U Nušićevoj danas nabasasmo na radnju s naočarima za sunce.  I Maša odmah reši da pita imaju li neke špicaste kakve želi. Moje upozorenje da su te naočare mnogo skupe nije čula ili nije htela da čuje.
Uđe ona, a ja ne htedoh, ostadoh ispred, već unapred likujući. Čekah je pred izlogom i zamišljah šturi dijalog s prodavačicom, koja golim okom vidi kupovnu nemoć jedne dvanaestogodišnjakinje. Ali je s potpunim uvažavanjem ustala, pokazala joj cvikere iz jedne vitrine.
Kad Maša izađe, gledajući odsutno i ukočeno mimo mojih očiju, upitah trijumfalno: - I, šta bi?
Ona se nasmeja i prepriča mi scenu u kojoj je doživela šok.
Prodavačica: - Imamo samo ove špicaste.
Maša: - Lepe su. Koliko su?
Prodavačica: - Četrdeset...
Maša (čekajući navođenje valute, u sebi se molila da čuje - evra): ?!
Prodavačica (sigurna sam, s naročitim zadovoljstvom): HILJADA.
Maša: - OK. Hvala!

Bar smo se slatko ismejale.
- Kad vidiš praznjikavu radnju, ne ulazi. I lepo na izlogu piše: ray ban, u prevodu "nemaš ti te pare ili ti trebaju da digneš prvi sprat kuće".
I dok se busom vraćasmo, ona pomenu: - Ne mogu da zaboravim kako sam se izblamirala!
Sestričino, na greškama se uči: gde na izlogu piše rej ban, ne ulazi ni da kažeš dobar dan!