Не разумем потребу људи да мењају распоред намештаја у кући. Моје сестре, рецимо (а разумећете и на кога су се уметнуле), мало-мало па присиле мужеве да полице у дневним собама прегурају од једног зида до другог. За који месец, као да се филмска трака одмотава уназад, ти исти мужеви те исте ормаре враћају на она иста места, која, из неког разлога, нису пасовала њиховим женама. Ја вероватно за читав живот с места не бих макла ништа (ни паукове што ми се вазда множе над главом, а некад ми тешко и дупе да дигнем, упркос томе што му је обим смањен драстично, на срећу не више него што ваља). Јако ми је битно да знам тачно где је шта и да све буде на тачно одређеном месту (то ме успокојава). Нажалост, жена која ме је родила (мајка и она два женска лика с почетка овог текста) и с којом живим (а не отимам јој палицу главне домаћице, јер имам битнија посла и јер би ме стало много мука да с њом терам мак на конац) спада у ту сорту која вазда чезне за променама. Изгледа да није истина да човек може променити једино себе: сав намештај по кући може испреметати, да му на крају затреба путоказ (ако не њему, ни кривим ни дужним укућанима свакако). Мало-мало, па мајка направи ршум на кућној мапи, такав да ни она сама после не зна куд се нешто "деде" (иако га је она лично ко зна где ћушнула). Мало је рећи да ме излуђује што разноразне предмете размешта по својој вољи и онда сви знамо да је она одговорна кад се нечему замете траг, али она (да је убијеш) појма нема где је оставила. То су ситнице: маказе, скалпел, кутлача... Али због ње смо принуђени да трагамо и за деловима намештаја.
Лепо сам запамтила да се једна нахткасна налази у "шпајзу" (који никад није имао сврху коју му име намеће, јер је скроз нефункционалан, нема миш где да се увуче... а и који ће ђаво, кад зимнице ту нема). А кад једног дана наумих да отворим фиоку, рука ми остаде празна у ваздуху. После минут збуњености, нахткасну сам, потпуно неочекивано, пронашла у ходнику. Следећег пута нахткасна је била у кухињи. Силне километре по кући пређем док нађем оно што ми треба. Тако су кашике и виљушке стајале у радном делу. Одатле су напрасно нестале, што ме доводи до лудила, па сам почела да гунђам, док ми мајка не рече да их је Маша сместила у нахткасну. И та мала иста баба, као да једна није била преко главе (ове моје пре свега) и довољан терет за једну породицу. Канта за отпатке најпре се налазила у шпајзу, па у једном делу кухиње, потом иза врата и на крају на тераси (јадница гарант има фобију од те жене која јој не да да се скраси). Данас набасах на њу иза кухињских врата.
Фрижидер нам сезонски мења место. У јесен се смедеревац разбашкари, па њега сместе у собу иза кухиње, а у пролеће, смедеревац се, по жељи газдарице, прибије у ћоше и начини прогнанику места... Наравно да ја то не памтим, не могу да мислим на сваку глупост, прснуће ми овај мозак. Зато вечерас одох до фрижидера (тамо где сам га силних протеклих месеци виђала, каткад и отварала) да потражим нешто (већ сам и заборавила шта). Изненадих се кад на његовом месту затекох - ништа (распиштољило се, што би рекли неки, и злобно се цери; можда још само беше мало паучине и прашине, али нисам обратила пажњу). Знам да је данас фрижидер био у дворишту; отац и мајка одлеђавали су га и рибали и чини ми се да сам касније начула како је у кућу враћен. Хм, вратих се бесна у кухињу. Крајичком ока спазих бегунца и прекорих родитеље због те игре скривања, на коју ме принуђавају (они се, баш као мало пре оно ништа исклиберише, задовољни због успелости нехотичне "шале"). Једног дана ћу се пробудити и нећу знати где ми је кревет (где сам ја не знам ни сад). Кад им падне на памет, има да ме придигну и пренесу где им воља. Спаковаће ме у неку фиоку између неких новина и целофана, кухињске крпе и неког пампура (у тим фиокама нема чега нема, фали само поп с брадом, па да врисне кад му исту пригњечимо). И тек онда нећу моћи да се нађем. Страх ме је да ће јој једном пасти на памет да на место среде стави петак, па ћу се још више загубити у времену и још више закаснити свуд куда касним. А кад се однекуд вратим кући, могло би се десити да, место на врата, уђем кроз прозор (тој жени би да обија зидове било као да сече дрвеће, а то је већ друга, можда већ наредна, прича). Да је кућа на точковима, вероватно бих је налазила ђа у башти, ђа у шуми.
Нема коментара:
Постави коментар