Од оне приредбе пре неки дан на којој је старија вртићка група певала о неком Бори из суседног шора, Маша не престаје да исто наручује (проби ми главу, на коју ми се тај исти Бора попе), па ја морам увек изнова тражену песму да пуштам на Јутјубу. Како бане у собу, она закмези: хоћуу Бооруу, хоћу Бооруу (па не може да ишчека започетог посла да се манем)! Да несрећа буде већа, морам каткад (кад она затражи) и да играм (а не знам кореографију, црна ја, нити за плес имам нарочитог дара... па ипак преплићем како Маша свира). Ал' да будем искрена (као увек што сам, па нек ми се и обије о главу), певам из свег гласа и из срца: то је онај Боораа (јао, куд се сад сетих једног гадног истоименог библиотекара, у чијој смени никад књиге не узимам) из суседног шоораа.... Зашто се у њег тако јавно упире прстом, то вас интересује? Е па, Бора је, незванично додуше, оптужен за здравствене (могли бисмо комотно рећи - срчане) тегобе једне девојчице, која се јада: има нешто штоо ме печее, што ме мучи, штоо мее сеечее; има нешто штоо мее жежее, што ме дави, штоо мее стеежее... Сад, да то слуша неки лекар, не би се помучио око постављања дијагнозе (а ни нама, лаицима, за то не треба диплома). Јадикује она, јадикујемо, ништа мање, Маша и ја: има нешто штоо ме жежее, што ме дави, штоо мее стеежее (те наше, отпеване, тегобе, моментално нашим укућанима узрокују проблеме са слухом)... Е па ова је права кафанска, приметих вечерас, кад сам сто петнаести пут заредом и узастопце, пустила ту исту песму и, павши стрмоглавце у севдах, дигла руке увис (као да ме намах погодила иста "болест" и наискап испијена чаша вина), а разјапила уста од ува до ува и пустила глас из петних жила (да се кућа из темеља тресе, и задрхте окна на комшијским кућама): то је онај Боораа из суседног шоораа, Бора, Бора, Бора, Бора ииз суусеедноог шораа (тако прецизно одређен, не сме више нос из куће да помоли, сигурна сам: ако није на листи Интерпола, јесте на црној девојачкој листи)... Таман утихне, а Маша притрчи: још једном! И опет! Игра Маша све у шеснаест, подбочила се (ставила обе руке на бокове), увија се лево-десно, те почучне, те поскочи, а и оплете колце по целој соби. Кад инсистира, играм и ја, каткад и њена мама... Кад не инсистира, ја, ди-џеј, седим пред компјутером и удовољавам њеном музичком укусу (а и свом, и зло не мислим, тј. пееваам, певаам, колико ме грло носи): то је онај Боораа (петсто тридесет осми пут, и врапци су га запамтили; компромитован је толико да га неће опрати ни Дунав и Сава, неће тај више девојку наћи док је жив, подлац један) из суседног шоора... Певају Колибри, пева Маша, певам ја, сва се кућа ори, цело село одјекује (и Маша и ја музику слушамо до даске или је не слушамо уопште, а исто тако и певамо): то је онаај Боора што иза куће шоораа (упс, да разбије(м) монотонију... а и Бору потерало)... Срећом, Маша ме не чу, а и то бих морала да јој разјашњавам (сем тога, љуто би ми замерила што мењам текст). Сестра се само насмеја (ко да је налетела иза угла баш кад је Бора... изашао из шора). Чињенице (које су за Машу до јуче биле џигерице и једва сам је приволела да прихвати истину - није ово песма о касапској љубави, мада, тај Бора је несумњиво "појео џигерицу" девојчици којој је украо срце - боже, како ово асоцира на канибализам и трговину органима) јасно зборе (ову песму човек, поготово кад је дете, изгледа, не може да пева без завиривања у речник или бар без присуства тетке, да непознато разјасни: зборе - говоре, показују...): све се врти оокоо Борее (и он ми је нека мустра)...
Ма Машо, нашалих се, ти си се заљубила у тог Бору! Нииисаам, насмеја се стидљиво и пркосно она. А јеси, чим само то тражиш. Што не слушамо о Драгољубу којег је заболео зуб? Или: ја посеејах лубеениицее? Само Бора па Бора! Сигурно ти се свииђа! А не свиђа ми се, онај бркати (дечачић из хора, с исцртаним брчићима, ма лако бисмо ми то депилирали), наруга се тобоже она. А тако и кад се ја занесем, Маша не пропусти да ми се освети: а тии си се заљубила! Оно јес', има нешто штоо мее печее, што ме мучи, штоо ме сече... Има можда и брчића и брадице... Бора није мој тип, а није ни примерено да се заљубим у петогодишњака, али... Истина је, истина: има нешто штоо мее печее, што ме мучи, штоо мее сеечее... У срцу ме гаадно коснее, све се врти оокоо... То је онаЈ... е пази да се не изланем (џаба сте се ближе примакли и начуљили уши)!
Нема коментара:
Постави коментар