Ignjat je juče rešio da napravi put, pa smo u staroj kući odabrali karton. Uz sestrinu pomoć sam je sivom bojom iscrtao kolovoz.

Onda se to sušilo kraj bagrema. U nekom trenu Staša primeti: - Ignjate, golub ti se pokakio na auto-put!

Dobro, sad deluje realnije.

Na kraju sam ja iscrtala bele linije i, po Ignjatovim uputstvima, postavila ležeće policajce, koje je on sam napravio od one rolnice za toalet papir.

Na kraju sam ja iscrtala bele linije i, po Ignjatovim uputstvima, postavila ležeće policajce, koje je on sam napravio od one rolnice za toalet papir.

Svoj lični put Ignjat je smestio u gepek, pa se sam, široko osmehnut, zadovoljno smestio na zadnje sedište. Kod kuće ga je čekalo još autića.

Moj sestrić je juče napravio igračku po svojoj zamisli. I to je sve što o sreći treba da znate.

 Drag mi je Platon, ali mi je istina draža.

To je sve što o meni treba da znate.

Tek što smo u Vrnjačkoj Banji legle (a narednog dana čekao nas nastup), sestra mi reče: 

- Jedna čaša vode pred spavanje sprečava srčani udar.
- Stvarno nisam žedna; nek udara, ako hoće.

Pred nastup u Vrnjakoj Banji, s obzirom na vremenske (ne)prilike, jadala sam se kako ne znam šta od odeće da spakujem u kofer, pa mi je Staša priskočila u pomoć.

Staša: E, sad sam ja lepo spakovala, sad ti ne treba drugi spakovač!

Staša: Ako ćeš stvarno prenoćiti, onda moraš poneti čarape!

Staša: Lako je; ponesi jednu majicu s kratkim rukavima i jednu s običnim. Onda ujutru samo proveriš vreme.

Staša: Ako ćeš stvarno ići autobusom, onda ti treba flašica, da poneseš vodu!

 Ja (pošto sam tražila da mi flašicu pozajmi): - A kakva ti je flašica?
Staša: - Aaa... plava je, a providna, bela je.

 Koju vrlinu najviše cenite (kod sebe i kod drugih)?
Ja iskrenost (apsolutnu i u svakom trenu) i skromnost.

 Nek se javi ko je godinu izvrnuo natraške, neću mu ništa! (Raščupaću ga i kosti ću mu polomiti!)

 

Kad shvatih da zvoni telefon, protegnuh ruku do njega gunđajući.

- Molim? - rekoh umilno, videvši broj mesto sestrinog imena (ona je dežurni razarač mojih snova).

- Snježana - obrati se žene s druge strane.

- Ne, Svetlana (nije da me često ne oslove upravo onako).

- Snježana - ne odustaje sagovornica.

- Ja sam Svetlana. Ko vama treba?

- Snježana... i Vida... (U krevetu sa mnom nikog nema.)

- Koji vam broj treba?

- ....6... - glas odaje paniku.

- Pogrešili ste, okrenuli ste 8 umesto 6.

I baš ste našli kad da pogrešite! San mi kao paučina, 3 noći zaredom ne spavah ni kako ni koliko treba. Kad grešite, gledajte čiji broj kucate. Možda se neko sinoć vratio iz Vrnjačke Banje pa mu treba vremena da se oporavi. I sad ne vidi na oči, a ne može zaspati. (Mogla je Snježana do podne pričekati, ne moraju se banalni razgovori u zoru voditi. Tek pola devet, aman. I kako tako sabajle meljete ko prazne videnice. Ja dva sata pošto ustanem, usta otvaram samo prinudno i s mukom.) Mislite o tome i savest nek vas kao znoj grize.

 Fasciniirana sam neobičnim darom da na 538 fotografija ispadnem kao nakaza i na 7-8 anđeo.

 Dok sam uz brdo hitala za koleginicama u apartman, vozač se gegao za nama.
Kad ga napokon iščekah pred kućom (da uzmem torbu iz autobusa), još zadihan, obrati mi se: - Ako nisi udata... Jesi li udata, nisi? (Kako to izgledaju one koje nisu udate? Vedro, nasmejano, bezbrižno?)
- Nisam - odgovorih istim tonom ko kad te neko pita da li igraš šah, a ti ne igraš.
- E, kad se budeš udavala (u sledećem životu), da nađeš muža 15 godina mlađeg od sebe!  (Ovaj čovek kao da je vidovit, pa ja starije od toga i ne primećujem.) Ja sam deset (tako nešto reče) godina mlađi od žene... i opet sam propao! (Onda nisam baš sigurna da sam shvatila poentu. Ako nije cilj da mi, taj potencijalni, muž malakše, zanemoća i okljakavi pre mene.)
Ajmo, vršnjaci Isusovi u času njegovog stradanja, lične karte na uvid, molim! Tolerisaću godinu-dve preko ove granice.

 

Pred sam kraj putovanja autobusom u kojem bejahu članice hora zaorila se pesma, spontana i opuštena. Svaka se ponečeg setila, svaka je nešto naručila, a ostale su prihvatile.

Konačno dođe na red "Udade se Živka Sirinićka", pa se dve-tri dadoše na pesmu, u zanos smesta padoše: - Uuudaade see,jagodoo, udaade se, draga duušio, uudaadee see...

Opijene stihovima, poneka možda i ličnim osećanjima, nisu primećivale da jedna dovikuje: - Čekajte da nađem tekst (na netu)!

Stoga priskočih u pomoć: - One koje se dosad nisu udale mogu biti još toliko strprljive dok se nađe tekst, nije im krava stala na nogu!

 

Jedna sugrađanka preminula je na letovanju. A tetka planira za koji dan na more.

- Osiguraj se, neću posle da plaćam transport! - upozorava je ćerka.

- Platiću ja, i još ću častiti - javi se zet, spreman da odreši kesu (tašta je toliko zaslužila).

 

Otprilike od 23.30 do 1.30 šila sam sestriću brojeve i slova na majici za sutra. A mrtva umorna sam i počela.

Što bi moja baba rekla: Nema te u državi! ;)

 

Majka je ustanovila da telefon ne radi.

Sestra me najpre terala da dobro udenem sve kablove.

Onda je prijavila kvar automatu u MTS-u (kako god se sad to zvalo).

MTS nas još nije zvao.

Majka je utvrdila da ni TV ne radi.

Pitala je oca zašto.

Otac se pridigao iz kreveta i ustanovio da je prekidač na produžnom kablu isključen.

Ko se bude javio na telefon obavestiće MTS da smo sami popravili.

Čekajući njih, čovek osedi,a kamoli golem kvar da sredi. ;)

 Mene kad vide da brišem prašinu, pitaju: Ko ti dolazi?

 Motivacija za raniji odlazak na spavanje: Što pre legneš, bre, pre ćeš ustati i ješćeš pre!

 

Do busa sam imala tek toliko vremena da kratko zavirim u radnju s vešom. Kako ne imadoh vremena da razgledam, upitah prodvačicu:

- Imate li brushaltere bez žice i bez sunđera?

- Veličina - odvrati ona kratko i profesionalno.

- Aaa... - bejah zatečena, odavno nisam pazarila, pa mi je trebalo vremena da se prisetim.

- Osamdeset - odgovori ona sama, znalački, odmerivši me u ključnom delu i ne sačekavši da čuje moj odgovor.

- Osamdeset pet (doduše, verovatno više zahvaljujući pozamašnim leđima).

Gde trčiš ko june pred rudu i prekrajaš tuđa nedra po svojoj volji?! I škrtariš ko da iz svog džepa daješ! E, znaš kad ću više da ti uđem!

 Ako ne moraš da uđeš u pun bus, ako možeš pet da propustiš i uđeš u koji i kad hoćeš - srećan si (sam) čovek.

 

Zahtev za prijateljstvo poslala mi Dostava.

A nemate vi meni šta dostavljati. Još sam kadra po sve ići sama.

Jedino ako ćete mene kome dostaviti.

 Vršljao moj Ignjat po Jutjubu, pa naišao na neki dokumentarac i oduševio se:

- U, jebote, kako je lepa Kina! :)

Ja uopšte nisam htela da jedem. Ali sam namirisala krompiriće.
Ne držite dijetu; zapušite nos.

 Jedno od najvećih zadovoljstava je kad, posle dugog hodanja, skineš obuću i ostaneš bos.

 Opet švrljam po BG-u, sama (to volim jako), i trošim novce (na sitno)... Opet se osećam ko živ čovek!

Jebote, što je ružan ovaj Beograd na vodurini!

 Poludim kad shvatim da pola sata idem ulicom i ne znam šta me "žulja" dok ne shvatim da nisam skinula masku.

 Što kupujete deci ovolike rančuge?
Jedno se zatrčalo, pa me ranac drmnu - odvali mi ruku iz ramena!

 

Niste ni svesni koliko je zastrašujuća ona mogućnost da "nema ko ni čašu vode da ti da".

Sedeh na krevetu, laptop mi beše na krilu, kucah nešto za njene potrebe, pa najednom ožedneh jako.

I šest puta zavapih: - Mašo, daj mi vode!

Tri puta ona ne ču, dva puta reče "sa' ću" i jednom nađe izgovor.

Molim Boga da me noge dugo služe. I uzdam se samo u se i u svoje kljuse. U protivnom, brzo ću dehidrirati.

Jedan sunčan dan ne čini proleće.
(Ovo čini mnoštvo jesenjih dana.)

Niste ni svesni koliko je zastrašujuća ona mogućnost da "nema ko ni čašu vode da ti da".

Sedeh na krevetu, laptop mi beše na krilu, kucah nešto za njene potrebe, pa najednom ožedneh jako.

I šest puta zavapih: - Mašo, daj mi vode!

Tri puta ona ne ču, dva puta reče "sa' ću" i jednom nađe izgovor.

Molim boga da me noge dugo služe. I uzdam se samo u se i u svoje kljuse. U protivnom, brzo ću dehidrirati.

 Ko da ovo (ne)vreme ne pravi dovoljno jesenji ugođaj nego neko još i peče paprike!

Moj paradajz

 Povrh svega, večeras sam se okušala i u sadnji paradajza. Petnaest struka imaće poseban tretman i moju posebnu naklonost.
A za to sam se morala izboriti s predrasudama i sujetom oca baštovana.
Kad se pojavih, majka tek bila započela vrstu, a jedva se previja, samo stenje i hukće. I ja se umešah, pa začas posadih osam. Mnogo je zanimljivo, da znate.
- A gde ćemo sad? - upitah.
- Nigde - rekoše - počinje serija.
- Pa idite vi, ja ću sama da posadim. (Tek sam se zahuktala, neću da prekidam kad je najlepše.)
- Ma gde ćeš ti - odgovarala me majka.
- Ne znaš ti - dreknuo je otac, što misli da samo on zna da koristi ašov i motiku.
- Ma pustite me da uradim sve sama, pa makar i pogrešila, majku mu. (Nije ašov tanjirača, pa da mi treba uputstvo za upotrebu.)
Stariji ljudi ne misle samo da sve znaju najbolje, već da niko sem njih ne zna.
Majka ubrzo ode, a otac najpre ispuši cigaretu, pa ostade da pobija kolje.
- Pa što ne ideš sad? Počeće ti serija! - žudela sam da ga se oslobodim i radim na miru, bez nadzora.
- Neću, ne moram da gledam.
A znam da je namerno odugovlačio, samo da bi me držao na oku i podvrgavao kritici moj rad.
- Gle koliki razmak napravila na početku, a gle na kraju kolicki! - podsmehnu mi se (da slučajno ne ugrozim njegovu titulu glavnog kopača rovova za povrće).
- Pa šta?! Koliko je mesta bilo, toliko sam razmakla!
Stariji ljudi sprečavaju mlađe generacije da uče i napreduju jer strahuju da će im biti oduzeto prvenstvo. Tvrdnja da ne znaš je izgovor koji treba da te odvrati. Pa ako i ne znam, naučiću, niko se nije naučen rodio!

 

U poslednje vreme zetu nešto skače pritisak. Jedne noći dospeo i u hitnu.

Sestra mi o tome priča telefonom. I dodaje kako je i njoj pritisak bio povišen, vrtelo joj se u glavi...

(A mene, da ne čuje zlo, nikad ništa ne boli, pa se čudim. )

- Znate od čega vam je to? - dosetila sam se. - Od braka!

Poslao mi zahtev vlasnik staračkog doma.

Ja zvirnem na profil, a uz neke slike piše: rezervišite svoje mesto na vreme!

More, m'rš!

 Kako ste lepe, žene!
Moram i ja početi da se šminkam.

 Ne razumem što na vagu gazim tako oprezno. Da joj ne stanem na žulj (pa da skala poleti napred)?!

 A gde žive ovi (bajkoviti) ljudi s Instagrama?
Mislim, stvarno postoje?!

 Vreme je idealno za školsku temu "Jesen u meni i oko mene".

 Ja: Staša, hajde da šijemo!
Staša: Ne mogu, idem napolje da se igramo.
Ja: Aaa, Staakii!
Staša: Pa ti si rekla - idite napolje, ne gledajte u telefon.

 Čujem kroz prozor ptice pa ne verujem... Sve mislim da su s TV-a, telefona...

 Nije prijatno kad ti pantalone spadaju (a pre nisu spadale), ali je mnoogo dobro.

 Pandemija kanda popušta, ali i dalje se osećam kao u tamnici. Suuncee, smiluj se, obasjaj nas i nateraj na striptiz!

 

Upravo proučavam sekulente (snajka mi rekla da se tako zovu) i guglam sedume.

Nemojte se čuditi ako ovog proleća počnem saditi cveće. Čudite se ako mi bude išlo od ruke. ;)

 

Poslednih dana Fejsbuk mi šalje isključivo recepte za topljenje sala na stomaku.

Ne mogu više (da čitam) - slepiće mi se stomak za kičmu. ;)

 

Ljudi koji u redovima čekaju za 30 evra potvrđuju koliko se u ovoj zemlji dobro živi.

(Ne zameram što uzimaju -- kad će već morati da vraćaju. Činjenica da im sitan novac toliko zapinje da ne mogu ni dan pričekati govori o tome koliko nam je život bajka.)

 Nije prijatno kad ti pantalone spadaju (a pre nisu spadale), ali je mnoogo dobro. :)

 

Staša se s mačkom sakrila pod jorgan.

- Vi ste dve male bitange! - kažem.

- Nismoo.

- Onda ste dve velike bitange!

- A ti si jedna debela bitanga!

- Znači tako?!

- Pa ti si nama orva rekla... Ti si zgodna bitanga!

- Aaaa, vadiš se.

- Ti si ogromna bitanga!

Sad sam u nedoumici da li sam ogromna I bitanga ili sam TOLIKA bitanga.

 U bioskopu sinoć bilo i sitne dece, pa je sala ličila na autobus za ekskurziju: ogluvela sam od šuškanja kesa s čipsom.

 Već jako dugo Ignjat iščekuje da ga tata upiše na fudbal. Od treće do posle četvrte godine nosio je ortopedsko pomagalo, a posle se još oporavljao i nije smeo da trenira.
Večeras mi uzbuđeno saopšti:
- E, u nedelju će tata zvati onog čoveka (trenera) da me upiše.
Hoćeš da dođeš na trening, da me gledaš? - upita stidljivo.
- Hoću, kako neću, naravno... Pa ću da vičem: Ovo je mooj sestriić!
- Jooj - Ignjat se uhvati za glavu, setivši se da mu uvek pretim takvim blamom i tobože se kajući što me pozvao.
A zna on da se samo šalim. (Neću da vičem, napisaću transparent. ;))

Nakon više od godinu dana večeras sam prvi put na jednom mestu videla grupu ljudi bez maski.

Ostala sam skoro šokirana, ne toliko što ne poštuju preporučene mere koliko što vidim ljude od nosa do brade.

 Otišla sam do frižidera po majonez.
Hvala onome ko ga je pojeo. (Majonez; frižider niko nije pomakljao.)

 Svet je okrugao, a ja sam na tri ćoška.
Eto zašto se nikad neću uklopiti.

 Molim SPC da mi ne određuje kojim ću danima šiti i tobožnje vernike da na me ne kevću kad se igLam na crveno slovo.

 Krevet mi od dva hektara, a ja se pribijem uza zid kao da sam car.

Dobro je što nemam muža. Navukla bih njegovu trenerku i dok trepneš dve bi mi bilo malo.

 

Kad bi vas neko pitao koje vas osećanje u životu najviše sapliće i sputava, šta biste rekli?

Ja: razočaranje (sahraniće me)!

 

Pa ne znam jesu li oni spikeri samo neinventivni ljubitelji fraza, čitaju prošlogodišnje tekstove ili su ironični sadisti.

"Meteorolozi najavljuju predah od letnjih temperatura".

Predah? Letnje temperature? Pa zar i tu moramo da uvijamo u jeftinu šarenu foliju?

I zar nam je malo naše muke, no i oni svojim eufemizmima da nam staju na nju?!

 U Nušićevoj danas nabasasmo na radnju s naočarima za sunce.  I Maša odmah reši da pita imaju li neke špicaste kakve želi. Moje upozorenje da su te naočare mnogo skupe nije čula ili nije htela da čuje.
Uđe ona, a ja ne htedoh, ostadoh ispred, već unapred likujući. Čekah je pred izlogom i zamišljah šturi dijalog s prodavačicom, koja golim okom vidi kupovnu nemoć jedne dvanaestogodišnjakinje. Ali je s potpunim uvažavanjem ustala, pokazala joj cvikere iz jedne vitrine.
Kad Maša izađe, gledajući odsutno i ukočeno mimo mojih očiju, upitah trijumfalno: - I, šta bi?
Ona se nasmeja i prepriča mi scenu u kojoj je doživela šok.
Prodavačica: - Imamo samo ove špicaste.
Maša: - Lepe su. Koliko su?
Prodavačica: - Četrdeset...
Maša (čekajući navođenje valute, u sebi se molila da čuje - evra): ?!
Prodavačica (sigurna sam, s naročitim zadovoljstvom): HILJADA.
Maša: - OK. Hvala!

Bar smo se slatko ismejale.
- Kad vidiš praznjikavu radnju, ne ulazi. I lepo na izlogu piše: ray ban, u prevodu "nemaš ti te pare ili ti trebaju da digneš prvi sprat kuće".
I dok se busom vraćasmo, ona pomenu: - Ne mogu da zaboravim kako sam se izblamirala!
Sestričino, na greškama se uči: gde na izlogu piše rej ban, ne ulazi ni da kažeš dobar dan!

Za prostoriju u kojoj se nakupi kojekakvog krša i dobro bi joj došlo malo pospremanja, veruje se da krije i popa s bradom (drugi deo sintagme nema opravdanja, kad nijedan nije ćosav).

E, u mojoj sobi ne biste nabasali na tog jednog popa, već na trojicu. (Sugrađani, ako vam Ljubiša, Goran i Novak zafale, da znate gde su se zaturili. ;))

 

Vratila sam sebi Beograd.

I mnogo mi je lep! :) <3

 Gomila ljudi u busu bez maske.
Da l' su vakcinisani pa se k.rče?

Da nije neko godinu iseckao na delove, pa smućkao mesece u šeširu? I sad mi verujemo da je maj, a ono izvučen neki oktobar (bez miholjskog leta)?

 Sinoć sam čuvala najmlađe sestriće. Zavaljeni na ugaonoj, najpre smo gledali neku seriju. Ali njih beše strah, pa se najpre ušuškaše uz mene, jedno s jedne  strane, drugo s druge. Potom su insistirali da pustimo nešto drugo, pa smo gledali Kuću Buka. I onda je nastupio dremež...
Ignjat ipak nije hteo da spava dok se ne vrate roditelji. Ali imam ja svoje metode za ubeđivanje da odustane od toga. Pošavši sa Stašom u spavaću sobu, rekoh da u dnevnu dolazi babaroga. Posle sam to porekla, ali nije vredelo, on se već naljutio: Dobro, evo. Sošao, legao i smesta oči zatvorio.
Neko vreme nije hteo da komunicira.
Ja ne mogu, lakše zaspim kad su tu mamini i tatini telefoni.
Staša: Maša i ja lakše zapimo uz ovčice.
A onda, nakon priče da je na svetu najjači san, tražio da mu pričam neku priču.
Koju, imaš predlog?

Bilo koju.
Onda smo pričali o Krokodokodilu. Malo se koje druge i setim kad treba tako napamet zboriti.
I ta im se mnogo dopada.
A onda, kao pojačanu dozu, pričali smo Jariće kozliće i razgovarali o postupcima likova.
I začas oboje usnuli, a i meni bogami kapci popustili.
Ne postoji trenutak koji više vredi od vremena provedenog s decom.

 

Po povratku s glume Staša izjavi: - Ja sam bila najbolja!

- Kako znaš? Rekao ti onaj čika?

- Ne,

- Pa ko ti je rekao, sama si zaključila?

- Pa svi su mi rekli: ti si bila najbolja!

- A onaj čika ti nije rekao ništa?

- Nije. Samo: bravo i dobila si peticu!

- Pa eto, vidiš da je rekao. Petica znači da si bila dobra.

- Sledeći put ću sigurno dobiti šesticu, jer svaki put si bolji.

 Ja: Jao, imaćemo puno da šijemo, kad ćemo sve da uradimo?!
Staša: Beez panike!

Svako veče pročitam recept za neki čarobni napitak koji topi kilograme.
I još uvek ništa.

 

Majka i otac odu u baštu - na stočću na terasi jedan stolnjak.

Majka i otac se vrate iz bašte - na stočiću drugi stolnjak.

U kući koja ima šnajderku, tj. mene, vazda je dinamično i neizvesno.

 

"Individualna varijabilnost svakog organizma nastaje ne samo zbog specifične kombinacije gena koje je ta jedinka nasledila od svojih roditelja već i pod uticajem spoljašnje sredine."

Maša (trudeći se da zvuči potpuno ozbiljno) pojašnjava lekciju o ljudskoj reprodukciji: - Recimo, ako se razmnožavaju u vodi, na klupi...

 Dok bejahu u kolima Staši se pripiškilo, pa nije mogla iščekati povratak kući, već histerisala i upozoravala da joj je hitno.
-Šta ti je? - čudila se majka. - Kad si bila mala nisi toliko kukala...
- Znaš, mama - Staša strpljivo (iako pune bešike i stisnutih nogu) objasni - ljudi se menjaju.

Rođendani su mnogo opasni

Pozvala sam Ignjata da mu pokažem nešto na netu. A on spazi sliku koja ukratko prikazuje ljudski život: rađanje, rastenje, uspravljanje i onda spuštanje krive nadole i povijanje čoveka, pa oslanjanje na štap, sve dok najposle ne završi, potpuno onemoćao, u kolicima, pa u krevetu. 

 - Takav je život - pojasnih mu. - Čovek bude beba u kolicima, pa poraste, a posle stari i gubi snagu...

- I na kraju umre - primeti Ignjat, uprevši prstom u sliku zagrobnog spomenika.
- Da. Svi na kraju umru.

- Ali to ne bude za nekoliko dana - želeo je da ga oslobodim bojazni za sebe i bližnje.
- Nee, traje godinama.... Ali, da ti kažem (oprosti zbog surove iskrenosti) -- život je kratak!
- Rođendani su mnoogo opasni!
- Što? - kao nisam sasvim razumela.
- Pa svaki put si sve stariji i onda umreš.

Mnogo jako i omiljeno jaje

 Prvo je plakao Ignjat jer mu je Staša polupala "mnogo jako" jaje, kojim je dotad druge pobeđivao.
- Pa doobro, uzmi neko drugo...
- Ali to mi je bilo najjače - samo štekće. (Iskreno, on je mislio da je najjače, ali se ispostavilo druke.)

Tako je to uživotu, nekad gubiš, nekad dobijaš. Neko mora da pobedi, a niko ne zna snagu jajeta dok ga ne okuša. Sem toga, i nad popom ima pop. I od jakog se nađe jače.
Kasnije je došlo do revanša, pa je plakala Staša.
- Šta je bilo? - prepadoh se (nisam znala kakva se bitka odigrala).
- Ignjat mi razbio poslednje jaje koje sam ja crtala.
Pa dobro, i ti si njemu malopre razbila - probala sam da je utešim. - Uzmi neko drugo...
- Ali ja sam htela moje roze jaje - suza suzu stiže.
- Staša, izgubili smo mnoge životinje, mnoge jude, pa živimo bez njih...
- Ali ti ne razumeš! To je moje omiljeno jaje! - suze ko kruške kapale su i dalje niz njeno lice.
I nije bilo pomoći sem da suze teku dok ih ima. Posle su se kucali i drugim jajima.

 Ljubav, razumevanje, plemenitost, milosrđe, braćo i sestre, a ne crkve i šarena jaja!

 Ovaj april bio je najhladniji u veku.
Maju, ne moraš se i ti nadmetati za tu nelaskavu titulu!

 Jebote, izgleda da nijednu crkvu danas nisam uslikala. A kanda je to ovogodišnji trend.

Maša: Kako si sredila sobu, sigurno će padati sneg!
Mia: Sredila si sobu?! Ne mogu da verujem!
Što sestričine umeju da me pohvale...

 Šljokice i cirkoni, raskoš i glamur ne idu vam uz verske praznike. Osim ako ćete da unesete malo novogodišnjeg duha.

A što je moja majka kod Kineza kupila postolje za čuvarkuću - umalo me šlog nije strefio!

Oko ikone šljokičavi roze pena papir i cirkoni. To grozno čudo ja zovem ve-ce šolja za čuvarkuću.

 

 Ne znam zašto je za religiju vezan kič. Neće vam jaja biti prelepa ili više cenjena ako među njih utrpate pola livade, sve kineske piliće i čokoladne zečiće.

 Iskoristiću priliku da iskažem naklonost manastirima koji me ne prinuđuju da navlačim suknje i opasujem se krpama, čije starešine, očito, znaju da boj ne bije svijetlo oružje ili široke suknjedže do zemlje (koje ja inače obožavam, ali kad ja hoću).

 Iskoristiću priliku da iskažem naklonost manastirima koji me ne prinuđuju da navlačim suknje i opasujem se krpama, čije starešine, očito, znaju da boj ne bije svijetlo oružje ili široke suknjedže do zemlje (koje ja inače obožavam, ali kad ja hoću).

 

Još jedan dan u koji ne otvaram inboks...

 Još jedan dan u kojem smo ljudi nad ljudima, sve sama ljubav (porodična i opšteljudska) i milosrđe...
Izdržite do sutra!

 Još jedan dan u kojem sve pršti od licemerja i pravopisnih grešaka u uskršnjim čestitkama...

 

Još jedan od onih dana kad se osećam kao izrod, uljez i namćor...

Takođe se osećam nemirno, neispunjeno i nedovršeno. Ostali su, vidim, s mirom na Fejsbuku (u srcu manje-više) i do grla srećni...

 

Optužen za pedofiliju i podvođenje maloletnica, a ne silazi s TV-a.

Danas ga je jedna voditeljka najavila kao domaćina, a sam opet nije propustio da napomene da je porodičan čovek. Ostali gosti ophodili su se s njim kao da je zaista tako.

Čuvajte se i jednih i drugih!

 

Ove godine primetan je zabrinjavajući trend masovnog neobjavljivanja jaja.

Još nije utvrđeno šta je uzrok tome, a korisnici Fejsbuka duboko su ožalošćeni i nadaju se da vredne domaćice samo udaraju čežnju do Uskrsa.

 Ja: - Gde je oklagija?
Staša (otvara ormarić): - Svaki put kad ja nekog bijem bila je ovde.

 Ja: - Jesu li ti te patike male?
Staša: - Nisu mi male nego sam ih prerasla!

 Kojom se kaznom kažnjavaju oni što 1. maja ne roštiljaju na Instagramu i Fejsu?

 Šta ste navalili na apoteke, spremate ranisan za dezert posle prasetine?