Како је још код куће испланирала, чим ступисмо у парк и ја се сместих на клупу, Миа се успентра у "ракету" и настави да ужива у свом омиљеном сладоледу. Ја не знам шта, поред ОНАКВОГ кинга од малине, белог мача, жутог цмока и максима са шумским воћем (па није луда она Северина - не би језик у ма шта зарила; зна она шта ради - спојила лепо и корисно), налази у том калипсу (то сама вода), али она рече да воли што је од наранџе (па кад воли - нек изволи, неће тетка памет да јој соли... и место ње вршља по Фрикомовом замрзивачу).
Елем, Миа у турском седу сркуће слатки сокић (у који се временом сладолед петвориио) на последњем нивоу ракете. Ја прождирем бла-бла од јагоде - ужурбано гутам јер осећам да ми је пао шећер и, отуда, неку телесну слабост (а треба извући уз брдо све оне кесе које смо намирницама напунилe). Једе Миа и гледа уоколо, а неодређено; једе тетка и у Миу гледа (не слутећи опасност). Кад, притрча неки клинац (годину-две од Мие старији) и поче да се пентра уз "кулу" моје сестричине, а ја разрогачих очи у неверици, умало ми сладолед не испаде (то лажем мало, колико да изгледа драматичније; сладолед не бих испустила ни да о једној руци висим над понором). Куд ће сад овај, упитах се, негодујући у себи, ваљда не мисли (боље би му било) да се завлачи и он, зар не види да је заузето?! Шта је мислио и канио то само он зна, али све му је пало у воду, да не кажем на земљу. Прострелих га с клупе погледом који "убија" (пуни су ми тоболци тог опаког оружја - нек ми се нађе, не иште ми леба, а никад се не зна кад ће да затреба; ееј, колике сам радозналце њима изрешетала), и малог издаше ноге: паде на земљу ко гњила крушка. Тако се деси и с другим покушајем (добро де, сам је скочио... али да није, скочила бих ја... с клупе, па би дошло до инцидента). А можда друго и није хтео, сем да привуче пажњу (каква је то смелост и/ли дрскост) МОЈЕ сестричине (их, он ми је јака мустра). Није ми се свидео, морам да будем искрена (а какви су ми критеријуми, обе сестричине би беле косе сплитале чамећи у тим ракетама као у замковима на које никако прави правцати принц да набаса; ако се кад и учини да је такав пред вратима, балдисао од базања по свету, тетка се испречи и негира прстом, пред носом му дигавши висећи мост, те, јадник, што управо закорачио беше, пун наде, у јарак мора с белог коња да упадне): плавкаст, моткаст, мршавог шиљастог лица; мислим да знам и ко му је тата (ни он ми се не допада, разуме се), све у свему антипатичан... као и сви остали дечаци који се мојим сестричинама примакну.
Један јој је на мору, док она бејаше високо на тераси (како и доликује недоступним принцезама) довикнуо одоздо (какав симболичан положај и сцена готово шекспировска): ћао, белла (смешила се и пре но што сам јој превела и што је отишла да с њим и још једним игра фудбал - воли лопту да шутира моја принцеза). Види ти мангупа: тако мали, а већ тако превејан! Јаоо, јаоо, кад га само ухватим, даћу му ја беллу! /Док у бајкама, да би допро до принцезе, често мораш да савладаш седмоглаву аждају, овде неко мора да убије тетку (до мојих сестричина се може само преко мене мртве), што захтева малчице већу борбену готовост./
За коју недељу Миа креће у школу. Па ја нећу имати кад душом да данем! Лепо се видим како с пушком шетам школским двориштем, обилазим ходнике и учионице и само чекам да се неки деран усуди и да је погледа, а камоли да јој се примакне или штогод рекне... духовито, тако они мисле. А није смешно, мени уопште није смешно!
Нема коментара:
Постави коментар