Sloboda

Ignjat došao sa Zlatibora, pa ne zna šta će pre. Mačke preskočio, da mu baba ne gunđa, pa ređa kocke, pa boji, boji... U bojenje se baš zaneo. I boji lepo, pohvalih ga. Ali mu i objasnih da uvek može da doda nešto svoje. Na kamionu nacrtasmo sladoled i napisasmo Frikom. U moru docrtasmo ribe: ja telo, a on škrge. Kad oboji kamion, upitah šta može biti kraj puta.. Znak! Može, super. A šta još? Mmm, on razmišlja... Šta ono ja volim, pitam. Mačke, bubunu. Doobro, ali šta još. Prirodu. Može li da bude neko drvo. Aa, jeste, složi se, kroz stidljivi osmeh.
Dok je on još na podu bio posvećen bojanju, ja sam bila spremna da krenem na hor. A on, ne odvajajući oči i bojicu od bojanke, sa žaljenjem primeti: Sad nema ko da mi pokazuje!
Najbolje je tako. Ja sam ti pokazala najvrednije: SLOBODU! Ništa ne prihvataj kao gotovo i dato, sve(t) preoblikuj po svojoj volji.