Кад боље размислим, као мала ја уопште нисам била наивна (шта ми се у међувремену догодило, ко ће знати). Чудно је да тако мало сналажљиво и предузимљиво биће (које је знало да циљ донекле оправдава средства) изгуби ту способност с одрастањем, онда кад му је све потребнија.
Елем, за разлику од данас, ништа нисам препуштала случају (бар кад су у питању оне ствари којима се пуне споменари, за друго се не могу похвалити). У вртићу једном, док смо се ређали у два реда (дечаци према девојчицама или обрнуто, исто му дође), како бисмо, у паровима, играли "разграанаалаа грана јоорговаана", ја, онако тиха и смотана (замислите), прорачунала сам где треба да станем како би ми за пар запао дечак који ми се допадао. /Узгред, данас је тај човек врло смешан, а и даље, ценим, верује да је духовит, иако је још у школи био давеж - недаровити пајац; што је остарео и оронуо - не може му се толико замерити. Са ове тачке гледишта, разочарана сам својим избором, ал' први се кучићи у воду бацају, после сам пооштрила критеријум./ Дакле, углавила сам се, неопажено, где треба и, без по муке, остварила свој циљ (па нећу ја да плешем и држим се за руке с ма ким), а да нико не примети моје лукавство (малецка уста има, а језика нема... ал' ћути и мути). Ко би реко, мада - тиха вода брег рони и испод мире три ђавола вире (и само чекају прилику)!
Да сам кадра уграбити вредан плен другима пред носем показало се још једном. На другарској вечери, на крају четвртог разреда (као и минуле четири године школовања) читава женска популација узалуд је облетала око једног Владимира. /У тог Владимира од првог разреда биле су заљубљене све девојчице (у нашем одељењу, а богами и у свим осталим разредима), или готово све - оне које нису биле заљубљене у Алексу, годину старијег и тамнопутијег. У лексиконима, у рубрици: име вољене особе (ха-ха), све као да су преписивале једна од друге. Сви други дечаци остајали су (сирочићи) непримећени и кратких рукава, сва се женскадија бацала пред ноге њима двојици, а ниједан не беше заинтересован (бар су се правили да нису). Не би се могао утврдити тачан број у "харему" једног или другог зато што су неке девојчице, будући неодлучне, место да као онај Буриданов магарац цркну од глади, паметно, - седеле на двема столицама./ Сваки час је нека цурица гласно изјављивала како јој се плеше (тобоже, у плесу је поента, партнер је мање битан), у нади да ће се Владимир, неким чудом, смиловати, а најближи би дечак једва дочекао да је зграби. На крају те којима је нарочито било стало да тог плавокосог заводника (без своје воље и намере), с оправдањем, дотакну (ако га сад испусте, догодине му се тек неће примаћи), ангажоваше и учитељицу не би ли га, својим ауторитетом, убедила да с њима плеше, а он се и даље снебивао и стидео (понајвише Алексе, свог главног ривала, а и најбољег друга, што је сваки час вирио из ходника на врата и церио му се подругљиво). И учитељица се, богме, добро ознојила и силне аргументе изложила. Кад је коначно пристао (у моменту кад га ниједан дечак није задиркивао због историјског корака од којег се једва уздржавао), шта мислите ко га се докопао?! (Само сам пратила ситуацију и кад је био прави тренутак - цап! И сад сам зачуђена и ЗАДИВЉЕНА својом смелошћу!) Да појмите величину тог подвига, имајте у виду да је то био једини плес који је Владимир на тој забави отплесао. Одмах потом изгубио је храброст и повукао се, уцвеливши све оне даме које су стрпљиво, и с надом, чекале свој ред (рачунале ваљда, кад се ухватио у "коло", сад ће да преплиће) и истог трена одапеле море стрела у правцу мене, ћутљиве и чудне (једине која је уграбила својих пет минута, или три, није ни важно, кад је време за све друге плесачице истекло). Услед те неочекиване среће (у мом случају) и пометености (у његовом; мада ниједно од нас двоје није у тој интимној игри имало нарочито искуства), заборависмо где ко коме треба руке да стави (иако сам се читавог дана преслишавала, да се не обрукам ако до овог тренутка дође; и, наравно, како обично бива, од чега страхујеш - то те снађе): он мени стави руке на рамена, а ја своје спустих на његов струк (мора да је призор био врло комичан; ко се од нас први збунио и навео на погрешан поступак оно друго није утврђено, а ни важно). Главна супарница (што је јавно и отворено "секла вене" за њим) прискочи да нам укаже на ту катастрофалну грешку (а вероватно да осети кратко задовољство што ће на трен дотаћи његове дланове) и размести нам руке (с благим подсмехом, вероватно мени упућеним: хоће да плеше са главним дасом, а не зна ни како). Сад не могу да верујем, како сам била стидљива, ћутљива, несигурна, а (спретна и хитра) на такав корак спремна?! Верујем да ми неке девојчице (које су у њега свакако биле заљубљене и озбиљније од мене; ја сам само морала да сањам) ни данас нису опростиле.
Недавно је Маша, пре но што се с другарима упутила у Центар за културу (мало-мало па гледају неку представу - некад је бесплатна, а некад не вреди ни пет пара), упитала (шапатом и кришом) васпитачицу да ли може да буде пар са Страхињом. Васпитачица, знајући за њену опсесију и силне емоције, наравно није имала ништа против да учествује у тој малој завери. Пошто је после и седела покрај Страхиње, Маши је лице три дана било озарено. Хм, опасна мала. Ником (досад) нисам рекла на кога се уметнула.
Елем, за разлику од данас, ништа нисам препуштала случају (бар кад су у питању оне ствари којима се пуне споменари, за друго се не могу похвалити). У вртићу једном, док смо се ређали у два реда (дечаци према девојчицама или обрнуто, исто му дође), како бисмо, у паровима, играли "разграанаалаа грана јоорговаана", ја, онако тиха и смотана (замислите), прорачунала сам где треба да станем како би ми за пар запао дечак који ми се допадао. /Узгред, данас је тај човек врло смешан, а и даље, ценим, верује да је духовит, иако је још у школи био давеж - недаровити пајац; што је остарео и оронуо - не може му се толико замерити. Са ове тачке гледишта, разочарана сам својим избором, ал' први се кучићи у воду бацају, после сам пооштрила критеријум./ Дакле, углавила сам се, неопажено, где треба и, без по муке, остварила свој циљ (па нећу ја да плешем и држим се за руке с ма ким), а да нико не примети моје лукавство (малецка уста има, а језика нема... ал' ћути и мути). Ко би реко, мада - тиха вода брег рони и испод мире три ђавола вире (и само чекају прилику)!
Да сам кадра уграбити вредан плен другима пред носем показало се још једном. На другарској вечери, на крају четвртог разреда (као и минуле четири године школовања) читава женска популација узалуд је облетала око једног Владимира. /У тог Владимира од првог разреда биле су заљубљене све девојчице (у нашем одељењу, а богами и у свим осталим разредима), или готово све - оне које нису биле заљубљене у Алексу, годину старијег и тамнопутијег. У лексиконима, у рубрици: име вољене особе (ха-ха), све као да су преписивале једна од друге. Сви други дечаци остајали су (сирочићи) непримећени и кратких рукава, сва се женскадија бацала пред ноге њима двојици, а ниједан не беше заинтересован (бар су се правили да нису). Не би се могао утврдити тачан број у "харему" једног или другог зато што су неке девојчице, будући неодлучне, место да као онај Буриданов магарац цркну од глади, паметно, - седеле на двема столицама./ Сваки час је нека цурица гласно изјављивала како јој се плеше (тобоже, у плесу је поента, партнер је мање битан), у нади да ће се Владимир, неким чудом, смиловати, а најближи би дечак једва дочекао да је зграби. На крају те којима је нарочито било стало да тог плавокосог заводника (без своје воље и намере), с оправдањем, дотакну (ако га сад испусте, догодине му се тек неће примаћи), ангажоваше и учитељицу не би ли га, својим ауторитетом, убедила да с њима плеше, а он се и даље снебивао и стидео (понајвише Алексе, свог главног ривала, а и најбољег друга, што је сваки час вирио из ходника на врата и церио му се подругљиво). И учитељица се, богме, добро ознојила и силне аргументе изложила. Кад је коначно пристао (у моменту кад га ниједан дечак није задиркивао због историјског корака од којег се једва уздржавао), шта мислите ко га се докопао?! (Само сам пратила ситуацију и кад је био прави тренутак - цап! И сад сам зачуђена и ЗАДИВЉЕНА својом смелошћу!) Да појмите величину тог подвига, имајте у виду да је то био једини плес који је Владимир на тој забави отплесао. Одмах потом изгубио је храброст и повукао се, уцвеливши све оне даме које су стрпљиво, и с надом, чекале свој ред (рачунале ваљда, кад се ухватио у "коло", сад ће да преплиће) и истог трена одапеле море стрела у правцу мене, ћутљиве и чудне (једине која је уграбила својих пет минута, или три, није ни важно, кад је време за све друге плесачице истекло). Услед те неочекиване среће (у мом случају) и пометености (у његовом; мада ниједно од нас двоје није у тој интимној игри имало нарочито искуства), заборависмо где ко коме треба руке да стави (иако сам се читавог дана преслишавала, да се не обрукам ако до овог тренутка дође; и, наравно, како обично бива, од чега страхујеш - то те снађе): он мени стави руке на рамена, а ја своје спустих на његов струк (мора да је призор био врло комичан; ко се од нас први збунио и навео на погрешан поступак оно друго није утврђено, а ни важно). Главна супарница (што је јавно и отворено "секла вене" за њим) прискочи да нам укаже на ту катастрофалну грешку (а вероватно да осети кратко задовољство што ће на трен дотаћи његове дланове) и размести нам руке (с благим подсмехом, вероватно мени упућеним: хоће да плеше са главним дасом, а не зна ни како). Сад не могу да верујем, како сам била стидљива, ћутљива, несигурна, а (спретна и хитра) на такав корак спремна?! Верујем да ми неке девојчице (које су у њега свакако биле заљубљене и озбиљније од мене; ја сам само морала да сањам) ни данас нису опростиле.
Недавно је Маша, пре но што се с другарима упутила у Центар за културу (мало-мало па гледају неку представу - некад је бесплатна, а некад не вреди ни пет пара), упитала (шапатом и кришом) васпитачицу да ли може да буде пар са Страхињом. Васпитачица, знајући за њену опсесију и силне емоције, наравно није имала ништа против да учествује у тој малој завери. Пошто је после и седела покрај Страхиње, Маши је лице три дана било озарено. Хм, опасна мала. Ником (досад) нисам рекла на кога се уметнула.
Нема коментара:
Постави коментар