Кад год ме неко упита: како си ти смршала, моја мајка се понаша као магарац (не њаче него без питања одговара). Држала дијету! Намерно то говори, иако није истина, али људи ће јој веровати и мислиће да сам ја неки лажов и фолирант (који је љуто цвилео и увијао се у мукама као Тантал, гладујући месецима). Тек потом дода (и то не без неке заједљивости: изгледа да ми још нису опростили неколико високих телефонских рачуна, док бејах на дајлапу): куцала на интернету и дан и ноћ. Е, то већ не могу да оспорим (истина: где замркнем, ту осванем, па замркнем, и тако укруг). Тако је почело. Шест месеци у овом мом, дотад не узбудљивом, а нарочито не бурном, животу, била сам тешки зависник од интернета (тачније чета), знала по читаву ноћ да седим пред компом и дангубим. (За све је крива моја сестра која ме, једног лета, дошавши из Канаде, научила да четујем./ Ипак, то ми је, нећете веровати, причињавало особито задовољство и имало одређену сврху у мом духовном развоју; пуком срећом само духовно развиће није резултирало хемороидима: на време сам то развијање зауздала (куцај па и за појас задени) - можда од вишка глава не боли, али за д... нема гаранције (ни мелема). Сва срећа да су измишљени рачунари и интернет, иначе бих довека остала несрећница која уста има, а језика нема (ако је то још увек истина, срећа да везана врећа има имплантат у виду тастатуре). Очаравала ме, нећете веровати, сопствена прича (саговорници су ретко били достојни дивљења и смеха). Знам, звучи самољубиво, али је искрено (тако је штета што су све те силне духовите реченице неповратно изгубљене, ко зна шта је од њих могло настати). Почела сам да спознајем себе (видим, није то ни тако лоше), схватила да ме сматрају јако духовитом и забавном, па је и самопоуздање (дотада једва заметнуто, кржљаво) почело да ми се буди и расте. И свих тих дана ја сам се, нехотице, уздржавала од хране јер, као и сваки зависник, нисам имала кад да одем до кухиње по њу (а нико није хтео да ми донесе). Тек понекад, колико да (од глади) не цркнем (те оставим овај свет уцвељен због прераног упокојења врсне четерке) и срушим се преко тастатуре, одлазила бих по који залогај. /Кад сам једном те критичне године отишла на четири дана у посету другарици, која није имала интернет (а имала је мало дете и обавезе према њему), ноћу сам, усамљена, принуђена (а ненавикнута) да рано легнем, у мраку непознате собе, замишљала како ми прсти лете по тастатури (да, лете; знала сам да ће ми се једном исплатити што сам, самостално, научила да куцам свим прстима (а онда сам неке, недовољно увежбане, суспендовала, да ме не успоравају.) Кад сам се вратила кући, цупкала сам сестрама за леђима и хистерисала (готово спремна да уједам) све док им не дојадих па ми уступише компјутер (замерајући ми касније што сам ту справу претпоставила разговору с њима двема; не знају шта је човек сотоном обузет)./
Елем, такво ненамерно уздржавање од хране није по вољи било масним наслагама: запостављене, почеле су да се топе. Касније (кад та интензивна зависност стаде већ да јењава) почела сам себе и да волим (што пре нисам баш успевала, а ни желела). Зашто? Нећу вам рећи (али у томе се крије кључна тајна; битно је, без устручавања, бити оно што јеси и веровати, да би било могуће). Захваљујући новнонасталим околностима и панталонама што на мени почеше да висе, усудих се да станем на вагу и убудуће то чиних свакодневно, уживајући у погледу на скалу која стално падаше, у просеку два подељка месечно (и тако годину-две, миц по миц). /И данас ми вага вазда стоји у близини: ја њу држим на оку, па је каткад и нагазим, она држи под контролом моје килограме. Станем, видим цифра иста, и могу мирно да спавам./ Потом сам почела да примењујем све оне савете о исхарни и испијању велике количине течности, које сам налазила по новинама. И све је истина, верујте, све делује. Да сама нисам све искусила, вероватно бих и ја сумњала да је могуће тањити се без мучног одрицања и патње. Само сам јела више пута на дан (она сваки час једе, сваки час, чудећи се, примећује моја мајка; разумљиво од жене која је до јуче знала да тек увече седне за сто и напуни свако цревце) мање количине из мањих тањира, мање, шарене залогаје (мало овога и мало онога). Избегавала мајчину масну и зачињену храну. Пила пуно јогурта, пуно воде, јела воће, поврће, махом барено, с којом капи уља или без ње... Никад нисам престала да једем слаткише (само сам јела умерено и бирала - нисам гутала баш сваки колач на који наиђем и који нико други није хтео), мада би ваљало да с њима прекинем све односе. Од тренутка свог преобраћења никад не прескачем доручак и једем споооро, спооороо (да на време схватим кад утолим глад).
Пошто је већини гојазних људи, ја мислим, срце празно (жељно љубави и пажње), а очи вечно гладне, треба их нахранити. Ако једете очима, једите оно што је естетски примамљиво. Оно што делује безвезе не једите само зато што се нашло на трпези, у изобиљу. Треба и ту имати високе критеријуме. Дијете су глупости (после којих се килограми дупло брже и врате и удвоструче)! Исхрана не треба да буде трпљење; ако је погрешна, мора се трајно променити и постати начин живљења. Оно што једеш мораш да волиш, односно воли оно што једеш. Али постојао је и један тајни састојак (од којег се жудња за храном драстично смањила). Који? Нећу да вам кажем. Свако мора да има неки свој, специфичан, мотив. И љубав (у њој је решење за многе проблеме)! Морате волети, себе неизоставно, а сами бирајте кога или шта приде.
Елем, такво ненамерно уздржавање од хране није по вољи било масним наслагама: запостављене, почеле су да се топе. Касније (кад та интензивна зависност стаде већ да јењава) почела сам себе и да волим (што пре нисам баш успевала, а ни желела). Зашто? Нећу вам рећи (али у томе се крије кључна тајна; битно је, без устручавања, бити оно што јеси и веровати, да би било могуће). Захваљујући новнонасталим околностима и панталонама што на мени почеше да висе, усудих се да станем на вагу и убудуће то чиних свакодневно, уживајући у погледу на скалу која стално падаше, у просеку два подељка месечно (и тако годину-две, миц по миц). /И данас ми вага вазда стоји у близини: ја њу држим на оку, па је каткад и нагазим, она држи под контролом моје килограме. Станем, видим цифра иста, и могу мирно да спавам./ Потом сам почела да примењујем све оне савете о исхарни и испијању велике количине течности, које сам налазила по новинама. И све је истина, верујте, све делује. Да сама нисам све искусила, вероватно бих и ја сумњала да је могуће тањити се без мучног одрицања и патње. Само сам јела више пута на дан (она сваки час једе, сваки час, чудећи се, примећује моја мајка; разумљиво од жене која је до јуче знала да тек увече седне за сто и напуни свако цревце) мање количине из мањих тањира, мање, шарене залогаје (мало овога и мало онога). Избегавала мајчину масну и зачињену храну. Пила пуно јогурта, пуно воде, јела воће, поврће, махом барено, с којом капи уља или без ње... Никад нисам престала да једем слаткише (само сам јела умерено и бирала - нисам гутала баш сваки колач на који наиђем и који нико други није хтео), мада би ваљало да с њима прекинем све односе. Од тренутка свог преобраћења никад не прескачем доручак и једем споооро, спооороо (да на време схватим кад утолим глад).
Пошто је већини гојазних људи, ја мислим, срце празно (жељно љубави и пажње), а очи вечно гладне, треба их нахранити. Ако једете очима, једите оно што је естетски примамљиво. Оно што делује безвезе не једите само зато што се нашло на трпези, у изобиљу. Треба и ту имати високе критеријуме. Дијете су глупости (после којих се килограми дупло брже и врате и удвоструче)! Исхрана не треба да буде трпљење; ако је погрешна, мора се трајно променити и постати начин живљења. Оно што једеш мораш да волиш, односно воли оно што једеш. Али постојао је и један тајни састојак (од којег се жудња за храном драстично смањила). Који? Нећу да вам кажем. Свако мора да има неки свој, специфичан, мотив. И љубав (у њој је решење за многе проблеме)! Морате волети, себе неизоставно, а сами бирајте кога или шта приде.
Нема коментара:
Постави коментар