Није сваки дан Божић

Поштару се коначно посрећило (мислим, вероватно не колико се надао, али похлепно би било да тражи хлеба преко погаче)! Пре неко јутро кад је донео пензију (нажалост не моју - ја је, по свему судећи, никад нећу ни стећи), потрефило се да мајка не буде у кући. Обично на звук звона не реагујем, не пада ми на памет да прекидам сан (иако је објективно већ прекинут) - не пристајем да отворим очи (а у себи каткад бесно опсујем). Шта мене брига ко звони (морам признати, изгледа да сам врло недружељубива, поготово ако неко жели да се дружи док ја желим да спавам)! Позвониће, па ће и престати, причекаће, па ће и отићи (сем ако је крајње неваспитан, па навали као мутав на телефон; у том случају - видео би ком би пре досадило). Али како се овај тренутак у нашој кући (као и у многим другим кућама) жељно ишчекује бар недељу дана уназад (спискамо очас један део пензије, па чекамо поштара као озебао сунце да донесе други), а нисам чула мајку да излази из кухиње (почекала сам који трен и начуљила уши, да не устајем улудо), скочих на ноге (да нам поштар с пензијом не умакне) и пре но што сам (с муком и само делимично) отворила очи. Неспретно се дочекавши на ноге (умало да згазим на леву), на брзину проверих (читаву се ноћ тумбам, па изјутра ништа није где би требало да буде) стоји ли ми доњи веш на месту /да не буде белаја... и гозбе за поштареве очи: док једном не смркне или се грудњак (тако каже Неко, па то звучи тако слатко) устрану не помакне - други се не овајди/, јер десило се (не знам зашто, ваљда што је танана - да изађе с врућином на крај) да сам минуле вечери обукла неку белу прозирну спаваћицу (десило се, срећом - обично спавам без ње), с розе цветићима (ма скроз романтична, а подоста и кратка).
Отетурах кроз ходник, посрћући, и отворих врата (потрајало је док сам их пронашла - услед насилног буђења слабије ми ради навигација), онако рашчупана, трљајући очи и шкиљећи на њих, с намером да утврдим ко ме пробудио (боље би му било да је поштар и да носи паре, а не рачуне). Кроз крмеље и умршене чуперке што ми падаху преко лица  (могу да замислим како неодољив тај призор беше) само сам слутила (док не зашушкаше папирне новчанице) да нисам погрешила. За сваки случај, и ја сам новац пребројала: шта знам - поштару врлудају очи (руке подрхтавају и прескаче срце), лако човек може да погреши. 
Верујем да ми је опростио што ме не затече обнажену (мало више) као ономад кад се нашао у правом тренутку на правом месту (и отад редовно, с надом, зури преко плота). У краткој сукњи и горњем делу бикинија ја вазда двориштем шетам (и не обазирем се на злураде примедбе и прекорне погледе сестара, саблажњене погледе стрина и похотне погледе пролазника - њима само окренем леђа, да не паре очи о мом трошку): ако погледи и допиру преко ограде, ја свој простор сматрам фиктивно ограђеним и користим право да у њему будем слободна (па и гола, бар местимично и повремено). 

Елем, тог дана удаљила се ја од куће, тако голишава, да посетим сестру од стрица, на другом крају дворишта. И таман кад позвоних пред вратима, поштарско моторче стаде пред капију. Освртох се начас, и како спазих да је и поштар спазио мене, тј. моја нага леђа (док му се не окренух и с бока), брзо шмугнух у кућу, пренебрегавши правила лепог понашања (не пожелех човеку ни добро јутро; а ако се по јутру дан познаје - тај се после науживао гледајући жене разголићене). Поштар, тек однедавно распоређен у нашем крају, још не беше сигуран ко борави на којој адреси. Вероватно се грдно разочарао кад му је врата отворила сасвим обучена жена (пих, малера). 

Недавно сам приметила да нам поштар и рачуне (за струју, воду, телефон...) доноси на врата (не мрзи га да гаси и паркира мотор, отвара капију, поднесе кевтање пса, попне се уз степенице...), иако на огради имамо сандуче, у којем нам остали поштари остављају пошту (и тиме штеде своје, а и наше, време).  А ја се у соби (као у недоступној кули) тријумфално смешим (док мајка на тераси преузима пошту): е, поштаре, остаћеш (џабе) без ногу - није сваки дан Божић! 

НИЈЕ СМЕШНО

Како је још код куће испланирала, чим ступисмо у парк и ја се сместих на клупу, Миа се успентра у "ракету" и настави да ужива у свом омиљеном сладоледу. Ја не знам шта, поред ОНАКВОГ кинга од малине, белог мача, жутог цмока и максима са шумским воћем (па није луда она Северина - не би језик у ма шта зарила; зна она шта ради - спојила лепо и корисно), налази у том калипсу (то  сама вода), али она рече да воли што је од наранџе (па кад воли - нек изволи, неће тетка памет да јој соли... и место ње вршља по Фрикомовом замрзивачу).

Елем, Миа у турском седу сркуће слатки сокић (у који се временом сладолед петвориио) на последњем нивоу ракете. Ја прождирем бла-бла од јагоде - ужурбано гутам јер осећам да ми је пао шећер и, отуда, неку телесну слабост (а треба извући уз брдо све оне кесе које смо намирницама напунилe). Једе Миа и гледа уоколо, а неодређено; једе тетка и у Миу гледа (не слутећи опасност). Кад, притрча неки клинац (годину-две од Мие старији) и поче да се пентра уз "кулу" моје сестричине, а ја разрогачих очи у неверици, умало ми сладолед не испаде (то лажем мало, колико да изгледа драматичније; сладолед не бих испустила ни да о једној руци висим над понором). Куд ће сад овај, упитах се, негодујући у себи, ваљда не мисли (боље би му било) да се завлачи и он, зар не види да је заузето?! Шта је мислио и канио то само он зна, али све му је пало у воду, да не кажем на земљу. Прострелих га с клупе погледом који "убија" (пуни су ми тоболци тог опаког оружја - нек ми се нађе, не иште ми леба, а никад се не зна кад ће да затреба; ееј, колике сам радозналце њима изрешетала), и малог издаше ноге: паде на земљу ко гњила крушка. Тако се деси и с другим покушајем (добро де, сам је скочио... али да није, скочила бих ја... с клупе, па би дошло до инцидента). А можда друго и није хтео, сем да привуче пажњу (каква је то смелост и/ли дрскост) МОЈЕ сестричине (их, он ми је јака мустра). Није ми се свидео, морам да будем искрена (а какви су ми критеријуми, обе сестричине би беле косе сплитале чамећи у тим ракетама као у замковима на које никако прави правцати принц да набаса; ако се кад и учини да је такав пред вратима, балдисао од базања по свету, тетка се испречи и негира прстом, пред носом му дигавши висећи мост, те, јадник, што управо закорачио беше, пун наде, у јарак мора с белог коња да упадне): плавкаст, моткаст, мршавог шиљастог лица; мислим да знам и ко му је тата (ни он ми се не допада, разуме се), све у свему антипатичан... као и сви остали дечаци који се мојим сестричинама примакну. 

Један јој је на мору, док она бејаше високо на тераси (како и доликује недоступним принцезама) довикнуо одоздо (какав симболичан положај и сцена готово шекспировска): ћао, белла (смешила се и пре но што сам јој превела и што је отишла да с њим и још једним игра фудбал - воли лопту да шутира моја принцеза). Види ти мангупа: тако мали, а већ тако превејан! Јаоо, јаоо, кад га само ухватим, даћу му ја беллу! /Док у бајкама, да би допро до принцезе, често мораш да савладаш седмоглаву аждају, овде неко мора да убије тетку (до мојих сестричина се може само преко мене мртве), што захтева малчице већу борбену готовост./

За коју недељу Миа креће у школу. Па ја нећу имати кад душом да данем! Лепо се видим како с пушком шетам школским двориштем, обилазим ходнике и учионице и само чекам да се неки деран усуди и да је погледа, а камоли да јој се примакне или штогод рекне... духовито, тако они мисле. А није смешно, мени уопште није смешно!

Сукње опасне по живот

Није ни чудно ни ретко да неко изгуби главу због кратке (и туђе) сукње, али мени је глава у торби због дуге (и властите). Мало-мало па на руб станем (мајка каже да комуналцима зарађујем плате - куд ја сукњом манем, ту њихова метла посла нема). Ако ме нагази неко други, глава ће ми можда и остати на раменима, али сукња сигурно неће. Постоји могућност и да се једном кад саму себе нагазим, што се редовно дешава, стрмекнем полугола (кад је згазим, сукња ће ми се и смаћи) низа степенице и ем разбијем главу ем се жестоко обрукам.

Ако занемаримо чињеницу да је дугачка сукња опасна по (мој, а изгледа да није безопасна ни по туђ) живот, веома је пријатан, романтичан призор (сва се срца, гледајући је, распилаве и закуцају брже; искрено се надам да други органи не реагују). Кад ја прођем варошицом, средовечни посматрачи у башти кафића загрцну се кафом (а похабана срца вероватно начас стану ко гутљај кафе у грлу). А богами ни млађи не прођу без тахикардије.

У Бару, где оседиш чекајући да се неко смилује и стане ти на пешачком, човек ми једне вечери летос стаде, а ја још на два метра од пешачког, ни одлучила нисам хоћу ли да пређем. Одиста сам била запањена, а нећу се правити да не знам како је то лепо понашање и поштовање саобраћајних правила изазвала моја хаљина, цветна, лепршава, дуга до земље и закопчана до грла. Знам да то што је прозирна није било ни од каквог значаја, јер и није лако и издалека, а с вечери, уочљиво. Сигурна сам да у жене овлаш (раз)одевене толико не зијају као у мене кад сукњом по земљи пајем.