Шта да будем кад порастем?

Пре неки дан моја сестричина је опет била код зубара. Не само да се не плаши него је толико импресионирана зубарским позивом да јој истински прети каријера стоматолога (будући да ћемо све више остајати без зуба, породици би добро дошао један зубар да их надомешта, ако не гратис, а оно по најповољнијој цени). Како изађе из ординације, озбиљно се (ко матора), готово љутито (због многих афинитета), пожали мајци (на муку да од много понуђеног и примамљивог изабере само једно): и ето, шта сад да будем кад порастем? Да ли да будем зубарка, да ли да будем васпитачица (то би ти ваљало, читавог живота се само играш и плаћају ти за то - просто идеално за мене, само што сам то, као и себе, касно схватила), да ли да будем кошаркашица (е то ти, вала, не треба, сувише је за те грубо, и довољно је да се спортом, неким финијим, бавиш узгред, колико да сачуваш у здравом телу здрав дух)?
Чувши за те њене недоумице и рано планирање будућег позива, насмејах се, помало и горко (сва срећа да ивер не пада увек близу кладе). Е, Миа, Миа... Има шест година, још ни крочила није у школу, а брине шта ће бити кад порасте. /Добро, тешко да има детета које у једном периоду детињства није планирало да буде доктор или учитељ, али то онако неуверљиво, игре ради, није ту било неке одлучности.)  Ја то још увек не знам (не знам чак ни да ли сам довољно порасла, изнутра мислим)! Ал' од ње биће нешто, кад ништа не препушта случају и на време лупа главу (да направи прави избор). Да сам на време почела (да мислим, верујем, планирам, грабим...), где би ми био крај (ако не где и свим смртницима)?!