Malo-malo pa mi priča o koroni. Ama, opusti se, čoveče, ne misli o tome. Što će biti-biće, nema sile to da sprečiš.
Ima neka saznanja da je virus već među nama (pa jok, mi smo Kragujevac, a korona kiša), da su dva obolela već napustila ne samo Infektivnu kliniku, no i ovaj svet. A treći je nađen, totalno iscrpljen, u Njegoševoj. Gradske priče. I kaže on, načisto ozbiljan, baš  Njegoševom često prolazi, a biblioteka u kojoj uči, eto, na korak je od klinike.
Ama, čoveče, mani se tih razmišljanja. Pa ako se virusu prohte, i u kući će da te nađe. Što ga više izbegavaš, to ga više mamiš. Uostalom, to verovatno i nije drama, sem za one sa slabim imunitetom. (Vidi sebe, možeš volu rep da iščupaš.)
Pa da, opet se složi, u pravu si.

Ali kad vide na ulici Kineza, štrecnu se: Jao, Kinez! Pred autobuskom stanicom spazismo grupu tamnoputih stranaca, a on navuče duks na usta, rekavši: Migranti! (U zaklon!) Zacerekah se: Nisu Kinezi! A i da jesu. Virus je tamo samo najpre identifikovan. Ne napada na nacionalnoj osnovi. Sad ga već ima kojekuda. 

Pa da, složi se.

Pa jašta. Ali kad večeras na autobuskoj stanici kinu, progunđa: Eto! 

Prsnuh u smeh. Jeste, korona te ćapila. Ne vredi, u straha su velike oči, a zna i da kine.

Ja (čula od Dr Filguda): Uveče ne treba jesti voće, mahunarke, čokoladu i druge slatkiše... A mogu se jesti salate, sir i drugi mlečni proizvodi, meso...
Bratić: A može meso? -- oči mu namah zasijaše i srce radosno poskoči.

Sa mesom "dijeta" ne može da smeta.

Staša i Ignjat danima su posmatrali kako stariji brat i sestre postavljaju jedni drugima vodene zamke. Ostave u kupatilu otvoren tuš, pa ko prvi naiđe i otvori česmu, bude istuširan.
Krišom juče sve podesili, pa navalili ko predsednik: Idi, opeti ruke! Idi, operi ruke! I da su mogli da se uzdrže od osmeha to insistiranje bi bilo sumnjivo. Ali da im zabaune pokvarim, ja poslušno odem i tobože pustim česmu (ali tek malčice) pa tobože vrisnem što malo "pokisnem". Jao, biiitange, jedne, ko mi je ovo namestio, viknem. Pa pojurim kroz kuću za njima, a oni da svisnu od sreće i zadovoljstva što su me "prešli". 

Malo je strašno

Staša i ja najpre smo se igrale prodavnice. Prvo ja prodajem, sedeći za kasom, ja skeniram artikle i naplaćujem, ona kupuje. Onda ona prodaje, ja kupujem i stojim, što mi se baš ne mili. Posle opet ja prodajem, ona kupuje. A kad je trebalo i četvrti put da zamenimo uloge, smislila sam kako da u igri lenstvujem: -- E, ajd ja kao ležim, a ti mi čitaš priče!

-- Ajde, ona se odmah složila i otrčala po Snežanu i Crvenkapu.

Koju ćeš, upita, vrativši se u spavaću sobu, gde ja već bejah izvrnuta na velikom krevetu.

Hajde ti biraj, koja ti je bolja?

Tako kretosmo od Snežane. Staša sede pokaj mene pa je "čitala" ono što je zapamtila, a gde nije, "čitala" je slike po svojoj zamisli.

Kad dođosmo do Crvenkape, ona me upozori: -- Ovo je malo i strašno!

A ja protrljah ruke naslađujući se: -- Ja volim strašno, mnogo volim strašno!

Staša se smejuljila ko svako dete odrasloj osobi koja se pravi da je dete.

Kad vuk proguta baku, ona me opet pogleda i upita: -- Je li strašno?

-- Jaoo, jeeste, baš je strašno.

-- Jesam ti rekla da je strašno? primeti naratorka samozadovoljno.

Koliko god da je strašno nije kao kad moram da stojim, a ne stoji mi se. Ovako dok vuk babu i unuku jede, ja prilegnem; a skoči li i na mene, potrčaću, da pobegnem.

Ignjatovoj mami je danas bio rođendan. Dok je, sa zakašnjenjem, pravila tortu, požali se da je boli glava.

-- A kako mene nije bolela glava kad mi je (pre mesec dana) bio rođendan? -- ozbiljno upita Ignjat.

-- E, glava ne boli kad imaš pet ili šest godina -- objasnih

-- Tek možda posle dvadeset pet -- dodade sestra.

Mada, ruku na srce, mene nikad ne boli glava; boli me samo uvo, a i to figurativno.

Ko peva zlo ne misli

Vraćajući se s hora, već na terasi zapevah: (H(iigrale see deeliijee... A kad kročih u kuću, otac primeti: Ja mislio neka kučka skarliče!

Potom pođoh u podrum po kupus, pa već niz stepenice zapevah, malo tiše, da me ne čuje ko iz komšiluka. Ali kad se nađoh u podrumu pustih glas iz petnih žila: (H)iiigrale see deeliijee nasred zemlje Srrbiije... Istog trena od straha se uskomešaše i zazveckaše tegle na polici. Jedna, čini mi se s krastavčićima, omaknu s police i nađe se na podu. Flaša s mlevenim paradajzom šapnu tiho, da ja ne čujem, flaši susetki: Ju, šta nas ovo snađe, sestro slatka? Nisam ja slatka, brecnu se ova, ja sam s ljutim papričicama.

Dve mačke, što su me pratile u stopu, šmugnuše pod sanduk s krompirom. Jedan miš, što bezbrižno, ne sluteći zlo, beše landarao pokraj prozora, strmoglavi se otud na leđa i ostade ležati kao mrtav. Drugi, nešto krupniji i pribraniji, što na mačke pet para ne dade, prekrsti se triput i promrmlja "Oče naš", na svoju nesreću. Jer ja se odmah pridružih: Ooče naaš, iže jesi na neebeesjeeh... Pa kad kretoh: iii nee veediiII NAAS VO iskuušeeniijee...

Noo izbaavii naas -- zavapi u podrumu sve, i živo i neživo.

Ni u podrumu kao ni na spratu nemaju razumevanja za moje pevačko umeće. S glavicom kupusa (koja se uzalud migoljila i otimala) pod miškom, ljutito zalupih vrata za sobom.

Umalo što ne bi zlo: parče alve na tlo da mi padne.

Začkoljica za Zubić Vilu

Ispod mlečnog zuba, koji kanda nije imao nameru da popusti i ispadne, Maši je rastao novi. Večeras joj je zubar taj zub koji se opire neminovnom izvadio. Čekajući sestru, Ignjat je dobio biznis-ideju: -- E, Maso, da nam daš ti tvoj zub da nam Zubić Vila donese poklon?
-- Ja ću da vam dam -- čuvši ovaj neobičan predlog, umešao se zubar. -- Imam puno zuba; ako to upali, daću vam sve! Ali nikad nisam čuo da to može s tuđim zubom.
Ignjat i Staša su se potom otimali za kutijicu s tim dobitnim "tiketom". Ne znam pod čijim će se jastukom utvrditi. Verovatno zavisi od toga ko će poslednji zaspati.

Troje dece s jednakom nadom čeka dan koji će osvanuti. Sumnjam da je mogu obmanuti, ali Zubić Vila biće na mukama: zub je u Mašinim ustima bio, ali je u tuđim rukama.

Svakoga jutra ja u busu sedam na isto mesto. A da bih sela do prozora, gospodin sa štapom mora da ustane i propusti me. Ljudi me verovatno gledaju popreko zbog moje "neuviđavnosti".
A gospodin sa štapom posle mi do Beograda priča o svojim životnim avanturama i smejemo se.
Telo mu povremeno zahteva potporu štapa, ali duh je slobodan i još uvek na nekim mentalnim trkama vozi onog "nabudženog fiću" iz njegove mladosti.

Ja: Ne mogu da slušam kad se ljudi stalno na nešto žale, pričaju samo o bolestima i lekovima...
Moj ortak iz busa: Ja sam poznat po tome što trpim. Počinjem da se žalim samo kad vidim da žena planira nešto da radim.
Ja: E, to mogu da razumem. Cilj opravdava sredstvo.

Smrt iz donjeg ugla

Umre mi, kaže, kum, švalerčina (kad su muškarci u pitanju, svi augmentativi imaju pohvalno začenje), u najboljim godinama.

A na sahranu, pored zakonite žene, došle i sve njegove ljubavnice (jesu li to bile uporedo, naizmenično ili nekim hronološkim redom, je li postojala kakva hijerarhija, ne upitah). Elem, nije se znalo koja više plače. (Gospodin je imao intimne narikače.) Čitav minuli rad pokojnika sjatio se oko kovčega. Njegov, tek ugašeni, život pred svetom je ko na tacni bio: vala, taj je pošteno zapinjao i nije dangubio. Verujem da su mu prisutni muškarci na takvom bogatstvu i postignućima, dotad naročito, zavideli te, u nekoj razgovornoj, banalnoj formi složili se s onim Njegoševim stihom: Imao se rašta i roditi! (Stih koji ovom prethodi, da dovijek živi, nažalost, nije se obistinio.) Međutim, jedan je okrenuo i drugu stranu medalje...

Da se odmore od tog potresnog prizora, grupa muškaraca, pokojnikovih drugara, izađe pred crkvu, te zapališe cigarete. A jedan od njih, kum pripovedač (iz čijeg ugla mi ovog vrsnog poslenika na odru gledamo), verovatno filozofski otpuhnuvši dim, zaključi: E moj kume, što si jebo -- jebo si!

Na to, uprkos neprimerenosti, ostali srećnici prsnuše u smeh. Računam da su od tog trena bili zahvalni i na malom... užitku: bolje i da, katkad samo, čalabrcnu, da samo jebucnu, no da im se puna zdela izmakne, a spolovilo ne može da makne. Na čas su, poput Vijona ili Montenja, uvideli da šmokljane i jebače smrt i crna zemlja izjednače: nad spuštenim... rukama džaba žena plače.

Kako će biti i vuk sit i ovce na broju, dosetila se moja sestra: Sad kad se te udovice (sve, sem jedne, nezvanične) pojebu s drugim, nek, u skladu s našim običajima, namene pokojniku, nikad prežaljenom (ko oni miševi iz vica, što jedu biber i plaču, nesrećnice gorke suze brišu, dok pod drugim delijom uzdišu).

I kako Eros uvek ima poslednju reč (Tanatos jednu -- on dve, Tanatos jednu -- on dve), sestra primećuje: Sve je dobro što se dobro svrši!

Sloboda

Ignjat došao sa Zlatibora, pa ne zna šta će pre. Mačke preskočio, da mu baba ne gunđa, pa ređa kocke, pa boji, boji... U bojenje se baš zaneo. I boji lepo, pohvalih ga. Ali mu i objasnih da uvek može da doda nešto svoje. Na kamionu nacrtasmo sladoled i napisasmo Frikom. U moru docrtasmo ribe: ja telo, a on škrge. Kad oboji kamion, upitah šta može biti kraj puta.. Znak! Može, super. A šta još? Mmm, on razmišlja... Šta ono ja volim, pitam. Mačke, bubunu. Doobro, ali šta još. Prirodu. Može li da bude neko drvo. Aa, jeste, složi se, kroz stidljivi osmeh.
Dok je on još na podu bio posvećen bojanju, ja sam bila spremna da krenem na hor. A on, ne odvajajući oči i bojicu od bojanke, sa žaljenjem primeti: Sad nema ko da mi pokazuje!
Najbolje je tako. Ja sam ti pokazala najvrednije: SLOBODU! Ništa ne prihvataj kao gotovo i dato, sve(t) preoblikuj po svojoj volji.

Nakon tri dana boravljenja u apartmanu na Zlatiboru Staša je izjavila: Ja ne želim više da živim ovde!
Pa jeste: sankaj se, sankaj, pa i za pojas zadeni. Kod kuće su ti ostale mačke i, bez tebe, ucveljene igračke.

MačkA

U autu je Staša s bratom, sestrom i roditeljima igrala na slovo, na slovo.
I rekla: -- Na slovoo, na slovoo... A!
Svi se dali u razmišljanje, nagađali dugo, bez uspeha...
-- Da vam kažem -- nudila Staša, sva ustreptala što ne mogu da pogode. -- Jel' se predajete?
A kad se predadoše, trijumfalno otkri: -- Mačka!
Ne znam kako se nisu setili.

Bez ljudoždera

Ignjat u vrtiću sutra uči slovo Lj. Ljuljašku smo već napravili, ljubičicu i ljutić sam nacrtala...
Malopre se obratih ocu i majci: -- Kažite mi nešto na Lj.
Jaje, reče majka. Ljubenica, reče otac, ko da nam se neki porodični koričak proteže i do Albanije.

-- Ljaje? -- bercnuh se na majku. -- Na Lj, Lj!

-- A, na Lj -- sad je čula kako treba. -- Ljudožder.
Idi, bre, ženo, gde da crtam sad nekog kako glođe čoveka, pa sve mljacka od zadovoljstva i oblizuje se. Da takav prizor i nije uznemirujući za sitnu decu, meni manjka likovne veštine da ga predstavim.

Došla sam s hora, pa pevam po kući, ali ne daju mi dušmani: jedno ometam u gledanju serije, a drugo plašim.

Ja (gotovo kalaišući šerpu): Ode gulaš!
Majka: Ode. Sutra ćete da jedete pirinač (sinoćni, sa slaninom doduše).
Ja: Sutra sam ja u čitaonici. A kad dođem, ješću masno ćebe. (Bude li neko kratko, poješću i tebe.)

Ne razumem nepisano pravilo da se princes-krofne ne diraju dok sve ne budu gotove. Čekam da majka ode do rerne, kako bih pravilo još jednom prekršila. ;)

Odjutros su nas dvaput zvali na neke promocije. Prvi put se javio otac, pa kako su krenuli izokola, nisu ni stigli da mu kažu zbog čega se interesuju za njegovo zdravlje. (Hteli su sigurno da mu nude neke magnete koji ublažuju simptome starosti, dušeke na kojima i okoreli zločinci spavaju snom pravednika; kremu s kojom legne baba, a ustane devojka...)
Malopre su iz turističke agencije tražili baš mene. (Ja bih putovala, ako lepe oči spadaju u valutu kojom se može platiti.) Ne znam otkuda im moje ime i pitam se ko li ga sve zna. Zastrašujuća je pomisao da smo svi, protiv svoje volje, učesnici nekog rijalitija, a i ne znamo ko je Veliki brat, kad će, gde i zašto da nas p(r)ozove.
Ne može čovek da utekne; u crnu zemlju da se zavuče, neka bi ga krtica presrela s promotivnom ponudom.

Ko bajagi o džukcima i avliji

Ja: Čim se malo eksponiram, zasipaju me muškarci zahtevima.

Ona: Hehehe, nije slava jednostavna. (A nije da je to neka slava, čak ni slavica. Čim se negde oglasim nekim, i najbezazlenijim, komentarom ili me na kakvoj slici neko označi, spaze me smarači, pa mi se navrzu.) Moraćeš na kraju da im se suprotstaviš, prsa u prsa.

Ja: Ja sam ranije bila pritajena i mirna. Sad skoro svakog dana dobijem najmanje po jedan zahtev. A ne mogu da ga ispunim. :)

Sestra: Hihihihi, ma garantujem da bi devetorica od deset pobegla glavom bez obzira.
Ja: Hahahaha, i onaj jedan može slobodno da im se pridruži.

Ona: Da, da, on će samo malo duže da gubi svoje vreme.

Ja: I kida moje živce. Odmah ja stavim do znanja da nema svrhe truditi se.

Ona: Pa ti ne moraš da odgovaraš. (Jašta da ne moram, pa i neću. A opet se nerviram.)

Ja: Zahtev uglavnom ne prihvatam, nego, kad mi pošalju, doživim to ko da mi preko plota uskoče u dvorište.

Ona: Bolje ti to shvati kao da kevću iza plota. Šta ćeš... put je narodni, a džukaca koliko hoćeš. Bitno je da je plot dobro učvršćen i kapija zaključana. (Zna ona, šesnaest katanaca ima.)

Ja: Sad ću da te zloupotrebim za status. Uklapamo se (suviše dobro) asocijativno. (A i kojekako.)
Ona: Hehehehe, slobodno. Kako ja to volim... Malo razgovora se odmah pretvori u književno delo.

Ja: Pa kad je uvek inspirativan. Imaš sreće, tek sad videh ono "prsa u prsa".

Ona (pravi se luda): Hoćeš da kažeš da to pa i nije inspirativno, a?
Ja: Hahaha, naprotiv. Ali ja se u takve borbe ne upuštam. Na čijoj si ti strani, njihovoj ili mojoj?

Ona: Ja na svojoj... Kad su prsa u pitanju, žena uvek pobeđuje, veruj mi na reč.

Ja: Ja još uvek (prilično uspešno) koristim mrke poglede kao ubojito oružje. (Kad repetiram prsa, izginuće pola sveta!)

Moj zet: Ja ne znam da li ima jedna žena da ne zvoca.
Ja: Ima, ima, samo nije u braku. (Nema kome da ne zvoca.)

Nagomilano salo na trbuhu ukazuje na to da je čovek pod stresom.
Pa ne znam kako mi se do zemlje ne otegne! Trbuh, ili salo, isto mu dođe.

Zemljopiš

Kad onomad gostovasmo u Kraljevu, beše nas puna kuća: nas tri odrasle (manje-više) i petoro dece. Sve vreme nam je bilo zabavno: i kad jedemo, i kad se igramo, i kad šetamo... Mnogo smo se smejali. A prve večeri deca zemljopis igrala, a mi suflirale, slušale i povremeno se previjale od smeha.

Kad je Maši ustrebao grad na NJ (a ko da se seti Njujorka), dograbila hitro Niš i umetnula mu jedno j. Kad prsnusmo u smeh, ona, vrlo ubeđena, stade u odbranu svog odgovora (i priželjkivanih bodova): Piše se Niš, kaže se Njiš! Neke su pesme morale pretrpeti izmene. Svi za NJiiš, svi za NJiiš... NJiškaa Banjaa, toplaa voda -- za NJišlije živa zgoda!

Svako od takmičara, krišom ili otvoreno, tražio je pomoć odraslih. Ja sam onda samo otvarala usta, a oni pokušavali odgovor da rastumače. Tako je Zimbabve Maša preimenovala u Zindanpe. Mi pomresmo od smeha, ali Maša se ne dade pokolebati: Pa ja ne znam kako se piše, znam na šta sam mislila.

A Obalu Slonovače namerno je prekrstila u Obalu Slinovače. (Imam utisak da baš tamo već pola meseca boravim). Matija je jedno vreme mislio da se reka koja protiče kroz Kraljevo zove Igor. Stanii, stani, Iigoor voodoo, Iiigoor vooodooo... A ona ništa, ne osvrće se kad je pogrešno oslovljavaš. Kad smo mu u povratku kući kroz prozor autobusa pokazivali Igora, već je znao da to nije taj dečak.

Na kraljevačkoj autobuskoj stanici na prvom autobusu koji ugledasmo pisalo je, gle čuda: Njiš ekspres. I svi smo se na to zasmejali. Svi za NJiiš, svi za NJiiš, ako igraš zemljopiiš!

Kad moj tata hrani mačke, ne naročite ljubiteljke granula, sipa ko da sam šest hektara granula zasejala, pa to posle pojedu komšijski mačori.

Ako uskoro bankrotiram, da znate zašto. ;)

Ne plaši se da od tebe daleko odem. Vratiću se.

Plaši se da budem kraj tebe daleka.
Nema veće i nepovratnije daljine od emocionalne.

Važno da se kotrlja

U našem horu vlada prijateljska atmosfera. Družimo se i svaka je spremna da pomogne ostalima. One koje dolaze autom obavezno nude prevoz i kućama razvoze pešake.

Mene uglavnom vozi Kaća, jer sam joj usput. Često u kolima ima i troje dece, koja se sa mnom stisnu na zadnjem sedištu, nesebično mi ustupajući deo svog prostora. Kad čeljad nije besna, ni auto nije tesan.

Brava na zadnjim desnim vratima odavno ne radi, pa Kaća mora da izađe i pusti me. I na to smo navikle. Problem je nastao kad vrata više nisu mogla da se otvore nikako, ni iznutra ni spolja, ni milom ni silom. Sad sam morala da ulazim s leve strane, pa da se redom pakujemo. I to ne bi bio problem da s leve strane ne stoji, fiksirano, veliko dečje sedište. Svaki put kad se preko njega provučem, premrem od straha da mu nešto ne polomim. Plus mi je i tesno, strah me da se ne zaglavim.

U poslednje vreme počela sam da odbijam prevoz. Krenem polako uzbrdo, šetnja je zdrava, a i mirna mi savest (bolje nego deci da polomim sedište).

Prekjuče, međutim, Kaća me obavesti o značajnoj promeni: sedište su premestili na desnu stranu (zbog toga je najmlađa ćerka suze lila, ali šta ćeš, opšte je iznad pojedinačnog: svima je dosadilo da se preko tog sedišta lomataju). E, ako je tako, onda ćemo se snaći.

Još se i na tim desnim vratima pokvarila brava, pa opet Kaća mora da ostavlja volan, kako bi mi otvorila. Brava se pokvarila i na suvozačevim vratima. A na tom mestu uvek je neka od naših koleginica, prekjuče Jovana.

Dok smo se primicale crvenom autu, rekoh: Sve je dobro dok ne počnemo da izlazimo kroz prozor! (Vala, omanje to, gadno bih se koprcala dok se izmigoljim.)

Unučad mu se sankala na Zlatiboru. A moj otac nadmoćno primeti: Ja, kad sam bio mali, imao sam sneg u dvorištu; nisam morao da ga jurim po Zlatiboru!
Teška vremena, prijatelju moj, đavo sneg odnIo! ;(

Na tuđu nepismenost PO PRAVILU najviše se zgražavaju oni koji i sami nisu najpismeniji, što se, gotovo uvek, vidi već i u komentaru kojim podrugljivo prstom na druge ukazuju.
Ne smej se i ne umišljaj da si popio svu pamet ovog sveta ili bar progutao đuture sve rečnike srpskog jezika, Pravopis i Normativnu gramatiku Matice srpske.
To što ti misliš NIJE argument. Ne umišljaj da sve znaš. A znaš mnogo ako znaš koliko ne znaš.

Važno je pobediiti

Tokom zimskog raspusta u Centru za kulturu održavane su razne radionice, i moji sestrići su, nekad u punom, nekad u okrnjenom sastavu, posećivali sve. Pokazalo se da su neki od njih osobito slavoljubivi i ne biraju sredstva.

Na muzičkoj radionici igrali su muzičke stolice. Ostavši na samom kraju s Anastasijom, dve-tri godine mlađom,u silnoj žudnji za pobedom Maša joj izmače stolicu, kako bi sama sela, a dete svom težinom drosnu na pod i rasplaka se. Sreća da se nače druže, pa smo nekako izgladili odnos.
Na dramskoj radionici igrali su šetnje. Svi šetaju dok se ne izda neka naredba. Recimo: kolica, jedno na krkače, tri kolena, četiri guze i sl. Onaj kome ponestane partnera s kojima bi naredbu izvršio, ko je najsporiji, pa ostane prekobroajan -- ispada iz igre.
Šetnja... šetnja... šetnja... Troje da se uhvate za uši! Oni se često svi ušeprtljaju, gledaju s kim da se usude, birkaju i tako gube vreme. Mia i Aleksejeva sestra dograbile su se s Aleksejem za uši. Ali se tren potom Maša, u potrazi za trećim uvetom, okrenula i, dohvativši Alekseja za uvo, čvrsto kao učitelji starog kova nevaljalog đaka, prevukla ga k sebi i Petri. Aleksej nije stigao, a verovatno ni želeo da se brani (njemu svejedno, on ostaje), pridružio se vršnjakinjama.

Šetnja... šetnja... šetnja... Dve devojčice, jedan dečak, da se zagrle! Dečaci su i inače u manjini, vlada oskudica, pa dragoceni ko suvo zlato. Znajući to, Maša odmah dograbi Jovana, koji je pokušavao da utekne (sramota ga da se grli s devojčicama). Beše Jovan nadomak sedišta, ali Maša stisla za ruku i ne pušta. Naprotiv, snažno vuče. Dolazi ovamo, uporna je (a i starija, viša, jača), neće pobedu da prokocka. Jedva se Jovan, sav rumen od stida, iskobelja.

Na kraju, kad je trebalo nekom skočiti na krkače, pokušala je da zajaše sestru, duplo manju, iako je sestra već bila na nečijim leđima.

Za samo nekoliko dana pokazalo se na šta je sve Maša spremna radi pobede. Niti bira sredstva nit pita za cenu. Ako treba i dečaka zagrliti, zažmuriće, zagrliće.

Jova bi da izvrda ručak. Ali Jovina mama je neumoljiva: Jova mora nešto da pojede, jer kad je gladan, nije svoj, on načisto podivlja!
U sledećem trenu Stašina mama prekori Stašu: Šta je s tobom, što si podivljala!
A Jova odmah ščepa priliku da svoju muku prebaci na drugoga: Vidite, nju treba da terate da jede, a ne mene!
Pođe mu za rukom samo da sve prisutne nasmeje. (Malo je supe morao da posrče.)

Jova: Znaš da je znak inteligencije kad neko kasno ide na spavanje i psuje.
Ja: Uuu, pa ja sam poprilično inteligentna.

Pazi na korake

Sinoć mi na Viber stigla poruka od nepoznatog dečka. Kako bejah dokona (a dokon čovek, a nekmoli žena -- đavolja rabota), kliknuh da vidim šta 'oće.

Na prvi pogled, hteo je samo da mi udeli komplimente.

-- Prelepa si - bubnu s vrata, nije mogao da se uzdrži. Onda mi se učtivo izvini što mi se, tako nepoznat, tako nepoznatoj, obraća. I tako, sve po ladu, da ga ne poznadu...

--Na profilnoj slici izgledaš neodoljivo - nastavi. (Video me u nekoj grupi, u koju se ja svojom voljom nisam "učlanila".)

Đavo mi ne da mira, odavno reči nisam s neznancem ukrstila. A i prijahu mi komplimenti, da ne lažem. LJubazno zahvalih, ali ne odolih da unesem sumnju u toliki zanos: -- Ali slika može i da prevari! (Izgladnela mi sujeta protrlja ruke, davno ovakoslasno nije prezalogajila.)

On se, očekivano, zacereka: -- Ipak mislim da si slatka. (Ko sam ja da se bunim i poričem?)

-- Odakle si? - upita.

-- S čardaka ni na nebu ni na zemlji, kako i dolikuje princezama.

-- Hahaha. Kako ti je ime?

-- Onako kako piše.

-- Ne daješ nikakve informacije. - reče, pa okrete list: -- Pošalji neku sliku, ako hoćeš.

Sad ja crkoh od smeha. Evo trčim.

-- Zar ti se činim toliko naivnom? Ne dajem nikakve informacije, ali slike delim i šakom i kapom? Doduše, informacije ti i mogu dati... ako te zanima vremenska prognoza za sutra.

-- Šta znam, nasmeja se on. (Biće da se čovek drži onog principa: ako prođe -- prođe.)

Odmah potom, ne tražeći moje odobrenje, posla mi svoju sliku. Malo sam se mislila da li da kliknem. Džaba ti bilo, ko zna šta to može biti. Ali usudih se. Kanda se baš tad uslikao u nekom donjem vešu, pokušavajući njime i grudnim košem da me impresionira. Kako nije mogao biti siguran u moju reakciju, sliku, na svoju sreću, zamutio. I uz sliku poslao neki poljubac.

-- Na pogrešnu adresu šalješ, momče. (Nee, nee, patićeš.) Ugodan lov!

-- OK, Princezo, razumeo sam poruku. Laku noć!

Ode pokunjen. Sitna mu ona profilna sličica, ne vidim ja kako treba. (Samo kažem, totalno je irelevanto i ništa ne menja.) Kanda je u nekom dresu. Biće i da je zgodan. Ali i ne sluti da bih mu, po svoj prilici, mogla majka biti (samo kad bih imala majčinski instinkt prema tolikim bizgovima).

Uostalom, briga me za profilne sličice. A za ove golišave baš me zabole. Mnogo mi je smešna ta ždrebad, što misli da će svaka pasti na bicepse, tricepse, na njihova stegna...

A ovaj ima ime kao sredstvo za odmašćivanje. Ajakse, prevario te nos, nisam ti ja šerpa zagorela.

To što nisu kod svoje kuće nije razlog da se deca ne ponašaju uobičajeno.

Koliko se deru, kaže sestra, trudnica u susednom apartmanu će pobaciti (daleko bilo).

Valjda kad shvati šta je čeka.

Ja (nekada davno): Dubok dekolte nosim s istim stavom kao i rolku.
On: Nadam se da s istim stavom i vezuješ pertle. 😉

Dete koje nisu dovoljno grlili i ljubili ne može odrasti normalno, kažu. Uvek će se osećati tužno i zanemareno.
I pisaće o tome na Fejsu.

Okanite se, mladi momci

S vremena na vreme obrate mi se neki mlađani momci, onako izokola, manje ili više suptilno, da se Vlasi ne dosete.

I ja se pravim da se ne dosećam, baš da bi se svog nauma okanili na bezbolan način. Njihova starost (ili da kažemo mladost) sasvim je irelevantna: i stariji bi jednako (neuspešno) prošli. Ali se prilično iznenadim broju godina između nas. Kako je malo verovatno da bi neki decu da mu rađam, takve pokušaje, iako potpuno implicitne, totalno diskretne, smatram donekle i uvredljivim. Momče, pogrešno me ceniš: ič ne hajem što se ti zeleniš, dokle mene žuta jesen steže... Kad ne bejah čija u mome proleću, u tvoju se zamku uhvatiti neću.

Pa dobro, šta je to, recimo, petnaest godina manje (a bude i sedamnaest, dvadeset...), gotovo sasvim ozbiljno kaže moja sestra (znajući da me matorci mojih godina ič ne zanimaju i nastojeći da mi bar mlađe omili). Sestra ko sestra... Volela bi valjda da kadgod pokleknem, za moje dobro (ili već šta god).

Ko će koga ako ne svoj svoga da podrži i u "nemoralnim" postupcima. Samo sestra, tj. ja tvrdoglava, neće da "postupa".

Dok smo Staša i ja šetale, iz jednog dvorišta pritrča nam neki šareni, druželjubivi pas. Mi mu se toplo obraćasmo, pa nas je pratio duž cele ograde, da bi najposle preskočio na susedni plac. A na kraju tog placa pronašao je rupu kroz koju će da se provuče i dokopa se dve ljubiteljke pasa. Pomilovah ga, ali mu ne beše dosta, no mi prednjim nogama stisnu moju levu, jedva je otrgoh. Ko zna šta bi mu palo na pamet, nije keru verovati. Lepo ljudi kažu da ne treba govoriti sa strancima.
A mene je liznuo ovde (oko usana), kroz smešak reče Staša.
Pa što se nisi branila, pitam.
Neću da se branim kad je sladak, odgovori.
Teško nama ako takva bude i kad poraste, pa momci počnu da je saleću.

Zeleno koferče

Kad putuješ, najveća briga je kako će ti vozač strpati kofer u prtljažnik. Teško da će ga neko pažljiivo i lepo složiti, bez tvog insistiranja.
Pri našem odlasku onaj iz Sandžaktransa položio nam je kofere baš kako smo želeli, da onesposobi točkove i njihovo vršljanje. Ali kad smo se vraćali, onaj iz Kolašinprevoza postavi oba na točkove, što nije izgledalo naročito dramatično, jer je okolo bilo putnih torba koje su im služile kao potpora, pa se ne pobunih. Ne dosetih se da će usput ljudi silazili i svoje prtljage odnositi... 
Kad stigosmo i otvori prtljažnik, sestrin zlatni kofer beše dva metra dalje, na sasvim suprotnoj strani (morao vozač da se uvuče unutra, ne bi li ga dograbio). A mog zelenog koferčeta nema na vidiku. Sestra ga, konačno, spazi u nekom ćošku, te uputi i vozača. Uuu, gde je on otišao, prokomentarisa ovaj ravnodušno (dok se meni srce kida od pomisli šta mu se događalo).
Otišao, jeste, kad si mu ti ostavio odrešene točkove. Daj bože da su mu svi zdravi i čitavi, i da ga još dugo služe.

Kad ne daju da ih sama smestim. Sve hoće da glume neke kavaljere. A rado bih rekla: Makni se, more, ja najbolje znam kako ću kofere da nam ušuškam. Moj kofer nije običan kofer. Vidiš li, aman, kako se zeleni (srce mi radosno poskakuje od pogleda na nj)? Zeleno koferče zaslužuje poseban tretman i izuzetno nežno rukovanje. Da ga uviješ u svilu i kadifu, u meku perinu da ga položiš... A ne da mi se štrokavi i zadobija ogrebotine, ko na rolerima leteći po praznom prtljažniku na svakoj krivini. Dograbih iz njegovih ruku kofer, jedva se uzdržavajući da ga ko novorođenče ne prigrlim u naručje (kofer, ne vozača, vrag da ga nosi; to sve okrutno, srca nema).

Možda što se juče vratih iz Kraljeva praznih šaka, Staša me danas prekori: Ti si pre stalno kupovala iznenađenja, a sad si prestala!

(A prestala sam i da svakodnevno zarađujem i vrzmam se po DŽambu, samo kako joj objasniti da bi i to trebalo uzeti u obzir. :))

Da sestra kod koje smo gostovali ne bude previše opterećena pripremom ručka, ponudih da iseckam kupus za salatu. I to mi je, uz pomoć onog specijalnog renda, i pošlo za rukom. Ali dok sam posle rende prala, ko da mi mrak pade na oči, pa, u nameri da očistim suprotnu stranu, trljnuh prstima samo sečivo. Tom prilikom zasekoh fino jagodicu levog kažiprsta, pa poteče krv (umalo mi ne izađoše creva).
Šta tražiš ti tu -- čuvši moj kratki jauk, doviknu mi druga sestra iz dnevne sobe -- kad nisi za kuhinju!

To je mišljenje većine mojih srodnika, s kojim bih se rado složila i kuhinju im prepustila, da kašiku i viljušku više nikad ne pipnem, sem ako treba hranu da zagrabim. (Dobro, volim da kuvam i pečem, kad sam raspoložena i kad ne moram. Ali mogu da se uzdržim.)

Kad sad nisam umrla od sreće!
Treba da perem zube, a ne mili mi se dok nešto slatko ne žvaćnu. Međutim, ničega slatkog nemam... sem malo suvog grožđa. Šta je -- tu je. Odem do police da uzmem malo grožđa i oraha, i na suprotnoj strani spazim u foliji dve štangle neke čokolade, koje je neko ostavio dok bejah odsutna.
Ignjate, Staša (ko god je od vas bio slabog apetita), bog vas blagoslovio!
(Mmmmljac-mljac... umf... gric-gric... mnjam...)

Raskopčana dugmad

Autobus Kolašinprevoza je kasnio, pa smo poduže stajali na peronu iščekujući ga. Primetih dva-tri puta kako me neki čovek gleda. I svaki put se upitah kakvo opravdanje ima za to. Mislim, nije da sam bila u nekom očaravajućem izdanju. A ne znam što bi me, inače, gledao. Možda zbog roze torbe... zelenog kofera... ljubičaste bluze (nadam se, videćete zašto, da ovo poslednje nije bilo u pitanju).
Kako smo u jednom momentu shvatili da drugim putnicima zakrčujemo prolaz, pomerismo se svi metar-dva ulevo. I tom prilikom susretoh oči ovog gospodina, no brzo zaboravih.

Setih se tek kad Maša u jednom trenu razrogači oči, upozoravajući me da mi je bluza otkopčana. Kaiš od torbe, koji uvek stavljam popreko, zalegavši mi tačno međ grudima, vrpoljio se, pa dugme raskopčao. U stvari, ispostavi se, dva dugmeta. 

Sestra se, pomalo zlobno, isceri, kad se ja štrecnuh. Bogami, ljudski se videlo... da nemam čega da se stidim. Naprotiv. Ju, poverih rođacima, a ja se pitam što me onaj čovek gleda. Ja opušteno ćaskam i smejem se, kuku, lele... a pogledi stranaca pustoše mi grudi bele.

-- Mašo, kad si primetila da mi je tunika odškrinuta na (ne)zgodnom mestu? -- upitah. 

Tad kad je i rekla, logično. Ne mogu biti sigurna, ali nadam se da je čovek ipak imao drugi razlog. Ne bih da se, bez mog znanja (i dopuštenja), očima častio.

I bez kese može da se ponese

Vraćale smo se iz šetnje gradom, pa se sestra seti da za ručak nema dovoljno hleba. Zaustavi auto pred prodavnicom, te sa ćerkom posla i mene, jer je uz hleb trebalo odabrati i neku pomorandžu. Računala je da ću ja bolje i lakše prepoznati, pa izvrdati, trulu. 

Kako spustih voće na pult, prodavačica odmah poseže za kesom.   -- Može li bez kese? -- ne uzdržah se od pitanja. A ona diže oči na me, ne uspevajući da sakrije šok. Nakon kraće stanke, progovori: -- Kako vi kažete -- i poče da ređa pomorandže na tas.
-- Ovo mi se nikad nije dogodilo -- i dok je kucala na kasi beše pod utiskom.
Nasmejah se: -- Ja tamo gde živim svakog dana govorim: Neću kesu! Ne treba kesa! (Uglavnom više i ne moram da govorim, prodavci već znaju.) 
Pružajući nam račun, prodavačica izjavi: -- Daj da te pogledam još jednom, da te zapamtim!
-- Nećete me skoro opet videti -- nasmejah se -- tek za nekoliko meseci. Ali bilo bi lepo da sve češće čuje "moje" reči.

Pomorandže sam ponela u naručju. (Nošenje voća u rukama može vas navesti i da se okušate u žongliranju, što je razlog više da se manete kesa.) 
Moja druga sestra, čuvši kako sam šokirala prodavačicu, negodova zbog moje potrebe da po svaku cenu izbegnem kesu (svu moju rodbinu, iz nekog razloga, iritira moja tobože preterana briga za prirodu i što sam spremna da namirnice nosim u rukama).  Brecnu se koreći me: 
-- U, moraš ti... Pa kako si nosila pomorandže, u rukama?
-- Da. Svojim. A ne tvojim --  brecnuh se i ja zbog njenog nerazumevanja da kesa po kesa koju neko odbije može biti mnogo za napaćenu planetu, kojoj se taj najlon ko omča oko vrata steže. 
Sestra i dalje, što stvarno, što figurativno, cokće. 
A šta mi teško, dva metra do kola. A i da sam išla peške, dve pomorandže bih u džepove, ostale u šake. Do kuće nema više od dvesta metara. Što bih nosila tu kesu, da bih, čim u kuću uđem, iz nje izvadila pomorandže i bacila je u kantu za smeće?
Zamislite koliko je prodavnica i koliko ljudi dnevno u svaku uđe. I koliko ljudi uđe u nekoliko prodavnica. Za svaku sitnicu svaki čovek u svakoj radnji uzme po kesu. Zastrašujuć je broj tih kesa u kojima se, često par metara do kola samo, nešto pronese, da bi istog dana završile u smeću. A stotinama godina, kažu, kese se opiru propadljivosti...
I ti se osvesti: reci ne kesi, u kupovinu ceger ponesi! 
P. S. Pročuje li se u Kraljevu da je neka "budala" kupila pomorandže bez kese, da znate da sam to ja.

Koliko više nismo normalni vidim i po sporadičnim komentarima uz fotografije na društvenim mrežama: no filters (tim se dičim)! Znači li to da je upotreba filtera, fotošopova i sl. postala pravilo, od kojeg je prirodan izgled izuzetak?!
Pa ja do skoro nisam pojma imala kakvim se trikovima žene služe. Vidim ih na Fejsu, pa se čudom čudim takvoj lepotici, zaboravljajući da smo se koji put i oči u oči srele na ulici. 

Ko da si iz lirske narodne pesme išetala, mislim, lepa li si, sele! A one kojekakve aplikacije čačkaju, pa oči ukrupne, kapke podignu, lice poravnaju i izbele...

Gde mi je laptop,tu mi je dom.

Dok joj majka peče palačinke, Milica trknu do špajza, pa se s punom šakom bombona vrati hitro u sobu, gde su je čekale sestre. Sreća da je sretoh na hodniku. I požurih za njom na vrata s tobožnjim opravdanjem: Da vidim šta radite!
Ležimo, odgovori Milica i leže preko bombona rasutih po dušeku.
Nije vredelo. Čim se pridigla, ostale su s bombonom manje. Jedem za njihivo dobro, da budu vitkije, tanje.

Prva sestra: Kako smo nekad spavale, po petoro u krevetu!
Druga sestra: A sad ne mogu, boli me kičma.
Prva sestra: Jeste...
Ja: Omatorile ste, ja (najstarija) još uvek mogu (da se stiskam u krevetu). 

Kad putuješ busom upetoro, sediš sam. Ionako svugde štrčiš, svud si rasparen i prekobrojan

Baš na njegov rođendan, kad je uveče izašao udvorište da igra fudbal, ujela ga pčela. Gde nađe pčelu usred januara? A ne, našla ona njega. Tačnije, on nazuo kopačku, pa je, onako usnulu, nagazio. Ko je mogao pretpostaviti da se tu šćućurila?
Kad, bez ijedne suze, hrabro podnese ljutu ranu, privivši na nju nekoliko utešnih reči odraslih, što su mu se oko noge sjatili, Ignjat opet pohita napolje. Samo ne htede obuvati kopačke. Otvori cipelarnik, da uzme neke druge patike. I obe ih najpre izvrte i dobro protrese, strahujući da u kojoj slučajno nije kakva pčela zadremala.
Ko se na mleko opeče, i u jogurt duva.

O viršlama

Jednog jutra bejah još u krevetu, a oni što su ranije ustali već se posvetili doručku. Staša se pojavi u sobi da mi "cinkari" babu: --Baba skuvala ono -- pokušava da mi objasni i rukama, ali ne kontam -- znaš ono...  noktima.

--Aaa, viršlee! 

--Da -- potvrdi ona, dodavši: -- Ja to ne jedem!

Ljubi je tetka! Ko zna kad sam joj pričala kako su viršle loše, đubre, prave se od iznutrica... Samelju čitave prasiće, ko zna šta sve, uključujući i nokte... 

Nemam pojma koliko u tome ima istine, i ja sam od nekog čula, ali cilj orpavdava sredstvo: trudim se da im viršle ogadim! I uspevam, sudeći po ovome.
Ignjat se potom pojavi i sede na peć, spreman da zagrize komad viršle što mu beše u rukama. Ali mu sestra objasni da su tu nokti i Ignjatova ruka najpre zastade na po puta do usta, a onda hitnu viršlu pod peć.

Bravo za moje sestriće! I bravo za njihovu tetku!

O Deda Mrazu

Uoči Nove godine, ove kao i svake, povede se priča o tome ko veruje i ko ne veruje da Deda Mraz postoji (i da je tako široke ruke, kad su moji sestrići u pitanju; mene odavno ostavlja praznih šaka). Otprilike "vernici" su, očekivano, još jedino Ignjat i Staša. Matija se izlanu kako on ne veruje. Čuvši to, majka mu dobaci: Pa ko ne veruje neće dobiti poklon! I Matija se istog trena sneveseli i  pokoleba: Nije baš da ne verujem u Deda Mraza... 

Brzo kapira. Ćuti i pravi se da veruješ, ako ti to ide u prilog. Koga briga da li ga ima ili nema, kad poklone svake zime sprema.

Pazi na termometar

Dopisujem se na Fejsbuku sa sestrom (jednom od mnogih, pa diskrecija zagarantovana). U nekom trenu ona me obavesti da ide da se posveti poslovima: -- Odoh ti da se vatam nečega u ruke. Imam izbora: heklanje, sudovi ili muž. 
Potom se setila i knjige. Ja nisam u braku, pa ne znam proritete, ali ovako je kod nje bilo: -- Sudovi gotovi; sad ide heklanje, knjiga, pa muž (konačno, na dnu spiska, onakav gorostas; a možda je to samo odlaganje najslađeg zadovoljstva -- ko kad prvo jedeš čokoladu s jafe i biskvit, a na kraju onaj sočni deo)... kad digne temperaturu u sobi (eto, mora najpre da ispuni uslove), pošto je drži na petnaest stepeni, a ja se na tu temperaturu ne skidam, pa taman da mu je zlatan, što bi rekla nana Gina.

-- Ahaha -- zacerekah se. -- Znači, kad naglo otopli, znaš koliko je sati.

-- Sve znam, sestro. I koliko je sati, i kolika je temperatura, i kolika je veličina... I minutaža, gore-dole.
Šta su ti bračni drugovi s višedecenijskim stažom. I bez reči se razumeju. Kad se peć usija, znaš šta ti je činiti. 
Motrite li vi na termometar? Ili niste naročito zimljivi, pa kroz prste (progle)date i kad je temperatura niža?

Čim me videla na krevetu s Mašom, zatrpanu Mašinim knjigama i sveskama, Staša se primakla s poluižvrkanim listom papira: Možeš, molim te, da mi uradiš domaći?
Nisam pristalica toga (mora sama da se trudi), ali kako, tako slatkoj, čovek da joj odbije? Istina, nije imala neki konkretan zadatak, pa nacrtah samo neke jabuke: sabrah dve i tri, što je jednako pet.
Staša je bila zadovoljna. I još je rekla: Ja neću onda da idem u školu, ako naučim!
Pa jašta, koji ćeš vrag, ako jabuke znamo da saberemo kao i da ih slistimo.

- Jesi li pobožna?

-- Kako da ti odgovorim na to pitanje, a da ne budem jednako nepristojna? Šta to uopšte znači?

Ako to znači da nosim isključivo suknje do zemlje, uvijam u šalove i skrušeno povijam glavu, idući povazdan iz crkve u crkvu, te govorim "ja sam pobožna" -- onda nisam.

Ako pobožnost podrazumeva da si ljubazan i predusretljiv prema svima, da se trudiš da razumeš i praštaš, da ne zavidiš, ne oholiš se, ne prezireš niže i drugačije, ne osuđuješ i ne mrziš ni one čija su uverenja tvojima suprotna -- onda nisi.

Neplanirano tuširanje

Ovih dana u našoj kući po ceo dan se neko tuširao. Uglavnom neplanirano. I nikad se nije znalo ko je sledeći. 

Ode Mia u kupatilo i ostavi otvoren tuš, računajući da će posle nje doći Maša. Ali ispostavi se da ja Mašu preteknem. I vrisnem. I opsujem. I pripretim da to više ne rade. One se cerekaju, pa i ja popustim (usnama).
Posle Maša ode, pa spremi iznenađenje sestri. Ali u nekom trenu vrisne baba i pojavi se okupana.
I tako ceo dan. Nekad u jamu upadne onaj kome je spremljena. Nekad nije kome je rečeno već kome je suđeno.
Danas su mi obe sestričine otišle kući. Dok se ne vrate, sigurno je da ćemo se ređe tuširati.

Raspust je. U mojoj sobi podignut je logor: kraj kreveta postavljen dodatni dušek, okolo kese i torbe s odećom mojih sestrića, kao i obuća iz njih rasuta (trista pari patika i papuča, ko da sam tetka stonogama... a svi idu bosi). Tu su, razume se, i sestrići: nekad dvoje, nekad četvoro, katkad i svih petoro. Pa onda tanjiri, čaše... čajevi, pite... I tako po ceo dan: jedemo, srčemo, vičemo, nekad malo plačemo, skačemo... A kad padne noć i konačno se svi spakujemo u krevet, mi još malo gledamo TV, buljimo u mobilne i ćaskamo.
Pre neko veče Maša i Mia su spavale u krevetu, a ja na dušeku meku. I, između ostalog, povede se priča o zaljubljivanju. Pomenusmo neke simpatije njihovih drugara, nasmejasmo se nečijoj nasrtljivosti... A onda i Mia reče: Nemoguće da ne znaš ko se meni sviđa! Pa valjda onaj što peva u horu, rekoh. Nee, nasmejaše se i ona i Maša mojoj neupućenosti... Sviđa joj se brat od drugarice, zove se tako i tako, upoznali su se tad i tad, tu i tu... U, bre, kako se to tako brzo menja simpatija, svake godine? (Ja za svaki četvorogodišnji obrazovni period imala po jednu, i to je to.) Maši se naravno niko ne sviđa. Niko joj se nikad nije sviđao. Niko joj se nikad neće svideti. Ako ćemo da se lažemo. A hoćemo, što nećemo, nije nam problem. A i ne pada Maša daleko od tetke.
Mia prva zaspa, a Maši se, na zlo, razvezali i jezik i duša... 

-- A jesi li se ti nekad u nekog zaljubila? -- zavereničkim tonom preseče me najednom u onom mraku. -- Nikad nećeš da nam kažeš, a mi tebi sve kažemo... -- prekori me.
-- Nisam -- požurih da izvrdam. I odmah dodadoh, pomalo oštro (da se diskusija ne širi): -- Ajde da spavamo, dosta je bilo!
Kakvo zaljubljivanje, kakvi bakrači. One se zaljube, pa moram i ja. Ko da nemam druga posla. I ko da je to tek tako, ko s drveta jabuku uzbrati. Nije meni petnaest godina... A, ruku na srce, ni tad nisam bila normalna.

Ne pričaj sa strancima

Dok je baba bila na pregledu, Staša je od medicinske sestre dobila papir i flomastere da crta. Kad je nacrtala bubamare i svinje, odnela flomastere da vrati.
-- Jesi li završila? -- upitala sestra.
Staša samo klimnula glavom.
-- Što lepo ne kazeš? -- pitala je majka.
-- Pa ti si rekla da ne pričam sa strancima!

"Naučnici sa Univerziteta u Minesoti su utvrdili da je prisustvo mačke u kući korisno za vaše srce. U svojoj studiji su otkril da ljudi koji nemaju mačku 40% češće stradaju od srčanih napada."

Blago meni, da bi me stefio, srčani napad će morati sedam mačaka da savlada. ;)

Ja: Nemamo ništa slatko!

Maša: Imamo... šećer.

Ja: Ih, to nije ništa, a nemamo (ako ne računamo onaj u kockama).

Maša (nabraja i gleda moje reakcije): Imamo med, imamoo... tebe!

Ja: He-he-he, kakvo šlihtanje! (Skidam kapu.)

Od četiri radionice koje je preko raspusta organizovao Centar za kulturu moje sestričine pohađaju: SVE! :) I dramsku, i vajarsku, i muzičku, i mozaik.
A ne teram ih ja, same hoće, čak i kad moraju da porane.
Radujem se. Što više radionica -- manje prilike za mobilne telefone, neinventivne iritirajuće jutjubere, Tik-tok, Instagram i slično.
A kad dođemo kući, imam druga sredstva za borbu protiv zla: svakog drugog dana navedem ih da prave pite. Spojimo slatko i korisno.
Mobilni me popreko gledaju iz ćoškova u koje ih ćuškam. Ćeraćemo se, vala, još.

Maša otišla u biblioteku, pa se zbunila: - Treba mi lektira "Adam i Eva".
Bibliotekarka se zbunila takođe: - Nemamo to, ima samo "Agi i Ema"!
A da, to je to, setila se i Maša. Pa dobro sad, da ne cepidlačimo, isti su im inicijijali.

Drugarica mi je javila divnu vest.
Bez tebe bih odustala, reče.
Prijatelji i služe da te podrže i ohrabre kad kloneš i u sebe sumnjaš. Pogotovo kad su istim putem plašljivo prošli i spoznali da za strah nije bilo razloga.

U zamračenoj sobi Maša i Mia čačkaju telefone.

Staša: Ti bolje da im uzmeš telefone.

Ja: Što?

Staša: Da ne bulje!

Onomad, dok Kinezi još ne bejahu opasni po život, otišle sestra i ja s Mašom da nešto kupimo.
A tamo jedna dosadna radnica, što sve posetioce upadljivo tretira kao potencijalne lopove. Odmah ti se prilepi uz leđa i prati te u stopu.
Kad krete za nama izmeďu polica, šapnuh: Ajde da se razbijemo u tri reda!
Nek crkne neljubazna gadura jureći za nama.

Strina: Brisala sam prašinu kad je dolazio kum, i sad opet mogu da pišem (po njoj)...
Ja: A nemaš inspiraciju. ☺

Hvaleći uspeh jednog dečaka, nastavnica ga pozva da mu nešto da. Uzgred upita: "Ko još ima sve petice iz srpskog?"
I ja imam sve petice, javi se Maša, ne bez ponosa. Mislila sam, daće mi neku knjigu, kaže, smejući se svojoj naivnosti... 

A nastavnica joj pruži hrpu zadataka, rekavši: Da ti ne bude dosadno! (Maša se tog trena u sebi uhvatila za glavu i grizla hitri jezik.)
Otkud nastavnicima ideja da je deci na raspustu dosadno? Ako i jeste, zar misle da deca nemaju neke prigodnije (lakše) metode kojima bi je odagnali? Mobilni, recimo. Jutjubere, Instagram, Tik-tok...

Odsad, Mašo, ti ćeš dobro znati da pred rudu ne treba trčati.

Priča večeras sestra (valjda gledala na TV-u): Neka devojčica, šesti razred, preko trista knjiga pročitala! Čita svaki dan, pre škole, posle škole, pre i posle treninga... (Nekada davno, kako počinju sve bajke, to je bilo toliko uobičajeno, rasprostranjeno i, samim tim, medijima neinteresantno. Danas je senzacija, o kojoj se govori u dnevnicima.)
Pa šta misliš, pitam, šta je bolje, to ili da bulje u telefone? Koliko je ta mala intelektualnija od ovih telefonskih zavisnika (mobilni telefoni, između ostalog, izbijaju deci knjige iz ruku)!
A i vidi se da je neki retard, našali se sestra, iznoseći stav većine koja ne čita i koja od knjige beži ko od kuge.
Ne zaboravite: i kad (ne) čitate u potaji knjige, na čelu vam se one (ne) vide!