Седамнаест ми је година (ваљда Маша зна)

Док Маша малопре у једној радњи испробаваше сандалице, продавачица је упита колико има година. Четири (прста), показа Маша, иако ће за који месец испунити и пети. (Да бих ја тако очигледним учинила своје године, већ постојећи, и горњи и доњи, екстремитети не би ми били ни за зуб - морала бих да будем многоруки монструм.) А тетка има седамнаест (напокон неко прецизно да процени моје унутарње стање; крштеници би било мало и са два да се помножи, ал' ко је шиша), додаде ко из топа (нимало се није колебала ни премишљала, није се прерачунавала, нема код ње ни пет ни шест - СЕДАМНАЕСТ), и заљубила се (за шта "приложи" и објашњење: ко има седамнаест - заљуби се; па шта да радим: кад се мора - мора се; уосталом, не марим што ми је срце прободено стрелом, само кад ми свали гомилу година с грбаче). Сви се насмејасмо, а ја се и упитах како је та информација (не о мојој "старости", она друга) процурела у јавност (види ли се то с пролећа у очима?), тачније допрла до Маше (одатле ми је јасно, из њених ће уста лако по чаршији да пукне "брука"). Не вреди што ја Маши стално говорим: ниисаам, е баш ниисааам! Седамн(а)ест ми је годиинаа, и још се нисам... (за)љубилааа...

И да смо мачке, нисмо гуске

Њих је на улици све више, и све мање су шансе да им умакнеш. Ако прођеш једном иза леђа, идући на прстима, налетиш на другог. Ако не даш на мосту, даћеш на ћуприји... сем ако си  као ја, крута срца и на дно дубооке торбе потиснутог новчаника. И таман посмислиш да им знаш све њихове форе, а они смисле нову (па знају и они да нисмо толико ограничени, морају из дана у дан да мењају приступ и камуфлирају замке). 
Један прекјуче у Кнезу стоји и под нос нам тура руку с честиткама, не помињући да ће онај ко их такне, морати за њих и да плати (присилно да испадне "хуман"), сем ако га није срамота да се надмудрује с "хуманитарцем" (то име је параван за изнуђиваче). Ал' знамо ми за јадац! Наташа и ја нити застајемо нити успоравамо корак, а богами и не окрећемо главе. Разуме се и да се не упуштамо у разговор (не бисмо се после лако решиле те напасти). Али он се не либи да трчкара крај нас и пред нас, клиберећи се, тобоже шармантно (гарант мисли он). Најпре се обрати Наташи, похвали њену дивну црвену косу, али како је малчице неумесно удварати се трудној жени, модерни дискретни разбојник преусмери се, посредно додуше, на мене. А и ваша сестра (то јест, ја), која јако личи на вас, рече, има лепу косу. Да ли је ваша сестра удата, можда бих могао ја да се... (шта, омрстиш, овајдиш, ожениш...?!)... О, боже, кад не прснух у смех на ту простачку фору. Ма да, сад ћу да ти препишем сву имовину (шупаљ нос до очију) у те као бајаги хуманитарне сврхе. Ми ни не трепнусмо, не колебасмо се ни трен (знамо те уличне смараче ко злу пару и клонимо их се ко ђаво крста), а он остаде за нама, покушавши још једном: какве сте вас две мачке (да бисмо на ту изанђалу метафору пале, морале бисмо да будемо гуске или ћурке; сем тога, у мом случају то може имати само контраефекат - презирем и не допуштам да ме, фиктивно ми одстрањујући мозак, своде на мачку или рибу)! Јаоо, ти ћеш да нам кажеш шта смо и какве смо! Какве год да смо, наивне и дарежљиве - нисмо и на тобожње комплименте не наседамо. Остаде кратких рукава, али и даље вероватно уверен како је бескрајно духовит и како ће му то обезбедити знатан новчани прилог неке жене (нарочито стасале за удају или, не дај боже, уседелице) чијој лепоти (чак и ако је ружна ко гроб) поласка. Ал', чак и кад су лепе (такве и не чекају другог да им каже - имају огледало), многе жене не мисле да све што лети - то се једе и да је злато све што сија.

Живот је чудо (али се дешава многима)

Не, не прислушкујем ја туђе разговоре у аутобусу ни било где другде. Али, као и на другим местима, често је немогуће избећи нехотичну непристојност. Џаба ако људи и не говоре гласно, кад ти одлично чујеш. И тако пре неки дан слушам разговор две школске другарице. Шта има ново? Једна завршава факултет, друга се удаје... Стваарнооо?! (Ко да ми је то нека мука и наука: свака врећа нађе закрпу, а на крају се све сведе на народну мудрост: оћеш ме, врљо - оћу те, дрљо). Баш леепо, супер (и томе слично), одушеви се куртоазно ова. А онда поменуше и неку трећу, заједничку другарицу. Е та је, рекла бих,  већ добро набубрела у пределу стомака - постаће мама. Стваарнооо? Е баш си ме обрадовала, распекмези се студенткиња, стварно ми је драго! И још три-четири пута тако (евентуално с неком варијацијом и инверзијом): е баш ми је драго, стварно си ме обрадовала, е стварно ми је драго, баш си ме обрадовала... Е баш ми је досадила! Па, јеботе, жена ће родити дете, сасвим обично (неће принца, па и тај се не рађа с круном; неће слона, неће Исуса, ништа од епохалног значаја - иначе би вест о томе давно осванула у таблоидима). А није се нешто ни помучила, усудићу се да кажем: легнеш (мада и не мораш, има разноврсних поза, па шта ко воли), рашириш ноге и то ти је сав посао (само да се нађе неки хитар сперматозоид, добар стрелац). Онда чекаш девет месеци: и дете ко дете - само плаче, једе, спава и каки. /То последње ти на нос изађе, у сваком случају нос од те дечије активности највише страда. Бебе благотворно делују на очи и срце (погледаш то дивно створење, па се распилавиш, истопиш од милине), али погубно на уши (ништа не знају мирно и разумно да захтевају, само се дају у дреку, па ти нагађај шта им фали) и живце, толико да на крају (изнурена и избуљена од неспавања) помислиш: свега овог не би било да сам била паметна и ноге држала скупљене!/ 
Мислим, лепо је што ће неко на свет донети ново, младо, чисто, неизвајано биће (па га после лошим, или никаквим, васпитањем упропастити), али ни прва ни последња. То што ће учинити она, чиниле су многе пре ње, и научнице и ратарке, и докторке и домаћице, и кројачице и наставнице... Дакле, шта да се диже толика помпа. Лепо, и тачка. Шта има ту више да се прича.

Маша и тетка у севдах пале (и нису се угрувале)

Од оне приредбе пре неки дан на којој је старија вртићка група певала о неком Бори из суседног шора, Маша не престаје да исто наручује (проби ми главу, на коју ми се тај исти Бора попе), па ја морам увек изнова тражену песму да пуштам на Јутјубу. Како бане у собу, она закмези: хоћуу Бооруу, хоћу Бооруу (па не може да ишчека започетог посла да се манем)! Да несрећа буде већа, морам каткад (кад она затражи) и да играм (а не знам кореографију, црна ја, нити за плес имам нарочитог дара... па ипак преплићем како Маша свира). Ал' да будем искрена (као увек што сам, па нек ми се и обије о главу), певам из свег гласа и из срца: то је онај Боораа (јао, куд се сад сетих једног гадног истоименог библиотекара, у чијој смени никад књиге не узимам) из суседног шоораа.... Зашто се у њег тако јавно упире прстом, то вас интересује? Е па, Бора је, незванично додуше, оптужен за здравствене (могли бисмо комотно рећи - срчане) тегобе једне девојчице, која се јада: има нешто штоо ме печее, што ме мучи, штоо мее сеечее; има нешто штоо мее жежее, што ме дави, штоо мее стеежее... Сад, да то слуша неки лекар, не би се помучио око постављања дијагнозе (а ни нама, лаицима, за то не треба диплома). Јадикује она, јадикујемо, ништа мање, Маша и ја: има нешто штоо ме жежее, што ме дави, штоо мее стеежее (те наше, отпеване, тегобе, моментално нашим укућанима узрокују проблеме са слухом)... Е па ова је права кафанска, приметих вечерас, кад сам сто петнаести пут заредом и узастопце, пустила ту исту песму и, павши стрмоглавце у севдах, дигла руке увис (као да ме намах погодила иста "болест" и наискап испијена чаша вина), а разјапила уста од ува до ува и пустила глас из петних жила (да се кућа из темеља тресе, и задрхте окна на комшијским кућама): то је онај Боораа из суседног шоораа, Бора, Бора, Бора, Бора ииз суусеедноог шораа (тако прецизно одређен, не сме више нос из куће да помоли, сигурна сам: ако није на листи Интерпола, јесте на црној девојачкој листи)... Таман утихне, а Маша притрчи: још једном! И опет! Игра Маша све у шеснаест, подбочила се (ставила обе руке на бокове), увија се лево-десно, те почучне, те поскочи, а и оплете колце по целој соби. Кад инсистира, играм и ја, каткад и њена мама... Кад не инсистира, ја, ди-џеј, седим пред компјутером и удовољавам њеном музичком укусу (а и свом, и зло не мислим, тј. пееваам, певаам, колико ме грло носи): то је онај Боораа (петсто тридесет осми пут, и врапци су га запамтили; компромитован је толико да га неће опрати ни Дунав и Сава, неће тај више девојку наћи док је жив, подлац један) из суседног шоора... Певају Колибри, пева Маша, певам ја, сва се кућа ори, цело село одјекује (и Маша и ја музику слушамо до даске или је не слушамо уопште, а исто тако и певамо): то је онаај Боора што иза куће шоораа (упс, да разбије(м) монотонију... а и Бору потерало)... Срећом, Маша ме не чу, а и то бих морала да јој разјашњавам (сем тога, љуто би ми замерила што мењам текст). Сестра се само насмеја (ко да је налетела иза угла баш кад је Бора... изашао из шора). Чињенице (које су за Машу до јуче биле џигерице и једва сам је приволела да прихвати истину - није ово песма о касапској љубави, мада, тај Бора је несумњиво "појео џигерицу" девојчици којој је украо срце - боже, како ово асоцира на канибализам и трговину органима) јасно зборе (ову песму човек, поготово кад је дете, изгледа, не може да пева без завиривања у речник или бар без присуства тетке, да непознато разјасни: зборе - говоре, показују...): све се врти оокоо Борее (и он ми је нека мустра)... 

Ма Машо, нашалих се, ти си се заљубила у тог Бору! Нииисаам, насмеја се стидљиво и пркосно она. А јеси, чим само то тражиш. Што не слушамо о Драгољубу којег је заболео зуб? Или: ја посеејах лубеениицее? Само Бора па Бора! Сигурно ти се свииђа! А не свиђа ми се, онај бркати (дечачић из хора, с исцртаним брчићима, ма лако бисмо ми то депилирали), наруга се тобоже она. А тако и кад се ја занесем, Маша не пропусти да ми се освети: а тии си се заљубила! Оно јес', има нешто штоо мее печее, што ме мучи, штоо ме сече... Има можда и брчића и брадице... Бора није мој тип, а није ни примерено да се заљубим у петогодишњака, али... Истина је, истина: има нешто штоо мее печее, што ме мучи, штоо мее сеечее... У срцу ме гаадно коснее, све се врти оокоо... То је онаЈ... е пази да се не изланем (џаба сте се ближе примакли и начуљили уши)!

Шта да будем кад порастем?

Пре неки дан моја сестричина је опет била код зубара. Не само да се не плаши него је толико импресионирана зубарским позивом да јој истински прети каријера стоматолога (будући да ћемо све више остајати без зуба, породици би добро дошао један зубар да их надомешта, ако не гратис, а оно по најповољнијој цени). Како изађе из ординације, озбиљно се (ко матора), готово љутито (због многих афинитета), пожали мајци (на муку да од много понуђеног и примамљивог изабере само једно): и ето, шта сад да будем кад порастем? Да ли да будем зубарка, да ли да будем васпитачица (то би ти ваљало, читавог живота се само играш и плаћају ти за то - просто идеално за мене, само што сам то, као и себе, касно схватила), да ли да будем кошаркашица (е то ти, вала, не треба, сувише је за те грубо, и довољно је да се спортом, неким финијим, бавиш узгред, колико да сачуваш у здравом телу здрав дух)?
Чувши за те њене недоумице и рано планирање будућег позива, насмејах се, помало и горко (сва срећа да ивер не пада увек близу кладе). Е, Миа, Миа... Има шест година, још ни крочила није у школу, а брине шта ће бити кад порасте. /Добро, тешко да има детета које у једном периоду детињства није планирало да буде доктор или учитељ, али то онако неуверљиво, игре ради, није ту било неке одлучности.)  Ја то још увек не знам (не знам чак ни да ли сам довољно порасла, изнутра мислим)! Ал' од ње биће нешто, кад ништа не препушта случају и на време лупа главу (да направи прави избор). Да сам на време почела (да мислим, верујем, планирам, грабим...), где би ми био крај (ако не где и свим смртницима)?!

Леба без мотике

Некад прође и по месец дана да у главни град не одем. А кад одем, одмах се присетим да  са свих страна опасности вребају, мој новчаник пре свега. О оним досадним продавцима (од којих ми се један и јуче обрати са госпођо", што му до краја живота нећу опростити: сад ја размишљам изгледам ли тако да бих морала бити госпођа, или мали не зна разлику од госпођице, или сад свако мора тако да се ословљава како би се избегла нека дискриминација - читала сам нешто о томе, али сумњам да је мали баш тако информисан). Како седох на једну клупу у Кнезу (да убијем време - нико од њега није попио више куршума, и још се држи)) и извадих мобилни (да откуцам поруку), приђе ми неки смарач (манијак ли је, шта ли је?), што настоји да остави утисак отмености (али га разваљени ђонови на ципелама озбиљно саботирају), и учтиво покуша да ме нешто насамари: извините, да ли бисте могли да ми окренете један број? (Хм, можда би му то после негде остало забележено, па би ме звао, ко зна шта је смислио). Не, рекох (намргођено и одлучно), немам кредита, и смарач, хвала богу, оде. /Не могу да верујем. Ај да ми је мобилни неки луксузни, скупоцени модел, него скроман, неугледан чак, излизан, каменорезачки - наследила сам га од зета каменоресца (који му је душу исцедио силним пословним разговорима) кад ми је претходни цркао; готово ме срамота да га извадим на јавном месту, нарочито пред налицканим девојкама које свом мобилном апарату (махом најновијем моделу) посвећују нарочиту пажњу, мазе га и пазе и диче се њиме)./ 

После кретох улицом Краља Петра, а неки деда ми се обрати жалостивим гласом (то бре све ко да с глумачке академије изађе): сине (још смо у ђачким споменарима упозорени да се клонимо ласкаваца и слаткоречивих), да те пита деда нешто. И застадох ја (иако сам се колебала; знам да ме већ годинама нико није упитао ништа што није желео да наплати, али, ипак, шта знам, ко зна откуд је човек, треба му помоћ можда, огрешићу се...). Нисам одавде, из Панчева сам (за то време већ је извадио личну карту и тура ми је под нос, а ја се, наравно, и не трудим да читам; чекам да стви тачку, па да идем својим путем). Умрла ми ћерка (не схвата он да нећу насести), јуче била сахрана (готово се заплака), да позајмиш деди...? /"Позајмиш", та чаробна реч, у рангу с оном чувеном заповешћу: Сезаме, отвори се (коју преваранти све чешће користе за добровољно отварање новчаника недужних пролазника), која алудира да ће тај новац једном бити враћен (шта, даћу му адресу, жиро рачун... па кад му паре падну с неба, неће заборавити свој дуг?). Више нико не проси и не изнуђује - само позајмљује (бог ће ти вратити)!/ После тога више нисам ни слушала, иако је он додавао, увидевши да сам тврд орах: видиш да сам сав у црнини (ко да ја не знам да му је то радна униформа, костим без које улога уцвељеног оца не би била потпуна). Жалим, деда, ниси ти толико добар глумац, колико сам ја проницљива и опрезна. Кмези тобоже он за мном, и позива се на бога (то је при сличним активностима најјачи адут: деца, гладна или сахрањена, па бог, који види све). То ме посебно гану, не зна деда да сам ја атеиста... и не плаши се што бога спомиње не само узалуд (што је против једне од божијих заповести) већ и за зло. Чудо једно колико се људи сети бога... кад треба да штогод ућаре. 

Кад се когод маши за мој новчаник, нека не рачуна да ћу га и отворити (наивна сам прилично, сем кад ми траже паре - ту ни комплименти ни најгоре трагедије, најбоље одглумљене, не вреде - не дајем ни пет пара ). Како је пролеће грануло, видим да не може да се прође ни од шеширџија. Нема ћошка на ком неко свој шешир није истурио и бога  се присетио (да, да, бог ће да ме смекша). Шешир је некад био модни детаљ, а сад врло практично средство за увећање новчаног фонда и набавку леба без мотике.  Ц-ц-ц, шта све неће смислити. 

Накнадно сам сазнала да је деди ћерка сахрањена и пре месец дана, кад му је Нада новчаницом ублажила бол за изгубљеним дететом (које, бог свети зна, је ли му жена икад родила). Какав је то помор на његову кућу наишао; сваког дана по једну укопа? Или је био богат (зна се шта је највеће богатство) па се сад расипа (гурајући децу Плутону у Хад) или ту једну ћерку дан за даном ексхумира, за потребе посла и зарад властите егзистенције (циљ оправдава средство и покојнике). 

Пусти дете нека вежба

Док се Матија брчкао у купатилу, сестра ме позвала телефоном да прозборимо коју. И он гргољи, цичи, завија (виију, виију, виију...), занео се у игри с неким паткицама и жабицама (не видим, али знам како се одвија његово купање), а ја говорим сестри о неким предивним сандалама (с ортопедском петом; одувек носим тотално равну обућу, али моја кичма све више извољева и чежњиво поглееда на омање штикле: можда бих могла да пробам - штикле против бола?). Наједном она се штрецну: НЕ, Матија! Шта ради, питам. Дира пишу, насмеја се она. (Хм, чудна ми чуда.) Једва рекох још коју реч, а она опет врисну (готово уплашена): не, не вуци! Матија се клибери, чујем (а замишљам како му се слатки ђаволасти осмех разлио лицем). /За малу децу речца не иначе је врло подстицајна и има дејство потпуно супротно значењу. Кажи НЕ, и буди сигуран да тек тад неће одустати./ Што, да се не откине, подсмехнух се ја. Па ваљда он осећа ако га боли. Пусти га да се игра, целог живота раде то, нека вежба. 

Мало-мало па мушкарци (дискретно, мисле они), ма где да се нађу (у кући, у дворишту, на улици...) нешто око препона пипкају, чачкају, удешавају, намештају... Тај њихов (вољени и обожавани) интимни вршњак (око којег се врти све(т)) или како га све зову (мало бих се сетила, мало бих се распитала, али не пристају мојој уздржаној природи такви изрази) баш нема мира (као квочка на јајима, ха-ха-ха, опростите због поклапања метафоре с анатомским положајем овог "епизодног" јунака) и тешко га зауздати. Ту помаже само чврста рука, десна (сем ако је газда левак, претпостављам).

Зелена "чироки" овца

Погодила сам се с мајком да ошишам овце (и паре одмах да "легну" у мој новчаник; скупље ће јој изаћи но другима у селу, али нисам ја било ко, обичан сеоски стрижач што иде од тора до тора - ја шишам само властито стадо, евентуално могу да пређем на чобане). У шест сати, рекох јој... или у седам, додадох, кад захлади (можда у осам... или неки други дан, не знам, док се наканим... то прећутах)... Ако имам и ја овце за шишање, неће да ми их шиша (и паре узима) ко стигне (ваљда и ја имам руке, а маказе ћу позајмити). И то користе електричне апарате, од којих, како чух, овце могу да добију инфаркт (вала, и ја кад чујем усисивач, једва жива останем - стресно је то зујање). Не, моје овце изгубиће своје руно на природан начин. Ма где ти да их шишаш, подсмева ми се мајка, исказујући сумњу у моје способности. ШТА?! Не изазивај ме; ошишаћу све на шта налетим по дворишту (а не само те три овчице). Што је проблем ошишати муштерије које немају никакве прохтеве (сем да их ратосиљам врућине)?  Неће тражити ни степенасто, ни паж - шишај како знаш! (Искрено, гледала сам раније како мајка то ради и мамило ме да пробам - сад је прилика.) Фризерски курс нисам завршила, те маказе никад нисам у руку узела (сем можда каткад да их додам мајци, док су јој ноге још биле вољне да клече), али снаћи ћу се (човек се учи док је жив). Хоћеш ошишати до сутра, опет ми се руга она. Једну - сто посто (остале нека причекају, није им крава стала на ногу). Имам и паметнијег посла (не знам шта ћу пре), али ми је ово велики изазов: ако може мајка (научила од свог оца), што не бих могла ја?! Нико се није научен родио; имам да пробам - не може  то да буде лоше. Добро ћу пазити да им месанце не сецнем, а за фризуру оне одвише не маре, немају високе естетске критеријуме - избор ће свакако мени бити препуштен. Па кад им ударим неку чирокану и обојим у зелено, све ће овце у селу попреко у њих да "блеје" (а боли их уво). Зелена овца била би још црња од црне (само да ми не дограби томахавк - тешко онда белом стаду; а ја не бринем: овца на газду гаче, ал' очи не вади и не "секира" га)!

Električna papilotna (i zet -- rešenje za sve probleme)

Što je lepo kad su noge (i ne samo one) glatke, priznaćete, naročito ako ste žensko, sem ako ste pobornici naturalnog izgleda i preko dlaka fiktivno lepite devizu: najlepša je prirodna lepota (mislim, ima u tome i istine, ali samo donekle) ili, rezignirano, kao moja strina: gde je šta niklo – tu i neka raste (da l' se tako prema travi u bašti odnose?).

Ako išta u životu mrzim to su dlake. A one niču gde ih ne seješ, gore su od korova, nikako da ih istrebiš. (Kad je Mašina mama jednom digla ruke uvis, a Maši pao pogled na njene pazuhe, dete se zgrozilo: jao, mraavii (i kad redovno briješ, ostaju upadljive crne tačkice)! Kako bi se tek zgranula da je ugledala ševar, koji većina muškaraca, pa i mnoge, pretežno starije, žene, brižljivo uzgajaju i na mnogim drugim mestima.

 Dan bejaše topao i ja se latih "kosilice" na terasi (gde je najvidnije, da mi nijedan "zlotvor" ne utekne) da počupam te grdobe s nogu (iako su mi sve suknje do zemlje). Vučem ja onu spravu uz i niz nogu, okolo-naokolo, spreda pa otpozadi – epilator dahće, baldisao kao da kosi tri hektara livade. Maša razrogačila oči, gleda te potresne scene i ne diše (da zna kakve je muke čekaju, nikad ne bi odrasla). Jedna noga, druga noga, jedna ruka, druga ruka... između svakog ekstremiteta tek koji sekund predaha (da ne lipše sestrin aparat).  

Konačno reših da tu mašinu pustim i iznad kolena, dokle mogu da podnesem bol (mislim, mogla bih da stisnem zube još više, ali neću – lakše da brijač preuzme najosetljivije oblasti). Pognula se ja ne bih li u onoj suknji na preklop dobro butine, a naročito dlaketine, sagledala. Naporno jeste, ali ne toliko da mi klone glava. Šta se to, kog đavola, dešava? Epilator je imao dobru prednost dok sam ja shvatila da me za kosu ščepao i navio mi je kao na papilotnu. GASI, GASII, viknuh majci (dok mi se sprava temena ne dokopa), koja je takođe sedela na terasi, pa dok ona skoči (nogu je pritom povredila, u panici; mislila, kaže posle, da me drma struja; vala struja koristi isključivo svršene glagole, nema kad ona da drma – DRMNE i to je kraj), valjda sam i dugme instinktivno vratila nazad i onesposobila napadača (a biće i da se opaki epilator moje kose nagutao: koliko god da je retka – usta su mu bila puna, pa nije mogao više ni da zine, ala jedna). U svakom slučaju, kosu mi je čvrsto držao, bez namere da popusti stisak. Čupnula sam tek koju dlačicu (užasno bi bilo da čitav pramen moram da isečem, ionako imam tri dlake na glavi).  

Sestra se pojavi iz kuhinje, pa se najpre nasmeja (meni onako ojađenoj, s tom čudnom ukosnicom), a onda pokuša da me iščupa iz kandži tog pomahnitalog električnog brice. Gledaše, čačkaše, i odovud i odonud – nema vajde (i ona tek koju dlaku iščeprka). Uspela još samo da donji deo epilatora odvoji od proždrljive vilice i olakša mi teret. Utom naiđe strina (ona s početka priče, tolerantna prema dlakama jer su od boga date, čime su zaštićene ko beli medvedi, i jer od silnih seoskih poslova nema kad o njima da misli) te videći da se bakćemo oko moje glave, a da mi s kose nešto visi, upita (dolivši ulje na vatru): šta, navijate se? (Aha, rešila da načinim ladnu trajnu!) Nasmejasmo se opet mojim mukama. Ma, jok, reče sestra (lako joj da bude duhovita kad ima bujnu kosu i kad je električna papilotna na mom pramenu), nego ona (tj. ja) hoće da epilira glavu. Neka, neka... pas laje, vetar nosi (samo da me reši muke u kosi). Daj mi zvezdasti šrafciger, doviknu majci (iako je majka, pametnica, sve vreme nudila makaze; lako je kratiti na tuđoj glavi). Ja i ne pitam šta će joj. Nož da mi staviše pod grlo – ne bih ni trepnula (samo kosa da mi se spasi). Majka donese šrafciger, ali pogrešan (o, žena ili nema pojma o alatima ili sedi na ušima). Kad donese traženi, sestra ustanovi da je prevelik. I onda nije bilo drugog izbora no da se uputimo do Saleta, mog zeta, na drugoj strani dvorišta.  

Što se ta moja sestra udala – pametno: muž joj zlatne ruke ima i sto zanata u njima! Al' on se mučenik "usrećio": svajama vazda neki aparati otkazuju, pa sve kod njega trče: te popravi mi ovo, te popravi mi ono (i telefone, i lampione, i bicikle, i kompjutere, njih naročito...).  Gde god šta zaškripi, Sale mora da podmazuje i da krpi. Gotovo da nema dana kad meni nešto ne zafali (da su svastike insekti – ja bih bila stenica).    

A jeste mi taj zet čarobnjak, nema šta ne popravi; rodila ga majka za sve, što bi rekla moja baba. I dobar ko lebac! Crkne mi napajanje – on obavi sistematski pregled računara, postavi dijagnozu i konačno mi kupi novi deo (koji će sam i namestiti), crkne mi hard disk uoči Nove godine – on protraći sate da mi ga zameni (da ne crknem i ja bez interneta), šta god kompu (u po dana, u po noći) zafali – on reši ko od šale. Zakukulji mi se nešto na mobilnom – on raskukulji, odapne mi fiksni – on ga u život vrati.  

Zatekoh ga kako razvlači i prikucava za direk neku žicu, pa, kao i obično, zacvileh: Saale, pomaagaaj! I ostavi čovek smesta svoj posao (džaba žica razapeta i prava kad je svastika čupava), osmotri problem, nasmeja se, takođe preporuči makaze, ali ode po kutiju s alatom. Probaj ovaj šrafciger, probaj onaj (te velik je, te mali je), dok ne izbrusi neki šesnaesti, koji konačno bi taman. (Za to vreme njegova žena, uprkos mom negodovanju, obilazi ne bi li me slikala iz najboljeg ugla; valjda bi ta slika trebalo da visi u nekom frizerskom salonu kao primer alternativnih metoda navijanja.) Jedva nekako otvori taj deo epilatora koji mi je na kosi visio, ali se pomučio dok je skontao šta i kako da rastavi. (U tom trenu sa radija se začu neki narodnjak: alal veraa, maajstoree, i svi se nasmejasmo. Alal vera, nego šta!) Rastavi ga na sitne deliće, izvuče mi kosicu i dok ja odahnuh, on prionu da odmah delove sastavi, kako ne bi zaboravio gde šta ide (za sastavljanje, naravno, uvek treba više vremena, a ovo je, primetih, ko Rubikova kocka). E, sad mogu ovim čudom svaki dan da uvijam kosu (čim opasnost prođe, vrati mi se smisao za humor), znam ko zna da ga, žmureći, i sastavi i rastavi začas ko M48!  

I malopre kažem sestri telefonom: nešto pišem, pa ne znam da li da prošetam ili da perem kosu. Peri tu kosu, isceri se ona, kad ti je ostalo nešto! Šta bi bilo, dodade, da Saša nije bio kod kuće? E, to mi je za nauk: ne petljaj se oko elektrike dok je Saša na poslu, nikako u prepodnevnim časovima – epiliranje strogo posle četiri (i samo do kolena, dotle kosa ne može da dopre).  

Ako vam se kozmetičarka (kao moja) porodi i posveti porodičnom životu, pa se okanite depilacije (ne mogu ja, i neću, pred svakim da se razgolićujem), pažljivo rukujte epilatorima – naročito ako ne želite lokne u kosi (i ako nemate predusretljivog i darovitog zeta - rešenje za sve probleme)!

Испод мире три ђавола вире

Кад боље размислим, као мала ја уопште нисам била наивна (шта ми се у међувремену догодило, ко ће знати). Чудно је да тако мало сналажљиво и предузимљиво биће (које је знало да циљ донекле оправдава средства) изгуби ту способност с одрастањем, онда кад му је све потребнија.
Елем, за разлику од данас, ништа нисам препуштала случају (бар кад су у питању оне ствари којима се пуне споменари, за друго се не могу похвалити). У вртићу једном, док смо се ређали у два реда (дечаци према девојчицама или обрнуто, исто му дође), како бисмо, у паровима, играли "разграанаалаа грана јоорговаана", ја, онако тиха и смотана (замислите), прорачунала сам где треба да станем како би ми за пар запао дечак који ми се допадао. /Узгред, данас је тај човек врло смешан, а и даље, ценим, верује да је духовит, иако је још у школи био давеж - недаровити пајац; што је остарео и оронуо - не може му се толико замерити. Са ове тачке гледишта, разочарана сам својим избором, ал' први се кучићи у воду бацају, после сам пооштрила критеријум./ Дакле, углавила сам се, неопажено, где треба и, без по муке, остварила свој циљ (па нећу ја да плешем и држим се за руке с ма ким), а да нико не примети моје лукавство (малецка уста има, а језика нема... ал' ћути и мути). Ко би реко, мада - тиха вода брег рони и испод мире три ђавола вире (и само чекају прилику)! 
Да сам кадра уграбити вредан плен другима пред носем показало се још једном. На другарској вечери, на крају четвртог разреда (као и минуле четири године школовања) читава женска популација узалуд је облетала око једног Владимира. /У тог Владимира од првог разреда биле су заљубљене све девојчице (у нашем одељењу, а богами и у свим осталим разредима), или готово све - оне које нису биле заљубљене у Алексу, годину старијег и тамнопутијег. У лексиконима, у рубрици: име вољене особе (ха-ха), све као да су преписивале једна од друге. Сви други дечаци остајали су (сирочићи) непримећени и кратких рукава, сва се женскадија бацала пред ноге њима двојици, а ниједан не беше заинтересован (бар су се правили да нису). Не би се могао утврдити тачан број у "харему" једног или другог зато што су неке девојчице, будући неодлучне, место да као онај Буриданов магарац цркну од глади, паметно, - седеле на двема столицама./ Сваки час је нека цурица гласно изјављивала како јој се плеше (тобоже, у плесу је поента, партнер је мање битан), у нади да ће се Владимир, неким чудом, смиловати, а најближи би дечак једва дочекао да је зграби. На крају те којима је нарочито било стало да тог плавокосог заводника (без своје воље и намере), с оправдањем, дотакну (ако га сад испусте, догодине му се тек неће примаћи), ангажоваше и учитељицу не би ли га, својим ауторитетом, убедила да с њима плеше, а он се и даље снебивао и стидео (понајвише Алексе, свог главног ривала, а и најбољег друга, што је сваки час вирио из ходника на врата и церио му се подругљиво). И учитељица се, богме, добро ознојила и силне аргументе изложила. Кад је коначно пристао (у моменту кад га ниједан дечак није задиркивао због историјског корака од којег се једва уздржавао), шта мислите ко га се докопао?! (Само сам пратила ситуацију и кад је био прави тренутак - цап! И сад сам зачуђена и ЗАДИВЉЕНА својом смелошћу!) Да појмите величину тог подвига, имајте у виду да је то био једини плес који је Владимир на тој забави отплесао. Одмах потом изгубио је храброст и повукао се, уцвеливши све оне даме које су стрпљиво, и с надом, чекале свој ред (рачунале ваљда, кад се ухватио у "коло", сад ће да преплиће) и истог трена одапеле море стрела у правцу мене, ћутљиве и чудне (једине која је уграбила својих пет минута, или три, није ни важно, кад је време за све друге плесачице истекло). Услед те неочекиване среће (у мом случају) и пометености (у његовом; мада ниједно од нас двоје није у тој интимној игри имало нарочито искуства), заборависмо где ко коме треба руке да стави (иако сам се читавог дана преслишавала, да се не обрукам ако до овог тренутка дође; и, наравно, како обично бива, од чега страхујеш - то те снађе): он мени стави руке на рамена, а ја своје спустих на његов струк (мора да је призор био врло комичан; ко се од нас први збунио и навео на погрешан поступак оно друго није утврђено, а ни важно). Главна супарница (што је јавно и отворено "секла вене" за њим) прискочи да нам укаже на ту катастрофалну грешку (а вероватно да осети кратко задовољство што ће на трен дотаћи његове дланове) и размести нам руке (с благим подсмехом, вероватно мени упућеним: хоће да плеше са главним дасом, а не зна ни како). Сад не могу да верујем, како сам била стидљива, ћутљива, несигурна, а (спретна и хитра) на такав корак спремна?! Верујем да ми неке девојчице (које су у њега свакако биле заљубљене и озбиљније од мене; ја сам само морала да сањам) ни данас нису опростиле.
Недавно је Маша, пре но што се с другарима упутила у Центар за културу (мало-мало па гледају неку представу - некад је бесплатна, а некад не вреди ни пет пара), упитала (шапатом и кришом) васпитачицу да ли може да буде пар са Страхињом. Васпитачица, знајући за њену опсесију и силне емоције, наравно није имала ништа против да учествује у тој малој завери. Пошто је после и седела покрај Страхиње, Маши је лице три дана било озарено. Хм, опасна мала. Ником (досад) нисам рекла на кога се уметнула.

Ала ј' леп овај свет

Ретко се одвајам од компјутера. Моја би мајка рекла: ко да ти је ту пупак одсечен! Али је мени онда логичније да ми пупак није одсечен уопште (чврсто сам везана за ту справу). А кад коначно изађем на светлост, и очи и душа су ми захвални (и намах осетим и телесни и душевни мир). Кренем ногу пред ногу малопре и тако бих ко зна докле стигла, не бих се ни вратила (кад се преда мном ниже лепота за лепотом). С обзиром да ми је идол она Мара што је боса Босну прегазила, могу мислити где бих се зауставила (у којем бих граду жуљевима искала мелема). Гутам свим чулима  ту предивну природу и смешим се: ја сам срећна што постојим! Зелени пожари трава букте около мене, а ја... тињам, тињам (разбуктаћу се и ја, има дана; ценим да још није наступило вењење). Птичји хорови ми цвркућу на увце, лево као и десно, таласају се пшеница, јечам, овас (не разликујем баш влати сваке житарице), у севдах пали цврчци у њима разбашкарени... Високе траве по ливадама којима ходим сплићу ми се око ногу, понегде извире макови црвени и некакви ситни жути цветићи. Како је живот леп! 
Змије и крпељи (то је прво што ме питају људи што од куће не одмичу и чудом ми се чуде)? Кад у траву загазим, ја никад на њих и не помислим (не призивам несрећу), свак иде својим путем (не дирам и не пресрећем ја њих, не пресрећу они мене). Истина, синоћ сам у кревету уловила једног позамашног крпеља. Ни вриснула нисам ни запомагала (нисам паничар), он такође није стигао: кад сам га ноктом стисла, прснула му крвава мешина (на погрешну се жртву намерио; што сам кадра стићи и утећи, и не тиче га се много, ал' што имам јаку руку - зачас се обрео у Хароновом чамцу). Лајмска болест, зар се не плашим? Па немам никакве посекотине и ране (сем на срцу, од Купидонове стреле), а нисмо се ни братимили (па да измешамо крви). Уосталом, неће гром у коприве, ни крпељ у моје бутине!

Каква је милина бити сам међу травама и цвећем. Они ме, сигурна сам, не осећају као страну и као опасност. Природа и ја смо једно. Ма која реч, и најкраћа и најтоплија... помутила би ову узвишеност (зато волим да шетам сама) и омела наше сједињење. Ту нирвану не би помутио једино пас, који би ми каскао уз ногу кад ја ходам, и сео, од умора исплажена језика, уз мене кад ја седнем (али мом су се псу навалиле године на леђа, ретко ме прати). 
Ветрић пирка, мирис ваздуха наговештава кишицу, која мени и није по вољи (кишу могу да воле само спокојни људи; ја планирам да је до лудила заволим), па и због најмање капи гунђам, што ми мој отац пре неки дан замери (ко да сам ја божији саветник па ћу да му "пуним главу" и заврнем шије кишним облацима) - јер поврће у башти за водом вапи (шта ћу, ја сам само идеалиста и романтик, не и баштованка; други су, на срећу, рационални, да не умрем од глади кад извучем главу из облака). Идох сеоским путељком, посутим белим каменчићима, па седох на некој раскрсници. Тако ми дошло, украј самог пута (што се, видећете, сматра неподобним). Гледам пред собом оближњу планину, гледам око себе мравиће и навлачим позади мајицу - плитке ми фармерице, може која неваљала травка да завири; сем тога, можда и међу мравима има  потомака оног чувеног малог (а ивер не пада далеко од кладе) што је у недрима несто (а ко зна куд би још био спреман да зађе). Спустих се ја, а и очни капци ми клонуше: наједном се осетих тако поспаном и само да сам имала какво ћебенце, вала бих се ту опружила. Прошлог лета сам тако једном зашла у неку пожњевену њиву и дремнула на стрњици пола сата. Повремено сам жмируцкала, зато што ме страх човека (из истог разлога не удаљавам се много, колико бих желела, путем међу њивама и ливадама, ко зна какав манијак може преда ме да бане). Али сам се наспавала као беба. 
И, ево га (куд поменух), пристиже ауто и у њему три људска бића. ( А ко ми је крив што сам села крај те зграде, рачунајући да газде ретко навраћају.) Излази човек и предусретљиво ми се обраћа: добро вече, могу ли шта помоћ? (Босанац, ха! А неће ми ваљда преко Босне простирати црвен тепих; кад је могла Мара боса, нећу ни ја да се брукам!) Не, нее, осмехнух се ја, само сам мало села (украј пута, насред раскрснице - што је то чудно?). Хоћете стиропор, понуди ми он, стрепећи ваљда да не назебем, па да ме снађе дијареја /неки би рекли сраћка, али то некако не иде уз менe, ни вербално (није да ми с језика теку само мед и млеко, умем каткад и да опсујем, али имам пробран фонд) ни буквално (опстипација би већ била далеко вероватнија)/. Не, нее, хвала, сад ћу ја да идем. Једва да сам то и изговорила, а већ сам се придигла. Шта ћу више ту, човек је нарушио моју сеоску идилу, стао између мене и природе и разорио нашу хармонију. 

Какав екомер, какви бакрачи

Ја по тим апотекама немам шта да тражим, здрава сам ко дрен (а исто сам тако и ретка - за Божић у селу више не можеш гранчицу ни свећом да нађеш, истребљена биљка зарад православља), а, сем тога, и не конзумирам ма какве таблете, прашкове, сирупе (сем домаћи, од вишње, малине, јабуке - то не бирам), антибиотике, аналгетике, дијуретике, седативе, НИШТА (џаба се моји укућани, кад ме стисне прехлада, труде да ме убеде, па и да ми кришом успу штогод у чај ). /Коса ми се дигне на глави кад видим због чега се све људи трују: мажу се да одврате комарце, пију витамине место да их једу, жене пију пилуле од којих се брже тамни или које одлажу менструацију (док им прође летовање)... О, побогу (харче своја тела ко да на лагеру имају резерве)! Кад беба има грчеве, па једном кмекне - одмах јој улију еспумисан. Само сам једну своју сестричину успела да заштитим од тог отрова. У породици је било две струје: једну је чинила једна тетка, која је инсистирала да се детету болови ублаже еспумисаном, а другу друга тетка, тј. ја, која се истом свим силама противила и залагала за грејање бебиног стомака топлом пеленом и држање бебе потрбушке на теткином или мамином стомаку. Од тога беба спава као јагње (а грчеви као руком однесени)!/ Ал' свратила сам да узмем мајци лек за срце (мојем ионако нема помоћи, бар не у виду пилула; сррцее мии боолуујее, срце ми болуујее, а не знам шта муу јее... ма знам шта му је, али шта ћу му, тако је како је).
Испоставило се да ствари не морају да буду (а најчешће и нису) онакве како изгледају. Уочивши да у једном реду има дупло више људи, стала сам у овај други (као, да не губим време), не слутећи да ће код једне од госпођа испред мене дебело да запне. Навалила жена, као да је џабе (бију ко неће), и као да је у посластичарници: те ово за кијавицу, те ово за кашљуцкање, те оно за несаницу, и оно за добро расположење... Коначно упита имају ли нешто добро за јачање имунитета. Једна апотекарка наведе чудотворни производ (медицинским радницима ништа лакше но да нуде те своје хемикалије), али и да га тренутно нема. А друга препоручи екомер (што да испусте овцу за шишање: ако јој је опао имунитет - вуне још има); каже: купци су задовољни и купују га као бесни (то сам мало ја искарикирала). Колико вам је, упита таблетоманка. Хиљаду и шест стотина динара (тако некако). Госпођи се одмах поправи имунитет и одмахну руком (испоставило се да екомер јача имунитет, али слаби новчану моћ). А ја не могу чудом да се начудим. Једва се уздржах (ја, која немам петљу да говорим гласно на јавном месту и није да сам несрећна због тога): узмите цвеклу, храните се здраво! Мислите позитивно, шетајте по природи, играјте се са псима и децом, уживајте (оканите се таблета и цигарета)! Какав екомер, какви бакрачи!

У тој бочици лежи зец

Овај мозак задаје ми озбиљне проблеме. На страну то што не надзире срце, него све аминује (а то болии). Рецимо, много времена треба да до њега допре како нешто није у реду, па да, сходно томе, нешто и предузме. Месец дана сам се туширала и чешала. Нормално, свак се чеше где га сврби (неки делови тела су ми гадно страдали). Тек пошто сам готово потрошила бочицу гела пало ми је на памет да ми ту нешто не прија. И купила нови и други гел (купила бих га свеједно, пошто сам онај потрошила, али бар више нећу куповати тај што изазива свраб). Грдних сам се мука напатила, док открих у ком грму, тј. у којој бочици, лежи зец (а гризе као да је пас).

Домаћица сам, тим се дичим

Сваког, па и овог последњег минулог, Митровдана ја кажем: никад више! И опет ме наведе ђаво па се латим мешења колача. Имам добру вољу и ентузијазам, али су ми за ма коју делатност потребни нарочити услови. Треба ми апсолутни мир и самоћа да би све испало како треба (у супротном губим и живце и присебност). Мало ме неко заговори и одмах заборавим пециво, лимунов сок, брашно, шећер... како кад. Маша се одмах граби, кида ми комаде теста, а незајажљива је, увек хоће још (да упропашћује). Отима ми из руке и оклагију и нож: како ја сечем, и она мора (тако ми данас, док смо се надвлачиле, засече палац). Кад се мајка и сестра наканише да оду код сестре и приону на сађење неког цвећа, мени свану (нарочито што су повеле и Машу). У кући тихо (што је такође неопходно за концентрацију), ја сама самцита. Згодно је испало и зато што сам сама морала да проценим повољну топлоту млека у којем треба растопити квасац. Да је мајка била ту, ја бих то од ње захтевала, да не ризикујем. Тај квасац је начисто незгодан и избирљив: те много му топло, те много му хладно, осетљив дозлабога. И де сад му погоди. Решила сам да пробам, али никако да му уђем у траг: као да је у земљу пропао! Сигурна сам да сам га јуче купила, знам и да је био у жутој амбалажи, мислим да сам га оставила у фрижидиру, али тамо га нема. Претражила сам све кесе с намирницама, кутије, сваки ћошак где би се могао завући - и ништа! А како ми се баш прохтело да тај колач умесим док сам сама, морала сам хитно квасац да позајмим. И поново да подгрејем млеко (јер ми се претходно охладило), а онда опет да чекам да се прохлади (јер је тешко подесити да буде таман). Дешавало се да оманем: чекам и чекам, а он ни да мрдне с места. А данас ми је пошао за руком. Дигао се квасац, једва га задржах да преко шоље не покуља (док сам ја на Скајпу, зна се шта је приоритет).
Вала сам се намесила колача. А да ме неко терао, САМА, хоћу ја. И кифлице с пивом (па ћу их ваљати ђа у орахе ђа у кикирики, а можда пробам и кокос). И коцке од ораха, неки специјалитет с џемом, омиљен у нашој породици. Да је мајка била ту, она би и то месила. Али све сам успела без њене помоћи, па се сад шепурим. Комисброт није испао како је требало: беланца не хтедоше да се умуте ваљано, мора да су јаја мало старија (не бејаху од наше коке јединице). Сестра и мајка, које се појавише негде у петнаестом минуту мућења, предложише ми да смесу бацим. Али ваљда је мене баба чему научила, не бацам ја храну тако лако. Ионако свега иде минимално. Досух пола шоље брашна, пола шољице уља, лимунов сок... посух сувим грожђем и стрпах плех у рерну. Тек се накнадно сетих па досецках комадиће чоколаде (рекох ја, увек нешто морам да заборавим). И, да видите, најбоље испадне кад не испадне како треба (кад сам прошлог пута заборавила уље - прсте смо полизали, и плех окалаисали). Маша је читаво вече таманила искључиво те колачиће. Стварно су изврсни... били, могу слободно да кажем (на тајном месту, у витрини, постоји још само пет комада, које треба сутра друга сестра и сестрићи да пробају, а вероватно ће и Маша опет један ућарити). Пита с маком испала је уобичајено добро. То индиректно потврђује и једна мачка (неухваћена на делу, по свој прилици Феодор), која је уграбила прилику да уграби посластице с тацне на кухињском столу. На тацни је било четири врсте колача, она је одвукла само парче маковњаче. (Пре неки дан се изгеда навукла, Маша их је више хранила питом но гранулама.) 

Задовољство је ал' напорно бити домаћица, спадох с ногу, а падоше ми и очни капци. Џаба ми данас рекоше да ми подочњаци лепо стоје, имам и ја огледало (а од колача ни мрве није остало).

Анархија на жици за веш и сеоска контрола

Намерно веш на жицу не простирем ни по каквом критеријуму (иако је мајка више пута покушавала да ме преобрати и "опамети"): одећу не разврставам ни по намени, ни по облику, ни по боји, ни по величини... Извлачим из оне замршене гомиле у вангли као куглице из лото бубња: немам појма шта ће на жици бити "заокружено". И тако сад (од багрема без грана) виси сестрин пинк џемпер, па моје светлосиве фармерице, на којима је тај поменути џемпер преко ноћи (стискајући се у вангли уз њих као мазна жена) оставио свој траг, па љубичасти џемпер, хеланке (све вирим кроз прозор и верно преносим), пинк спаваћица, зелена мајица, зелена сукњица, пинк мајица, зелени брусхалтер, зелена мајица (од вишка зелених мајица глава не боли), још једна зелена мајица, пинк брусхалтер, неке татине чарапе (стајале ту и хватале зјала па се нису довољно осушиле), и тако (да не набрајам све до липе, за коју је везан други крај жице за сушење). 
Ја не бих била ја кад, поред тога што ме баш брига за сва бесмислена, неписана, а општеприхваћена, правила, не бих и контрирала и провоцирала. Нешто закачим како треба (ако за то уопште постоји пропис), нешто, крупније и теже, само пребацим (мало што ме мрзи да "штипам", мало што су штипаљке десетковане, бог те пита куд су се деле, вазда фале, никад човек да их наваша), неће му ветрић ништа. И кад који радозналац и погледа моју жицу, има шта и да види: од шаренила и нереда у глави да му се заврти! Ала би нека сокачара имала материјала за оговарање: таква анархија међу мокром одећом је недопустива! Додуше, некад су села врвела од трачара, а сад, ако нису изумрле, а оно су онемоћале. Све локалне Фрау Габријеле остариле, повиле се (не могу више онако високо да дигну главу, како би осмотриле веш на туђој жици и паучину по туђим ћошковима), а достојне наследнике не стекоше (неће, бре, ови млади да гледају туђа посла, а камоли туђ веш). 
И, какво је сад село без аброноша?! (Ко земља која Босне нема, пет пара не вреди.) Нема ту никакве контроле, нема супервизора, праље се опустиле и разулариле: перуцка како ко стигне! А некад си морао строго да пазиш (како и где своје гаће и переш и качиш), ако нећеш да се селом прочује да "твоје бело није више бело". Мада и за то има лека (ако за бруку нема, сем што је свако чудо, па и посивеле шлофјанке, за три дана): којекакви  чудотворни прашкови, који, ако је веровати рекламама, само што не оперу прљаве руке и образе. 

Мајка вандалка

Већ сам говорила о томе како ми је судба за родитеље доделила два вандала: отац би само да пали (оно што му жена на гомилу баци, она му дође као подстрекивач: не стоји кућа на земљи него на жени, иза сваког успешног "пиромана" стоји жена и издаје наредбе, а он пали како она свира), а мајка да, без мислости и колебања, сече дрвеће (не у државној шуми, но по нашем дворишту). Са замахнутом секиром вазда вреба, осврће се и мотри уоколо, па како се која стабљичица промоли из земље, она звекне секиром по нејаком вратићу /као сељак кад са замахнутом мотиком дочека кртицу да из кртичњака на светлост дана бане, не слутећи да ће ту и да остане; задовољство се вероватно може мерити само с оним кад нокат на смрт пригњечи вашку (е Растко, Растко, Смеђи Петар би то потврдио)/. Или стане, с рукама на боку, и скенира свако ћоше (где би ту још могло да се види како ивер не пада далеко од кладе), а на свако дрво на које спусти поглед, одмах потом  стушти се и секира: или га прогласи непотребним (не рађа, не чини хлада, а у јесен с њега лишће пада) или штетним (никло је и расло на погрешном месту, заклања јој видик, не пушта сунчеве зраке до цвећа, а у јесен с њега лишће пада). Јелку је, у цвету младости, посекла јер је гранама заклањала капију (мислим, а можда је имала и други разлог и оправдање; можда га и није имала - онај којему је секира у руци оправдања и не тражи). 
Тако је, пре доста година, на њен захтев, исечен стари дуд (о који се некад давно, једном страном, ослањао стуб на којој је висила љуљашка и где се љуљало четворо деце - ах, како је човек незахвалан и кратког памћења). Једини му грех беше што рађа (човеку се не може угодити: кад не рађа - што не рађа, кад рађа - што рађа), а дудиње црне бејаху слабих ручица, па лако спадаху с грана и на земљи ем остављаху неизбројиве флеке (које је само киша, с муком, могла уклонити), ем мамљаху кокошке да кљуцкају. Неку годину касније на исти је начин скончао и високи црни дуд испод куће. Можда беше и један бео, не могу више да се сетим толиких невиних жртава. И њима једини грех беше што су им плодови слатки и сочни, а прочуло се то и међу кокошкама, алавицама, па се дигла галама и начинио метеж. И, да не заборавимо (занемаримо све друго), свако је дрво грешно јер... у јесен с њега лишће пада (а моја мајка од тога доживљава нервни слом; она од лишћа, а ја због њене нетрпељивости према истом). Није то могла да поднесе моја мајка, и истреби ту ретку биљчицу, што се некад виђала на сваком ћошку (страх ме да су и остали сељани посекли своје дудове, одавно ниједан не видех) - нигде ниједне дудиње да њоме осладиш уста (колике су свиње због тога занавек остале уцвељене).
А некад је у нас дудова било тушта и тма. Баба ми причала да су их засадили како би прехранили свилене бубе, које су некад лично гајили - дудовим лишћем хранили - и "израбљивали", те потом ткали платно. Деда је морао саднице дуда да донесе "чак из Селевца" (или беше неког другог села; које год да је, беше много даље него што је сад, јер не беше аутобуског и аутомобилског превоза), те су засадили читав ред испод куће и још понеки дудић на местима која ће, моја мајка, много година касније /најпре треба да одрасте и у ову кућу ступи, уклопи се, па да се осили, пусти језик (како то код свих снајки, пре или касније, бива) и секиру/, прогласити  неподобним. Посече ми ова жена сву породичну прошлост (много су ти дудови памтили). Дуд би се могао сматрати породичним стаблом и светим дрветом (у којем је записана породична традиција).

Кад моја мајка замлатара по дворишту секиром, сва се (кржљава једнако као и наочита) стабаоца уз плот шћућуре и не дишу (страхујући да је и њима освануо црни петак). Та оскудица има директног утицаја на мој живот (не мислим сад на то што у лето нигде немам ваљаног хлада), па и на смрт (зависи из ког се угла погледа). Кад мени дође, отприлике једном дневно, да се обесим, нигде ниједног дрвцета, ни за лек (а камоли за омчу)! Па нећу ваљда код комшије о ораховој грани да се заљуљам? И тако, шта ћу, борим се, док се какво дрво не разграна, кришом, мајци иза леђа, и стаса за омчу, да се о њој заклати шездесетак кила (промашеног и неприлагодљивог бића).

Куд се деде фрижидер?

Не разумем потребу људи да мењају распоред намештаја у кући. Моје сестре, рецимо (а разумећете и на кога су се уметнуле), мало-мало па присиле мужеве да полице у дневним собама прегурају од једног зида до другог. За који месец, као да се филмска трака одмотава уназад, ти исти мужеви те исте ормаре враћају на она иста места, која, из неког разлога, нису пасовала њиховим женама. Ја вероватно за читав живот с места не бих макла ништа (ни паукове што ми се вазда множе над главом, а некад ми тешко и дупе да дигнем, упркос томе што му је обим  смањен драстично, на срећу не више него што ваља). Јако ми је битно да знам тачно где је шта и да све буде на тачно одређеном месту (то ме успокојава). Нажалост, жена која ме је родила (мајка и она два женска лика с почетка овог текста) и с којом живим (а не отимам јој палицу главне домаћице, јер имам битнија посла и јер би ме стало много мука да с њом терам мак на конац) спада у ту сорту која вазда чезне за променама. Изгледа да није истина да човек може променити једино себе: сав намештај по кући може испреметати, да му на крају затреба путоказ (ако не њему, ни кривим ни дужним укућанима свакако). Мало-мало, па мајка направи ршум на кућној мапи, такав да ни она сама после не зна куд се нешто "деде" (иако га је она лично ко зна где ћушнула).  Мало је рећи да ме излуђује што разноразне предмете размешта по својој вољи и онда сви знамо да је она одговорна кад се нечему замете траг, али она (да је убијеш) појма нема где је оставила. То су ситнице: маказе, скалпел, кутлача... Али због ње смо принуђени да трагамо и за деловима намештаја.

Лепо сам запамтила да се једна нахткасна налази у "шпајзу" (који никад није имао сврху коју му име намеће, јер је скроз нефункционалан, нема миш где да се увуче... а и који ће ђаво, кад зимнице ту нема). А кад једног дана наумих да отворим фиоку, рука ми остаде празна у ваздуху. После минут збуњености, нахткасну сам, потпуно неочекивано, пронашла у ходнику. Следећег пута нахткасна је била у кухињи. Силне километре по кући пређем док нађем оно што ми треба. Тако су кашике и виљушке стајале у радном делу. Одатле су напрасно нестале, што ме доводи до лудила, па сам почела да гунђам, док ми мајка не рече да их је Маша сместила у нахткасну. И та мала иста баба, као да једна није била преко главе (ове моје пре свега) и довољан терет за једну породицу. Канта за отпатке најпре се налазила у шпајзу, па у једном делу кухиње, потом иза врата и на крају на тераси (јадница гарант има фобију од те жене која јој не да да се скраси). Данас набасах на њу иза кухињских врата.

Фрижидер нам сезонски мења место. У јесен се смедеревац разбашкари, па њега сместе у собу иза кухиње, а у пролеће, смедеревац се, по жељи газдарице, прибије у ћоше и начини прогнанику места... Наравно да ја то не памтим, не могу да мислим на сваку глупост, прснуће ми овај мозак. Зато вечерас одох до фрижидера (тамо где сам га силних протеклих месеци виђала, каткад и отварала) да потражим нешто (већ сам и заборавила шта). Изненадих се кад на његовом месту затекох - ништа (распиштољило се, што би рекли неки, и злобно се цери; можда још само беше мало паучине и прашине, али нисам обратила пажњу). Знам да је данас фрижидер био у дворишту; отац и мајка одлеђавали су га и рибали и чини ми се да сам касније начула како је у кућу враћен. Хм, вратих се бесна у кухињу. Крајичком ока спазих бегунца и прекорих родитеље због те игре скривања, на коју ме принуђавају (они се, баш као мало пре оно ништа исклиберише, задовољни због успелости нехотичне "шале"). Једног дана ћу се пробудити и нећу знати где ми је кревет (где сам ја не знам ни сад). Кад им падне на памет, има да ме придигну и пренесу где им воља. Спаковаће ме у неку фиоку између неких новина и целофана, кухињске крпе и неког пампура (у тим фиокама нема чега нема, фали само поп с брадом, па да врисне кад му исту пригњечимо). И тек онда нећу моћи да се нађем. Страх ме је да ће јој једном пасти на памет да на место среде стави петак, па ћу се још више загубити у времену и још више закаснити свуд куда касним. А кад се однекуд вратим кући, могло би се десити да, место на врата, уђем кроз прозор (тој жени би да обија зидове било као да сече дрвеће, а то је већ друга, можда већ наредна, прича). Да је кућа на точковима, вероватно бих је налазила ђа у башти, ђа у шуми.

Силом испосници

Њима никад није по вољи: кад не куваш - не ваља (шалим се, нико то од мене и не очекује, сем кад се сама понудим), кад скуваш - не ваља (сплачине, кажу, то ни пас с маслом не би појео; пас можда и не би, али они БИ, само кад би масла дометнули). Вративши се синоћ с посла, мој отац упита шта има да се једе. И како ја рекох сочиво, њему све беше јасно. Мајка то нити једе нити би скувала (нема она појма шта је добро; па та жена не воли малине, кајсије и печурке, шта више да се прича). А кад ја кувам, то је готово као на Велики петак (здравље на уста улази; масноћа неће моћи док сам ја портир). И примети мој отац (хотећи да буде духовит): значи, сутра могу да се причестим.  (Ма ниси ти гладан, што би рекла моја баба, јео би ти и бобову сламу!)  Можеш, сложих се (нема ти ту више од једне кашике уља; могло је и без тога да прође, али не хтедох према родитељима гурманима да будем тако окрутна), али зато не мораш да бринеш за холестерол и триглицериде. Истина, он не брине ни иначе, не иде лекарима и нема никаквих тегоба. Ако ја начисто преузмем варјачу (а немам засад тих претензија, имам друга посла), сви ће у кући пуцати од здравља (искључиво; јесте да Маша сочиво зове мали пасуљић, али мислим да деминутив не располаже једнаком разорном, односно експлозивном, снагом)!

У ноге нишани, у нос гађа (никоме о том ни реч кад га не чуше већ)

Моје сестричине и ја седесмо јутрос саме за столом и доручковасмо (ја одистински, а оне су нешто мрљавиле, колико да им се допусти да пију сок, ждеру питу с маком и иду напоље; циљ оправдава средства, али тешко се некад гутају и варе). У једном моменту Маша примети: а Мииа је прднулаа (упс, опростите ви који се правите да сте анималног лишени). Ниисаам (вероватно и није, мада нису постојали докази ни за једну тврдњу; биће да је то Маша, забаве ради, измислила, ич не марећи што ће тако сестри угрозити репутацију), осети Миа потребу да се брани, ја то никад не раадим (у самоодбрани се увек претерује). Е сад, прекорих је ја, сви то раде, немогуће да си ти тога поштеђена (ма не, треба да је ложим како је она нека принцезица, астрално биће, без људских нагона; нећу вала да је подржавам у лицемерју, којем је друштво учи). Радиш то понекад, али не пред другима (своји смо, што да се лажемо, а нећемо ни да се згражавамо и пренеражавамо). Оћуташе оне на то, а ћутање је (у овом случају) знак одобравања (и разумевања, и слагања). /Човеку је много лакше кад своју судбину прими као природну  и кад се не либи у себи људског и неминовног; иначе га оптерећује оно што треба да глуми пред другима (јер се не слаже са оним што јесте)./ Али се и досетише ситуација кад то не успевају прикрити. Јаа сам некад прднула у вртићуу, са смешком такорећи похвали се Маша (ако сви то раде, она онда уме још боље). Па да ли је то неко чуо, питам ја, озбиљно, ко да разговарамо о глобалном загревању - не корећи је, већ да утврдим како је поднела такво нехотично експонирање (ја бих, на њеном месту, чак и у њеном узрасту, вероватно у земљу пропала)? Не, одмахну она главом. Само сам Нини рекла: ниси чула ватромет! (Ватромет је Машина метафора за... е, то што вам је неугодно чути, а поготово нањушити). Миа, као старија (и искуснија, у свему, па и у зауздавању неумољивих гасова), пожури да сестру поучи лепом понашању /и чувању имиџа добро васпитане девојчице; мада, ја сам једном негде прочитала (како бих другачије знала?) да и жене прде, не знам зашто се сви гнушају те истине и окрећу од ње главу (што затискују нос - потпуно ми је и разумљиво и препоручљиво): е, Машоо, кад хоћеш да прднеш, само се стегнеш, па бррзо уђеш у купатило и онда... прднеш (и стискање, уздржавање и опуштање, односно "паљбу" Миа је допуњавала гестовима, па је утолико било смешније. Готово чувши тај фиктивни плотун (након којег нам свима лакну), који је Миа пристојно испалила у просторији намењеној за сличне радње, ја се зацереках.

Утом се појави моја сестра (Миина мама), извали се на кревет (безвољна, измрцварена), а ја поделих с њом: знаш о чему смо причале? о прдењу! Она на то (баш као и многи од вас) преврну очима. Па шта је то страшно? Што се сви праве да су анђели без аналног отвора (људи смо, од оног што једног мучи ни други није поштеђен)? Много је лакше и угодније живети кад гледаш у очи истини, из ма ког отвора, нечујно или као прасак, долазила). Рецимо, народ је давно утврдио, а Вук Караџић забележио загонетку: у ноге нишани, у нос гађа (и ретко маши). Погодите решење (и заштитите од њега нос)!

Кукууууу(рику)!

Свакога дана подочњаци су ми све већи и већи (онај што ми је пре неки дан рекао да ми лепо стоје, свакако се грубо шалио). Но, моји сестрићи нит томе налазе икакву естетску замерку нити маре. Да ли још увек умем да кројим картоне и правим дрвеће? Да ли још увек умем да читам бајке? Могу да их водим у шетње по ливадама? Па што су ти подочњаци онда битни? 

 Увече не може човек да их сатера у кревет (по њему скачу, рву се...), а ујутру да их у кревету задржи (о поноћи легну, у зору устану). Једва да је кукавица (у оном чувеном сату који ја немам, моји сви куцкају ко да леба нису јели) откукала седам пута, а Миа и Маша се ускомешаше. Ја с муком одшкринух делић једног ока (остављајући друго да спава и чува сан ко мало воде на длану), а оне, већ у седећем положају, упиташе: можемо ли да се играмо с оном малом куцом? Ама, куца спава, сви још спавају, лезите, причекајте мало. Легоше оне, али се вазда врпоље. Ни петао ич не мари што ја данима, можда и недељама (ако не и месецима) не спавам ни добро ни довољно. И он поранио, па се хвали: кукурикууу! Ако петао још једном кукурикне, устајемо, досети се Миа (како да на петла пребаци одговорност). Кукурикуууу! Разуме се, тај кад разјапи кљун, не зна да стане. Навалио да кукуриче ко бесан! Боли њега уво што се мени спаавааа, спаавааа! Таман што опет успех да сестричине одговорим од тог сулудог чина (устајања кад се мени не устаје), а по поду затапкаше Матијина малецка стопала. Пробудио се дечак, вероватно чуо сестре како ћућоре, прекорачио уснулу маму и дошао к нама. Е, тетка, што си спавала - спавала си! Кукуууууу, кукуууу, кукууу (како лежем на руду и отварам очи, осипа се број вокала У)!

Интернет топи масне наслаге

Кад год ме неко упита: како си ти смршала, моја мајка се понаша као магарац (не њаче него без питања одговара). Држала дијету! Намерно то говори, иако није истина, али људи ће јој веровати и мислиће да сам ја неки лажов и фолирант (који је љуто цвилео и увијао се у мукама као Тантал, гладујући месецима). Тек потом дода (и то не без неке заједљивости: изгледа да ми још нису опростили неколико високих телефонских рачуна, док бејах на дајлапу): куцала на интернету и дан и ноћ. Е, то већ не могу да оспорим (истина: где замркнем, ту осванем, па замркнем, и тако укруг). Тако је почело. Шест месеци у овом мом, дотад не узбудљивом, а нарочито не бурном, животу, била сам тешки зависник од интернета (тачније чета), знала по читаву ноћ да седим пред компом и дангубим. (За све је крива моја сестра која ме, једног лета, дошавши из Канаде, научила да четујем./ Ипак, то ми је, нећете веровати, причињавало особито задовољство и имало одређену сврху у мом духовном развоју; пуком срећом само духовно развиће није резултирало хемороидима: на време сам то развијање зауздала (куцај па и за појас задени) - можда од вишка глава не боли, али за д... нема гаранције (ни мелема). Сва срећа да су измишљени рачунари и интернет, иначе бих довека остала несрећница која уста има, а језика нема (ако је то још увек истина, срећа да везана врећа има имплантат у виду тастатуре). Очаравала ме, нећете веровати, сопствена прича (саговорници су ретко били достојни дивљења и смеха). Знам, звучи самољубиво, али је искрено (тако је штета што су све те силне духовите реченице неповратно изгубљене, ко зна шта је од њих могло настати). Почела сам да спознајем себе (видим, није то ни тако лоше), схватила да ме сматрају јако духовитом и забавном, па је и самопоуздање (дотада једва заметнуто, кржљаво) почело да ми се буди и расте. И свих тих дана ја сам се, нехотице, уздржавала од хране јер, као и сваки зависник, нисам имала кад да одем до кухиње по њу (а нико није хтео да ми донесе). Тек понекад, колико да (од глади) не цркнем (те оставим овај свет уцвељен због прераног упокојења врсне четерке) и срушим се преко тастатуре, одлазила бих по који залогај. /Кад сам једном те критичне године отишла на четири дана у посету другарици, која није имала интернет (а имала је мало дете и обавезе према њему), ноћу сам, усамљена, принуђена (а ненавикнута) да рано легнем, у мраку непознате собе, замишљала како ми прсти лете по тастатури (да, лете; знала сам да ће ми се једном исплатити што сам, самостално, научила да куцам свим прстима (а онда сам неке, недовољно увежбане, суспендовала, да ме не успоравају.) Кад сам се вратила кући, цупкала сам сестрама за леђима и хистерисала (готово спремна да уједам) све док им не дојадих па ми уступише компјутер (замерајући ми касније што сам ту справу претпоставила разговору с њима двема; не знају шта је човек сотоном обузет)./  
Елем, такво ненамерно уздржавање од хране није по вољи било масним наслагама: запостављене, почеле су да се топе. Касније (кад та интензивна зависност стаде већ да јењава) почела сам себе и да волим (што пре нисам баш успевала, а ни желела). Зашто? Нећу вам рећи (али у томе се крије кључна тајна; битно је, без устручавања, бити оно што јеси и веровати, да би било могуће). Захваљујући новнонасталим околностима и панталонама што на мени почеше да висе, усудих се да станем на вагу и убудуће то чиних свакодневно, уживајући у погледу на скалу која стално падаше, у просеку два подељка месечно (и тако годину-две, миц по миц). /И данас ми вага вазда стоји у близини: ја њу држим на оку, па је каткад и нагазим, она држи под контролом моје килограме. Станем, видим цифра иста, и могу мирно да спавам./ Потом сам почела да примењујем све оне савете о исхарни и испијању велике количине течности, које сам налазила по новинама. И све је истина, верујте, све делује. Да сама нисам све искусила, вероватно бих и ја сумњала да је могуће тањити се без мучног одрицања и патње. Само сам јела више пута на дан (она сваки час једе, сваки час, чудећи се, примећује моја мајка; разумљиво од жене која је до јуче знала да тек увече седне за сто и напуни свако цревце) мање количине из мањих тањира, мање, шарене залогаје (мало овога и мало онога). Избегавала мајчину масну и зачињену храну. Пила пуно јогурта, пуно воде, јела воће, поврће, махом барено, с којом капи уља или без ње... Никад нисам престала да једем слаткише (само сам јела умерено и бирала - нисам гутала баш сваки колач на који наиђем и који нико други није хтео), мада би ваљало да с њима прекинем све односе. Од тренутка свог преобраћења никад не прескачем доручак и једем споооро, спооороо (да на време схватим кад утолим глад). 
Пошто је већини гојазних људи, ја мислим, срце празно (жељно љубави и пажње), а очи вечно гладне, треба их нахранити. Ако једете очима, једите оно што је естетски примамљиво. Оно што делује безвезе не једите само зато што се нашло на трпези, у изобиљу. Треба и ту имати високе критеријуме.  Дијете су глупости (после којих се килограми дупло брже и врате и удвоструче)! Исхрана не треба да буде трпљење; ако је погрешна, мора се трајно променити и постати начин живљења. Оно што једеш мораш да волиш, односно воли оно што једеш.  Али постојао је и један тајни састојак (од којег се жудња за храном драстично смањила). Који? Нећу да вам кажем. Свако мора да има неки свој, специфичан, мотив. И љубав (у њој је решење за многе проблеме)! Морате волети, себе неизоставно, а сами бирајте кога или шта приде.

Балван у свом оку не види се ко у туђем тр(у)н

Свратих пре неки дан код сестре на посао, а у радњи се затекао и неки врло антипатичан тип, којег памтим са Ластиних станица и из аутобуса, док бејах средњошколка и похађах школу у престоници. Памтим ја њега, али се правим луда; не заборавља он мене и гледа како да ме ослови. Помогох сестри да му откуца и одштампа неку рекламу. А све време добро пазим да сам му окренута бочно или леђима, како бих му онемогућила приступ (то је метод који, само каткад успешно, примењујем против свих смарача). Није вредело; иако бејах умотана зеленом марамом и с наочарима за сунце, нисам успела да прикријем идентитет и сачувам свој интимни мир. Нисам ни очекивала да ме не препозна, али могао је, као ја, да се прави да нема појма ко сам. Ти се мене не сећаш? (Баш си ми вредан памћења, битан колико и задња рупа на свирали!) Ја се као мало загледах и замислих. Ахаа, сећам се мало (кад инсистира), сећам се (глупо ми да будем неучтива), одговорих равнодушно. Јеси се удала, пређе он одмах на кључно питање (иако беше сасвим јасно да не желим да се упуштам у ма какав разговор). Нисам (иако те се то ич не тиче). Утом сестри опет затреба помоћ, па се окретох, али то ме (упркос нади) није спасило нежељене и усиљене комуникације. Који трен потом зачух иза леђа (џаба се трудих да њима поставим строгу дистанцу између мене и небитног радозналог човека), још једном: Јеси се удала? Овај ко покварена плоча: јеси се удала, јеси се удала... Шта те боли... /Човече (или боље - говече), пре минут ти рекох да нисам; од тад се ништа није променило!/ Нисам, још једном промумлах (не од стида, већ од беса због његове смелости да, упркос мојој уздржаности, њушка по мојим биографским подацима). Он, не увиђајући да ми насилно извлачи речи из уста (и не марећи што ми врат нагло плави), пређе на следеће питање из малограђанског формулара за гурање носа у туђа посла и брачне статусе, мешајући ми се у слободу избора и  у приватност: Шта чекаш? Ооо, побогу (повраћа ми се; колико ћу пута чути то питање, искључиво од оних који ми нису ни род ни помози бог)! Чекам ли ишта? Ако и чекам, зар мисли да ћу њему говорити о томе?

Спрема се човек да за Први мај, празник (не)рада заради продајом пића, између осталог точеног пива. И каже: дођи на уранак, имаш пиво гратис. Ја нит пијем пиво (не без задовољства приметих) нит раним по планинама (међ гомилом шатора и пијаних тинејџера или пак маторих будала). Добро, рече он, имам ја и све друго. Вала, можеш да имаш шта год оћеш: орах ти из руке не бих узела!

Иако нисам показивала ни најмању вољу да с с њим упустим у евоцирање успомена из школских дана, он ми се упорно обраћао. И, док не окренем леђа и уперим поглед у једну тачку (ону која ће, надах се, означити крај разговора на који сам присиљена; било коју, све су ми угодније од погледа на то створење), не пропусти да патетично примети: променила си се... године су учиниле своје... /Тек сам се накнадно, код куће, сетила; требало је да кажем: ти се уопште ниси променио... нажалост! (Мада би то била лаж, пошто је још ружнији.) Ионако у мом тоболцу никад нема отровних стрела, а срце ми мекано брани да немилице гађам у противника./ Била си једна од најлепших девојака (у околини, коју је икад видео...? а чула сам у то време једном ја да ме таквом сматра, за шта сам марила као и сад)... Ложили смо се на тебе, глупаво се исцери. (А за то ме баш заболе, све и да сам знала; можда сам и знала, али није ме занимало). Огледаш ли се ти (упитах ја, разумљиво заједљиво)? А не би ме чудило да од огледала бежи ко ђаво од крста: нос му квргав, некако расцепљен, коса пада преко чела, сав ужутео и смежуран ко да годинама пласти сено по најгорем сунцу, као старац...  (Типично је за наше људе да у туђем оку виде трун, а у свом не виде балван!)
Није ме видео двадесетак година. Зар очекује да човек остане исти и са четрдесет и кусур (ваљало би то, али тешко да је могуће, ако се не уплету ботокс и естетска хирургија)? /Нисам ја крива што сам им била идеал лепоте, па ме сад гледају кроз микроскоп. А ја сам (једва примећујући наклоност и заинтересованост сапутника) и онда гледала кроз њих и мимо њих... негде далеко, где, знала сам, постоји Неко, мене ради рођен./ Није занемарљиво да ми коса није била свеже опрана и имала сам на глави траку. Не зна он каква сам ја кад распустим косу (густу и бујну да се све длаке могу пребројати). Уосталом, има људи који сматрају да ни данас нисам изгубила на вредности. Ко верује да је ико са четири деценије изгледао исто као с две у гадној је заблуди или обманут лицима познатих личности на насловним странама (провученим кроз фотошоп).