Malo-malo pa mi priča o koroni. Ama, opusti se, čoveče, ne misli o tome. Što će biti-biće, nema sile to da sprečiš.
Ima neka saznanja da je virus već među nama (pa jok, mi smo Kragujevac, a korona kiša), da su dva obolela već napustila ne samo Infektivnu kliniku, no i ovaj svet. A treći je nađen, totalno iscrpljen, u Njegoševoj. Gradske priče. I kaže on, načisto ozbiljan, baš  Njegoševom često prolazi, a biblioteka u kojoj uči, eto, na korak je od klinike.
Ama, čoveče, mani se tih razmišljanja. Pa ako se virusu prohte, i u kući će da te nađe. Što ga više izbegavaš, to ga više mamiš. Uostalom, to verovatno i nije drama, sem za one sa slabim imunitetom. (Vidi sebe, možeš volu rep da iščupaš.)
Pa da, opet se složi, u pravu si.

Ali kad vide na ulici Kineza, štrecnu se: Jao, Kinez! Pred autobuskom stanicom spazismo grupu tamnoputih stranaca, a on navuče duks na usta, rekavši: Migranti! (U zaklon!) Zacerekah se: Nisu Kinezi! A i da jesu. Virus je tamo samo najpre identifikovan. Ne napada na nacionalnoj osnovi. Sad ga već ima kojekuda. 

Pa da, složi se.

Pa jašta. Ali kad večeras na autobuskoj stanici kinu, progunđa: Eto! 

Prsnuh u smeh. Jeste, korona te ćapila. Ne vredi, u straha su velike oči, a zna i da kine.