano, te mi oči i uši priroda blagoslovi, pomislim: trebalo bi za ovo Svevišnjeg da ljube u d...ugme (na stražnjem džepu)!

 2. april 2022.

Zet mi poverio ozbiljan zadatak: da sutra ocu i majci sakrijem lične karte.

A dosta je da im on uskrati prevoz.

Nek su u kući, neće zlu doprineti.

 2. april 2022.
U frižideru imate nešto pokvareno, što nije zdravo.
Zaslužujete bolje.
Izađite sutra i glasajte!

Matija se u školi zadržao duže nego što je planirano. Imao test iz matematike, pa iz poznavanja saobraćaja. A nije stigao da kupi užinu ili osetio potrebu da jede.

Kad se vratio kući, majka se čudila: - I nisi od jutros ništa jeo? Pa kako si razmišljao?!

- Pozitivno - odgovorio Matija (koji nikako i ne razmišlja drugačije).

 

Ja: - Ignjate, nisi doručkovao?!

Staša: - Ne. Nije ni užinao, baca pare!

Ja: - Što, kupi, a ne pojede?

Staša: - Da.

Ja (zadirkujem je) : - A ti ne bacaš ništa!

Staša (smeškajući se s razumevanjem): Da. Ja pojedem, i tražim još.

 

 31. mart 2022.

Dosta su tri kapi kiše da potone svet i da strada papirnata flota.

 

Nanela sam na lice neku puder-kremu. Ali mi se nije dopalo, naročito kad stavih naočare (bolje da ih ubuduće izbegavam).

- Je li mi bolje s puderom ili bez? - upitah Masu.

- S puderom! - nije imala dileme.

Ali meni se činilo suprotno, pa se umih.

Obukoh bluzu, pa opet upitah Mašu za mišljenje.

Dobro je - reče i ne primeti da sam umivena.

Znači svejedno je. A kad nema razlike, što da se šminkam!

 

Maša mi ispeglala kosu. Ali sam posle morala po sata u dvorištu da poziram i zabacujem kosu dok ne snimi kako valja, pa da namontira snimak "pre i posle".

Neće danas tinejdžeri ni da dišu ako kamera nije upaljena.

Ne marim (ni) za jednog, jedino "Dva i po muškarca".

 30. mart 2022.

Kad spavaš s troje dece u krevetu to znači da celu noć pokrivaš gole butke.
Preciznije: oni spavaju, ti ne spavaš.

 Kad stres dostigne vrhunac, jezik se otme kontroli: - Igi, ne možeš hodati gos i bo!

Majka: - Igi, hoćeš da jedeš?
Staša (skače smesta s ugaone i upućuje se ka stolu): - Hoću ja!
Majka: - Pa sad si jela!
Staša: - Nema veze!

 Kad se vratim kući, moj otac kaže: - Ja ne moram ni da gledam, znam kad ti ideš!
Ali vidi kroz prozor kad kučka počne da maše repom.
Ljubav se ne da sakriti.

 

Ignjat nam se večeras poverio: - Malo mi je dosadna veroanuka,.. I matematika, i digitalni sveet, i svet oko nas...

Ja: - Jebote, pa šta je ostalo, ima li nešto da voliš?

Ignjat: - Šalim se, šalim se, najviše volim svet oko nas... i fizičko, i engleski, i srpski, i likovno...

Sva sreća da srpski svrsta među "voljene" - inače bi došlo do porodičnog rata. ;)

 

Zaaspoo Jankoo pood jaablaanoom, miile mojee draaaaageee; leepee moojee crrnee oočii, poogleedaajtee naa mee...

Ako ste se danas zatekli nadomak naše čarobne šume, iz koje je odjekivala ova tužbalica, to smo bile Maša i ja.

 

Tek pošto se vratih iz kupovine, rekoše mi da mi je nos žut.

Pre toga sam pazarila, išla s decom u park... Niko mi nije rekao.

Nije trebalo od Staše da prihvatam onaj maslačak. Ili bar nije trebalo da ga mirišem.

Onda sam obukla i ceo dan nosila majicu naopačke (leđni deo spreda). Niko nije primetio. Sreća da nije bila na kopčanje.

 

Kad sam stigla iz kupovine, gotovo već sav krompir beše posejan.

Potrudila sam se da bar jednu vrstu zagrnem. A kad htedoh i poslednju, brat mi preuze motiku, rekavši: - E, književnik, idi, piši pesme!

Dakle, nije da ja neću da se bavim povrtarstvom već nisam kvalifikovana. A ne daju mi da se prekvalifikujem.

Jebote, kako kliknem na neki proizvod, da vidim bolje, ulete mi u inboks s pitanjem: Kako možemo da vam pomognemo?

Tako što me to nećete pitati?

Pa ja sama ne mogu sebi da pomognem, a da mi pomognu drugi!

 

Mlada rođaka večeras pomenu kako sutra "radi" trepavice i skrete razgovor u tom smeru. Prevrćući očima u sebi, čekala sam promenu teme.

A danas sam kraj starog bunara sat vremena zborila s čika Mišom o zajedničkim precima, njihovim ratovima i drugim mukama. I ogovarali smo Jednog čoveka.

Mogu vam reći: ja sam muško i imam osamdeset godina (i prirodne kržljave trepavice). ☺

Piše mi Sanja: Ljubav se desi kad se najmanje nadaš.

Pa nek se desi, ko joj brani! ;)

 

 Ne govori drugome da je čupav, ako ne kaniš da ga očešljaš.

 

Jedan od najglupljih običaja u novijoj istoriji jeste običaj da zvanice šlagom sa slavljeničke torte po licu zamazuju onoga koji slavi rođendan.

Ako je to ikad (a čisto sumnjam) bilo inovativno i zabavno, odavno je prestalo da bude.

Zašto to gosti rade i zašto slavljenik trpi, pri čemu se svi prave kako im je zabavno? Zato što su videli da drugi tako rade, zato što su prihvatili da je to neizostavni deo proslave, zato što nemaju petlju da se odupru modi ni u tako banalnim postupcima...

Tako mi je mučno i neprijatno da svedočim masovnom nekritičkom prihvatanju i prenošenju gluposti.

 

Ja: - Okucila se Dobrila (kuja koja nas je usvojila)! Šest komada!

Drugarica Kaća: - A da, tebi ide to razmnožavanje...

Ja: - Aha, sem ličnog.

Nimalo nisam optimistična kad mislim o budućnosti čovečanstva.

Čovek je prosto pokvareno alavo biće.

 

Ja kad rešim da se ubijem u 23.00, ustanem, "ispurim" hleb u tosteru i namažem masti, pa posolim i zaspem tucanom paprikom.

Dalje znate sami...

Ako samoubistvo ne uspe, ponovim postupak.

 Ove doktorke po domovima zdravlja ko mutave! Kako ja da znam koga je prozvala?! Ako leba nisi jela, uzmi, sestro, megafon!

 Upravo sam, pred mrak, zasadila neke smokve i višnje.
Al' da me ubijete, ne bih se kladila da znam koja je koja.

 Devojke što su nekad radile na hotlajnu sad su "chat/video operateri". I dok su nekad hleb zarađivale napaljujući nepoznate muškarce, sad ih samo "animiraju".

 

Lepo sam je pitala koji će sladoled: čokoladu, karamel ili jagodu.

Ona je naručila čokoladu.

Ali čim smo sele za sto, jedna naspram druge, i čim je spazila moj preliv od jagode naspram njenog čokoladnog, rekla je: - Možemo da probamo jedna od druge.

I čim je probala, poželela je da probanje traje, odnosno da se zamenimo. Menjale smo se nekoliko puta: ona je jela kod sebe "belo", kod mene "crveno", tj. jagode, tj, ono najbolje.

I primetila je: - Nisam znala da se ti tako dobro razumeš u sladoled!

Ih, nego kako! Sledeći put me slušaj (a ne moju porciju da slistiš)!

 

Danas smo Staša i ja išle u grad. Pored dve malecne slikovnice, u moj ranac ona je stavila i dva sjaja za usne.

-Staki, da ostavimo samo jedan - predložih - šta će ti dva!

- Ne - odbila je mirno - jedan mi za gornju usnu, drugi za donju.

 

Staša: - Prvo - blato, drugo - zlato, treća - sreća, a četrta - magareća...

Ja: - Ne, prvo -zlato, drugo - blato...

Staša: - Nije, prvo - blato, drugo - zlato...

Ja: - Ma nije, Staša, prvo - zlato, znači da je onaj prvi najbolji, zato se kaže zlato.

Staša: - Ma nee, prvo - blato, drugo - posle iskopaš zlato!

Ja: - Pa braavo, u pravu si.

Slušajte pažljivo decu, možda oni vide ono što vama promiče.

 

Žali se sestra kako je Ćufta postao nevaljao, laje na ljude (čudna mi čuda - pas koji laje! i ko da ljudi ne laju). Danas je jurio komšinicu Živanu.

- Pa to je zdravo - rekoh.

Ćufta mu dođe kao seoski trener. Ako ko nema psa koji će ga cimati u šetnju, evo Ćufte, spremnog da se pozabavi komšijskim zdravljem.

Uostalom, pojasnih joj, ne znači svako av - sad ću te rastrgnuti! A gde vredi ljudima objašnjavati. Pa oni ni jedni druge ne razumeju, a kamoli životinje.

 

Ja: Kakav je haos u ovoj sobi!

Staša: I kod mame ista priča!

Izgleda da čitava porodica ima isti "književni ukus" - ista su nam štiva.

 

Muškarci su mnogo smešni. Misle da je dosta što imaju onu stvar da padneš u trans kad ti se obrate. Još ako su mladi i lepuškasti, ne pojme ravnodušnost. Slab je to kapital, drùškane, i ima na svakom ćošku.

Intelekt, prijatelju, i duhovitost! Mada i tad mrka kapa - nisam zainteresovana! (Hvala nebesima na toj nadmoći!)

 

Ignjat je saopštio roditeljima da sam ga ja naučila da "peva": Prijatelju, prijatelju, marš u pizdu materinu!

A kako si to odmah zapamtio! - primeti otac.

- A da izračunaš ono iz matematike, to ne znaš! - javi se i majka.

- Pa ti ne znaš da objasniš! - reče Ignjat. - Ovo je lakše.

Ja kad objasnim - to je trajno stečeno znanje. Nije da deca neće da psuju nego nema ko da im objasni.

Prijatelju, prijatelju...

 

Staša i ja slagale smo slikivnice na Mašinu policu. Vadile smo ih iz ormara i fioka. U jednoj fioci bilo je i svezaka, i bojanki, olovaka, koječega, možda i popa s bradom.

- Kako vam je ovde krš! - progunđala sam.

- Znaš, mi baš ne držimo red - objasni mi Staša.

 

Jao, povraća mi se od ove predizborne kampanje. Na jednu stranku mislim samo. Znam da ne možete da pogodite koju.

 

Kad na Fejsu vidim zahteve muških osoba (gotovo bez izuzetka), uglavnom reagujem na isti način.

Taj i taj vam je poslao zahtev za (ko bajagi) prijateljstvo...

E baš me zabole!

U Zavodu za transfuziju mi je najviša cena. Vazda traže krv žena što nisu začinjale i rađale.

Kanim se da posadim neko drvo.
A ne izlazi mi se jer em hladno em sam srećne ruke ko ona iz narodne poezije ako bi se za zelen bor uhvatila.

 

Što mi je smešno kad majka, u panici, vikne deci: Nemojte, uješće vas!

A psu to ni na kraj pameti, iz aviona se vidi. Deca znaju da procene kad je pas bezopasan.

Ne puštajte ih bez tog upozorenja među ljude!

 

Poslednjih dana dobijam bar jedan zahtev dnevno.

Ne znam gde me vide ti muškarci, al' da me se manu!

Neće se od mene niko leba najesti. Ni okusiti.

 

Čuvanje dece je vraški težak posao.

Morala sam tuce čupavaca slistiti da se povratim. :)

 Kad god na TV-u kažu: mir, stabilnost i ono treće - ja u sebi kažem nešto drugo.

 

Jedna Stašina drugarica neće da dođe Stašinoj kući. Stidi se, kaže, Stašinih roditelja... brata i sestre...

A Staša je hrabri: - Ne treba njih da se stidiš, oni su ludi ko struja!

 

Kad zlo (ili loše) pamtim,

ja ne pamtim da ti vratim,

već ja pamtim jer ne mogu to da shvatim.

Ti i ne znaš, a ja patim...

Kad imam para, nemam vremena.

Kad nemam para, imam vremena.

Često nemam ni para ni vremena.

A nikad se ne desi da imam i jedno i drugo.

 

Ignjat je učio stanja vode pa smo u šumi vežbali. Dok se verao po krivom drvetu nad potokom, upitah:

- U kakvom je stanju ova voda?

- U prljavom - nije imao dilemu.

A nije ni netačno.

 

 Majka: - Omršao Miki (u rijalitiju) 18 kilograma!
Šta li je jeo? Nisam ga nikako videla da jede.
Ja: - Pa zato je i smršao što ga nisi videla - nije jeo!

 12. mart 2022.

Ignjat je sestri i sebi iz kuhinje doneo po tanjir nudli.

Staša: - Meni si dao manje!

Ignjat: - Mama mi rekla da ti to dam.

Ćuti i jedi. Neko nema, jede samo mrve.

 

Izgleda da je nuklearno oružje aktivirano, a nišandžija malo omanuo.

Moja sestra kaže da joj je atomska bomba u sobi. A kanda je i moju sobu jedna pogodila.

14. mart 2022.

Na današnji dan slavili smo joj rođendan. Umalo da zaboravim (jer ne pratim datume). A nije čudno, i sam čovek brzo biva zaboravljen i potisnut. Život se nadalje nesmetano odvija.

Na današnji dan ona je nekad pravila starinsku tortu s orasima. Volela bih tu tortu još jednom okusiti. Ili njene bućkavce, bakin kolač s džemom, sitne krompiriće iz rerne, trošu... Izvrsno je kuvala jer je to uvek radila s ljubavlju.

I ništa joj nije bilo teško. Iako je imala težak život. Imala je lep i topao osmeh, kad se osmehne. Znala je, naučivši od nas mlađih, nekad da kaže: jebiga. Onda smo se tome smejali.

Za jedanaest godina nijednom nisam otvorila album da je vidim (viđala sam je samo na nadgrobnom spomeniku). Jednom davno sam je videla na snimku. I plakala sam mnogo. Još skupljam hrabrost da se suočim s uspomenama.

Dok sam bila mala, ona je bila nana, Posle me bilo sramota da tepam, A u samrtnom času moje babe iz mene je nemoćno dete, svesno neminovnog gubitka, opet vrisnulo: nano!

Juče sam htela da danas odem na groblje. Danas sam to zaboravila. Ali ona ionako nije tamo. Možda čak nije ni u staroj kući. U mom srcu je ušuškana.

Sestra gleda seriju, zet i sestrić gledaju fudbal, sestričina uči istoriju... Moram sama da se igram! Pa to sam mogla i kod kuće.

 

Zavaljena u jastuke i s laptopom na krilu ušuškana sam u Matijinom krevetu.

Sestra se žalila da je boli glava i da mora da odspava.

- Ti se igraj tu! - reče mi i ode k mužu u dnevnu sobu.

Ne znam što zatvori vrata na dečjoj sobi.

 Crv sumnje i najtvrđe utvrđenje potkopa i oslabi.

 

Matija lista moje tekstove i proverava da li sve naslove znam (a znam) napamet: on počne, a ja dovršim.

Početak jednog naslova sadrži penis. I on ga mirno izgovori ni na koji način ne odajući da mu je to neobično, neprijatno, da je iznenađen...

A onda mi otvori dušu: - E, a sestra mog druga u šestom razredu iz biologije učila i morala da odgovara penis!

Gledajući me u oči, smejuljio se i očekivao da se pridružim njegovoj reakciji.

- Ne verujem da je učila samo o tome, nije penis baš toliko (bar u šestom razredu) bitan da mu se cela lekcija posveti.

- Dobro, pitala je nastavnica i o penisu je odgovarala. A kako to da odgovara?... Penis je k...!

Pa sigurno nije rekla tako, već: to je muški polni organ.

Da ne ulazimo u to čemu inače služi, nas je slatko nasmejao pred spavanje.

 

Obukla sam gornji deo sestrine žute pidžame. Sto puta sam je dosad nosila. A sad mi nešto pouska, nešto me steže, nešto mi smeta...

- Ma šta je ovo? - počeh nervozno da je vučem od sebe.

- Zar sam se (toliko) ugojila?!

- Ma mama prala, pa presušila - začas me umiri Mia.

Jašta. Kako mi pametna sestričina!

Kaži mi šta misliš o Konstrakti, da ti kažem ko si.

 

Sudeći po komentarima na netu, propast, užas, Sodoma i Gomora, bruka i sramota u Srbalja nastupili su sa Konstraktom.

Biće da u nas slabo ima zdravih tela.

Najgore što se ove mačke ne usaglase kad mi zaspe na krevetu: ili levo ili desno!
Ne znam kako da se zavučem pod jorgan, a da neku ne probudim.

Samo su mi falile radnje u kojima mi prodavačice kažu: - Srećan Osmi mart!
I ja tebi, komšinice, i ja tebi!

 Kako neko može TOLIKO da razgovara telefonom?!
Ja ne mogu više da slušam.

 

I kad te tobože vole takvog kakav si, ljudi ipak čeznu da malo više ličiš na njih.

 Sve bi bilo u redu kad bismo se svi ponašali kao da smo normalni.

 

Da li je čovek ostario kad ceo dan provede na snimanju serije, pa se smrzne na zubatom suncu, pa mu se oči sklapaju, pa ga mrzi da ide na program povodom Osmog marta? Pitam za druga.

Ja, zbog zanesenisti svoje, umesto u vodu za supu, počela onu goveđu kocku da drobim u vodu za poparu.

I rekoh neka, biće ukusnija. A majka sad gunđa kako ne može da jede. Ja probala i baš je ukusno.

Besno to, besno! Ne bi ni znala da nisam rekla. Izmišlja. Ne zna da sutra možemo jesti i bobovu slamu, kad bi je bilo.

Sugrađani, nadam se da vas nije uhvatilo ludilo.
Ja nisam danas išla do prodavnice, nemojte ostaviti prazne police. Ostavite koje kilce brašna i za mene.

Na snimanju jedna gospođica u širokim belim pletenim pantalonama. I to ne pirinač, klot-frket, već neke kike. Ja bih u tome bila ko jeti!

Koliko me Fejsbuk zasipa receptima za brzo mršavljenje, ja ću samo čitajući postati kost i koža.

 Panično kupuju zalihe samo oni što imaju para.
I pomno prate (iz)vanredne dramske nastupe.

 

Zet (zajebava se) Ja ću da glasam za Micu zavetnicu.

Ja (otvaram mu oči, informisala se na netu): Ma gde, ona ti podržava Vučića!

Zet: Ma ko kaže? Vidi kakva je mačka!

Možda je mačka, ali očito lukava ko lisica.

Ignjat i ja vežbamo čitanje po ulogama.

Prvo sam ja bila učitelj, a on Miša.

- E sad si ti učitelj, a ja Miša! - rekoh.

Ali Ignjat, već iscrpljen, zavapi: - Ne mogu, ne mogu, Ceco..

Pa se doseti jačeg argumenta: - Kaki mi se, kaki mi se!

I otrča u prizemlje.

Ne rimuje se džabe čitanje i sr...

 

Izgleda da sad virus šalju iz mrtvačnice: vidi ko je upravo umro!

A kad nisam proveravala jesam li ja na snimku, ko je maločas otegao papke- tek me ne zanima.

 Ljudska površnost je sve dublja.

Danas sam dobila dva predivna vunena ćebenceta. Jedno sam odmah izvadila iz kese da se divim. Videvši na krevetu drugu kesu, majka upita: - A šta je ovo?

- Pa drugo ćebe - rekoh.

- Za ženu i za muža - pojasni drugarica, koja me je tim poklonom obradovala.

A gde sad da nađem muža?! Samo mi pravi probleme. ;)

 

Knedla u grlu

 - Sve i svašta jedem, a knedla u grlu (danima) stoji, nikako da je progutam!

- Od kukuruza? - upita majka (jer se baš bejah žalila kako je kuvani šećerac pun vode).

- Ne.

- Pa od čega ti je?

- Od života, valjda.

Majka prevrte očima negodujući. Lakše bi joj bilo da mi se u grlu zaglavila knedla sa šljivama. (A ta bi možda sve i razrešila.)

 Uopšte nije bitno koliko smo mi loši.
Bitno je da smo prvi ili najbolji u regionu.

 Sestra: - Ja nekad pričam sa samom sobom.

Ja se pravim da to nije normalno.

Sestra: - Pa šta ću, imam 40 godina! (Juče napunila.)

Ja: - E, ne znam kako je to. (Ja imam 50.)

 

Ignjat prepisuje štampani tekst pisanim slovima.

- Igi - kažem - ne treba ti toliki razmak između reči! Vidi koliki je u bukvaru, tri puta manji!

- Ali, Ceco, to radi mašina! - ne odstupa on od svojih navika.

Ne aplaudirajte ratu koji ima čizme od 7 milja.
Vojnička čizma može začas trupnuti na našem pragu.

 NEMA ideala niti nacije za koje vredi poginuti ili svoje dete izgubiti.

 Obožavam ljude koji, čak i kad su pred ogledalom, hrabro gledaju istini u oči.

 

- Otkud znaš šta je istina? Svašta pišu.

- Otkud ti znaš? Lično si se uverio?

Ne znam šta je istina, ali znam šta je dobro. Rat (iz bilo kog razloga) to NIJE.

 Zlo je zlo i za to nema nikakvog opravdanja!
Zlo je zlo kad ga čini opaki dušmanin koliko i kad ga čini neko tvoj.

Od svega najteže pada kad nemaš s kime piti ladno vino. (Nek me ne pozivaju u kafanu oni koji ne pojme metaforu.)

 Znate koliko je vaše (njihovo, moje, naše...)?
Dva metra bez geometra!

 Majka (lista Fejsbuk): - A gde ona nalazi ove gluposti?
- Ne znam, pitaj je. A ko da je to teško. Teško je naći nešto pametno, a gluposti ne.

 

Kad se ja prihvatim nekog posla, samo se izmakni i pusti me (ako nećeš da odustanem).

Ne zanima me kako je bolje, lakše, kako to ti, kako ceo svet..

Uradiću, na svoj način.

 Ponooć već je proošlaa, vreeme da se spiijee... A ja ogladnela (nisam čekala Mitu, ko zna kud se taj smuca).

I naravno da sam jela. U meni čuči Skarlet O' Hara: plakaću sutra!

 

Postajem dementna. Majka večeras napravila oblande, pa ono što je ostalo prekrila. A meni se sad prijelo slatko, pa uzeh džem.

Demencija mi kvari jelovnik (i ugrožava mi liniju). ;)

 

Slušam (i gledam belo) onu Sanju Marinković i njene goste kako mudruju o ljubavi i braku, pa prevrćem očima dok makljam kupus s projom (i potom malo pihtija s pogačom za dezert).

Ako se neko pitao što sam usedelica, možda mu ovo pomogne.

 Ja sam čovek nauke i čovek sumnje.
Ne marim za to ko mi govori koliko šta mi govori.
Drag mi je čovek, ali mi je istina draža.

 Sredila sam ormar.
I sad imam problem: koju od tri haljine sutra da obučem?!

 Krenula sam u obračun s ormarima. Danas ću se opet ponoviti. (Zasad sam našla jednu ljubičastu haljinu.)

Zagrebačka filharmonija, u znak podrške Ukrajini, skinula Čajkovskog s repertoara. A šta je sad kriv siroti Čajkovski (ni luk jeo ni luk mirisao)? I kakve veze ima umetnost s politikom (ako Čajkovski lično nije zaseo u neki tenk ili upravljao borbenim avionom)?!

Staša se jada: A mama htela za moj rođendan da nam dovede ženu da nas zabavlja. Mislim, stvarno! Ona bi nam samo dosađivala! :)

U suštini, mene je lako odvratiti od interneta: samo mi sakriješ naočare!

Staša, Ignjat i Maša (poređani baš navedenim redom) spavaju mirnim snom. A ja što ću, ali na čemu ću?! Jedan krevet, mesta ponestalo... O, sestrići, mrdnite se malo (da bi međ vas moje dupe stalo)! ;)

Sve to besno, što bi rekla moja baba. Jedni se, siti i napiti, igraju rata (i tuđim životima), drugi na društvenim mrežama, moja majka neće da pravi proju od žutog brašna... Ma ješćeš, bre, i bobovu slamu! (Masno ćebe ostavi za zimu.)

Ni Ž od žene to nema! Da ima, prestalo bi da ždere još zadana. Držalo bi neku dijetu, grickalo bi koštunjvo voće, podmlađivalo se čija ili semenkama lana, kljuckalo štogod ko kanarinac... A ne pred ponoć kiseli kupus da maklja. Mada: život čine male stvari (i osrednje gužvice kupusa).