Није ни чудно ни ретко да неко изгуби главу због кратке (и туђе) сукње, али мени је глава у торби због дуге (и властите). Мало-мало па на руб станем (мајка каже да комуналцима зарађујем плате - куд ја сукњом манем, ту њихова метла посла нема). Ако ме нагази неко други, глава ће ми можда и остати на раменима, али сукња сигурно неће. Постоји могућност и да се једном кад саму себе нагазим, што се редовно дешава, стрмекнем полугола (кад је згазим, сукња ће ми се и смаћи) низа степенице и ем разбијем главу ем се жестоко обрукам.
Ако занемаримо чињеницу да је дугачка сукња опасна по (мој, а изгледа да није безопасна ни по туђ) живот, веома је пријатан, романтичан призор (сва се срца, гледајући је, распилаве и закуцају брже; искрено се надам да други органи не реагују). Кад ја прођем варошицом, средовечни посматрачи у башти кафића загрцну се кафом (а похабана срца вероватно начас стану ко гутљај кафе у грлу). А богами ни млађи не прођу без тахикардије.
У Бару, где оседиш чекајући да се неко смилује и стане ти на пешачком, човек ми једне вечери летос стаде, а ја још на два метра од пешачког, ни одлучила нисам хоћу ли да пређем. Одиста сам била запањена, а нећу се правити да не знам како је то лепо понашање и поштовање саобраћајних правила изазвала моја хаљина, цветна, лепршава, дуга до земље и закопчана до грла. Знам да то што је прозирна није било ни од каквог значаја, јер и није лако и издалека, а с вечери, уочљиво. Сигурна сам да у жене овлаш (раз)одевене толико не зијају као у мене кад сукњом по земљи пајем.
Нема коментара:
Постави коментар